Операције Источног одреда од 19 октобра до 2 новембра

1071

Ослобођењем Берана, Плава и Гусиња завршена је прва фаза операција Источног одреда у којој је требало подељеним снагама разбити непријатељске снаге у долини Таре и Лима, скратити фронт и створити услове да се прикупљеним снагама продуже дејства према Метохији. Овај циљ је постигнут релативно брзо. Главнина Одреда се у суштини нашла прикупљена већ одмах после пада Берана, иако се део снага дотадашње Колашинске групе задржао још три дана у рејону Берана на одмору. Од тог момента командант Одреда је био у могућности да се прикупљеним снагама брзо супротстави сваком офанзивном подухвату непријатеља и да са сигурношћу обезбеди позадину главних снага црногорске војске према Скадру.

С друге стране, тиме су били створени тактички и опе- ративни услови да Одред прикупљеним снагама отпочне операције према Пећи, и даље кроз Метохију.

Не може се утврдити да ли је командант одреда планирао да прву фазу операција заврши до момента када остали балкански савезници ступе у рат против Турске, али се Источни одред нашао пред наступањем ка Пећи управо када су Србија и Бугарска објавиле Турској рат, што је имало посебан оперативни и морални значај за његова даља дејства.

Трећа српска армија је својим дејствима у знатној мери слабила отпор непријатеља пред фронтом Источног одреда. Ибарска војска и Јаворска бригада су дејством у Новопазарском Санџаку такође утрожавале бок и позадину ових турских сната, и уједно штитиле бок и позадину Источног одреда.

У таквој ситуацији турске снаге у Санџаку и Метохији биле су уклештене између српских и црногорских снага. Такозвана Санџачко-метохиска оперативна група, иначе бројно слабија од снага савезника, није могла рачунати на неку помоћ резерви турске Врховне команде. Такви оперативни услови су даљим операцијама Источног одреда већ од почетка давали пуно изгледа на успех.

За операције ка Метохији нудила су се три правца: Беране – Рожај – Пећ, Беране – Чакор – Ругово – Пећ и Беране – Андријевица – Плав – Богићевица – Дечани. Прва два водила су непосредно циљу претстојећих дејстава – Пећи. Оба су приближно исте дужине, али правац Беране – Рожај – Пећ води проходнијим земљиштем, због чега је био знатно погоднији. Правац Беране – Чакор – Ругово – Пећ води уским и тешко проходним планинским теснацем Руговом, где је нападач врло тешко могао развити јаче снаге, а потребна је организација јачих бочних обезбеђења, С друге стране, својим топографским склопом овај теснац је омогућавао непријатељу да и слабијим снагама организује јаку одбрану на низу узастопних линија по дубини. Трећи правац такође води преко тешко проходног била планине Богићевице. Сем тога он изводи у рејон Дечана, око 12 километара јужно од Пећи, те су при организацији напада на Пећ њиме могле да се упуте једино помоћне снаге.

Према томе, у географском и топографском погледу правац Беране – Рожај – Пећ био је најповољнији. Али командант одреда није могао тим правцем да упути своје главне снате, у првом реду стога што је главне непријатељске снаге очекивао на правцу Пећ – Ругово – Чакор, па би упућивање слабијих делова ка Чакору могло да компромитује све дотадашње успехе Одреда. Уствари је командант одреда одлучио да главнином рашчисти ситуацију на простору Гусиње – Плав – Чакор – Мокра Планина још пре него је Васојевићка бригада успела да то учини. Па чак и 18 октобра, када је издао заповест за покрет Дурмиторске и Колашинске бригаде ка Чакору и Приједолу, командант одреда је био уверен да ће тим снагама морати да ликвидира непријатељске посаде у рејону Плава и Гусиња, после чега ће тек бити у стању да донесе дефинитивну одлуку о даљим дејствима.

