Потписивање уговора о миру

905

Убрзо после обнављања непријатељстава, у фебруару 1913, турска влада је увидела да је њена војна снага недовољна да спречи даље успехе савезника, нарочито Бугарске. Због тога је још почетком фебруара одлучила да поново замоли велике силе за посредовање ради закључења мира. Њен амбасадор у Лондону је 9 фебруара, наводно приватно, поставио такав захтев Едварду Греју. Греј је одговорио да Турска треба, у том смислу, да силама поднесе формалан захтев јер без тога балкански савезници не би прихватили њихову интервенцију. Још истога дана је Порта размотрила овај Грејов одговор. Пошто је констатовала да се не може директно споразумети с балканским савезницима, Порта је одлучила да се обрати великим силама, с тим да ове посредују у циљу закључења мира на бази њеног одговора на колективну ноту сила од 17 јануара. С таквим захтевом Порта се обратила силама 10 фебруара. Три дана касније, на захтев бугарске владе, руски посланик у Паризу Извољски обратио се француској влади с питањем да ли би Француска и Енглеска биле вољне да остале силе усмере на посредовање за склапање мира на Балкану ако би се линија Енос – Мидија прихватила као будућа турско – бугарска граница. Ова линија је била прихватљива за велике силе, али су оне инсистирале на томе да добију одрешене руке и да посредују за склапање мира без икаквих претходних услова зараћених страна. Стога је 15 фебруара конференција амбасадора одлучила да се Порти одговори да велике силе не могу ништа предузети на бази одговора на колективну ноту, већ ако је Турска вољна да силе посредују, нека то прихвати без икаквих услова. Николсон је 18 фебруара предао такав одговор турском амбасадору. Овај је, међутим, желео да сазна нешто више о условима под којима би силе посредовале, па је тим поводом посетио Едварда Греја два дана касније. Греј му је том приликом изјавио: Уколико Турска не може сама решити питање Једрена и егејских острва, онда неће ништа изгубити ако без неких услова пристане на медијацију сила. Велике силе би предложиле за разграничење линију Енос – Мидија, остављајући Једрене Бугарској, а о егејским острвима би посебно решавале. Уколико би балкански савезници иступили с неким новим захтевом, велике силе би им онда одговориле да сувише траже. Сем тога, додао је Греј, силе не би ни захтевале вешто од Турске, да већ нису стекле увид у захтеве савезника. Притом је, свакако, мислио на бугарски предлог о разграничењу с Турском.

Овакво гледиште није у свему задовољило Турску, која је стога у одговору силама 26 фебруара поставила извесне услове. Она је, наиме, захтевала да нова граница полази од рта Сан Стефано и избије на р. Марицу, тако да Турској остану Инеада, Лиле Бургас и Баба Ески. Питање острва је препуштала да реше велике силе, с тим да то решење буде у сагласности с гледиштем турске владе изложеним у одговору на колективну ноту. Турска је, даље, одбијала да балканским савезницима плати ратну штету, с обзиром на велике територијалне губитке. Николсон је одмах при пријему ноте изјавио турском амбасадору да овакав одговор не задовољава, јер ако Порта буде инсистирала на условима, савезници ће исто тако постављати своје, те ће на тај начин медијација сила бити онемогућена. Због тога је захтевао да Турска пристане на посредовање великих сила без икаквих услова. Турски амбасадор је затим посетио француског амбасадора у Лондону Камбона, и овај му је у погледу ноте одговорио исто што и Николсон. Видећи такву непопустљивост сила, Турска је била принуђена да 1 марта прихвати њихово посредовање без икаквих услова. Конференција амбасадора је одлучила истога дана да се о томе обавесте владе балканских савезника и да владе великих сила од њих траже да прихвате ово посредовање као и Турска. Такав захтев је уручен владама балканских савезника 5 марта.

