Задатак и наступање српске Треће армије

1139

Задатак армије

Према почетном операциском плану и директиви Генералштаба од 13 октобра, 3 армија, као деснокрилна оперативна група у саставу главних снага српске војске, имала је задатак да разбије непријатељске снаге које су затварале правце који из долине р. Топлице изводе ка Приштини, ослободи област Косова Поља и тиме осигура бок и позадину 1 армије од упада непријатељских снага у долини Јужне Мораве, затим да главнином својих снага што пре избије у рејон Куманова и Скопља и маневром према левом крилу непријатељског распореда садејствује 1 армији у одлучном сукобу с главним снагама турске Вардарске армије које су се очекивале на просторији Овчег Поља.

Наведеном директивом начелник Генералштаба је прецизирао рад 3 армије у извршењу постављеног задатка, али је истовремено команданту армије, генералу Божи Јанковићу, оставио слободу да руководи борбеним дејствима у складу са ситуацијом на бојишту, јер је допуштао могућност да подаци о непријатељу, којима је Генералштаб располагао, не буду тачни, односно да у саставу и груписању непријатељских снага могу наступити промене. Међутим, пошто је према основној идеји операциског плана Генералштаба, наступање 1 армије из долине р. Мораве ка долини р. Пчиње, тј. у почетној фази операција, било условљено успехом пројектованог маневра 3 армије, то је у директиви истакнут као доминантан и неопозив задатак ове армије „да се што пре примакне 1 армији и да заједно са њом бије битку истога дана”. Тиме је истакнут значај који ја Генералшгаб придавао пројектованом маневру 3 армије и, уједно, нужност да она што пре овлада рејоном Приштине да би могла приступити извршењу маневра ка Куманову и Скопљу.

Према подацима о непријатељу којима је располагао Генералштаб, на фронту 3 армије била би „слабија одељења” турске регуларне војске, а главну непријатељску снагу претстављале би „гомиле Арнаута”, чије ће држање зависити од почетног успеха 3 армије. У вези с тим, требало је осигурати да ова армија испољи своју снагу већ у првим борбама и да што брже и лакше савлада терен до избијања пред Приштину. Зато су поменутом директивом били прецизирани и правци наступања 3 армије ка Приштини: две дивизије наступају из долине р. Топлице преко Преполца и Мердара, а једна дивизија и бригада из долине р. Медвеђе преко Брвеника и Лисице, с тим да се обе групе истовремено појаве пред Приштином. Тиме је у основи одређено и груписање њених снага у почетној фази операција.

 

Орографско- топографски склоп земљишта

У зони дејства 3 армије од Мадљике (тт. 1318) до Копиљака (к. 1126), српско- турска граница се протезала гребеном који повезује Копаоник с Гољаком и који чиии вододелницу између река Топлице и Јабланице на српској и река Лаба и Биначке Мораве на турској страни. Почев од Мадљике па до с. Васиљевац, гранични фронт се, преко Преполца и Мердара, кретао у правцу северозапад- југоксток. Одатле је под правим углом скретао на исток ка Вулином Брду и с. Секирача. Затим се окомито спуштао на југ до Лисице (тт. 1186), протежући се даље на исток ка Ајкобили Шајићу (к. 1040), Китки (тт. 1154), Вељој Глави (тт. 1181) и Копиљаку (к. 1126). Преко Орлове Чуке (к. 1274) повезивао се с фронтом испред кога су биле концентрисане снаге 1 армије.

Земљиште којим се протезала гранична линија, у дужини од преко 100 км, ниско је и ниже средњеплнинско, веома испресецано и пошумљено, слабо комуникативно и тешко проходно. Најпроходнији део био је између Преполца и Васиљевца, на правцу Куршумлија – Приштина, као једини значајнији природни отвор и пролаз. Овде је преимућство било на страни српских снага, јер се земљиште са српске стране постепено спуштало у северни део Малог Косова. На осталом делу граничног фронта, због сличности топографског створа терена с обе сгране границе, ниједан противник није имао већих тактичких преимућстава. Ипак, узето у целини, обе стране су биле у подједнаким условима у погледу тактичке проходности и прегледности.

По свом облику, гранична линија била је изломљена с многим мањим и већим упадним и испадним угловима, углавном тактичког значаја. Од највећег је значаја било испупчење српске границе у правцу Приштине, јер је на његовом темену био врх Лисице, удаљен свега 26 км од Приштине.

У топографском погледу, нарочито с обзиром на облик граничне линије и на правце који из слива река Топлице и Медвеђе изводе на Косово, гранични фронт се може поделити на два отсека: западни, од Мадљике до с. Секирача, и источни, од с. Се