Осамнаестог октобра предвече, после тродневног одмора у Беранама, командант одреда је издао заповест Колашинској групи за покрет ка Мокрој Планини и Чакору. Дурмиторска бригада (без Планинопивског батаљона), са брдском батеријом и једним брзометним водом, три вода извиђача и митраљеским одељењем, добила је задатак да се пребаци у рејон Мокре Планине, правцем Д. Ржаница – с. Ровце – Барице – Кукајски Врх, док је Колашинска бригада (без Горњоморачког батаљона), с пољском батеријом, водом извиђача и одредском комором, добила задатак да изврши покрет правцем с. Ријека Марсенића – Шекулар – с. Спаљевићи – Приједолска Глава. Изјутра тог дана, како је већ речено, Планинопивски и Горњоморачки батаљон са два брдска топа, под командом командира Матановића, упућени су преко Андријевице и планине Зелетика ка Плаву, као помоћ Васојевићкој бригади. У Беранама је остављена посада од једног комбинованог батаљона, са задатком да одржава ред и разоружава још неразоружано муслиманско становништво у граду и непосредној околини.

Покрет предвиђеним правцима извршен је 19 октобра. Предвече, после напорног марша по густој магли, бригаде су избиле у рејон Кукајског Врха, односно Приједолске Главе. Њихов покрет су штитиле две чете Трепачко-шекуларског батаљона, које је командант Васојевићке бригаде у том циљу оставио на Мокрој Планини.

Командант Дурмиторске бригаде задржао је главнину својих снага у рејону Кукајског Врха, док је на гребен Мокре Планине упутио две чете Жупопивског батаљона. које су с четама Трепачко-шекуларскот батаљона сачињавале претстражу Бригаде. Командант Колашинске бригаде у истом циљу је упутио две чете на Ваганицу. Главнина Колашинске бригаде задржана је у рејону Приједола.

Сутрадан је командант одреда добио извештај да су делови Васојевићке бригаде ушли у Гусиње. Ова бригада се главнином снага налазила у Плаву и Гусињу, док је мање делове била истурила ка Хотима и Бабином Пољу ради обезбеђења. Пошто је густа магла отежавала сваки рад и покрете јединица, командант одреда је одлучио да Дурмиторску и Колашинску бригаду задржи у доститнутим рејонима а сам се упутио у Гусиње да обиђе Васојевићку бригаду и њеном команданту постави нове задатке. Дурмиторској и Колашинској бригади је наредио да извиђају непријатеља у правцу Ругова, али до новог наређења да не врше никакве нападе.

 

Разбијање турских снага на Чакору и наступање ка Пећи

Турске снаге у Пећи осетиле су се директно утрожене избијањем Источног одреда на Чакор и Мокру Планину и 3 српске армије у рејон Приштине. Стога је командант 21 ђаковачке низамске дивизије Џавид-паша, вероватно да би обезбедио време и што повољније услове за повлачење ка југу, одлучио да предузме противнапад према прногорском Источном одреду. У том циљу добио је као ојачање пет батаљона Призренске редифске дивизије. Главне турске снаге, под непосредном командом команданта 21 низамске дивизије, наступале су уз Ругово, док су помоћне снаге упућене уз долину р. Дечанске Бистрице ка Бабином Пољу и Плаву. План команданта 21 дивизије очигледно је био да обухватним дејствима према крилима Источног одреда одбаци црногорске снаге с Мокре Планине и Чакора.

