Rad konferencije ambasadora i njen uticaj na razvoj operacija oko Skadra

716

Konferencija ambasadora velikih sila, koja je otpočela rad u toku primirja, nastavila je zasedanje i posle obnavljanja neprijateljstava između balkanskih saveznika i Turske. Istina, ona je još u decembru 1912 donela načelnu odluku o stvaranju autonomne Albanije, čime je bilo skinuto s dnevnog reda pitanje izlaska Srbije na jadransku obalu, ali tom odlukom nije bilo rešeno pitanje albanskih granica. A upravo to je sada postalo izvor sporova i trvenja centralnih sila i sila Trojnog sporazuma. Posebno je to postalo razlog za pritisak velikih sila, naročito Austro-Ugarske, na Srbiju, Crnu Goru i Grčku da prihvate diktat o razgraničenju s Turskom, odnosno s Albannjom. Zato je dalji rad konferencije vršio određeni uticaj na tok rata, naročito na operacije u rejonu Skadra.

3a rešenje pitanja granica postojalo je više planova. Prema srpsko-crnogorskom planu granica je na severu trebalo da ide r. Maćom, na istoku vododelnicom između pritoka Ohridskog Jezera i r. Drima i reka koje direktno utiču u Jadransko More. Grčka je prema tome planu trebalo da dobije Krfski Kanal i ostrvo Krf, zatim Korču, Janjinu i Argirokastro. Te granice su upočetku, s neznatnim izmenama, podržavale Rusija i Francuska. One su, naime, smatrale da je, kao granica, Drim pogodniji nego vododelnica koju je predviđao srpsko-crnogorski plan. Međutim Rusija u tom pitanju nije bila nimalo energična, a pred saveznicima je to pravdala nedostatkom podrške engleske i francuske vlade, što saveznicima nije izgledalo ubedljivo.

Nasuprot ovome, austro-ugarski plan je predviđao da Albaniji pripadnu Peć, Đakovica, Prizren i Debar. Pošto je uporno odbijala da Skadar pripadne Crnoj Gori, Austro-Ugarska je insistirala na svom predlogu da stara turska granica ostane granica Albanije na severu i severozapadu. U tom smislu je konferenciji ambasadora podneo predlog i pretsednik tzv. privremene albanske vlade Ismail Kemal-bej, koji je bio austriski čovek. Prema tom predlogu Albaniji je trebalo da pripadnu čak i Mitrovica, Bitolj i Skoplje.

Italija je predložila poseban plan po kome bi Skadar, Medova i čitava teritorija do Lješa pripali Crnoj Gori. S druge strane, Italija je težila da grčku granicu usmeri više na jug, što dalje od Valone, na koju je sama reflektirala, nudeći Grčkoj Krit umesto južne Albanije.

Već na prvim sednicama konferencije ambasadora videlo se da će pitanje granice u rejonu Đakovice i Skadra činiti najveće teškoće. Crnogorska vlada je u tom pogledu mnogo polagala na podršku Rusije i Italije. Međutim dok je podrška Rusije Crnoj Gori bila nedovoljna, dotle je podrška Italije bila ustvari izraz težnji da se osujeti jačanje pozicija Austro-Ugarske u severnoj Albaniji. Smatrajući, pak, Skadar glavnim pitanjem Crne Gore, Kralj Nikola je poručio L. Mijuškoviću da “sve ostavi pa da ide kući, ako bi došlo da se tu propadne”.

Oko pomenutih predloga na konferenciji ambasadora, a i van nje, bilo je mnogo cenkanja i natezanja, pri čemu su svi bili prinuđeni da popuštaju. Tako je već do polovine februara Austro-Ugarska pristala da se Peć i Prizren ustupe saveznicima, a 20 februara je njen ambasador u Londonu izvestio Greja da pristaje da i Debar pripadne saveznicima, ali da se to uzme kao poslednja koncesija Austro-Ugarske jer ona može ustupiti najviše tri od pet spornih tačaka (Peć, Đakovica, Prizren, Debar i Skadar). Ambasadori Nemačke i Italije su takođe izjavili Greju da je to sve u čemu Austro-Ugarska može da popusti i da bi moglo doći do prekida rada konferencije ambasadora ako Rusija i dalje bude insistirala na Đakovici. Grej je odgovorio da Austro-Ugarska može računati na njegovu pomoć pri definitivnom rešavanju ovog pitanja ako ustupi i Đakovicu, a ako ustupa samo Debar, on će o tome jedino obavestiti zainteresovane sile. Austro-Ugarska, međutim, još nije bila sklona da popusti i u pitanju Đakovice. Zbog toga je na sednici ambasadora od 6 marta konstatovano da bi sporazum o granicama Albanije bio postignut ako bi se našlo prihvatljivo rešenje za Đakovicu.

