Potpisivanje ugovora o miru

906

Ubrzo posle obnavljanja neprijateljstava, u februaru 1913, turska vlada je uvidela da je njena vojna snaga nedovoljna da spreči dalje uspehe saveznika, naročito Bugarske. Zbog toga je još početkom februara odlučila da ponovo zamoli velike sile za posredovanje radi zaključenja mira. Njen ambasador u Londonu je 9 februara, navodno privatno, postavio takav zahtev Edvardu Greju. Grej je odgovorio da Turska treba, u tom smislu, da silama podnese formalan zahtev jer bez toga balkanski saveznici ne bi prihvatili njihovu intervenciju. Još istoga dana je Porta razmotrila ovaj Grejov odgovor. Pošto je konstatovala da se ne može direktno sporazumeti s balkanskim saveznicima, Porta je odlučila da se obrati velikim silama, s tim da ove posreduju u cilju zaključenja mira na bazi njenog odgovora na kolektivnu notu sila od 17 januara. S takvim zahtevom Porta se obratila silama 10 februara. Tri dana kasnije, na zahtev bugarske vlade, ruski poslanik u Parizu Izvoljski obratio se francuskoj vladi s pitanjem da li bi Francuska i Engleska bile voljne da ostale sile usmere na posredovanje za sklapanje mira na Balkanu ako bi se linija Enos – Midija prihvatila kao buduća tursko – bugarska granica. Ova linija je bila prihvatljiva za velike sile, ali su one insistirale na tome da dobiju odrešene ruke i da posreduju za sklapanje mira bez ikakvih prethodnih uslova zaraćenih strana. Stoga je 15 februara konferencija ambasadora odlučila da se Porti odgovori da velike sile ne mogu ništa preduzeti na bazi odgovora na kolektivnu notu, već ako je Turska voljna da sile posreduju, neka to prihvati bez ikakvih uslova. Nikolson je 18 februara predao takav odgovor turskom ambasadoru. Ovaj je, međutim, želeo da sazna nešto više o uslovima pod kojima bi sile posredovale, pa je tim povodom posetio Edvarda Greja dva dana kasnije. Grej mu je tom prilikom izjavio: Ukoliko Turska ne može sama rešiti pitanje Jedrena i egejskih ostrva, onda neće ništa izgubiti ako bez nekih uslova pristane na medijaciju sila. Velike sile bi predložile za razgraničenje liniju Enos – Midija, ostavljajući Jedrene Bugarskoj, a o egejskim ostrvima bi posebno rešavale. Ukoliko bi balkanski saveznici istupili s nekim novim zahtevom, velike sile bi im onda odgovorile da suviše traže. Sem toga, dodao je Grej, sile ne bi ni zahtevale vešto od Turske, da već nisu stekle uvid u zahteve saveznika. Pritom je, svakako, mislio na bugarski predlog o razgraničenju s Turskom.

Ovakvo gledište nije u svemu zadovoljilo Tursku, koja je stoga u odgovoru silama 26 februara postavila izvesne uslove. Ona je, naime, zahtevala da nova granica polazi od rta San Stefano i izbije na r. Maricu, tako da Turskoj ostanu Ineada, Lile Burgas i Baba Eski. Pitanje ostrva je prepuštala da reše velike sile, s tim da to rešenje bude u saglasnosti s gledištem turske vlade izloženim u odgovoru na kolektivnu notu. Turska je, dalje, odbijala da balkanskim saveznicima plati ratnu štetu, s obzirom na velike teritorijalne gubitke. Nikolson je odmah pri prijemu note izjavio turskom ambasadoru da ovakav odgovor ne zadovoljava, jer ako Porta bude insistirala na uslovima, saveznici će isto tako postavljati svoje, te će na taj način medijacija sila biti onemogućena. Zbog toga je zahtevao da Turska pristane na posredovanje velikih sila bez ikakvih uslova. Turski ambasador je zatim posetio francuskog ambasadora u Londonu Kambona, i ovaj mu je u pogledu note odgovorio isto što i Nikolson. Videći takvu nepopustljivost sila, Turska je bila prinuđena da 1 marta prihvati njihovo posredovanje bez ikakvih uslova. Konferencija ambasadora je odlučila istoga dana da se o tome obaveste vlade balkanskih saveznika i da vlade velikih sila od njih traže da prihvate ovo posredovanje kao i Turska. Takav zahtev je uručen vladama balkanskih saveznika 5 marta.