Турски противнапад отпочео је 22 октобра око 12 часова, на широком фронту од Смиљевице (к. 1963) до Бабиног Поља. У борбама с мањим прегстражним деловима Дурмиторске, Колашинске и Васојевићке бригаде, Турци су успели да овладају пл. Смиљевицом, Глођија Катунима, Влајковим Брдом, Ваганицом, Планиницом (триг. 2077) и источним делом Бабиног Поља и да озбиљно угрозе Кукајски Врх (к. 1967 на Мокрој Планини), Чакор и Дјевојачки Крш. Међутим црногорске снаге на овим положајима убрзо су ојачане. Командант Колашинске бригаде одмах је упутио Доњоморачки батаљон ка Чакору а Ровачки ка Ваганици. Ови батаљони су успели да одбију све нападе турских снага на Ваганицу и Чакор. Командант Дурмиторске бригаде такође је ојачао своје делове на гребену Мокре Планине и одбацио турске снаге из рејона Кукајског Врха. Линију Дио – Дјевојачки Крш посео је Велички батаљон Васојевићке бригаде, тако да је до предвече на читавом фронту заустављен непријатељски напад. У току ноћи Турци су се задржали на Смиљевици, Влајковом Брду и Планиници (триг. 2077), веома јаким положајима. С обзиром на то да су им снаге биле врло бројне, а подржаване артиљеријом и митраљезима, могло се очекивати да ће сутрадан продужити напад.

Предвече 22 октобра командант одреда се вратио у свој штаб у рејону Приједолске Главе. Он је био изненађен непријатељским противнападом, али је одмах одлучио да сутрадан пређе у напад, с намером да разбије непријатељске снаге и одбаци их низ Ругово. У том циљу издао је заповест, према којој је Колашинска бригада добила задатак да из рејона Чакор – Ваганица пређе у напад ка Планиници (триг. 2077), док је Дурмиторска бригада, с гребена Мокре Планине, имала да пређе у напад на непријатељске положаје на линији Ливаде Хођевић – Глођија Катуни. Команданту Васојевићке бригаде наредио је да ка Дијелу упути још један батаљон, који би, заједно са снагама које су већ биле у том рејону, садејствовао десном крилу Колашинске бригаде – „како бисмо ми одовуд са њима имали везу и Турке који су дошли да поново заузму Плав и Гусиње узмемо међу собом.”

Међутим је неуепех противнапада од 22 октобра уздрмао ионако слаб морал турских трупа. Зато су сутрадан, чим је испаљен први топ из рејона Ваганице, с Планинице почели да отступају њихови делови. Турска артиљерија и митраљези уопште нису дејствовали на правцу напада Колашинске бригаде. Дурмиторска бригада је наишла на нешто јачи отпор у рејону Влајковог Брда (к. 1785), али се после трочасовне борбе, непријатељ морао и одавде повући. У току тих борби, на лево крило Дурмиторске бригаде избила су два батаљона Беранске бригаде. То је убрзало повлачење турских снага из рејона Смиљевице и Мургаша. По сламању турског отпора, Колашинска и Дурмиторска бригада продужиле су наступање ка Ругову. Велички батаљон Васојевићке бригаде и Горњоселски батаљон Беранске бригаде задржали су се у рејону Дио – Дјевојачки Крш, с претстражом у правцу Старца (триг. 2426).

Дисциплина и борбеност турских снага озбиљно су попустили због неуспеха у противнападу од 22 октобра и због рањавања команданта 21 ђаковачке дивизије. У тој ситуацији, командант 21 дивизије је одлучио да своје снаге повуче у Пећ а према црногорским јединицама у Ругову остави само мање редифске делове и башибозук, са две брдске батерије. То је принудило команданта свих снага према Црној Гори генералпотпуковника Махмут Хајрет-пашу да још истог дана, 23 октобра, тражи од команданта турске Западне војске одобрење да свој штаб пребаци из Пећи у Призрен.

Када су, после овлађивања Планиницом и Влајковим Брдом, Колашинска и Дурмиторска бригада упале у северозападни део Ругова, командант Источног одреда је дефинитивно одлучио да с тим бригадама продужи напад кроз Ругово ка Пећи. Пошто му ситуација код непријатеља није била сасвим јасна, он је ценио да му је нарочито угражено лево крило и бок. Стога је Беранску бригаду, ојачану Коллашинским батаљоном и са два топа, упутио правцем Смиљевица – Турјак – Рожај са задатком да штити главнину и ликвидира непријатељске снаге у Горњем Бихору и Рожају, а затим преко Штедина (триг. 2272) избије у рејон с. Црни Врх ради садејства главнини при ослобођењу Пећи. Команданту Васојевићке бригаде је наредио да му осигура десно крило и бок, али да се не истиче сувише, нити силази у равницу док главнина не избије у рејон Пећке патријаршије.

