Ослобођење Ђаковице

1412

Почетком новембра Источни одред се спустио у равницу Метохије. Прекотарски одред и посада Бијелог Поља су се спојили са српском Јаворском бригадом у рејону Пљеваља и Сјенице. Муслиманско становништво, уколико није избегло у Метохију, било је већим делом разоружано, а власт у ослобођеним крајевима успостављена. Формирани су нови добровољачки батаљони, који су остављени као посаде у новоослобођеним градовима и употребљени за разоружавања муслимана. У Метохији се сваког часа очекивало повезивање Источног одреда с јединицама Ибарске војске. После пораза на Куманову и повлачења разбијених снага Вардарске армије, српске армије су крајем октобра избиле иа линију Призрен – Скопље – Велес.

Турске снаге у Метохији такође су се крајем октобра ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу. У Ђаковици се 30 октобра налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом. Поред тога, у рејону Ђаковице налазио се већи број башибозука и избеглица са ослобођене територије, који су се повлачили пред српском и црногорском војском. Неочекивано брзи слом турске војске изазвао је пометњу у редовима башибозука. Расположење за борбу, чак и код најодлучнијих, опадало је из дана у дан. Највише је било оних који су гледали да на било који начин спасу главу. Па ипак, око најистакнутијих муслиманских вођа, као што су Риза-бег и Бајрам Цур, још је било јачих група. које су, ношене верским фанатизмом, биле спремне да се и даље боре упркос тако лошим изгледима на успех.

Српска и црногорска влада својим споразумом о савезу нису биле решиле питање разграничења на ослобођеној територији. Требало је да свака од њих држи оно што у току операција заузме. Стога су обе журиле да у Метохији што више поседну. Тако је краљ Никола крајем октобра наредио команданту Источног одреда да се не задржава у Пећи.

„Освојиш ли Пећ – гласило је наређење – не требате се у њој ни час задржати, но напријед и кажи војсци да је то моја жеља, па што бог да. Напријед што брже! ако бога знаш”.

Обавештена о уласку Источног одреда у Пећ, српска Врховна команда је 1 новембра наредила команданту Ибарске војске да своје трупе што брже упути ка Пећи и Ђаковици, а каманданту 3 армије – да „што пре заузме Призрен и Ђаковицу, докле нису тамо стигли Црногорци”.

У духу тога наређења, 2 новембра је Дринска дивизија предузела покрет ка Ђаковици, док је њен коњички дивизион из Штимља, ојачан с две стрељачке чете, нешто митраљеза и једним брзометним топом, још 30 октобра ушао у Призрен без икаквог отпора.

Командант црногорског Источног одреда, међутим, одговорио је краљу Николи 1 новембра да се мора задржати у Пећи још неколико дана, док успостави ред, разоружа муслиманско а наоружа српско становништво, јер је сматрао да су „… пећка нахија, патријаршија и Дечани глава Старе Србије а то је у наше руке”.

Први контакт са српском војском Источни одред је успоставио на дан уласка у Пећ. Тога дана, наиме, командант одреда је добио писмо поручника Алексе Жујовића, који је као командир једне коњичке извиднице Ибарске војске, био стигао до манастира Девића у Дреници. Поручник Жујовић је извештавао о већ постигнутим успесима и даљим намерама српске војске и тражио слична обавештења о црногорској војсци. Истога дана је командант Источног одреда телеграмом јавио команданту Ибарске војске у Митровици да је с војском ушао у Пећ.

Три дана касније, једна српска извидница од осам коњаника стигла је у Пећ. Тај први сусрет српских и црногорских војника био је веома срдачан и дирљив. “Грле се, пјевају и проводе с нашим војницима” – извештавао је увече командант одреда краља Николу. Сутрадан су у Пећ стигли помоћник начелника штаба Ибарске војске мајор Милутин Лазаревић и поручник Жујовић са 25 коњаника, а ноћу 3/4 новембра дошао је и командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић.

Генерал Живковић и бригадир Вукотић споразумели су се да са својим снагама заједнички изврше покрет ка Ђаковици, што су и учинили 5 новембра. У Пећи су као посада остављени Језеро-шарански батаљон (који је по ослобођењу Пљеваља упућен у Пећ) и један батаљон Колашинске бригаде. Међутим када су команданти Источног одреда и Ибарске војске стигли у Дечане, они су извештени да су Васојевићка и Колашинска бригада и Дринска дивизија II ослободиле Ђаковицу.

Васојевићка бригада је уствари одмах по избијању у Дечане добила наређење да шаље јаче извиђачке делове ка Ђаковици. Другог новембра је командант бригаде у два маха обавестио команданта одреда да Бајрам Цур прикупља у Ђаковици јаче снаге “за одбрану и евентуални напад”, па је тражио да се пожури с покретом главнине ка Дечанима. У складу с тим, 3 новембра су упућена три батаљона Колашинске бригаде, под командом командира Меденице, као ојачање Васојевићке бригаде. Али је командант одреда и даље сматрао да су то мале снаге за ослобођење Ђаковице, те је наредио да само „… шаљу извиднице … до Ђаковице н планинама до Јуника”.

Командант одреда је претпостављао да ће Ђаковица бити јако брањена. Немајући непосредног контакта с непријатељем, он није знао да је редовна турска војска напустила ово место. Чак и када га је командант Васојевићке бригаде, 4 новембра, из Јуника, известио да је са својом бригадом и батаљонима Колашинске брибаде извршио покрет правцем Дечани – с. Јуник – Ђаковица и да, према најновијим обавештењима непријатељске снаге у рејону Ђаковице нису нарочито јаке, он је упозорио Вешовића на опрезност и наредио му да ни корак не учини унапред ако није добро сигуран “и с десног и с лијевог крила и с фронта”.

