Покрети и борбе Прекотарског одреда

1098

Прекотарски одред, као левокрилна група Источног одреда, првобитно је имао задатак да затвори и штити део граничног фронта дуж Таре, од с. Добриловине до тромеђе Црне Горе, Турске и Аустро-Угарске. Али када је командант Источног одреда одлучио да пређе у офанзиву, Прекотарски одред је добио задатак да пређе на десну обалу Таре, и наслањајући се на лево крило Колашинске групе, ликвидира непријатељске делове у рејону с. Вашково – с. Пренћани.

На дан објаве рата Прекотарски одред су сачињавали Језеро-шарански батаљон Дурмиторске бригаде, један батаљон добровољаца и два спорометна брдска топа.

Ради одбране границе, Турци су дуж Таре подигли читав низ караула, од којих су биле најјаче Изјаловица (у рејону с. Вашкова), Орашац (у с. Орашцу), касарна у Пренћанима, Шејтан Кула, Рахман Кула, кар. Штрбина, Кричак (к. 1359) и по једна у рејону Бобова и Ограђенице.

У Пљевљима су била два батаљона 60 низамског пука, један батаљон редифа, већи број башибозука и једна батерија топова. Јачина посаде граничних караула није утврђена. У извештају команданту Источног одреда до 8 октобра, командант Прекотарског одреда каже да је, према непоузданим обавештењима, у Пренћанима било 400 – 500 низама и два топа.

Осмог октобра је Прекотарски одред избио на р. Тару, између Добриловине и Ђурђевића Таре. Командант одреда је одмах упутио неке мање делове да прекину телеграфску везу на линији с. Пренћани – Пљевља.

Да би овладао пограничним фронтом, командант одреда је морао организовати једновремени напад на Вашково, Пренћане и Ујач. У рејону Пренћана су се налазиле најјаче непријатељске карауле, које је било могуће освојити једино концентричним нападом, али је за обезбеђење снага које би ово село нападале с југоисточне стране било неопходно ликвидирати непријатељске делове у рејону Вашкова. Стога је командант одреда поделио снаге прве линије у три групе, јачине од по једне чете Језеро-шаранског и по једне чете Добровољачког батаљона. Прве две групе су добиле задатак да пређу Тару на газу испод с. Ћурукаче (прелаз Дерала), а затим да једна изврши напад на Вашково а друга на Пренћане. Трећа је требало да пређе Тару сплавовима (направљеним од приручног материјала) у рејону засеока Трешњице, а затим, наступајући преко Ујача, да садејствује другој групи при овлађивању рејоном с. Пренћана.

Тепачка чета Језеро-шаранског батаљона добила је задатак да се у рејону Тепаца пребаци на десну обалу Таре и избије у Ограђеницу и Бобово ради мобилизације нових добровољаца, како би у даљем наступању ка Пљевљима садејствовала главнини Одреда.

Две чете Језеро-шаранског батаљона и преостали делови Добровољачког батаљона сачињавали су резерву команданта одреда, која је требало да се пребаци преко Таре у рејону Ћурукаче.

Деветог октобра, у времену од 2 до 5 часова, Одред се пребацио преко Таре на одређеним местима, а затим су групе упућене према објектима напада. Још истог дана заузета је и порушена караула у с. Орашцу, а затим, после низа јуриша заузет је и највећи део непријатељских положаја у Вашкову, у Пренћанима и на Ујачу. Борба је настављена и сутрадан. Све непријатељске снаге до линије Борова Глава (к. 1281) – Црни Врх (триг. 1544), сем посаде једне карауле у рејону Вашкова и две карауле (Катабуне и Шејтан Куле) у рејону Пренћана, биле су уништене или протеране. Командант одреда је претпостављао да ће продор у дубину непријатељске територије принудити на предају и преостале три посаде. Међутим он је већ 10 октобра добио податке да се јужно од Пљеваља прикупљају јаче снаге турске редовне војске и башибозука, које треба да изврше противнапад на његов одред. Стога је тога дана у два маха тражио од команданта левокрилне колоне Колашинске групе да своје лево крило рокира више ка западу, како би садејствовало Прекотарском одреду при одбијању овог противнапада. Али, пошто је ова колона била ангажована ка Шаховићима, до овакве координације није могло доћи, и Прекотарски одред се морао сопственим снагама одупирати турском противнападу.

Турске снаге које су пристигле из Пљеваља, подржаване артиљеријом и митраљезима, извршиле су противнапад на Борову Главу. Борба је вођена по густој магли, која је у великој мери отежавала оријентацију. Пошто је, због учешћа артиљерије и митраљеза, турска ватра била изразито надмоћнија, снаге Прекотарског одреда су биле принуђене да се рокирају ближе Колашинској групи, према с. Крупицама. Непријатељски притисак је и даље био јак, те је командант одреда тражио од Штаба Источног одреда помоћ од два батаљона и два брзометна топа.