Главнина Источног одреда требало је сада да савлада Руговску Клисуру. Ова клисура је уклештена високопланинским земљиштем, са северне стране вододелницом р. Ибра и р. Пећке Бистрице, а с јужне вододелницом р. Пећке Бистрице и р. Дечанске Бистрице. Масиви тих вододелница местимично прелазе висину од 2.000 метара. Клисура се протеже уском долином Пећке Бистрице и претставља тешко проходан теснац, стрмих падина, нарочито на десној обали реке. Лева обала, нешто блажијих нагиба, пролазнија је. Дуж ове обале има и неколико мањих села. Насељеност читаве клисуре врло је слаба а средстава за живот једва да је било и за месно становништво.

Обе падине клисуре испресецане су бројним поточићима који се готово под правим углом спуштају ка Пећкој Бистрици. Ови поточићи, нарочито на левој обали Бистрице, и сами имају више притока, што ионако стрме падине клисуре чини још непроходнијим. Мање и веће косе које деле местимично врло дубока корита притока Пећке Бистрице претстављале су веома погодне положаје за одбрану. Стога је клисура браниоцу пружала читав низ солидних ослонаца по дубини, и он ју је, с обзиром на добру могућност заштите крила и бокова, могао затворити релативно малим снагама. С друге стране, таквим својим топографским склопом клисура је умногоме отежавала маневровање и уопште развој за борбу јачих црногорских снага.

Двадесет четвртог октобра су Колашинска и Дурмиторска бригада избиле на Богску Реку, и то прва у рејону Лице (к. 1799) а друга у рејону с. Јошанице. Ни на једном правцу није било непријатељских снага. Стога је командант Колашинске бригаде предложио команданту одреда да се ова бригада пребаци даље на исток, ка селима: у долини Пећке Бистрице, а Дурмиторска бригада ка југоисточним падинама пл. Хајле. Двадесет петог октобра су извиђачи избили у рејон с. Пепића, али нису наишли на непријатеља. Тада су обе бригаде пребачене до линије с. Пепићи – Кршина. У рејону с. Станова две чете Трепачко-шекуларског батаљона и извиђачки делови Дурмиторске бригаде сукобили су се с једном мањом турском јединицом. На положај су, као ојачања, послате две чете Планинопивског батаљона, и непријатељ је био протеран.

Иако у Ругову скоро и није било непријатељског от пора, командант одреда је успоравао наступање Колашинске и Дурмиторске бригаде, јер се због заостајања крилних бригада плашио за сигурност бокова у клисури. Беранска бригада је 25 октобра избила тек у рејон Турјака, док је главнина Васојевићке бригаде још увек била у рејону Гусиња, а само два њена батаљона (Велички и Краљски) била су на линији Старац (триг. 2426) – с. Бјелуха.

Двадесет петог октобра је краљ Никола приметио команданту Источног одреда да своје снаге држи сувише развучено. Командант одреда је сутрадан одговорио да је земљиште на правцу његових дејстава веома тешко проходно и да се не може друкчије оперисати “него чинећи обухвате из далека, и покрете с лаким одредима”.

Тежећи да појача сигурност левог бока у даљем наступању кроз клисуру, командант одреда је 25 октобра наредио команданту Дурмиторске бригаде да две чете Трепачко- шекуларског батаљона и једну из своје бригаде, под командом капетана Бајагића, упути “ка висовима од Ајле”, као бочно осигурање. Ова побочница требало је да се креће гребеном пл. Хајле ка Штедину и, по могућности, да одржава везу с Беранском бригадом, која је такође била обавештена о покрету ових делова. Истовремено је команданту Величког батаљона наредио да се његов и Краљски батаљон помере ка истоку, у висину Јеленка, или тамо где сами команданти батаљона нађу да је погодно, како би десни бок снага у Ругову био што боље обезбеђен. Сем тога, командант одреда је, преко кошанданта Величког батаљона, упозорио команданта Васојевићке бригаде на вест да се у рејону Дечана прикупљају неке непријатељске снаге.

