Пребацивање делова Источног одреда у рејон Скадра

939

Почетком новембра Турска се налазила у веома тешком положају. После тешких пораза код Куманова, Киркилиса и Лиле Бургаса, турска војска је била у повлачењу, док су Скадар, Јањина, Солун и Једрене били угрожени притиском савезничких трупа. Све је то указивало да се турска војска налази пред коначним поразом.

У таквој ситуацији краљ Никола је сматрао да би било целисходније да део снага блокира посаду Скадра а да главнина војске предузме операције у средњој и јужној Албанији и поседне што више турске територије. Јер, мислио је он, посада Скадра ће бити принуђена на предају већ самим тим ако црногорске трупе продру дубље у албанску територију и поседну шире залеђе града. Али је оценио да снаге Зетског и Приморског одреда нису довољне за остварење ове замисли, те би требало да се у рејон Скадра пребаци и део снага Источног одреда који, после сусрета са српском војском, није имао “куда даље продирати”, како је то нагласио у депеши команданту Источног одреда. Зато је 6 новембра, како је већ речено, наредио да се командант одреда с Колашинском бригадом и делом Васојевићке бригаде пребаци из Ђаковице долином Дрима ка Скадру. Краљ је том приликом похвалио дотадашњи рад Источног одреда.

Осмог новембра је командант одреда известио краља Николу да је војска слабо снабдевена одећом и обућом, те ће због тога и због лоших временских прилика веома тешко моћи да изврши покрет за Скадар. Али, и поред тога, он је одмах приступио припремама за покрет трупа у духу краљевог захтева.

Пошто су јединице 3 српске армије тих дана такође вршиле припреме за покрет ка албанском приморју, а један њихов део требало је да наступа долином Дрима, краљ Никола је наредио команданту одреда да команданту армије предложи заједнички покрет. Међутим је српска Врховна команда одбила тај предлог, јер је желела да планирану операцију у Албанији изведе искључиво својим снагама.

Деветог и 10 новембра су јединице Шумадиско-албанског одреда и Дринске дивизије II извршиле покрет из Призрена и Ђаковице, те Источни одред није могао да користи долину Дрима за покрет ка Скадру. Њему су се стога нудили преостали правци: Ђаковица – Пећ – с. Селце – с. Рапша – Скадар (односно Ђаковица – Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар) и Ђаковица – Дечани – Богићевица – Гусиње (и даље једним од поменутих праваца). Први правац је у повољним временским условима био дужи скоро за читав дан марша, али је водио земљиштем нешто блажијих нагиба и донекле погоднијим за покрет. Други је водио преко масива пл. Богићевице. Поред изразито високог планинског земљишта, пут је на овом правцу био много слабији него на првом. Па ипак се командант одреда одлучио за овај други, вероватно зато што је био краћи.

Припреме за покрет извршене су до 10 новембра. Тога дана је командант одреда предложио краљу Николи да Колашинска и Дурмиторска бригада (без једног батаљона) изврше покрет правцем Ђаковица – Дечани – Богићевица – Гусиње – Селце – Рапша – Груда. Истовремено је известио да у Ђаковици оставља Васојевићку бригаду као посаду а бригадира Вешовића као команданта места. За коман- данта војног округа у Пећи постављен је био војвода Лакић Војводић. Као посада Пећи остављени су по један батаљои Дурмиторске и Беранске бригаде, док су остали батаљони Беранске бригаде упућени у Беране и Рожај, такође као посаде ових места. За команданта војног округа у Беранама постављен је бригадир Авро Цемовић. Краљ Никола је одмах одобрио предложени правац покрета и наименовања команданата места, односно округа.

Покрет из Ђаковице отпочели су 11 новембра Колашинска бригада и три батаљона Дурмиторске бригаде, док је Дробњачки батаљон Дурмиторске бригаде упућен из Пећи правцем Пећка Бистрица – Чакор – Гусиње, где је требало да се прикључи својој бригади. Пољски батаљон Колашинске бригаде и Прошћенски добровољачки батаљон добили су задатак да из Бијелог Поља изврше покрет за Подгорицу и даље ка Скадру, где су имали да уђу у састав Колашинске бригаде.

С главнином се кретао и командант одреда. Предвече 11 новембра ова колона је стигла у подножје Крши Мергегс (к. 1281), северозападно од Дечана, одакле је покрет настављен сутрадан.

Пре подне 12 новембра време је било лепо, али је после подне почео да пада снег. Претходница (Плаво-гусињски и Доњоморачки батаљон, пионирска чета, митраљеско одељење и вод брзометних брдских топова), под командом командира Матановића, кретала се испред главнине на већем отстојању, да би у снегу начинила пут. Али тиме није поституто оно што се желело. Претходница је, наиме, успела да пређе Богићевицу и заноћи у Бабином Пољу, док је јака снежна олуја главнину задржала на североисточним падинама планине. Снег, праћен јаким ветром, засипао је колону и препречавао јој пут наносима, местимично високим до четири метра. У наносима затрпане увале и вртаче упадали су војници и коњи и с муком се из њих извлачили. Видљивост је била веома ограничена, те ни правац кретања није могао сигурно да се одреди. На челу колоне ређали су се најјачи војници, али их је умор савлађивао. Да би потстакао војнике на крајњи напор, командант одреда је наредио да се свира „јуриш”. Иако је то за први моменат имало ефекта, ипак је исцрпеност јединица била таква да се, и поред највећег поштовања овога трубног знака, покрет није могао наставити. Тада је командант одреда наредио да се јединице повуку дубље у шуму и ту преноће. Комора с храном, уколико није била изгубљена, остала је у подножју планине. Јединице су заноћиле без вечере. Ветар је био тако јак да је из корена чупао стара букова стабла. Није се могло ни мислити о ватри или подизању шатора, нити се смело сести, јер је претила опасност од смрзавања. Тако су војници остали целу ноћ на ногама, стално се крећући и узалудно покушавајући да се загреју.

Сутрадан је време било нешто по