Потписивање уговора о миру

972

Убрзо после обнављања непријатељстава, у фебруару 1913, турска влада је увидела да је њена војна снага недовољна да спречи даље успехе савезника, нарочито Бугарске. Због тога је још почетком фебруара одлучила да поново замоли велике силе за посредовање ради закључења мира. Њен амбасадор у Лондону је 9 фебруара, наводно приватно, поставио такав захтев Едварду Греју. Греј је одговорио да Турска треба, у том смислу, да силама поднесе формалан захтев јер без тога балкански савезници не би прихватили њихову интервенцију. Још истога дана је Порта размотрила овај Грејов одговор. Пошто је констатовала да се не може директно споразумети с балканским савезницима, Порта је одлучила да се обрати великим силама, с тим да ове посредују у циљу закључења мира на бази њеног одговора на колективну ноту сила од 17 јануара. С таквим захтевом Порта се обратила силама 10 фебруара. Три дана касније, на захтев бугарске владе, руски посланик у Паризу Извољски обратио се француској влади с питањем да ли би Француска и Енглеска биле вољне да остале силе усмере на посредовање за склапање мира на Балкану ако би се линија Енос – Мидија прихватила као будућа турско – бугарска граница. Ова линија је била прихватљива за велике силе, али су оне инсистирале на томе да добију одрешене руке и да посредују за склапање мира без икаквих претходних услова зараћених страна. Стога је 15 фебруара конференција амбасадора одлучила да се Порти одговори да велике силе не могу ништа предузети на бази одговора на колективну ноту, већ ако је Турска вољна да силе посредују, нека то прихвати без икаквих услова. Николсон је 18 фебруара предао такав одговор турском амбасадору. Овај је, међутим, желео да сазна нешто више о условима под којима би силе посредовале, па је тим поводом посетио Едварда Греја два дана касније. Греј му је том приликом изјавио: Уколико Турска не може сама решити питање Једрена и егејских острва, онда неће ништа изгубити ако без неких услова пристане на медијацију сила. Велике силе би предложиле за разграничење линију Енос – Мидија, остављајући Једрене Бугарској, а о егејским острвима би посебно решавале. Уколико би балкански савезници иступили с неким новим захтевом, велике силе би им онда одговориле да сувише траже. Сем тога, додао је Греј, силе не би ни захтевале вешто од Турске, да већ нису стекле увид у захтеве савезника. Притом је, свакако, мислио на бугарски предлог о разграничењу с Турском.

Овакво гледиште није у свему задовољило Турску, која је стога у одговору силама 26 фебруара поставила извесне услове. Она је, наиме, захтевала да нова граница полази од рта Сан Стефано и избије на р. Марицу, тако да Турској остану Инеада, Лиле Бургас и Баба Ески. Питање острва је препуштала да реше велике силе, с тим да то решење буде у сагласности с гледиштем турске владе изложеним у одговору на колективну ноту. Турска је, даље, одбијала да балканским савезницима плати ратну штету, с обзиром на велике територијалне губитке. Николсон је одмах при пријему ноте изјавио турском амбасадору да овакав одговор не задовољава, јер ако Порта буде инсистирала на условима, савезници ће исто тако постављати своје, те ће на тај начин медијација сила бити онемогућена. Због тога је захтевао да Турска пристане на посредовање великих сила без икаквих услова. Турски амбасадор је затим посетио француског амбасадора у Лондону Камбона, и овај му је у погледу ноте одговорио исто што и Николсон. Видећи такву непопустљивост сила, Турска је била принуђена да 1 марта прихвати њихово посредовање без икаквих услова. Конференција амбасадора је одлучила истога дана да се о томе обавесте владе балканских савезника и да владе великих сила од њих траже да прихвате ово посредовање као и Турска. Такав захтев је уручен владама балканских савезника 5 марта.

Међутим чланице балканског савеза нису биле нарочито одушевљене овим захтевом. Не знајући пут којим се дошло до овог предлога великих сила, Србија и Грчка су сматрале да прво треба да сазнају какве услове Турска поставља, па тек онда да се изјасне о медијацији. Односи Србије и Бугарске већ су били знатно заоштрени. Србија је, наиме, сматрала да резултати рата оправдавају њен захтев за ревизију оног дела уговора о савезу који се односио на разграничење у Македонији, и то из следећих разлога: Бугарска није дала 100.000 војника за операције у Вардарској Македонији, како је уговором било предвиђено, док су Срби упутили у Тракију 50.000 људи да потпомогну бугарске снаге. Сем тога, Србија је под притиском сила, нарочито Аустро-Угарске, морала да напусти албанско приморје, а Бугарска ће добити Једрене, што уговором такође није предвиђено. Због тога је Србија рефлектирала на Велес, Штип, Прилеп и Битољ. Бугарска је, међутим, одбијала сваки српски предлог у том смислу. Оваквим ставом Бугарске били су незадовољни српски званични кругови, а нарочито јавност, док је слично расположење у Бугарској изазивала околност што се на спорној територији налазила српска војска. Због тога је Бугарска већ тада озбиљно помишљала и на крајње мере – на рат са Србијом, па јој је, разумљиво, нарочито било стало да што пре склопи мир с Турском. Тиме је била инспирисана и њена молба руској влади да покрене силе на посредовање за мир, уз услов да се линија Енос – Мидија узме као граница између Бугарске и Турске. Ипак, Бугарска још није била сасвим изгубила наду у ефикасност руске арбитраже, па је 7 марта изјавила да се слаже с гледиштем Србије у погледу медијације, и да би претходно требало да Турска докаже своју помирљивост. Црногорска влада је понајмање била расположена да прихвати посредовање сила од којих није могла очекивати да задовоље њене тежње, пошто су оне већ јасно испољиле намеру да питање Скадра реше на штету Црне Горе. Међутим када су остали савезници одлучили да медијацију сила прихвате уз извесне услове, који су обухватали и предају Скадра Црној Гори, црногорска влада се с тим сагласила. Она је, наиме, изјавила да усваја све оно у чему се савезници сагласе, с овом резервом: да се Скадар преда пре потписивања уговора о миру, а дотле да се не прекидају операције.

Тако су 13 марта савезници одговорили великим силама д