Васојевићка бригада и делови Колашинске бригаде, међутим, нису наилазили ни на какав отпор. Стога је командант Васојевићке бригаде одлучио да настави покрет ка Ђаковици. Када је његова претходница челом избила у близину Ђаковице, отворена је јака пушчана ватра са северне ивице вароши. На косама источно од Ђаковице делови Дринске дивизије II такође су били ступили у борбу с непријатељем.

Претходница Васојевићке бригаде одмах се развила у борбени поредак. Велички батаљон је истовремено упућен на Чобрат да овлада овим турским положајем. Коса Чобрат се пружа дуж десне обале р. Крене и дуж читаве западне ивице Ђаковице и доминира непосредном околином насеља. После краће борбе, ојачана претходница је натерала непријатељске снаге да се са северне ивице повуку у саму варош. Оне сада, уклештене између јаких српских и црногорских снага, нису биле у стању да пруже јачи отпор, нарочито када је Велички батаљон заузео косу Чобрат. Највећи део ђаковачке посаде повукао се ка Краснићима, у Албанију, док су се мештани предали. У Ђаковицу су једновремено ушли делови Васојевићке и Колашинске бригаде и Дринске дивизије II. Штаб Дринске дивизије ушао је у варош сутрадан, 5 новембра.

Околност да су српске и црногорске снаге једновремено ушле у Ђаковицу дала је повода извесним размирицама око тога чија је војска пре ушла и, у вези с тим, коме Ђаковица треба да припадне, односно – ко је надлежан да успостави власт. Ослањајући се на то да је са својим штабом пре ушао и посео државна надлештва, командант Васојевићке бригаде је поставио обласног управитеља, претседника обласног суда и шефа полиције, док је командант Дринске дивизије II поставио претседника општине. Када су у Ђаковицу стигли командант Источног одреда и командант Ибарске војске, они су се споразумели да српска војска држи део вароши на десној а црногорска на левој обали Крене. Цивилне власти су остале онакве какве су именовали њихови потчињени команданти, али је ипак дошло до спора.

Ослобођењем Ђаковице и сусретом са српским трупама завршено је ослобођење Метохије. Тиме су уствари престале борбе на овом правцу, и Источни одред је завршио своју оперативну улогу као самостални одред црногорске војске.

Изгубивши контакт с непријатељем још пре ослобођења Пећи, Штаб Источног одреда није успео да расветли ситуацију код непријатеља и да делује у складу с њом. Страх од отпора јачих турских снага у рејону Пећи и, касније, на правцу према Ђаковици, као и осећај несигурности позадине због акције наоружаног шиптарског становништва, условили су да је Штаб одреда и после ослобођења Пећи радио веома опрезно и споро. Отпор шиптарског становништва доиста је реметио сигурност позадине, али је Штаб одреда ипак преценио ту опасност, јер су расуте групе Шиптара и башибозука већ биле обесхрабрене поразом турских регуларних трупа на свим правцима дејстава српске војске, а посебно поразом на Куманову (о чему је краљ Никола редовно обавештавао Штаб одреда), као и приближавањем Ибарске војске из правца Митровице и притиском делова армије од Приштине и Косова. Таква ситуација, несумњиво, пружала је могућност Источном одреду да после ослобођења Пећи делује много брже и енергичније, утолико пре што су турске главне снаге пред његовим фронтом биле уствари тучене још 22 и 23 октобра на Мокрој Планини и Чакору. Одред је, заправо, могао да главнином својих снага продужи наступање ка Ђаковици а затим да гони турске трупе које су отступале према Призрену. Међутим, уместо тога, Штаб одреда није ништа предузео у циљу наступања и напада на Ђаковицу све до 4 новембра, чак ни после прикупљања све четири бригаде на линији Пећ – Дечани. Штавише, наседајући вестима (које је непријатељ, вероватно, намерно убацивао) да се у рејону Ђаковице прикупљају јаче турске снаге, командант одреда се плашио непријатељског противнапада из правца Ђаковице. Зато је своју деснокрилну, Васојевићку, бригаду ојачавао у циљу одбране с тог правца све док не буде рашчишћена ситуација у рејону Пећи (разоружавање становништва и организација власти) када је требало прикупљеним снагама кренути. напред. И, уствари, до напада на Ђаковицу 4 новембра дошло је на иницијативу команданта Васојевићке бригаде, кога је командант одреда стално упозоравао на обазривост, мада се у Ђаковици још од 30 октобра, налазио само један слаби батаљон турске ретуларне војске, који, уклештен између српских и црногорских трупа, није ни пружио неки озбиљнији отпор у току напада.

Све је то, разуме се, условило да је Источни одред и у том рејону изгубио неколико дана, чиме је спречен да енергичним гоњењем разбије остатке, иначе слабих и деморалисаних, турских снага у повлачењу.

Показало се да је командант одреда, – који је у дотадашњим борбама, реално оцењујући ситуацију код непријатеља, био спреман да на себе прими и већи ризик, – при дубљем продирању у непријатељску територију, где је очекивао жилавији и организованији отпор противничких трупа и народа, постао крајње опрезан, иако је непријатељ у дотадашњим борбама показао изразите слабости и у организацији одбране и у моралу трупа. Командант одреда је, свакако, био свестан чињенице да су његове снаге релативно мале и без искуства у борбама у равници, па га је то, у условима несигуности позадине и непознавања ситуације, присиљавало на обазривост, али је ипак карактеристично да он, као командант који је у дотадашњим борбама испољио пуно смисла за реалност, није уочавао да су се успеси српске војске морали одразити на даље могућности отпора противника, и није, у складу с тим, увиђао потребу за одлучнијим и енергичнијим радом и у условима какви су њему изгледали.