Međutim članice balkanskog saveza nisu bile naročito oduševljene ovim zahtevom. Ne znajući put kojim se došlo do ovog predloga velikih sila, Srbija i Grčka su smatrale da prvo treba da saznaju kakve uslove Turska postavlja, pa tek onda da se izjasne o medijaciji. Odnosi Srbije i Bugarske već su bili znatno zaoštreni. Srbija je, naime, smatrala da rezultati rata opravdavaju njen zahtev za reviziju onog dela ugovora o savezu koji se odnosio na razgraničenje u Makedoniji, i to iz sledećih razloga: Bugarska nije dala 100.000 vojnika za operacije u Vardarskoj Makedoniji, kako je ugovorom bilo predviđeno, dok su Srbi uputili u Trakiju 50.000 ljudi da potpomognu bugarske snage. Sem toga, Srbija je pod pritiskom sila, naročito Austro-Ugarske, morala da napusti albansko primorje, a Bugarska će dobiti Jedrene, što ugovorom takođe nije predviđeno. Zbog toga je Srbija reflektirala na Veles, Štip, Prilep i Bitolj. Bugarska je, međutim, odbijala svaki srpski predlog u tom smislu. Ovakvim stavom Bugarske bili su nezadovoljni srpski zvanični krugovi, a naročito javnost, dok je slično raspoloženje u Bugarskoj izazivala okolnost što se na spornoj teritoriji nalazila srpska vojska. Zbog toga je Bugarska već tada ozbiljno pomišljala i na krajnje mere – na rat sa Srbijom, pa joj je, razumljivo, naročito bilo stalo da što pre sklopi mir s Turskom. Time je bila inspirisana i njena molba ruskoj vladi da pokrene sile na posredovanje za mir, uz uslov da se linija Enos – Midija uzme kao granica između Bugarske i Turske. Ipak, Bugarska još nije bila sasvim izgubila nadu u efikasnost ruske arbitraže, pa je 7 marta izjavila da se slaže s gledištem Srbije u pogledu medijacije, i da bi prethodno trebalo da Turska dokaže svoju pomirljivost. Crnogorska vlada je ponajmanje bila raspoložena da prihvati posredovanje sila od kojih nije mogla očekivati da zadovolje njene težnje, pošto su one već jasno ispoljile nameru da pitanje Skadra reše na štetu Crne Gore. Međutim kada su ostali saveznici odlučili da medijaciju sila prihvate uz izvesne uslove, koji su obuhvatali i predaju Skadra Crnoj Gori, crnogorska vlada se s tim saglasila. Ona je, naime, izjavila da usvaja sve ono u čemu se saveznici saglase, s ovom rezervom: da se Skadar preda pre potpisivanja ugovora o miru, a dotle da se ne prekidaju operacije.

Tako su 13 marta saveznici odgovorili velikim silama da prihvataju njihovo posredovanje, uz sledeće uslove: da se buduća granica između Turske i saveznika proteže od Mramornog do Crnog mora, nešto istočnije od linije Rodosto – Midija; sva teritorija zapadno od ove linije, izuzev Albaniju, a uključujući Jedrene, Skadar, Krit i egejska ostrva, da pripadnu saveznicima. Sem toga, saveznici su tražili da im Turska isplati ratnu otštetu, čiji bi se iznos naknadno utvrdio, i da njihovi pretstavnici sudeluju pri rešavanju svih ovih pitanja. Za velike sile, međutim, nikakvi uslovi nisu bili prihvatljivi. Zbog toga je konferencija ambasadora 19 marta rešavala o uslovima za uspostavljanje mira i odlučila da se vladama zaraćenih strana dostavi sledeći predlog: da linija Enos – Midija bude granica između Turske i Bugarske; granice Albanije i egejskih ostrva su isključivo u nadležnosti velikih sila i one ta pitanja treba da reše. Velike sile takođe poriču pravo saveznika na ratnu otštetu, ali obećavaju da će izvesne finansiske koristi saveznici dobiti drugim putem, o čemu treba da rešava posebna finansiska konferencija u Parizu, u čijem će radu sudelovati i pretstavnici balkanskih saveznika i Turske.

Odgovor velikih sila takođe nije mogao da zadovolji saveznike, koji su shvatili da je silama ustvari cilj da dobiju odrešene ruke i da zaraćenim stranama posle naturaju gotova rešenja.

