Ситуација на тракијском војишту

949

Основна је замисао бугарске Врховне команде у погледу дејства на тракијском војишту била: да 2. армијом блокира једренску тврђаву, да 1. армија наступа између Једрена и Лозенграда с циљем да разјасни ситуацију и евентуално пресретне противника ако овај пређе у надирање, да 3. армија изврши обухватни удар на десно крило турских снага – дакле, обезбеђење од Једрена и офанзива главних снага у циљу разбијања турске армије у периоду њене закаснеле концентрације; да се нападне Лозенград ако би турска војска остала у дефанзиви, те да, после пробоја фронта, 1. и 3. армија наступају на исток да би уништиле главне турске снаге.

Међутим, Турци су одлучили да своју Источну армију истуре у област Лозенграда и Хаскјоја и да пређу у офанзиву пре завршетка концентрације, што је погодовало остварењу бугарског операцијског палана.

Бугарска је војска отпочела операције 18. октобра – дан по објави рата, док се турска Источна армија тек прикупљала.

Бугарски генерал Ратко Димитријев испред Лозенграда, 1912.
Бугарски генерал Ратко Димитријев (седи десно), са официрима генералштаба, испред Лозенграда, 1912.

Концентрисана источно од Тунџе, у области Устрема, Лесова, Крајинова, Елхова, бугарска 1. армија (1. и 10. пешадијска дивизија) прешла је у наступање са задатком да на себе привуче турске снаге између Једрена и Лозенграда и да садејствује са 2. армијом, а потом, са 3. армијом, да гони турску армију на југ, ка Мраморном мору.

Трећа армија (4, 5. и 6. пешадијска дивизија), концентрисана на просторији Сламино – Неђалско – Воденичане – Јамбол, прешла је границу са задатком да брзим и смелим наступањем изврши одлучан удар на турску Источну армију и овлада Лозенградом, а затим, у садејству са 1. армијом, енергично гони турску војску на југ, ка Мраморном мору. У исто време 2. армија (8. и 9. пешадијска дивизија), концентрисана на просторији Славјаново – Тополовград – Орлов Дол – Харманли, предузела је наступање у захвату реке Марице с циљем да блокира једренску тврђаву и изолује њену посаду, обезбеђујући тиме операције главних снага на фронту Једрене – Лозенград.

У наступање су прешле и следеће бугарске снаге: 7. пешадијска дивизија (у саставу српске 2. армије) правцем Дупница – Горња Џумаја – Кочане са задатком да истовремено штити Софију; Родопски одред (ослабљена 2. пешадијска дивизија) са задатком да овлада западним Родопима, садејствује са 7. пешадијском дивизијом и пресече железничку пругу Солун – Дедеагач; Хасковски одред (осам ојачаних пешадијских батаљона) у правцу Крџалија са задатком да обезбеди десни бок 2. армије.
У то време се турска Источна армија тек прикупљала да би се (у духу одлуке турске команде) истурила у рејон Лозенграда и Хаскјоја: 3. корпус у рејону Лозенграда (Крк Килиса), Коњичка дивизија код Сејмена, 1. корпус у рејону Јениџе и Докузека, 2. корпус у рејону Каваклија, 4. корпус у рејону Хавсе, Једренски посадни корпус у Једрену. Пред фронтом армије била је распоређена Коњичка дивизија, с главним снагама у рејону Коџаадера. Пошто су били у процесу мобилизације 16. и 17. корпус имали су само мање делове на линији Бунархисар – Лилебургас.

Операције у источној Тракији од 18. октобра до 1. новембра 1912.
Операције у источној Тракији од 18. октобра до 1. новембра 1912.

Бугарска 2, 1. и 3. армија су, између Марице и Факије, продрле на турску територију, наступајући према фронту Једрене – Лозенград. У току 18. и 19. октобра, уз незнатан отпор слабијих турских снага, оне су избиле: 2. армија на линију село Фикеј – Кара Агач, 1. армија на линију село Провадија – село Чешмекеј, док се 3. армија кретала позади левог крила 1. армије, прикривена борбеним поретком коњичке дивизије. На тим су линијама 1. и 2. армија задржане, а 3. армија је 21. октобра упућена напред са задатком да се изравна са 1. армијом и да преко планине Странџе непримећено изврши обухват Лозенграда, с циљем да приреди турским снагама стратегијско изненађење.

Турска Коњичка дивизија је пре 21. октобра известила о покрету бугарских снага, али не и о покретима 3. армије, јер у том правцу уопште није извиђано: сматрало се да прелаз преко Странџе није могућ. Тако турска команда, која је главне бугарске снаге очекивала између Тунџе и Марице, није успела да открије покрете нападних колона бугарске 3. армије, које су, преко Странџе, обухватале Лозенград, важан оперативни објекат, на огранцима ове планине. Зато је турски министар рата и главнокомандујући турске војске Назим-паша, који се налазио код Команде Источне армије, оценио да бугарска војска, како се и очекивало, наступа са севера и северозапада у правцу Једрена с циљем да овлада овим градом и створи услове за долазак у везу са грчком војском, као и да раздвоји Источну турску армију од Западне, па је одлучио да са прикупљеном армијом 22. октобра пређе у напад. Он је деснокрилни 3. корпус упутио правцем Лозенград – Полос – Ташлимуселим да угрози леви бок бугарске војске, 2. корпус правцем Кавакли – Сејмен, 1. корпус правцем Ениџи – Селиолу, 4. корпус, са Коњичком дивизијом на левом крилу армије, правџем Хаскјој – Гебилер. Посада Једрена, под командом Шукри-паше, имала је задатак да, са три дивизије, дејствује у десни бок и позадину бугарске војске, која се налазила источно од Тунџе. Међутим, план Назим-паше да, наступајући с линије Лозенград – Једрене, с пет корпуса, нанесе моћан фронтални удар и разбије центар бугарске војске источно од Тунџе, иако смео, н