Upućivanje srpskog Primorskog kora u Albaniju, međutim mnogo je zabrinjavalo Austro-Ugarsku, jer je moglo da dovede do pada Skadra pre nego se reši pitanje granica Albanije, čime bi se ovo pitanje još više komplikovalo, s obzirom da u to vreme sem Austro-Ugarske i, možda, Nemačke, nijedna sila nije smatrala da bi bilo oportuno crnogorsku i srpsku vojsku silom izbaciti iz Skadra. Tu bojazan je austro-ugarski ministar spoljnih poslova Berhtold izrazio engleskom poslaniku u Beču 12 marta, naglasivši da je za žaljenje što Rusija neće da popusti u ovom pitanju, mada je “od životne važnosti da se severna granica Albanije utvrdi… pre pada Skadra”. Pa ipak, kada je 15 marta Sazonov izrazio spremnost da interveniše u Cetinju u smislu želje sila da se Skadar pripoji Albaniji, ako Austro-Ugarska pristane da se Đakovica ustupi Srbiji, austro-ugarski poslanik je to energično odbio, izjavivši usto da će njihov pretstavnik napustiti konferenciju ambasadora u Londonu ako se diskusija o granicama Albanije produži.

Sazonovljev predlog Austro-Ugarskoj je bio jasan dokaz da je već i Rusija napustila ideju o prepuštanju Skadra Crnoj Gori. Tako je 20 marta konferencija ambasadora mogla doneti preporuku da sile saopšte crnogorskoj i srpskoj vladi da je pitanje albanskih granica rezervisano da reše velike sile i da, prema tome, nikakve mere koje Srbija i Crna Gora budu preduzele neće uticati na tu odluku, čak ni u slučaju da Crna Gora zauzme Skadar.

Ali Austro-Ugarskoj su se sve te mere činile nedovoljno efikasnim. Ona je još 13 marta, preko svog pretstavnika u Cetinju, ponovila zahtev da se prestane s bombardovanjem Skadra dok se civilno stanovništvo ne evakuiše iz grada. Taj zahtev je, navodno, učinjen pošto je austro- ugarska vlada obaveštena da od artiljeriske vatre i dalje stradaju građanske ustanove i civilno stanovništvo u gradu. Ustvari, austro-ugarska vlada je ovim zahtevom težila samo da uspori operacije crnogorske vojske, kako bi što više odgodila pad Skadra. Crnogorska vlada je, međutim, izrazila žaljenje zbog žrtava civilnog stanovništva u gradu i obavestila Austro-Ugarsku da je izdato naređenje da se tuku samo vojna utvrđenja, ali je odbila predlog da se i građanstvo evakuiše.

Austro-Ugarskoj se, međutim, žurilo, pa nije ostavljala na miru ni evropske sile ni Crnu Goru. Ona je 21 marta saopštila da će prepustiti Đakovicu saveznicima, pod uslovom da budu osigurana građanska prava albanskog stanovništva na teritoriji koja pripadne Srbiji i Crnoj Gori, kao i da ostale albanske granice budu određene prema njenim ranijim predlozima, a srpske i crnogorske trupe da se povuku s albanske teritorije.

S druge strane, nezadovoljna odgovorom crnogorske vlade u vezi s evakuacijom građanstva iz Skadra, austro-ugarska vlada je 22 marta uputila Crnoj Gori ultimatum da prestane s bombardovanjem ne samo grada već i vojnih utvrđenja uopšte, sve dok se civilno stanovništvo ne evakuiše. Ultimatumom je tražen precizan odgovor, i naglašeno je: ukoliko odgovor ne bude zadovoljavajući, austro-ugarske želje će biti silom ostvarene. Pritom je kralju Nikoli i crnogorskoj vladi stavljeno do znanja da se imaju u vidu oštre mere, a da će, u slučaju kapitulacije Skadra, Crna Gora biti odgovorna za sudbinu tamošnjeg stanovništva. Da bi ovim ultimatumom učinila što snažniji utisak na Crnu Goru, Austro-Ugarska je odlučila da pošalje ratne brodove u južnojadranske vode.