U međuvremenu, 26 marta, palo je Jedrene. Bugarska Vrhovna komanda je imala nameru da ojača svoje snage kod Čataldže i organizuje novi napad na turske snage u tom rejonu. To je kod velikih sila izazvalo bojazan od izbijanja bugarskih snaga na obalu Bosfora, pa su odlučile da preduzmu mere kako bi to sprečile. Ruska vlada je posebno intervenisala u Sofiji i zahtevala da Bugarska zaključi primirje s Turskom, obećavajući pritom da će joj pomoći u sporu sa Srbijom oko podele Makedonije. Konferencija ambasadora u Londonu je 31 marta odlučila da sile preporuče bugarskoj vladi da obustavi neprijateljstva, pošto će granična linija Enos – Midija zadovoljiti i nju i Tursku. Sazonov je sutradan, preko svog ambasadora u Londonu Bekendorfa, zahtevao od Greja da sile saopšte bugarskom kralju da će intervenisati kod Porte da prihvati plaćanje ratne otštete ako Bugarska odmah prekine neprijateljstva i prihvati liniju Enos – Midija kao granicu. Međutim je Grej smatrao da više nema smisla pokretati pitanje otštete, pošto su sile saglasne da se ona ne daje. On je čak izjavio da će demarš sila u Sofiji biti beskoristan ako se ne upotrebi sila da se spreči dalje bugarsko nastupanje. Sem toga, on je 3 aprila pokrenuo pitanje slanja međunarodne flote u Carigrad, i to uz pristanak turske vlade, da bi se sačuvale ambasade sila u slučaju turskog “debakla”. Ruski ambasador je izjavio da je njegova vlada spremna da odmah pošalje brodove u Bosfor, a francuski ambasador je čak predlagao da se u Carigrad iskrcaju i trupe sila koje bi blokirale dvor i Portu i zadržale sultana u Carigradu. Ovaj svoj predlog francuski ambasador je nešto proširio na konferenciji ambasadora 11 aprila. On je, naime, izjavio da bi zadatak flote i trupa koje bi se iskrcale bio da spreče širenje operacija u blizini Galipoljskog Poluostrva i severne obale Mramornog Mora i Bosfora, kao i da osiguraju slobodnu plovidbu moreuzima. Ova flota bi ostala u Dardanelima, Carigradu i Rodostu sve do zaključenja mira. Konferencija se nije izjasnila o ovim predlozima, jer je većina ambasadora izjavila da mora tražiti instrukcije od svojih vlada.

Suočena s takvim stavom ve.likih sila, a, s druge strane, zadovoljna u principu već prihvaćenom linijom razgraničenja s Turskom, kao i obećanjem ruske vlade da će joj pomoći u sporu sa Srbijom oko podele teritorije u Makedoniji, Bugarska je 13 aprila odlučila da sklopi primirje s Turskom, bez znanja ostalih saveznika. Primirje je tajno produžavano svakih deset dana, a trajalo je sve do potpisivanja mira.

Sazonov je istoga dana (13 aprila), očigledno obavešten o sklapanju primirja, izjavio engleskom ambasadoru da ne želi da internacionalna flota ide u moreuze ako ne bi Bugarska okupirala Carigrad, a takve opasnosti za sada nema. Sličan odgovor je dala i Austro-Ugarska 14 aprila. Ova je, naime, smatrala da Bugarska zna da bi se njenom prodiranju ka Carigradu protivila Rusija, pa zbog toga nema opasnosti od takvog prodora. Sem toga, austro-ugarska vlada je izjavljivala da Bugarska želi mir više od ostalih saveznika, i ukoliko bi trebalo na nekoga vršiti pritisak u tom smislu, onda bi to trebalo činiti na ostale saveznike a ne na Bugarsku. Tako su se dva najveća protivnika u “koncernu” sila, polazeći svaki od želje da pridobije Bugarsku na svoju stranu, našli na istom poslu: da istupaju kao zaštitnici Bugarske.