Дванаестог октобра, како је раније истакнуто, командант Источног одреда је, по налогу краља Николе, наредио команданту Прекотарског одреда да нипошто не предузима напад ка Пљевљима, чак и кад би могао, него да поседне погодне положаје на достигнутој линији и да се на њима држи до даљег наређења. Истовремено га је обавестио да ће му за који дан упутити “мало помоћи”.

Али се тиме – преласком у одбрану – није битно мењао положај Прекотарског одреда, јер да би обезбедио линију на којој би се могао задржати, морао је одбацити непријатељске снаге које су прешле у напад и ликвидирати преостале карауле у Пренћанима и Вашкову. Командант одреда је сматрао да његове снаге нису за то довољне, па је поново тражио помоћ од два батаљона и два брзометна топа. А време до доласка ојачања настојао је да искористи за ликвидацију караула у Ваашкову и Пренћанима. То је успео 13 октоора. Истовремено је упутио своје људе к с. Бобову да поспеше рад на прикупљању добровољаца и да организују пребацивање пушака за њихово наоружање. Шеснаестог октобра тамо је, са истим задатком, упутио још једну чету.

У међувремену је Колашинска група заузела Бијело Поље, Пољски батаљон, који је тамо остао као посада, убрзо је рашчистио ситуацију у том рејону и извршио мобилизацију добровољачких снага, па је већ 16 октобра командант батаљона могао да упути, као ојачање Прекотарском одреду, Прошћенски добровољачки батаљон и једну своју чету под командом командира Секуле Бошковића. Сутрадан му је упутио још 300 војника из Брзавског добровољачког батаљона.

Осамнаестог октобра, пре него што је пристигло ојачање, непријатељске снаге су поново извршиле напад на делове Прекотарског одреда у рејону с. Крупица и успеле да их потисну ка југу. Сутрадан је Одред повратио изгубљене положаје, али непријатељски напади нису престајали. Деветнаестог октобра увече и 20 октобра изјутра пристигла су ојачања која су упућена из Бијелог Поља. Иако није добио тражену артиљерију, командант Одреда је сматрао да ће с тим ојачањем бити у стању да одбаци турске снаге ка Пљевљима. Стога је 21 октобра прешао у напад. После жестоких борби, око 16 часова непријатељ је био одбачен ка Пљевљима.

Пошто је овладала гребеном југоисточно од Косаничког Поља, главнина Одреда се задржала на њему, док су мање снаге 22 октобра заузеле с. Битине, с. Глибаће, с. Ћурђевића Тару и с. Левертару и повезале се с Тепачком четом и добровољцима из Бобова и Ограђенице. Јужно од Пљеваља задржало се нешто башибозука само у рејону Подпећа. Када су делови Прекотарског одреда избили северно од Косанице, они су понудили предају а.ли су, уместо ње, предузели напад на црногорске снаге. После трочасовне борбе непријатељ је одбачен, а Прекотарски одред је овладао рејоном Подпећа. На тај начин, непријатељ је напустио територију јужно од Пљеваља. Одред је без тешкоће могао да организује напад на град, али се, понаређењу команданта Источног одреда, морао задржати на заузетим положајима.

Прекотарски одред отада није имао контакта с непритељем. Командант одреда је тих дана упутио пет људи правцем с. Матаруге – с. Обарде – Камена Гора (к. 1483), са задатком да организују нове добровољце. Та група је 28 октобра у рејону с. Јабуке ступила у везу с деловима српске Јаворске бригаде и заједно с њима ушла у Пљевља. Истога дана, нешто касније, у варош су ушле и јединице Прекотарског одреда. Непријатељске снаге су се благовремено повукле преко Метаљке на аустро-угарску територију (у Босну), тако да су Пљевља заузета без борбе. Сусрет српске и црногорске војске био је веома срдачан.

Ослобођењем Пљеваља извршен је задатак Прекотарског одреда. Стога је краљ Никола наредио команданту одреда да се са свим својим снагама пребаци у Пећ и прикључи Источном одреду.

Покрет је извршен 5 новембра. Тога дана је Прекотарски одред пристигао у Бијело Поље. Сутрадан су Језеро-шарански и Добровољачки батаљон, преко Берана, Чакора и Ругова, продужили за Пећ, док су се делови из састава бјелопољске посаде, којима је Прекотарски одред био ојачан задржали у Бијелом Пољу. По пристизању у Пећ, командант одреда је 8 новембра добио наређење да се тамо задржи. Према новом наређењу, од 9 новембра, Добровољачки батаљон Прекотарског одреда враћен је у Пљевља, док је Језеро-шарански батаљон, с једним батаљоном Беранске бригаде, задржан у Пећи као посада.