Ruska vlada je prihvatila predlog austro-ugarske vlade o nagodbi za Skadar i Đakovicu, mada je Sazonov dao primedbu u vezi sa zahtevom da se muslimanima u Crnoj Gori i Srbiji obezbede tražena prava, jer bi to pretstavljalo nametanje obaveza suverenim zemljama, što one neće prihvatiti. Sazonov je takođe smatrao nezgodnim i zahtev da se odmah povuku srpske i crnogorske trupe iz Albanije, s obzirom da rat još traje, a Crna Gora je već odbila slične ruske zahteve. Sem toga, on je smatrao da je najpogodnije ovu nagodbu objaviti kao zajedničku odluku, kako se ne bi isticalo da je došla na predlog Austro-Ugarske. Međutim, i pored svih ograničenja, to je bilo prihvatanje austro-ugarskog predloga u celini. Tako su to shvatili i ambasadori sila, koji su na sednici od 22 marta doneli definitivnu odluku o severnoj i severoistočnoj granici Albanije i preporučili svojim vladama da njihovi pretstavnici u Cetinju i u Beogradu o tome obaveste crnogorsku i srpsku vladu i od njih zahtevaju da povuku svoje snage iz Albanije, kao i da dadu garancije u pogledu građanskih prava albanskog stanovništva na teritorijama koje im budu pripale.

Dvadeset drugog marta, kada je Austro-Ugarska obavestila sile o svom ultimatumu Crnoj Gori, Edvard Grej je izjavio austro-ugarskom ambasadoru u Londonu da ne smatra neophodnom nikakvu separatnu akciju Austro-Ugarske, tim pre što će ona izazvati veliku osetljivost Rusije, pa i Italije. Sazonov je, međutim, reagovao znatno oštrije. On je izjavio da je nemoguće razumeti kako je Austro-Ugarska mogla da pribegne takvoj izolovanoj akciji koja je u direktnoj kontradikciji s kolektivnom politikom sila. To je utoliko čudnije što je preduzeta u momentu kada je Rusija prihvatila austro-ugarske zahteve u pogledu Skadra i Đakovice i kada je izgledalo da je zaključenje mira na pomolu.

Ruska vlada je skadarsko pitanje smatrala evropskim pitanjem, koje ne može samostalno da rešava nijedna sila. Stoga je Sazonov zahtevao da i engleska i francuska vlada pošalju svoje ratne brodove u Jadransko More, da bi tamo poslužili i kao sredstvo pritiska na Crnu Goru i Srbiju i kao kontrola da Austro-Ugarska samostalno ne preduzme nešto što bi dovelo do rata. Sama Rusija nije mogla da učestvuje u takvoj demonstraciji, jer u Sredozemnom Moru nije imala ratnih brodova.

Suočen s takvim reagovanjem sila, austro-ugarski ministar spoljnih poslova Berhtold je 25 marta posebnim cirkularom pokušao da ubedi sile kako njegov korak nije u suprotnosti s kolektivnom politikom sila, već, navodno, u duhu odluka konferencije ambasadora. Njegov pretstavnik u Londonu je na sednici ambasadora 26 marta takođe izrazio želju da se ovaj austro-ugarski ultimatum ne shvati kao izolovana akcija, već kao mera u duhu politike sila. To je već bilo izvesno otstupanje od prenagljenih koraka, što je bar dopekle zadovoljilo i sujetu Rusije.

Pošto su vlade svih sila prihvatile pomenutu preporuku konferencije ambasadora od 22 marta o razgraničenju Srbije i Crne Gore s Albanijom, ambasadori su na sednici od 26 marta odlučili da se demarš u duhu ove preporuke odmah dostavi Beogradu i Cetinju.

Ovaj demarš sila je ustvari pao u vreme crnogorskih priprema za poslednji napad na Taraboš. Pošto su bile obaveštene o pripremi ovog napada, Austro-Ugarska, Nemačka i Italija su na savetovanju u Rimu odlučile da traže mandat ostalih sila za Austro-Ugarsku i Italiju, kako bi ove, u ime svih sila, prinudile Crnu Goru da prihvati njihove odluke. Takav zahtev su Austro-Ugarska i Nemačka još istoga dana uručile Edvardu Greju. Grej je, međutim, taj zahtev odbio, izjavivši da zajednički demarš sila još nije ni uručen srpskoj i crnogorskoj vladi. On je smatrao da će Srbija prihvatiti odluku sila i povući svoje trupe iz Albanije, a Crna Gora onda neće biti u stanju sama ništa da učini. Grej je ipak bio uveren da je pomorska demonstracija protiv Crne Gore neophodna, pa je, i pre nego je o tome donesena definitivna odluka, tražio od engleskog admiraliteta da se dva broda odmah upute ka Krfu ili nekoj drugoj pogodnijoj tačci nadomak crnogorske obale. U vezi s tim, on je na sednici ambasadora 28 marta izjavio da će biti neophodno preduzeti prinudne mere protiv Crne Gore u slučaju da kralj Nikola odbije demarš sila ili bude duže odlagao odgovor. Te mere bi se sastojale u demonstraciji ratnih brodova u crnogorskim vodama, koja treba da ima međunarodni karakter. Međutim, zbog toga što je Rusija već bila izjavila da neće učestvovati u pomorskoj demonstraciji, ovoj ideji su se opirale Nemačka i, naročito, Francuska. Ova poslednja je izjavljivala spremnost za učešće u demonstraciji jedino ukoliko joj Rusija da izričit mandat, jer inače za jednu tako nepopularnu meru ne bi imala opravdanja ni pred svojim ni pred slovenskim javnim mnjenjem. Rusija je, međutim, spočetka oklevala da udovolji ovom francuskom zahtevu.