Sama bugarska vlada, pak, nalazila se sad u nezgodnom položaju, s obzirom da se ugovorom o savezu obavezala da bez znanja i saglasnosti saveznika neće stupati u pregovore o primirju i miru, pa je svim silama nastojala da Srbiju, Crnu Goru i Grčku okrivi za produženje rata. S druge strane, ona je činila izvesne stidljive pokušaje da svoj stav opravda, razume se, ne obelodanjujući ga potpuno. Tako je polovinom aprila bugarski poslanik u Cetinju izvestio crnogorsku vladu da je bugarska vlada prilikom prijema note sila u vezi s medijacijom, a i iz drugih izvora, saznala da velike sile pripremaju presiju na saveznike s ciljem da se obustave neprijateljstva, te će stoga biti prinuđena da obustavi operacije, ali je naglasio da to neće biti primirje. Crnogorska vlada, neznajući da je Bugarska stvarno već sklopila primirje s Turskom, odgovorila je da bugarska vlada zna u kakvoj se situacij i nalazi Crna Gora, pa neka u tom pitanju postupi po svom nahođenju.

Savezničke vlade su i dalje kolektivno opštile s vladama velikih sila. One su, naime, 21 aprila, na predlog grčke vlade, prihvatile medijaciju ovih sila, s tim da granica na liniji Enos – Midija posluži kao osnova za pregovore. U pogledu granica Albanije, saveznici: se u odgovoru velikim silama nisu hteli izjasniti sve dok ne saznaju njihovo definitivno rešenje i vide u kojoj se meri ono poklapa s ranijim savezničkim zahtevima. Ustvari, i pored izvesnih rezervi, ovo je bilo prihvatanje volje velikih sila.

Odgovor saveznika je razmatran na konferenciji ambasadora 23 aprila, na kojoj je austro-ugarski poslanik oštro napao saveznike zbog rezervi u odnosu na razgraničenje e Albanijom. Na tom sastanku je odlučeno da se od saveznika zahteva da prestanu s neprijateljstvima, pošto je Turska već prihvatila osnove za mir, i da odrede svoje pretstavnike i mesto gde će se voditi pregovori o miru. Ambasadori su i ovom prilikom, u odgovoru na savezničke uslove, izjavili da rezervišu sebi pravo na rešavanje svih spornih pitanja koja imaju “evropski karakter”.

Posle pada Jedrena Bugarska je na sve načine nastojala da umanji značaj udela Srbije u opsadi ovoga grada, dok su Srbi isticali da se upravo njihovoj vojsci predao komandant odbrane grada, Šukri-paša. To je još više zaoštravalo odnose između ove dve zemlje, te je Bugarska, u želji da prema Srbiji ima odrešene ruke, naročito žurila da zaključi mir s Turskom. Turskoj je takođe konveniralo da se rat što pre završi. Stoga su bugarski poslanik i turski ambasador u Londonu 1 maja zahtevali od konferencije ambasadora da velike sile rediguju projekt ugovora o miru, a saveznike i Tursku da pozovu da ga prihvate i potpišu. Konferencija je taj predlog odmah prihvatila, i 5 maja su pretstavnici savezničkih zemalja i Turske u Londonu dobili nacrt ugovora o miru, uz napomenu (srpskim, crnogorskim i grčkim pretstavnicima) da je sačinjen na zahtev Bugarske i Turske.

Nacrt je sadržao osam tačaka. Njime je bilo predviđeno da Turska preda saveznicima svu teritoriju zapadno od linije Enos – Midija (izuzev Albaniju), kao i ostrvo Krit. Sva pitanja u vezi s Albanijom i budućim statusom ostrva u Egejskom Moru trebalo je da sultan i suvereni savezničkih zemalja prepuste velikim silama na rešavanje. Finansiska pitanja u vezi s ratom, prema nacrtu imala je da reši posebna konferencija sila u Parizu, uz učešće pretstavnika obe zaraćene strane. Pitanje “zarobljenika, pravosuđa, podanstva i trgovine” trebalo je da se reši posebnim ugovorom (tačka 7 nacrta ugovora).