Међутим чланице балканског савеза нису биле нарочито одушевљене овим захтевом. Не знајући пут којим се дошло до овог предлога великих сила, Србија и Грчка су сматрале да прво треба да сазнају какве услове Турска поставља, па тек онда да се изјасне о медијацији. Односи Србије и Бугарске већ су били знатно заоштрени. Србија је, наиме, сматрала да резултати рата оправдавају њен захтев за ревизију оног дела уговора о савезу који се односио на разграничење у Македонији, и то из следећих разлога: Бугарска није дала 100.000 војника за операције у Вардарској Македонији, како је уговором било предвиђено, док су Срби упутили у Тракију 50.000 људи да потпомогну бугарске снаге. Сем тога, Србија је под притиском сила, нарочито Аустро-Угарске, морала да напусти албанско приморје, а Бугарска ће добити Једрене, што уговором такође није предвиђено. Због тога је Србија рефлектирала на Велес, Штип, Прилеп и Битољ. Бугарска је, међутим, одбијала сваки српски предлог у том смислу. Оваквим ставом Бугарске били су незадовољни српски званични кругови, а нарочито јавност, док је слично расположење у Бугарској изазивала околност што се на спорној територији налазила српска војска. Због тога је Бугарска већ тада озбиљно помишљала и на крајње мере – на рат са Србијом, па јој је, разумљиво, нарочито било стало да што пре склопи мир с Турском. Тиме је била инспирисана и њена молба руској влади да покрене силе на посредовање за мир, уз услов да се линија Енос – Мидија узме као граница између Бугарске и Турске. Ипак, Бугарска још није била сасвим изгубила наду у ефикасност руске арбитраже, па је 7 марта изјавила да се слаже с гледиштем Србије у погледу медијације, и да би претходно требало да Турска докаже своју помирљивост. Црногорска влада је понајмање била расположена да прихвати посредовање сила од којих није могла очекивати да задовоље њене тежње, пошто су оне већ јасно испољиле намеру да питање Скадра реше на штету Црне Горе. Међутим када су остали савезници одлучили да медијацију сила прихвате уз извесне услове, који су обухватали и предају Скадра Црној Гори, црногорска влада се с тим сагласила. Она је, наиме, изјавила да усваја све оно у чему се савезници сагласе, с овом резервом: да се Скадар преда пре потписивања уговора о миру, а дотле да се не прекидају операције.

Тако су 13 марта савезници одговорили великим силама да прихватају њихово посредовање, уз следеће услове: да се будућа граница између Турске и савезника протеже од Мраморног до Црног мора, нешто источније од линије Родосто – Мидија; сва територија западно од ове линије, изузев Албанију, а укључујући Једрене, Скадар, Крит и егејска острва, да припадну савезницима. Сем тога, савезници су тражили да им Турска исплати ратну отштету, чији би се износ накнадно утврдио, и да њихови претставници суделују при решавању свих ових питања. За велике силе, међутим, никакви услови нису били прихватљиви. Због тога је конференција амбасадора 19 марта решавала о условима за успостављање мира и одлучила да се владама зараћених страна достави следећи предлог: да линија Енос – Мидија буде граница између Турске и Бугарске; границе Албаније и егејских острва су искључиво у надлежности великих сила и оне та питања треба да реше. Велике силе такође поричу право савезника на ратну отштету, али обећавају да ће извесне финансиске користи савезници добити другим путем, о чему треба да решава посебна финансиска конференција у Паризу, у чијем ће раду суделовати и претставници балканских савезника и Турске.

Одговор великих сила такође није могао да задовољи савезнике, који су схватили да је силама уствари циљ да добију одрешене руке и да зараћеним странама после натурају готова решења.

У међувремену, 26 марта, пало је Једрене. Бугарска Врховна команда је имала намеру да ојача своје снаге код Чаталџе и организује нови напад на турске снаге у том рејону. То је код великих сила изазвало бојазан од избијања бугарских снага на обалу Босфора, па су одлучиле да предузму мере како би то спречиле. Руска влада је посебно интервенисала у Софији и захтевала да Бугарска закључи примирје с Турском, обећавајући притом да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе Македоније. Конференција амбасадора у Лондону је 31 марта одлучила да силе препоруче бугарској влади да обустави непријатељства, пошто ће гранична линија Енос – Мидија задовољити и њу и Турску. Сазонов је сутрадан, преко свог амбасадора у Лондону Бекендорфа, захтевао од Греја да силе саопште бугарском краљу да ће интервенисати код Порте да прихвати плаћање ратне отштете ако Бугарска одмах прекине непријатељства и прихвати линију Енос – Мидија као границу. Међутим је Греј сматрао да више нема смисла покретати питање отштете, пошто су силе сагласне да се она не даје. Он је чак изјавио да ће демарш сила у Софији бити бескористан ако се не употреби сила да се спречи даље бугарско наступање. Сем тога, он је 3 априла покренуо питање слања међународне флоте у Цариград, и то уз пристанак турске владе, да би се сачувале амбасаде сила у случају турског “дебакла”. Руски амбасадор је изјавио да је његова влада спремна да одмах пошаље бродове у Босфор, а француски амбасадор је чак предлагао да се у Цариград искрцају и трупе сила које би блокирале двор и Порту и задржале султана у Цариграду. Овај свој предлог француски амбасадор је нешто проширио на конференцији амбасадора 11 априла. Он је, наиме, изјавио да би задатак флоте и трупа које би се искрцале био да спрече ширење операција у близини Галипољског Полуострва и северне обале Мраморног Мора и Босфора, као и да осигурају слободну пловидбу мореузима. Ова флота би остала у Дарданелима, Цариграду и Родосту све до закључења мира. Конференција се није изјаснила о овим предлозима, јер је већина амбасадора изјавила да мора тражити инструкције од својих влада.