Iako sve do 22 marta zvanično nije pristajala da se Skadar pripoji Albaniji ruska vlada je ipak već znatno ranije bila uverena da će na to biti prinuđena, naročito stoga što su ostale sile pre bile sklone da popuste pred odlučnim stavom Austro-Ugarske nego da zbog Skadra dovedu u pitanje mir u Evropi. Zato je Sazonov još 2 marta, preko svojih poslanika u Beogradu i Cetinju, uputio identične poruke srpskoj i crnogorskoj vladi, u kojima je istakao da se, posle izmene misli s vladama ostalih velikih sila, ruska vlada uverila da nije moguće dobiti Skadar za Crnu Goru. On je, kako je stajalo u poruci, smatrao za svoju dužnost da crnogorsku i srpsku vladu upozori da je potpuno besciljno i dalje podnositi žrtve za Skadar. Sem toga, on je pomenutim vladama jasno stavio do znanja da ne mogu računati na eventualnu rusku oružanu pomoć. Rusija, ustvari, nije bila spremna za rat i htela je da ga izbegne po svaku cenu.

Crna Gora je i pored toga ostala čvrsto rešena da nastavi blokadu, sve do pada Skadra. U pismu koje je tim povodom uputio kralju Petru, kralj Nikola je isticao da se srpski narod (računajući tu i Crnogorce) u prošlosti sa sinovljom odanošću uvek odazivao željama i zahtevima Rusije, iako ih je često bilo i takvih koji su “svojim posljedicama značili češće i najteža samoodricanja”, ali budući da ovaj sadašnji zahtev znači zabadanje noža “u srce narodu srpskom”, on nije u mogućnosti da mu se odazove. “Ja sam se odlučio da pitanje Skadra spojim sa pitanjem opstanka moje države – kaže se dalje u pismu kralja Nikole. – Da ostanem čvrsto pri svojoj odluci i izdržim do kraja daje mi snagu nepokolebiva solidarnost Vašeg Veličanstva”. Očigledna je težnja kralja Nikole da osigura podršku Srbije u svojoj rešenosti da osvoji Skadar i uprkos stavu Rusije.

Ruski car Nikola, u specijalnoj poruci od 10 marta, ozbiljno je zamerio kralju Nikoli što ne sluša njegove savete i činio ga odgovornim za sve što iz toga može proizići. On je tom prilikom indirektno upozorio kralja Nikolu da raznim izjavama ne buni rusko javno mnjenje. Međutim ni ova poruka nije imala naročitog uticaja na dalji stav kralja Nikole.

Srbija je podržavala ovakav stav Crne Gore. Ona je, naime, računala da će Skadar pasti pre nego što konferencija ambasadora donese definitivnu odluku i da će pad Skadra uticati da ta odluka zadovolji zahteve Crne Gore. Međutim je Srbija isto tako smatrala da bi suprotstavljanje velikim silama bilo uzaludno ukoliko bi odluka londonske konferencije bila donešena pre zauzimanja Skadra, jer bi to dovelo u pitanje i ostale tekovine postignute u ovom ratu. Stoga je pripremala Primorski kor da ubrza pad Skadra, ali je istovremeno obavestila crnogorsku vladu da bi se povinovala odluci velikih sila o Skadru ako bi joj bila saopštena kao konačna i da bi morala povući svoje trupe ukoliko bi bilo odlučeno da Skadar pripadne Albaniji.

