Рад конференције амбасадора и њен утицај на развој операција око Скадра

781

Конференција амбасадора великих сила, која је отпочела рад у току примирја, наставила је заседање и после обнављања непријатељстава између балканских савезника и Турске. Истина, она је још у децембру 1912 донела начелну одлуку о стварању аутономне Албаније, чиме је било скинуто с дневног реда питање изласка Србије на јадранску обалу, али том одлуком није било решено питање албанских граница. А управо то је сада постало извор спорова и трвења централних сила и сила Тројног споразума. Посебно је то постало разлог за притисак великих сила, нарочито Аустро-Угарске, на Србију, Црну Гору и Грчку да прихвате диктат о разграничењу с Турском, односно с Албаннјом. Зато је даљи рад конференције вршио одређени утицај на ток рата, нарочито на операције у рејону Скадра.

3а решење питања граница постојало је више планова. Према српско-црногорском плану граница је на северу требало да иде р. Маћом, на истоку вододелницом између притока Охридског Језера и р. Дрима и река које директно утичу у Јадранско Море. Грчка је према томе плану требало да добије Крфски Канал и острво Крф, затим Корчу, Јањину и Аргирокастро. Те границе су упочетку, с незнатним изменама, подржавале Русија и Француска. Оне су, наиме, сматрале да је, као граница, Дрим погоднији него вододелница коју је предвиђао српско-црногорски план. Међутим Русија у том питању није била нимало енергична, а пред савезницима је то правдала недостатком подршке енглеске и француске владе, што савезницима није изгледало убедљиво.

Насупрот овоме, аустро-угарски план је предвиђао да Албанији припадну Пећ, Ђаковица, Призрен и Дебар. Пошто је упорно одбијала да Скадар припадне Црној Гори, Аустро-Угарска је инсистирала на свом предлогу да стара турска граница остане граница Албаније на северу и северозападу. У том смислу је конференцији амбасадора поднео предлог и претседник тзв. привремене албанске владе Исмаил Кемал-беј, који је био аустриски човек. Према том предлогу Албанији је требало да припадну чак и Митровица, Битољ и Скопље.

Италија је предложила посебан план по коме би Скадар, Медова и читава територија до Љеша припали Црној Гори. С друге стране, Италија је тежила да грчку границу усмери више на југ, што даље од Валоне, на коју је сама рефлектирала, нудећи Грчкој Крит уместо јужне Албаније.

Већ на првим седницама конференције амбасадора видело се да ће питање границе у рејону Ђаковице и Скадра чинити највеће тешкоће. Црногорска влада је у том погледу много полагала на подршку Русије и Италије. Међутим док је подршка Русије Црној Гори била недовољна, дотле је подршка Италије била уствари израз тежњи да се осујети јачање позиција Аустро-Угарске у северној Албанији. Сматрајући, пак, Скадар главним питањем Црне Горе, Краљ Никола је поручио Л. Мијушковићу да “све остави па да иде кући, ако би дошло да се ту пропадне”.

Око поменутих предлога на конференцији амбасадора, а и ван ње, било је много ценкања и натезања, при чему су сви били принуђени да попуштају. Тако је већ до половине фебруара Аустро-Угарска пристала да се Пећ и Призрен уступе савезницима, а 20 фебруара је њен амбасадор у Лондону известио Греја да пристаје да и Дебар припадне савезницима, али да се то узме као последња концесија Аустро-Угарске јер она може уступити највише три од пет спорних тачака (Пећ, Ђаковица, Призрен, Дебар и Скадар). Амбасадори Немачке и Италије су такође изјавили Греју да је то све у чему Аустро-Угарска може да попусти и да би могло доћи до прекида рада конференције амбасадора ако Русија и даље буде инсистирала на Ђаковици. Греј је одговорио да Аустро-Угарска може рачунати на његову помоћ при дефинитивном решавању овог питања ако уступи и Ђаковицу, а ако уступа само Дебар, он ће о томе једино обавестити заинтересоване силе. Аустро-Угарска, међутим, још није била склона да попусти и у питању Ђаковице. Због тога је на седници амбасадора од 6 марта констатовано да би споразум о границама Албаније био постигнут ако би се нашло прихватљиво решење за Ђаковицу.

Упућивање српског Приморског кора у Албанију, међутим много је забрињавало Аустро-Угарску, јер је могло да доведе до пада Скадра пре него се реши питање граница Албаније, чиме би се ово питање још више компликовало, с обзиром да у то време сем Аустро-Угарске и, можда, Немачке, ниједна сила није сматрала да би било опортуно црногорску и српску војску силом избацити из Скадра. Ту бојазан је аустро-угарски министар спољних послова Берхтолд изразио енглеском посланику у Бечу 12 марта, нагласивши да је за жаљење што Русија неће да попусти у овом питању, мада је “од животне важности да се северна граница Албаније утврди… пре пада Скадра”. Па ипак, када је 15 марта Сазонов изразио спремност да интервенише у Цетињу у смислу жеље сила да се Скадар припоји Албанији, ако Аустро-Угарска пристане да се Ђаковица уступи Србији, аустро-угарски посланик је то енергично одбио, изјавивши усто да ће њихов претставник напустити конференцију амбасадора у Лондону ако се дискусија о границама Албаније продужи.

Сазоновљев предлог Аустро-Угарској је био јасан доказ да је већ и Русија напустила идеју о препуштању Скадра Црној Гори. Тако је 20 марта конференција амбасадора могла донети препоруку да силе саопште црногорској и српској влади да је питање албанских граница резервисано да реше велике силе и да, према томе, никакве мере које Србија и Црна Гора буду предузеле неће утицати на ту одлуку, чак ни у случају да Црна Гора заузме Скадар.

Али Аустро-Угарској су се све те мере чиниле недовољно ефикасним. Она је још 13 марта, преко свог претставника у Цетињу, поновила захтев да се престане с бомбардовањем Скадра