Суочена с таквим ставом ве.ликих сила, а, с друге стране, задовољна у принципу већ прихваћеном линијом разграничења с Турском, као и обећањем руске владе да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе територије у Македонији, Бугарска је 13 априла одлучила да склопи примирје с Турском, без знања осталих савезника. Примирје је тајно продужавано сваких десет дана, а трајало је све до потписивања мира.

Сазонов је истога дана (13 априла), очигледно обавештен о склапању примирја, изјавио енглеском амбасадору да не жели да интернационална флота иде у мореузе ако не би Бугарска окупирала Цариград, а такве опасности за сада нема. Сличан одговор је дала и Аустро-Угарска 14 априла. Ова је, наиме, сматрала да Бугарска зна да би се њеном продирању ка Цариграду противила Русија, па због тога нема опасности од таквог продора. Сем тога, аустро-угарска влада је изјављивала да Бугарска жели мир више од осталих савезника, и уколико би требало на некога вршити притисак у том смислу, онда би то требало чинити на остале савезнике а не на Бугарску. Тако су се два највећа противника у “концерну” сила, полазећи сваки од жеље да придобије Бугарску на своју страну, нашли на истом послу: да иступају као заштитници Бугарске.

Сама бугарска влада, пак, налазила се сад у незгодном положају, с обзиром да се уговором о савезу обавезала да без знања и сагласности савезника неће ступати у преговоре о примирју и миру, па је свим силама настојала да Србију, Црну Гору и Грчку окриви за продужење рата. С друге стране, она је чинила извесне стидљиве покушаје да свој став оправда, разуме се, не обелодањујући га потпуно. Тако је половином априла бугарски посланик у Цетињу известио црногорску владу да је бугарска влада приликом пријема ноте сила у вези с медијацијом, а и из других извора, сазнала да велике силе припремају пресију на савезнике с циљем да се обуставе непријатељства, те ће стога бити принуђена да обустави операције, али је нагласио да то неће бити примирје. Црногорска влада, незнајући да је Бугарска стварно већ склопила примирје с Турском, одговорила је да бугарска влада зна у каквој се ситуациј и налази Црна Гора, па нека у том питању поступи по свом нахођењу.

Савезничке владе су и даље колективно општиле с владама великих сила. Оне су, наиме, 21 априла, на предлог грчке владе, прихватиле медијацију ових сила, с тим да граница на линији Енос – Мидија послужи као основа за преговоре. У погледу граница Албаније, савезници: се у одговору великим силама нису хтели изјаснити све док не сазнају њихово дефинитивно решење и виде у којој се мери оно поклапа с ранијим савезничким захтевима. Уствари, и поред извесних резерви, ово је било прихватање воље великих сила.

Одговор савезника је разматран на конференцији амбасадора 23 априла, на којој је аустро-угарски посланик оштро напао савезнике због резерви у односу на разграничење е Албанијом. На том састанку је одлучено да се од савезника захтева да престану с непријатељствима, пошто је Турска већ прихватила основе за мир, и да одреде своје претставнике и место где ће се водити преговори о миру. Амбасадори су и овом приликом, у одговору на савезничке услове, изјавили да резервишу себи право на решавање свих спорних питања која имају “европски карактер”.

После пада Једрена Бугарска је на све начине настојала да умањи значај удела Србије у опсади овога града, док су Срби истицали да се управо њиховој војсци предао командант одбране града, Шукри-паша. То је још више заоштравало односе између ове две земље, те је Бугарска, у жељи да према Србији има одрешене руке, нарочито журила да закључи мир с Турском. Турској је такође конвенирало да се рат што пре заврши. Стога су бугарски посланик и турски амбасадор у Лондону 1 маја захтевали од конференције амбасадора да велике силе редигују пројект уговора о миру, а савезнике и Турску да позову да га прихвате и потпишу. Конференција је тај предлог одмах прихватила, и 5 маја су претставници савезничких земаља и Турске у Лондону добили нацрт уговора о миру, уз напомену (српским, црногорским и грчким претставницима) да је сачињен на захтев Бугарске и Турске.

Нацрт је садржао осам тачака. Њиме је било предвиђено да Турска преда савезницима сву територију западно од линије Енос – Мидија (изузев Албанију), као и острво Крит. Сва питања у вези с Албанијом и будућим статусом острва у Егејском Мору требало је да султан и суверени савезничких земаља препусте великим силама на решавање. Финансиска питања у вези с ратом, према нацрту имала је да реши посебна конференција сила у Паризу, уз учешће претставника обе зараћене стране. Питање “заробљеника, правосуђа, поданства и трговине” требало је да се реши посебним уговором (тачка 7 нацрта уговора).

Тек што је примио пројект уговора о миру, претседник српске владе