Shvatajući da će imati ozbiljnih teškoća u ovoj diplomatskoj borbi za Skadar, kralj Nikola je bio spreman da učini izvesne ustupke na drugoj strani. On je, naime, smatrao, a to je polovinom marta crnogorskoj vladi predlagao i knez Danilo, da bi se s Austro-Ugarskom moglo doći do sporazuma ako bi joj se dalo obećanje da se Lovćen neće utvrđivati i ako bi joj se dalo pravo da svakog meseca vrši inspekciju u cilju provere da li se to obećanje stvarno ispunjava. Vremenom je ova ideja nešto evoluirala, pa je već 26 marta knez Danilo predlagao pretsedniku vlade Mitru Martinoviću da se sporazum potraži na bazi carinske unije s Austro-Ugarskom, austro-ugarske posade na Lovćenu, kao garancije da će Lovćen biti neutralizovan, i neke ispravke crnogorsko-austriske granice. Nešto kasnije je i crnogorski pretstavnik u Londonu, u razgovoru s nekim ambasadorima velikih sila, isticao ideju o “ličnoj uniji” Crne Gore i Albanije, sa Skadrom kao zajedničkom prestonicom, ali to niko nije ozbiljno uzimao.

Krajem marta je knez Danilo nastojao da posredstvom nemačkog poslanika u Cetinju utiče na promenu austro-ugarskog stava, jer bi u protivnom Crna Gora ubrzo bila anektirana od Srbije. Čak je i sam kralj Nikola govorio nemačkom poslaniku da će, ukoliko ne dobije Skadar, za Crnu Goru biti jedini spas da se ujedini sa Srbijom. Ovo je, besumnje, trebalo samo da posluži kao pritisak na Austro-Ugarsku da popusti u pitanju Skadra, jer je za nju svaka ideja o ujedinjenju Srbije i Crne Gore bila naročito neprijatna.

Uviđajući da su napori za dobijanje Skadra uzaludni, iako još nije bila primila zvaničan demarš sila, Srbija je već krajem marta bila voljna da popusti, tim pre što Skadar nije bio pao. Sem toga, Pašićeva vlada je naročito strahovala da će je upornost u pitanju Skadra lišiti naklonosti i podrške velikih sila, u vezi s ostalim tekovinama ovoga rata. Zbog toga je Pašić još 23 marta, upozoravajući crnogorsku vladu da treba izbeći sukob s Austro-Ugarskom, izjavio da Srbija u jednom takvom sukobu ne bi mogla sudelovati. Ali se srpska vlada još nije odlučivala da povuče svoje trupe iz Albanije, pošto je rat bio u toku. U vezi s tim, Pašić je 28 marta izvestio srpskog poslanika u Beču J. Jovanovića da Srbija ne može povući vojsku ispod Skadra, jer bi kralj Nikola smatrao da ona time raskida savez. Ali, ako bi je kralj Nikola na bilo koji način oslobodio savezničke obaveze, ona bi odmah povukla vojsku iz Albanije.

Kralj Nikola je, međutim, sve dok nije saznao da je pitanje Skadra definitivno rešeno, uporno nastojao, preko svog pretstavnika u Londonu, da utiče na ambasadore prijateljskih zemalja kako bi odugovlačili donošenje odluke o razgraničenju Crne Gore i Albanije. On je pritom i dalje računao na rusku pomoć, iako ta njegova očekivanja nisu bila realna. I mada je 25 marta, posle pomenutog ultimatuma Austro-Ugarske, dozvolio da građanstvo iziđe iz Skadra, kralj Nikola je energično odbio da se eventualna evakuacija stanovništva vrši uz učešće austro-ugarskih pretstavnika. Isto tako je energično odbio austro-ugarski zahtev da prekine bombardovanje Skadra. Sem toga, crnogorska vlada je u noti upućenoj velikim silama protestovala zbog pritiska Austro-Ugarske i izjavila da je taj pritisak u suprotnosti s proklamovanom neutralnošću sila. Kralj Nikola je 27 marta izjavio Gizlu: dokle god se vodi rat, Skadar pretstavlja pitanje samo Crne Gore i Turske. Crnogorska Vrhovna komanda je bila uverena da će 31 marta zauzeti Taraboš i time obezbediti pad Skadra. I pored toga što je bilo malo verovatnoće da će sile promeniti već donesenu odluku, kralj Nikola je bio uveren da bi pad Skadra izmenio situaciju u korist Crne Gore. Zbog svega toga on je ostao nepokolebljiv u odluci da nastavi blokadu, čak i pošto mu je 25 marta, dakle, pre kolektiviog demarša, austro-ugarski poslanik saopštio odluku konferencije ambasadora o razgraničenju s Albanijom.