Напад на Мокру Планину и Чакор, ослобођење Плава и Гусиња

1241

Командант Источног одреда је 12 и 13. октобра, у два маха, наредио команданту Васојевићке бригаде да утврђује заузете положаје и чека долазак главнине Одреда. Међутим, већ од 11 октобра, Турци су почели да повећавају активност на Мокрој Планини. Предвече су напали делове Величког батаљона у рејону Нишавина Гроба и потисли их с положаја, али су противнападом одбачеии. Четрнаестог октобра непријатељ је знатно јачим снагама поновио напад у правцу Приједола, те су делови Величког батаљона били принуђени да се повуку ка Сјекирици (триг. 1989).

Али пошто је 12 октобра овладао Виситором и на овом крилу обезбедио солидан ослонац, командант бригаде је могао да пренесе тежиште напада на Мокру Планину, како је тада већ и ситуација захтевала. У том циљу је 14 октобра одлучио да на десном крилу пређе у одбрану. Стога је на Гребену оставио Андријевачки батаљон, а на Виситору Полимски и две чете Љеворечког батаљона, са задатком да спрече сваки покушај непријатеља из Плава и Гусиња да поврати те положаје. Остале снаге – Краљски, Трепачко- шекуларски и остатак Љеворечког батаљона, две батерије и митраљеско одељење, са Штабом бригаде – извршиле су покрет правцем Мурина – Штит – Приједо – Мокра Планина.

Марш преко тешко проходних падина Штита био је врло напоран. Нарочито тешкоће је чинило пребацивање артиљерије, која се, у недостатку запрега и због тешког пута, местимично морала преносити. Изјутра 15 октобра предњи делови колоне избили су на Сјекирицу.

Турске снаге су продужавале нападе ка Приједолу и ка Шекулару. Стога је без задржавања настављен покрет ка Приједолу. Још у току покрета јединице су добиле заповест за напад на Приједо и Нишавин Гроб. Тај напад су око подне извршили Велички и Трепачко-шекуларски батаљон, уз подршку две батерије. Турци су своје положаје упорно бранили. Па ипак нису успели да их одрже. Одбачене турске снаге повукле су се ка Мокрој Планини. Неуспех у рејону Приједола принудио је Турке да повуку и своје делове који су током дана продрли ка Шекулару. Делови Васојевићке бригаде су у овим борбама имали седам мртвих и 24 рањена.

Командант бригаде је своје батаљоне задржао у рејону Приједола, где су извршене припреме за продужење напада на главне турске положаје на Мокрој Планини.

Напад на Мокру Планину отпочео је 16 октобра рано изјутра. Турске положаје су углавном сачињавале отпорне тачке око пограничних караула на Кукајском Врху (к. 1867), Планиници (к. 1963); Ваганици (к. 2110) и другим узвишењима на гребену Мокре Планине. Највеће борбе вођене су око карауле на Кукајском Врху. Напади Величког, Краљског и Трепачко-шекуларског батаљона ефикасно су подржавани ватром две батерије и митраљеског одељења. Борбе су вођене целог дана. Заузимани су један по један турски положај, док на крају, око 19 часова, после низа јуриша, није пала и последња караула на Мокрој Планини. Непријатељске снаге су се повукле делом ка Ругову а делом ка Чакору.

У току покрета групе батаљона и Штаба бригаде ка Мокрој Планини, у рејону Гребена и Виситора није било значајнијих борби. На источним падинама ових узвишења повремено је долазило до мањих сукоба патрола. Турски делови су редовно одбацивани ка с. Брезовици и с. Мартиновићима.

Међутим је 15 октобра Андријевачки батаљон, у циљу активне одбране, извршио фронтални напад на главне турске положаје западно од Гусиња, на линији к. 2051 – к. 2070, и после краће борбе овладао тим положајима. Турске снаге су се задржале у рејону с. Мартиновића и на узвишењима М. Јерина Гл. (к. 1274) и В. Јерина Гл. (к. 1321) на левој обали Лима. На фронту Полимског и делова Љеворечког батаљона на Виситору било је само повременог обостраног припуцавања, без већих покрета. Тек 16 октобра су снаге с Виситора успеле да потисну непријатеља нешто дубље ка с. Брезовици, коју су Турци претходног дана спалили.

Пасивност непријатељских снага из рејона Плава и Гусиња и притисак црногорских снага с Гребена и Виситора омогућили су да главнина Васојевићке бригаде своја дејства изводи по плану, утолико сигурније што је 15 октобра била разбијена одбрана Берана и што су се главне снаге Источног одреда налазиле прикупљене у том рејону.

Разматрајући развој ситуације после пада Берана, Турци су уочили да ће даља дејства Источног одреда бити усмерена у правцу Пећи и Метохије. Зато су у рејону Чакора и Дјевојачког Крша (к. 2046) прикупили око пет батаљона низама, већи број башибозука и две брдске батерије. Те снаге из рејона Плава и Гусиња имале су задатак да обезбеде правце ка Пећи и Метохији од продора црногорске војске.

