Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
По паду Берана Турцима је било јасно да ће Источни одред даља дејства усмерити према Метохији, па су улагали напоре да ове црногорске снаге зауставе. У том циљу они су половином октобра привлачили извесна ојачања ка Чакору и Мокрој Планини, а пошто су им 17 и 18 октобра биле разбијене снаге у захвату Мокре Планине, одпучили су да, ангажовањем 21 низамске и делова Призренске редифске дивизије, пређу у противнапад и одбаце снаге Источног одреда. Међутим, иако су у противнападу биле ангажоване релативно јаке снаге, и овај покушај непријатеља завршио се неуспехом, јер је уследио управо онда када се маневарска група Источног одреда била прикупила и сасредила на правцу куда је противнапад био усмерен.
После овлађивања рејоном Берана, команданту Источног одреда нису биле довољно јасне ситуација и намере непријатеља, али и непотпуни подаци којима је располагао о појачаној активности Турака указивали су на присуство њихових јачих снага на линији Гусиње – Плав – Чакор – Мокра Планина. Стога је он већ 16 октобра почео да ојачава Васојевићку бригаду, упозоривши команданта ове бригаде да се држи на заузетим положајима док не пристигне главнина Одреда која се у рејону Берана морала попунити и одморити. Услед тога што му ситуација пред фронтом није била довољно јасна, командант одреда, приликом покрета главнине из Берана, није ни имао разрађен план за наступање у правцу Метохије. Он је имао намеру да прикупљеним снагама прво рашчисти ситуацију на простору Гусиње – Плав – Чакор и у рејону Рожаја, па тек тада да донесе одлуку за даља дејства. Међутим, пошто је Васојевићка бригада, разбијањем непријатељских делова у рејону Мокра Планина – Чакор, принудила посаде Плава и Гусиња да напусге ова насеља пре него је главнина Одреда избила на линију Приједо – Кукајски Врх, ова групација се могла 22 октобра ангажовати у сламању непријатељског противнапада а идућег дана прећи у напад и одбацивши 21 низамску дивизију, отпочети покрет у правцу Пећи.
Главнина је управо, сламањем непријатељског противнапада на Мокрој Планини и Чакору, била увучена у Ругово. Команданту одреда је тада било веома тешко да врши измене у већ створеном распореду снага. Стога је одлучио да с главнином продужи напад низ Ругово. Долином Пећке Бистрице водио је пут којим су, иако тешко, могле да се крећу артиљерија и комора.
Због неуепеха у противнападу, а вероватно и због продора 3 српске армије ка Приштини и Косову, турске снаге су се без задржавања повукле с Чакора у правцу Пећи. Али Штаб Источног одреда није уочио да је турски отпор дефинитивно сломљен. Зато је командант осећао несигурност бокова главних снага у наступању кроз Ругово. Он је наручито страховао за своје лево крило, сматрајући да се с правца Рожаја непријатељу нуде могућности за бочна дејства ка Ругову. У тој ситуацији он је тежио да Беранска бригада што пре ликвидира турске делове у рејону Рожаја, како би се могла аигажовати за осигурање главнине Одреда с тог правца. Васојевићкој бригади је био постављен задатак да обезбеди десни бок и крило Одреда.
Али иако су Дурмиторска и Колашинска бригада већ 24 октобра могле избити на просторију Пећи, ипак је, због непознавања ситуације и због заостајања крилних бригада, покрет главнине био веома спор и опрезан. Беранска бригада, тежећи да разоружа све муслимане, преценила је опасност од месног становништва, па се сувише дуго задржала у рејону Рожаја. Уместо да што пре избије на простор Штедин – Жљеб и с тог правца осигура покрет главнине, њен командант је тражио од команданта одреда обезбеђење ангажовањем делова главнине на правцу Штедина. Васојевићка бригада се такође, преко очекивања, дуго задржала у рејону Гусиња и у северној Албанији. На тај начин, наступањем кроз Ругово, главнина се све више удаљавала од крилних бригада, што је, у ионако нејасној ситуацији, повећавало несигурност њених крила и бокова. Стога је командант одреда био принуђен да из главнине нздвоји део снага ради непосредне заштите левог бока и да захтева да се део снага Васојевићке бригаде ангажује правцем преко Средње Горе у циљу заштите десног бока главнине. Тако су се снаге Одреда још више развлачиле а покрет успоравао. Пошто није уочио да је 21 низамска дивизија на Мокрој Планини била тучена, командант одреда није хтео ништа да ризикује. Зато је рад његових главних сната био тако пипав и опрезан. Таква бојазан, међутим, била је претерана и у току наступања кроз Ругово и, посебно, по избијању испред Пећи, јер непријатељ није предузимао, нити је, с обзиром на стање његових снага и на општу ситуацију на савезничким фронтовима, био у стању да предузме било какве противмере. Због такве обазривости, Источни одред је изгубио драгоцено време, јер је тек после седам дана, пошто је уствари престао турски отпор, ушао у Пећ и на тај начин оставио противнику довољно времена да се неометано повуче према Ђаковици и Призрену.
Покрет Васојвићке бригаде из рејона Плава и Гусиња ка Метохији није се могао предузети док нису биле разбијене и разоружане непријатељске групе састављене од месног становништва у северној Албанији. Ове групе, иако недовољно организоване, биле су доста бројне; њихово прикупљање и акција у позадини црногорских снага могли су да буду опасни. Зато је ангажовање Васојевићке бригаде на тој просгорији, и њено задржавање све до 28 октобра, када је отпочела покрет ка главнини Одреда, било сасвим оправдано.
Командант бригаде није 28 октобра знао где се налази главнина Источног одреда, нити се с командантом одреда могао консултовати о даљим дејствима своје бригаде. У тој ситуацији, сазнавши за прикупљање противничких делова на Богићевици, он је донео одлуку да промени правац покрета, с циљем да разбије и ову непријатељску групацију. Ово је, с обзиром на бројну надмоћност непријатеља, бесумње била смела и ризична одлука. Ипак, захваљујући енергичности напада и вештини маневра, Бригада је успела да разбије ову непријатељску групу. Али она није искористила овај успех да би, без задржавања, продужила гоњење и наступање у правцу Дечана, него је, због ненознавања ситуације, а немајући везу са Штабом одреда, наступала споро, и тек 2 новембра избила у рејон Дечана.
На тај начин, иако им се противнапад на Чакору завршио неуспехом, Турци су ипак овим противнападом, и, касније, користећи отпор месног становнштва, успели да успоре наступање Источног одреда и да тако створе време и услове за повлачење својих регуларних трупа.