Tek što je primio projekt ugovora o miru, pretsednik srpske vlade Pašić je predložio crnogorskoj i grčkoj vladi da protestuju kod bugarske vlade zbog njenog zahteva da sile rediguju nacrt ugovora o miru, bez znanja ostalih saveznika. Grčki ministar spoljnih poslova je smatrao da nacrt ugovora ne zadovoljava i da je potrebno uložiti protest bugarskoj vladi, ali nije bio uveren u efikasnost toga koraka, jer bugarska vlada može poricati da je na njen zahtev nacrt izrađen. S obzirom na reagovanje bugarske vlade na Pašićev protest, ovo predviđanje grčkog ministra je bilo opravdano. Naime, kada je, po Pašićevom nalogu, srpski poslanik u Sofiji Spalajković protestovao zbog zahteva bugarske da se sačini projekt ugovora o miru, kao i zbog sklapanja primirja s Turskom bez znanja saveznika, čime je povređena tačka 6 srpsko-bugarske vojne konvencije, pretsednik bugarske vlade Gešov je odgovorio da je primirje bilo zaključeno samo dok se sahrane ubijeni “s obe strane”. Pašić je ponovo poručio Gešovu da ga ovaj odgovor ne zadovoljava, jer primirje traje više od 20 dana; ali se sve na tome svršilo.

Saveznici su, najzad, bili prinuđeni da polovinom maja pošalju svoje punomoćnike u London, da tamo pokušaju da izvrše izvesne izmene i nadopune u predloženom nacrtu i tek tada da potpišu ugovor o miru. Naime, srpski, crnogorski i grčki pretstavnici su odmah konstatovali da predloženi nacrt ne zadovoljava. Pre svega, oni su smatrali da iz 3 i 5 tačke nacrta treba brisati reči “i Njihova Veličanstva Suvereni Saveznici”, kako bi ostalo da se samo sultan, a ne i šefovi savezničkih država, obavezuju da pitanja u vezi s granicama Albanije i statusom egejskih ostrva prepusti velikim silama na rešavanje. U tom slučaju bi saveznicima bilo moguće da kasnije brane svoje zahteve i interese. Sem toga, Srbija je želela da se i ugovorom o miru preciziraju njena prava na pristup u jednu luku na albanskom primorju, a bilo je još nekih predloga manjeg značaja, kao o naknadi štete Srbiji od strane Turske zbog zadržavanja topova koje je trebalo da uveze preko Soluna neposredno pred rat, i o produženju važnosti konvencija iz predratnog perioda, na čemu je naročito insistirala Grčka. Međutim na prvom sastanku svih savezničkih delegata, 21 maja, bugarski pretstavnik Danev je izjavio da je njegova vlada već prihvatila predloženi tekst i da on ne može sudelovati ni u kakvom radu koji bi imao za cilj izmenu projekta ugovora. Bugarskoj je, po rečima Daneva, išlo u račun da se mir što pre zaključi, ali ako bi ostali saveznici brzo radili, ona ne bi imala ništa protiv eventualnih izmena.

Delegati Srbije, Crne Gore i Grčke su tada nastavili rad bez bugarskog pretstavnika i skicirali izmene teksta ugovora. Oni su se takođe sporazumeli da zamole Greja da otvori prvu sednicu mirovne konferencije. Sutradan je Stojan Novaković u ime saveznika (izuzev Bugarsku) podneo Greju na uvid predlog izmena. Grej je, međutim, izjavio da nema vremena za studiranje predloga, ali ako se saveznici o njemu sporazumeju s turskim pretstavnicima, on nema ništa protiv toga. Jedino je zahtevao da se rad ubrza, kako bi mir što pre bio sklopljen. Ovakav Grejov stav pružao je izglede da se predložene izmene prihvate, tim pre što su i turski pretstavnici izjavili da nemaju ništa protiv predloga saveznika, pošto i sami žele neke izmene. Danev je, međutim, i dalje odbijao da uzme udela u ovom radu. Da bi olakšali i ubrzali rad oko ovih izmena, saveznici su svoje zahteve sveli uglavnom na jedan: da se iz tačke 3 i 5 brišu pomenute reči. Ovaj zahtev su obrazlagali time što je nelogično zahtevati od saveznika da nekome ustupaju ono što ustvari još nemaju. Pošto, posle napuštanja albanskog primorja, odnosno Skadra, Srbija i Crna Gora nisu mogle mnogo očekivati od razgraničenja s Albanijom, ovde su uglavnom bili u pitanju interesi i zahtevi Grčke. Stoga je razumljiva upornost njenih delegata, koji su u više mahova izjavljivali da bez ovih izmena neće potpisati utovor o miru.