У моменту ослобођења Берана имао је командант Источног одреда податке о намери Турака да своје снаге у Плаву и на Чакору ојачају Албанцима из Метохије. Плашећи се да би тако ојачане турске снаге могле осујетити успехе Васојевићке бригаде, па евентуално и предузети напад ка Андријевици, командант одреда је 16 октобра упутио два васојевићка добровољачка батаљона (Горњоселски и Бучичко-винички) ка левом, а два дана касније Горњоморачки и Планинопивски батаљон, с два топа, ка десном крилу Васојевићке бригаде.

Осећајући непосредно присуство главнине Одреда и очекујући помоћ два добровољачка батаљона на свом левом крилу, командант Васојевићке бригаде је одлучио да искористи дотадашње успехе и продужи напад у циљу овлађивања рејоном Чакора. По пристизању Горњоселског и Бучичко-виничког батаљона, он је имао у рејону Мокре Планине пет и по батаљона (Велички, Краљски, Трепачко-шекуларски, пола Љеворечког и два добровољачка батаљона) и две батерије.

Главнина турских снага држала је положаје на гребену Планиница – Чакор, који уствари претставља вододелницу Пећке Бистрице и Лима. Командант бригаде је одлучио да главнину својих снага упути поменутом вододелницом а једним батаљоном да изврши обухват турског десног крила у рејону Чакора.

Напад је изведен 17 октобра изјутра. Турске снаге су биле знатно јаче и давале су више од пола дана веома јак отпор. Међутим појава Бучичко-виничког батаљона на њиховом десном боку, у моменту када су остали батаљони вршили јак фронтални притисак, унела је пометњу прво код јединица башибозука, затим и код осталих турских делова. Око 12 часова Турци су почели нагло да напуштају своје положаје, повлачећи се ка Дјевојачком Кршу, Дијелу и Јечмишту (к. 1706).

Предвече је командант Источног одреда јавио команданту Васојевићке бригаде: “Добро би било да држиш заузете положаје са цијелом бригадом, да се не излажеш погибији, јер ја одовуда долазим са главнином”. Међутим је командант бригаде сматрао да је напад могуће наставити, и он је то учинио већ сутрадан. Непријатељске снаге су биле поселе јаке положаје на Дјевојачком Кршу, Шабовој Гл. (к. 1906) и Јечмишту (к.1706) и браниле их врло упорно скоро читав дан. После низа јуриша, делови Васојевићке бригаде су успели да овладају свим тим положајима и натерају турске снаге на повлачење ка Плаву. Командант бригаде је тада обуставио напад да би плавској посади уручио позив за предају, иако су му јединице биле расположене да још тога дана изврше напад на Плав. Тог дана су, поред осталог материјала, заплењена и три топа.

Пошто су разбијене на тако јаким положајима у рејону Чакора, турске снаге више нису имале никаквих услова да бране Плав. Осамнаестог октобра увече оне су се у нереду повукле преко Бабиног Поља ка пл. Богићевици, тако да су делови Васојевићке бригаде сутрадан ушли у Плав без икаквог отпора. Убрзо затим дошла је команданту бригаде једна делегација Гусињана и известила га да се посада Гусиња неће више супротстављати црногорској војсци, већ је спремна да положи оружје. Двадесетог октобра, око 11 часова, Васојевићка бригада је делом својих снага ушла у Гусиње и тако коначно овладала линијом Гусиње – Плав – Чакор – Мокра Планина. Васојевићи су били ослобођени, а путеви за Пећ и Метохију отворени. Постигнути успех је био врло значајан. Командант одреда је одмах честитао Васојевићкој бригади на постигнутом успеху, а врховног команданта известио да су се ова бригада и њен командант Вешовић у дотадашњим борбама држали тако да се ,,храбрије… могло није”.

Непријатељске снаге према којима је била оријентисана Васојевићка бригада биле су бројно надмоћније још од почетка непријатељстава. Током рата тај однос се стало мењао у корист Турака. Међутим и на овом правцу непријатељске снаге су биле везане за одређена упоришта на широком фронту, недовољно обједињене јединственом командом и оријентисане углавном на пасивну одбрану својих упоришта. Чак и онда када су извесни делови покушавали да пређу у напад, остале снаге су се држале пасивно. Све те слабости у организацији непријатељске одбране и у командовању изванредно је вешто искористио командант Васојевићке бригаде. Он је одабирао један по један турски положај, зависно од степена опасности који је за њега тренутно претстављао, и према тако изабраном положају груписао снаге довољно јаке да га заузму, а на другим, мање опасним правцима и према мање важним објектима бранио се слабијим снагама. По заузимању овако важних објеката он их је утврђивао и прилагођавао за одбрану, па, кад је требало, и упорно бранио, да би тако обезбедио већ постигнуте успехе, а затим ишао да избори нове.