Двадесет шестог октобра је Дурмиторска бригада избила у рејон с. Алагине Реке, док је Колашинска посела с. Штупељ. Штаб одреда се сместио у с. Пепићима. Непријатељ није пружао никакав отпор.

Око 23 часа 27 октобра је начелник Штаба одреда упутио једну чету Ровачког батаљона ка Паклену (к. 1376). После краће борбе ова чета је овладала Пакленом.

Сутрадан изјутра на Паклен су упућени Ровачки и Дробњачки батаљон, а убрзо су у рејон западно од овог узвишења пребачене и остале снаге Колашинске и Дурмиторске бригаде. Делови Колашинске бригаде посели су тога дана Липље (к. 1357).

По избијању у рејон Турјака, три батаљона Беранске бригаде упућена су ка Рожају, док су остала три (Горњоселски батаљон, који је 25 октобра задржан у рејону Чакора, још није био стигао у састав Бригаде) упућена да разоружавају муслимане у Горњем Бихору. Бригада се 26 октобра задржала на око пет км западно од Рожаја, док се прикупе сви батаљони. Пошто је сматрао да су непријатељске снаге у рејону Рожаја јаке, командант бригаде је предложио команданту одреда да Горњоселски батаљон и један батаљон из Дурмиторске или Колашинске бригаде упути ка Штедину, како би Беранској бригади олакшали рад у рејону Рожаја и, даље, при покрету ка Пећи.

Претпоставка да ће турски отпор у Рожају бити јак није се показаља реалном. Још 26 октобра по подне, после краће борбе, непријатељске снаге су се повукле јужно од Рожаја. Али је командант бригаде и даље страховао од јаког непријатељског отпора. Стога је сутрадан поновио предлог да командант одреда упути два батаљона на Жљеб или бар на Штедин “како би се уфатили Турци … јер данас се морају или предати или бјежати”.

Али је командант одреда сматрао да су снаге Беранске бригаде довољно јаке да свој задатак изврше без нове помоћи, нарочито после пристизања Горњоселског батаљона. Стога је команданту бригаде одговорио да се нада да ће његова бригада 28 октобра до подне избити на Штедин, и наредио му да се не задржава по селима око Рожаја, јер ће она сама по себи пасти кад падне Пећ. Да би истакао од каквог је значаја рад ове бригаде за наступање главнине ка Пећи, он је нагласио: “Ја напријед не могу док ти не стигнеш преко Штедина у правцу на Паклен, те остадох са ово војске у Ругову да се свијет мора чудити”.

Тога дана (27 октобра) командант одреда је наредио да Краљски батаљон поседне делом снага дотадашње положаје Величког батаљона, а овај да се одмах упути преко Средње Горе ка Пећи ради обезбеђења десног бока Колашинске бригаде.

Део непријатељских снага које су се повлачиле из Рожаја сукобио се 27 октобра предвече у рејону Штедина с четама које су под командом капетана Бајагића биле упућене на гребен Хајле. Незнајући тачно о каквим се снагама ради и прецењујући њихову јачину, Бајагић је одмах затражио помоћ од команданта одреда, услед чега је ка Штедину био упућен још један батаљон Дурмиторске бригаде. Међутим су непријатељске снаге биле незнатне, и отступиле су још пре пристизања ојачања.