У међувремену, док је Прекотарски одред водио борбе на правцу Пљеваља, Пољски батаљон Колашинске бригаде, који је после ослобођења Бијелог Поља остао у њему, убрзо је разоружао муслиманско становништво, мобилисао добровољце и од ових формирао три добровољачка батаљона (Прошћенски, Бјелопољски и Брзавски). А пошто су биле сређене прилике на подручју Бијелог Поља, 23 октобра су Пољски, Брзавски и Бјелопољски батаљон (без по једне чете које су остављене у Бијелом Пољу) извршили покрет у правцу Пештера и Сјенице с циљем да разбију заостале групе редифа и башибозука и разоружају месно становништво. Ове јединице су кренуле у две колоне: десна правцем с. Бољанина – Влах (к. 813) – с. Јабланово – с. Гргаје – с. Гошево – с. Вишњево – Јеленак (триг. 1617), а лева правцем с. Расово – с. Ботуриће – с. Боришићи – с. Баре – с. Трешњевица – с. Крајиновићи – Озрен (к. 1584) – с. Тријебиње. Не наилазећи на отпор, ове јединице су се 2 октобра прикупиле на простору Јеленак – Тријебиње. Тога дана је српска Јаворска бригада ослободила Сјеницу. Ту се командир Вујисић, који је командовао оном групом црногорских батаљона, састао с командантом ове бригаде. Пошто су се команданти узајамно обавесгили о ситуацији на фронтовима, црногорска група је продужила покрет ка Пештеру, правцем Забој (к. 1381) – Црвена Локва – с. Долићи. У току 26 октобра настављено је чишћење села источно и североисточно од Долића. Мештани су без борбе предавали оружје. Сутрадан су сви ови делови, поново прикупљени у Долићима, извршили покрет правцем с. Бољари – с. Корита. У рејону Д. Корита мештани су покушавали да пруже отпор, али су брзо разбијени. Одред је заноћио у с. Шиповицама, одакле је 28 октобра, преко с. Ивања и с. Бољанине, избио у Бијело Поље. После овог покрета формиран је Печорско-пештерски добровољачки батаљон. На тај начин, до краја октобра, на просторији Санџака коју је ослободила црногорска војска разбијени су и последњи остаци непријатеља и разоружано је муслиманско становништво.

Снаге Прекотарског одреда биле су бројно мале. Сем тога, Одред је био удаљен од главнине Колашинске групе и имао је релатавно тежак задатак. Њему, додуше, на почетку операција није изричито наређено да наступа ка Пљевљима, али је на том правцу био ангажован због брзе интервенције непријатеља.

Непосредни задатак команданта одреда био је овлађивање граничним фронтом. Да би њиме сигурно овладао, није било довољно ликвидирати граничне карауле, већ је требало избити северно од Крупица, на линију Борова Глава – Црни Врх, јер је једино на тој линији, у случају потребе, могао организовати јаку одбрану и спречити непријатељу могућност да Одред поново набаци на Тару. Сем тога, непријатељска утврђења непосредно на граници била су постављена по одвојеним групама. Ради свега тога., командант одреда је био принуђен да упочетку дејствује подвојеним снагама. Он је три борбене групе упутио на најјаче непријатељске отпорне тачке. Па ипак своје снаге није отсудно ангажовао на овим тачкама, већ је настојао да избијањем у непријатељску позадину изманеврише посаде неких нарочито јаких караула, у чему је и успео. Међутим ни тако успешан маневар није био довољан да се сузбије притисак свежих турских снага из Пљеваља, јер је непријатељ, добивши ојачања, био знатно надмоћан. Због тога је командант одреда био принуђен да тражи помоћ.

Када су 21 октобра турске снаге биле одбачене, створени су услови за дејство у правцу Пљеваља и за евентуални напад на град, али је наређењем краља Николе рад овог одреда био успорен. Иако је знао да је Аустро-Угарска, на захтев осталих европских сила, пристала да се уздржи од интервенције, у циљу локализације рата, ипак краљ Никола није био сигуран да ће се она уздржати од акције у случају продора црногорских трупа у Санџак. Стога је, да би избегао повод за евентуалну интервенцију, наредио да се даље наступање Прекотарског одреда обустави. С обзиром на стварно претеће држање аустро-утарске владе, ова краљева предострожност је била разумљива, тим пре што Србија и остале балканске савезнице још нису биле ступиле у рат.

Тек пошто је Србија ушла у рат и делом својих снага продрла у Санџак, и на то Аустро-Угарска није реаговала, Прекотарски одред је могао да продужи наступање и овлада простором јужно од Пљеваља, а затим и да уђе у Пљевља.

Наређење за покрет Прекотарског одреда у Метохију уследило је уочи самог напада на Ђаковицу, у ситуацији када је командант Источног одреда очекивао отпор јачих турских снага. Али је ова мера, како се касније показало, била сувишна, нарочито што се тиче Добровољачког батаљона. Тај батаљон је на свом терену претстављао војничку снагу, али га је у току покрета ка Пећи знатан број војника напустио, услед чега се морао одмах вратити у Пљевља. Тиме је ово људство било изложено огромним напорима без, стварне потребе.