Када је сломио отпор на Гребену и Виситору, он је уствари паралисао турске снаге у Плаву и Гусињу: везао их да бране та два насеља, а лишио сваког изгледа да изгубљене положаје поврате или да изврше било какав продор ка Андријевиди, чиме би пореметиле даља дејства Бригаде.

Постигнути успех на том правцу омогућавао је команданту бригаде да брзо интервенише ка Приједолу и Мокрој Планини, где се осећала појачана непријатељска активност, и да, без озбиљније опасности, пола својих снага и већи део артиљерије извуче с десног и пребаци на лево крило, да би одбио турске снаге које су већ биле извршиле упад на црногорску територију. Када је то учинио, организовао је напад на главне турске пограничне положаје, примењујући, у основи, исти метод дејства као на Виситору. Наиме, најпре је разбио десно крило непријатељских снага на Мокрој Планини и створио услове да своје главне снаге развије бочно у односу на непријатељске положаје. Тако је дотадашњи правац запад – исток изменио и главним снагама дејствовао правцем север – југ. Првобитним правцем фронтално су му дејствовале мање снаге, у циљу везивања непријатеља. Такав његов рад збуњивао је Турке и ломио њихов отпор, чак и онда када су се најгрчевитије бранили. На Чакору је, саобразно земљишним условима, главни удар нанео више фронтално, дуж гребена, али је и ту део снага упутио у непријатељски бок.

Командант бригаде је уствари свуда, где год му је то било могуће, избегавао фронталне ударе, који су у високопланинском земљишту нарочито тешки. Уместо тога изводио је нападе на крила и бокове непријатељског распореда, што му је редовно доносило успех. Радећи тако он је успео да избегне директне нападе на Плав и Гусиње, који би после овлађивања Гребеном и Виситором били тешки и захтевали веће губитке. Овако, он се турским снагама и у том рејону појавио с бока и из позадине и принудио их на повлачеше. То му је, даље, омогућило да се, маневришући својим више него двапута мањим снагама, на правцу главног удара готово увек појави јачи од непријатеља. А избором правца напада главних снага скоро редовно је изненађивао Турке. Својом активношћу Васојевићка бригада је не само осигурала бок и позадину главнине Одреда, него је разбијањем непријатељских пограничних снага знатно превазишла свој основни задатак и отворила пут за даље надирање ка Пећи и Метохији.

Турске пограничне снаге пред фронтом Васојевићке бригаде биле су јаке. Оне су поседале топографски јаке и за организацију одбране веома погодне гребене планина Мокре, Чакора, Виситора и Гребена. Имајући у виду те две околности могло се очекивати да ће те снаге онемогућити сваки успех Васојевићке бригаде на том правцу. По својој бројној јачини, а и по погодностима које им је земљиште пружало, Турци су имали услова не само да одбране граничне положаје, већ и да предузму локална офанзивна дејства ка Андријевици да би ометали дејства главнине Источног одреда.

Али за такав рад турских снага нису били довољни само њихова бројна надмоћ и повољни земљишни услови. Ове јединице, као и оне на правцу Мојковац – Бијело Поље, биле су препуштене самима себи, без чврсте руке заједничке команде која би објединила њихова дејства. Оне су дефанзиву схватиле сувише круто и свој задатак извршавале крајње пасивно. Док су посаде у рејону Плава и Гусиња спочетка водиле врло упорне борбе ради одржавања својих положаја, снаге из рејона Мокре Планине и Чакора држале су се пасивно. И обратно: када су посаде караула и друге снаге на Мокрој Планини и Чакору, с крајњим напорима, покушавале да одбију нападе Васојевићке бригаде, посаде Плава и Гусиња нису ништа учиниле да би своме суседу олакшале тако тежак положај. Таквом својом пасивношћу Турци су умногоме олакшали рад Васојевићке бригаде. То је управо омогућило предузимљивом и енергичном команданту ове бригаде да их туче појединачно и разбија једну по једну њихову групу.

Јединице башибозука овде су биле врло бројне. Оне су на положајима скоро редовно биле измешане с јединицама редовне турске војске. Иако су се местимично чак врло добро бориле, јединице башибозука су ипак, својом неорганизованошћу, свуда доприносиле нестабилности турских снага, изазивајући пометњу и панику код осталих јединица.

Храброст појединаца, група и мањих јединица коју су турске снаге на андријевачко-пећком правцу стварно показале, није била довољна да обезбеди успех, и поред тога што су ове јединице имале и осталих повољних услова за борбу. Више турско командовање није се постарало да те повољне услове искористи, да повеже и обједини дејства својих доста бројних снага, те је и на овом правцу претрпело пун неуспех.