Избијајући у рејон јужно од Рожаја, командант Беранске бригаде је део својих снага упутио ка Жљебу и Подгору, а други део ка Штедину. Бучичко-винички батаљон је, због неопрезности, наишао у рејону Штедина на непријатељску заседу, од чије је изненадне ватре претрпео знатне губитке. Међутим, ангажовањем осталих снага Беранске бригаде непријатељ је убрзо натеран у бекство. Продужујући покрет левом колоном правцем с. Савине Воде – с. Радовце – с. Брестовик, а десном колоном правцем Штедин – Сишка Планина – с. Црни Врх, Беранска бригада је 29 октобра овладала рејоном с. Црног Врха. Тако су Беранска, Дурмиторска и Колашинска бригада поселе доминантне положаје северно и североисточно од Пећи, на линији с. Црни Врх – Паклен (к. 1376) – Липље (к. 1357).

Двадесет осмог октобра, осетивши јаче црногорске снаге у непосредној близини Пећи, командант свих турских снага према Црној Гори Махмут Хајрет-паша је одлучио да делове 21 низамске и Призренске редифске дивизије који су се, пошто су били одбачени с Мокре Планине и Чакора, налазили у рејону Пећи повуче ка Ђаковици, иако није добио никакво наређење у том смислу. Повлачење је извршено истога дана.

Тек што су се турске снаге повукле, пећки грађани, Срби и Шиптари, као и претставници неких јединица башибозука које се нису повукле, упутили су делегацију ка Пећкој патријаршији, да ухвати везу с командантом црногорске војске и да му понуди предају града. Ова делегација је из Пећке патријаршије упутила команданту одреда писмо позивајући га на састанак ради договора о предаји. Пошто је командант одговорио да је спреман да се састане с претставницима грађана, до састанка је дошло на ћафи (превоју) код Паклена, 29 октобра у 9 часова. Делегација је известила команданта одреда да су се турске снаге повукле и да црногорска војска може ући у варош без сметњи. На састанку је дошло до споразума о предаји. Командант одреда је, у име краља и црногорске владе, гарантовао слободу, част, веру и имање грађанима Пећи и околине. Споразум о предаји Пећи и њене околине потписали су командант одреда и Сафедин-бег Махмутбеговић, командант свих јединица башибозука из рејона Пећи.

Команданг одреда је 28 и 29 октобра добио више писама од појединаца и група грађана, као и од игумана Патријаршије, који су такође извештавали о повлачењу турских снага, али и о томе да Риза-бег прикупља у рејону Ђаковице јаче снаге башибозука и има намеру да “све пећке Србе покоље” а школу и манастир спали.

Вероватно под утиском ових писама, у Штабу одреда се претпостављало да у Пећи и околини може доћи до сукоба. Зато су 30 октобра црногорске јединице врло опрезно наступале ка граду. Марш је организован по колонама. Пошто је један батаљон остављен као посада у Рожају а један на Жљебу, ради осигурања комуникације Рожај – Пећ, Беранска бригада је образовала леву колону. Колашински и Ускочки батаљон (којима је ова бригада ојачана), с две чете Трепачко-шекуларског батаљона и водом брдских топова, образовали су претходницу, под командом командира Пејановића, са задатком да се креће правцем Жљеб – Јерина, а по избијању у рејон Јерине да се развије у борбени поредак и чека даља наређења. Главнина леве колоне требало је да се креће за претходницом и да бивакује у рејону Хаџи-Лазовића кућа.

Деснокрилну колону су образовали Доњоморачки и Горњоморачки батаљон Колашинске бригаде, два брдска топа и два митраљеза, под командом команданта бригаде. Ова колона је добила задатак да се јужно од Паклена пребаци на десну обалу Пећке Бистрице, избије у рејон Губавца (к. 1023) и ту се развије у борбени поредак ради обезбеђења с правца Копривника (к. 2410). Остале снаге Одреда, сем Васојевићке бригаде која је тога дана водила борбе на северним падинама пл. Богићевице, требало је да се, под командом команданта Дурмиторске бригаде, крећу путем ка Пећкој патријаршији.

Заповешћу за марш предвиђена је и ,,полициска служба” у Пећи. За команданта полициског одреда наименован је војвода Лакић Војводић. Њему је за ову службу дато 500 одабраних војника, са одговарајућим бројем официра и подофицира и два топа, из састава Колашинске бригаде. Задатак је полициских снага био да успоставе ред у вароши, осигурају сва државна надлештва и прикупе оружје и сав ратни материјал који се у вароши нађе.