Bugarski delegat Danev, međutim, još 19 maja je posetio Greja i izjavio mu želju bugarske vlade da se utovor o miru što pre potpiše, a da se jednom konvencijom naknadno regulišu pitanje zarobljenika, trgovački odnosi i neki drugi detalji koje predloženi nacrt nije obuhvatio. On je, sem toga, molio Greja da založi svoj uticaj kako bi ostale delegate prisilio da bez odlaganja potpišu ugovor o miru, jer “nije fer” da druge sile tu stvar odlažu, dok Bugari drže veliki broj trupa na Čataldži. Na kraju, ukoliko ostali saveznički delegati ne budu hteli brzo da potpišu ugovor, izjavio je Danev, Bugarska bi sama potpisala ugovor o miru s Turskom. Dvadeset šestog maja Danev je u istom smislu govorio i Nikolsonu: Bugarska ne može i dalje ostati u ovakvoj neizvesnosti, jer je držanje jakih snaga na frontu košta dnevno 100.000 funti, a po potpisivanju mira ona bi odmah demobilisala vojsku. Stoga je molio da konferencija ambasadora ili prinudi Srbiju, Grčku i Crnu Goru da potpišu ugovor o miru ili dozvoli da to Bugarska sama učini.

Pravi razlozi koji su Bugarsku gonili na ovakvu žurbu, međutim, bili su drukčiji. Već 22 maja engleski ambasador u Sofiji izvestio je Greja da je Bugarska grupisala prema Srbiji 70.000 vojnika, od kojih je polovina povučena s fronta. Ona je, dakle, htela da što pre oslobodi svoje snage na Čataldži, kako bi ih nesmetano orijentisala prema Srbiji. Srbija je takođe prikupljala svoje snage u Makedoniji da bi spremna dočekala svaku eventualnost.

O bugarskom predlogu je 26 maja raspravljala konferencija ambasadora, i konstatovala: u slučaju da Bugarska sama potpiše ugovor o miru, rat bi stvarno bio završen na kopnu, ali ne i na moru. Grej je tom prilikom naglasio da Grčka, izgleda, neće potpisati ugovor o miru dok ne dobije izvesne garancije u pogledu južne albanske granice i ostrva u Egejskom Moru. Međutim konferencija nije bila voljna da takve garancije da Grčkoj, kad je odbila da učini slične garancije ostalim saveznicima. Stoga je Grej izjavio da će od svih delegata zahtevati ili da potpišu ugovor o miru onakav kakav jeste ili da napuste London.

Diskusije o izmeni teksta ugovora vođene su nekoliko dana. Turski delegati su podneli Greju svoje posebne predloge, pa su čak i Bugari istupili sa zahtevom da se ugovoru prizna važnosg od dana potpisivanja, a ne tek posle ratifikovanja, kako je predviđala 8 tačka nacrta ugovora. Taj zahtev je takođe bio u skladu sa žurbom Bugarske da se mir s Turskom što pre obezbedi. Pošto se na taj način čitavo pitanje izmena predloženog teksta veoma komplikovalo, srpski, crnogorski i grčki delegati su predložili da se održi jedna zajednička sednica “na ograničenoj osnovi”, kako bi se uskladili saveznički i turski predlozi i tekst ugovora pripremio za potpis. S tim ciljem je srpski pretstavnik Vesnić 27 maja delegiran kod Greja. Međutim Grej je Vesniću saopštio da je konferencija ambasadora, na sednici od 26 maja, odlučila da se ugovor o miru mora potpisati onakav kakav jeste, bez ikakvih izmena, i da se, prema tome, ne može prihvatiti predlog za održavanje ikakve prethodne sednice. Grej je zatim, tokom 27 i 28 maja, pozvao šefove delegacija Srbije, Crne Gore i Grčke i saopštio im da moraju ili potpisati projekt ugovora o miru, kao što su izjavili da će to učiniti bugarski i turski pretstavnici, ili da napuste London. Ambasadori ruski i francuski takođe su savetovali savezničke delegate da potpišu ugovor. Zbog takvog stava velikih sila, vlade Srbije, Crne Gore i Grčke bile su prinuđene da ovlaste svoje delegate da potpišu predloženi tekst ugovora o miru bez ikakvih izmena.

Tridesetog maja u 12,30 časova, na konferenciji kojoj je pretsedavao Grej, potpisan je ugovor o miru. Bugari, međutim, mada su stalno izjavljivali da prihvataju projekt ugovora, na ovoj konferenciji su pokušali da proture neke izmene u pogledu granica prema Carigradu, kao i u pogledu ukidanja ratifikacija. Grci su takođe insistirali na unošenju odredbi o konzularnim i trgovačkim odnosima. Ali, pošto je ovo bila svečana sednica, a na konferenciji ambasadora je već bila donesena “presuda”, ugovor su svi morali da potpišu bez ikakvih izmena.