Покрет је извршен изјутра 30 октобра, тако да су око 10 часова све јединице, без икаквих сметњи, избиле у одређене рејоне. Штаб одреда се задржао у Патријаршији а полициски одред је без борбе запосео град. Грађани су с одушевљењем дочекали војску. У Пећи је нађена велика количина ратног и другог материјала. По уласку полициског одреда у Пећ, Беранска бригада је задржана у биваку на северној ивици вароши, Дурмиторска бритада и Штаб одреда у Патријаршији а Колашинска бригада у рејону с. Бијелог Поља. У вароши је држао ред полициски одред, док су извиђачки органи слати ка Истоку и даље кроз Метохију до Рудника.

За време наступања главнине Источног одреда кроз Ругово, Васојевићка бригада је имала задатак да разоружа албанско становништво у рејону Плава и Гусиња и у селима северне Албаније и да делом снага обезбеди десно крило и бок главнине у Ругову. Због тога је ова бригада за то време дејствовала подвојеним снагама. Два батаљона, налазећи се на вододелници Пећке и Дечанске Бистрице, шгитила су главнину, док су остале њене снаге, у духу задатка, дејствовале на простору Плав – Гусиње и вршиле мобилизацију добровољаца.

Разоружавање муслиманског становништва ишло је споро и веома тешко. Албанци су се нерадо растајали од оружја, па су се чак носили мишљу да припреме напад на Плав и Гусиње. У северном делу Албаније, нарочито у рејону с. Череми и с. Валбона, у долини р. Валбоне, прикупљале су се јаче снаге наоружаних Албанаца. Редовно обавештаван о томе, командант бригаде је закључио да би било врло ризично продужити покрет ка Пећи а на десном крилу и у позадини оставити тако јаког непријатеља. Стога је 24 октобра упутио Полимски и Љеворечки батаљон правцем Ђуричка Ријека – К. Враница (к. 1633) – с. Череми – с. Валбона, са задатком да разбију непријатељске снаге у том правцу.

Ови батаљони су извршили покрет још истог дана. На путу до К. Вранице наилазили су само местимично на слабији отпор мештана. Пошто су савладали и разоружали те мање непријатељске групе, ноћ су провели у рејону К. Вранице. Сутрадан је настављен покрет. У с. Череми, преко очекивања, нису наишли ни на какав отпор, јер су се Албанци већ били повукли ка Валбони. Зато су и ова два батаљона продужила гоњење.

Покрет ка с. Валбони вршен је уском стазом низ долину р. Валбоне. Село Валбона налази се близу ушћа р. Валбоне, у вртачи оивиченој стрмим каменитим падинама низ које се спушта неколико мањих стаза. Са североисточне стране улаз у село води кроз уску клисуру коју чине Кељмеки (триг. 466) и Кодра е Вејс (к. 423) и кроз који протиче р. Валбона.

Полимски батаљон се сукобио с предњим непријатељским деловима још у клисури и убрзо их одбацио ка селу. Из села су, међутим, пристизале нове снаге, те је тако њихов отпор јачао све више уколико се овај батаљон приближавао насељу. Стога је у борбу уведен и Љеворечки батаљон. Ангажовањем овога батаљона, после жестоке борбе и обостраних бројних губитака, село је заузето. Мештани су се предали, а остали Албанци су се повукли ка Шаљи. Пошто су разбили ову групацију и отклонили сваку опасност непријатељске акције с те стране према Плаву и Гусињу, батаљони су се вратили у Плав 27 октобра.

У међувремену су делови Трепачко-шекуларског и Андријевачког батаљона разоружавали становништво у рејону с. Хоти и с. Вусањи. Пошто су на тај начин били разбијени непријатељски остаци на подручју Плава и Гусиња, Васојевићка бригада се 28 октобра прикупила у Плаву, одакле је око 14 часова извршила покрет ка Бабином Пољу. С новоформираним Плаво-гусињским батаљоном у претходници, она је, савладавши успут слаб огпор мештана, стигла у Бабино Поље на преноћиште. Овде су потврђени подаци којима је располагао командант бригаде: да се у рејону пл. Богићевице прикупљају јаче снаге башибозука које су се повукле из Плава и Метохије. Сазнало се такође да непријатељ има намеру да учини одлучан напор с циљем да Васојевићкој бригади онемогући покрет према Метохији.

По основном задатку и првобитној замисли команданта, правац даљег покрета ове бригаде водио је за Копривник и ка Пећи. Али је појава овако јаких непријатељских снага на Богићевици из основа мењала ситуацију. Командант бригаде је схватио да ни овога пута не може оставити тако јаке снаге за леђима, те је одлучио да промени правац дејства, уверен да ће разбијањем ове непријатељске групације најбоље заштитити главнину Источног одреда.

У духу такве одлуке, 29 октобра је припреман напад на Богићевицу. Извршени су мањи демонстративии напади у циљу насилног извиђања и откривања непријатељског распореда, и привлачена је артиљерија. Бригада је сутрадан потисла све истурене непријатељске делове са северннх падина Богићевице, а затим, с три батаљона и митраљеским одељењем у првом борбеном реду, продужила напад ка Превоју Плочици (к. 2183). Остали батаљони задржани су у резерви. Напад је подржавала брдска артиљерија.

Приближавање јединица било је тешко, јер су непријатељски положаји били топографски врло јаки. Непријатељ је знао да му положаји на Богићевици пружају последњу могућност за одбрану Метохије с тог правца, па се одлучио да ту могућност искористи. Али ти положаји нису били утврђени, нити су непријатељске снаге, иако бројне, биле способне да издрже снажнији напад. Када су се јединице Васојевићке бригаде, савладавши тешкоће терена, приближиле непријатељским положајима на блиско отстојање, одмах су прешле на јуриш. Упочетку је отпор био жилав, али је, после неколико снажних напада, и увођењем нових снага из резерве, убрзо био савладан. Напад је затим настављен ка Ђаравици (триг. 2656). Иако су местимично још пружале јак отпор, непријатељске снаге су убрзо напустиле Богићевицу повлачећи се ка Метохији.

На пл. Богићевици Васојевићка бригада се задржала до 1 новембра. Тога дана је привучена артиљерија, и цела Бригада се прикупила у Балијиним Рупама.. Командант бригаде није знао да је главнина Одреда већ ушла у Пећ, нити му је била јасна ситуација у Метохији, али је имао наређење да не силази у равницу док не добије обавештење да је Одред ушао у Пећ. Стога је тек 1 новембра, пошто је сазнао за ослобоћење Пећи, отпочео покрет ка Дечанима.

Претпостављајући, вероватно, да ће непријатељ бранити Дечане, командант бригаде је одлучио да покрет изврши у три правца. Бригада је, наиме, подељена у три дела, који су названи одредима. Први (десни) одред, јачине: два батаљона, једна батерија и митраљеско одељење, кретао се правцем Балијине Рупе – Ђаравица. С тим одредом се кретао и Штаб бригаде. Остала два одреда кретала су се долином Дечанске Бистрице – један десном а други левом обалом реке.

У току дана одреди су стигли на линију Ђаравица – Ћафа Пекут (Стреочка Пл., триг. 2377) и ту преноћили. Покрет је настављен 2 новембра. Мештани из Дечана и околине, у јачини око два батаљона, покушали су тога дана да пруже отпор у рејону Крши Мергегс (к. 1281), али су нападом деснокрилног одреда, из покрета, после краће борбе, били потпуно разбијени. Убрзо, око 16 часова, све јединице су без отпора ушле у Дечане. На тај начин су све четири бригаде Источног одреда, савладавши простор тешко пролазног земљишта, главнином својих снага избиле у равницу Метохије.