Sutradan, na zajedničkom sastanku, saveznički delegati su se dogovorili da u vidu jednog protokola sklope s Turcima sporazum o produženju predratnih konvencija do donošenja novih, o roku donošenja novih konvencija, kao i o preciziranju nekih pitanja u vezi s amnestijama i podanstvom. Pošto je bugarska delegacija najbolje stajala s Turskom. Danev je dobio zadatak da se dogovori s Turcima i pripremi jednu takvu sednicu.

Na drugoj sednici mirovne konferencije, održanoj 2 juna, saveznički i turski pretstavnici su konstatovali da ugovor o miru nije potpun i da bi ga trebalo dopuniti jednim protokolom koji bi regulisao još neka sporna pitanja. Za redigovanje tog protokola obrazovan je specijalni odbor od po jednog člana svake delegacije. Odbor je održao prvi sastanak 5 juna, ali se već toga dana pokazalo da su zahtevi saveznika, naročito Grka i Bugara s jedne i Turaka s druge strane, potpuno suprotni, gotovo nepomirljivi. Grci su bezuslovno tražili produženje važnosti svih konvencija od pre rata. Bugari su tražili da se od toga izuzme konvencija o postavljanju muftija. Turci su, međutim, odbijali i jedno i drugo, a sa svoje strane zahtevali za muslimane u balkanskim zemljama takve povlastice, da bi oni pretstavljali “državu u državi”, naročito s obzirom na veze s Carigradom i muslimanskim organizacijama u Turskoj koje su turski pretstavnici zahtevali da im se obezbede. Grci su kasnije donekle izmenili redakciju člana o konvencijama, pa su Turci bili voljni da je takvu prihvate, ali su uporno odbijali bugarski zahtev o izuzimanju konvencije o muftijama. Oni takođe nisu pristajali na predlog saveznika da o pitanju povlastica muslimana Porta pojedinačno rešava s vladama balkanskih zemalja. Sem toga, Turci su tražili da se precizira rok vraćanja zarobljenika, pod pretnjom da neće priznati troškove prouzrokovane zakašnjenjem izmene zarobljenika, ali su istovremeno odbijali i da govore o pravu saveznika na naknadu troškova za izdržavanje zarobljenika, izgovarajući se da to treba da reši pariska finansiska konferencija. Bugari su, opet, odbijali da diskutuju o roku evakuacije nekih turskih teritorija koje su još držali pod okupacijom, pod izgovorom da nemaju instrukcija od svoje vlade. Pošto su razlike u predlozima delegacija bile tako velike da nije bilo nikakvog izgleda da se nađe zajedničko rešenje, srpski pretstavnik Pavlović je na sednicn od 7 juna predložio da se konferencija zaključi, a zainteresovanim vladama ostavi da naknadno, po volji, zaključuju nove konvencije. Taj predlog su prihvatili svi delegati i u tom smislu potpisali jednu izjavu, koja je ustvari bila završni dokumenat mirovne konferencije.

Pripreme za potpisivanje ugovora o miru vršene su u izrazitoj žurbi velikih sila i, naročito, Bugarske. Velike sile su strahovale da bi produženje rata moglo da dovede do novih i dalekosežnijih sukoba u Evropi, jer je produženje operacija na Balkanu zadiralo u osetljiva pitanja odnosa među velikim silama, naročito u vezi sa statusom Bosfora i Dardanela i ostrva u Egejskom Moru. Zbog toga je za njih završetak operacija, i to što dalje od osetljivih tačaka, značio, koliko-toliko, sprečavanje da se ozbiljnije naruši postojeća ravnoteža sila na tom području.

Takvim svojim stavom velike sile su, pre svega, prinudile Bugarsku da obustavi dalje operacije na Čataldži i ka Carigradu. A pošto je linija Enos – Midija u načelu prihvaćena kao buduća bugarsko-turska granica, Bugarska više u teritorijalnom pogledu nije imala šta da očekuje od rata s Turskom. Stoga se ova, uz primamljiv predlog ruske vlade lako odlučila da sklopi primirje s neprijateljem. Njoj se sad iz više raz