Потписивање уговора о миру

Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора

Убрзо после обнављања непријатељстава, у фебруару 1913, турска влада је увидела да је њена војна снага недовољна да спречи даље успехе савезника, нарочито Бугарске. Због тога је још почетком фебруара одлучила да поново замоли велике силе за посредовање ради закључења мира. Њен амбасадор у Лондону је 9 фебруара, наводно приватно, поставио такав захтев Едварду Греју. Греј је одговорио да Турска треба, у том смислу, да силама поднесе формалан захтев јер без тога балкански савезници не би прихватили њихову интервенцију. Још истога дана је Порта размотрила овај Грејов одговор. Пошто је констатовала да се не може директно споразумети с балканским савезницима, Порта је одлучила да се обрати великим силама, с тим да ове посредују у циљу закључења мира на бази њеног одговора на колективну ноту сила од 17 јануара. С таквим захтевом Порта се обратила силама 10 фебруара. Три дана касније, на захтев бугарске владе, руски посланик у Паризу Извољски обратио се француској влади с питањем да ли би Француска и Енглеска биле вољне да остале силе усмере на посредовање за склапање мира на Балкану ако би се линија Енос – Мидија прихватила као будућа турско – бугарска граница. Ова линија је била прихватљива за велике силе, али су оне инсистирале на томе да добију одрешене руке и да посредују за склапање мира без икаквих претходних услова зараћених страна. Стога је 15 фебруара конференција амбасадора одлучила да се Порти одговори да велике силе не могу ништа предузети на бази одговора на колективну ноту, већ ако је Турска вољна да силе посредују, нека то прихвати без икаквих услова. Николсон је 18 фебруара предао такав одговор турском амбасадору. Овај је, међутим, желео да сазна нешто више о условима под којима би силе посредовале, па је тим поводом посетио Едварда Греја два дана касније. Греј му је том приликом изјавио: Уколико Турска не може сама решити питање Једрена и егејских острва, онда неће ништа изгубити ако без неких услова пристане на медијацију сила. Велике силе би предложиле за разграничење линију Енос – Мидија, остављајући Једрене Бугарској, а о егејским острвима би посебно решавале. Уколико би балкански савезници иступили с неким новим захтевом, велике силе би им онда одговориле да сувише траже. Сем тога, додао је Греј, силе не би ни захтевале вешто од Турске, да већ нису стекле увид у захтеве савезника. Притом је, свакако, мислио на бугарски предлог о разграничењу с Турском.

Овакво гледиште није у свему задовољило Турску, која је стога у одговору силама 26 фебруара поставила извесне услове. Она је, наиме, захтевала да нова граница полази од рта Сан Стефано и избије на р. Марицу, тако да Турској остану Инеада, Лиле Бургас и Баба Ески. Питање острва је препуштала да реше велике силе, с тим да то решење буде у сагласности с гледиштем турске владе изложеним у одговору на колективну ноту. Турска је, даље, одбијала да балканским савезницима плати ратну штету, с обзиром на велике територијалне губитке. Николсон је одмах при пријему ноте изјавио турском амбасадору да овакав одговор не задовољава, јер ако Порта буде инсистирала на условима, савезници ће исто тако постављати своје, те ће на тај начин медијација сила бити онемогућена. Због тога је захтевао да Турска пристане на посредовање великих сила без икаквих услова. Турски амбасадор је затим посетио француског амбасадора у Лондону Камбона, и овај му је у погледу ноте одговорио исто што и Николсон. Видећи такву непопустљивост сила, Турска је била принуђена да 1 марта прихвати њихово посредовање без икаквих услова. Конференција амбасадора је одлучила истога дана да се о томе обавесте владе балканских савезника и да владе великих сила од њих траже да прихвате ово посредовање као и Турска. Такав захтев је уручен владама балканских савезника 5 марта.

Међутим чланице балканског савеза нису биле нарочито одушевљене овим захтевом. Не знајући пут којим се дошло до овог предлога великих сила, Србија и Грчка су сматрале да прво треба да сазнају какве услове Турска поставља, па тек онда да се изјасне о медијацији. Односи Србије и Бугарске већ су били знатно заоштрени. Србија је, наиме, сматрала да резултати рата оправдавају њен захтев за ревизију оног дела уговора о савезу који се односио на разграничење у Македонији, и то из следећих разлога: Бугарска није дала 100.000 војника за операције у Вардарској Македонији, како је уговором било предвиђено, док су Срби упутили у Тракију 50.000 људи да потпомогну бугарске снаге. Сем тога, Србија је под притиском сила, нарочито Аустро-Угарске, морала да напусти албанско приморје, а Бугарска ће добити Једрене, што уговором такође није предвиђено. Због тога је Србија рефлектирала на Велес, Штип, Прилеп и Битољ. Бугарска је, међутим, одбијала сваки српски предлог у том смислу. Оваквим ставом Бугарске били су незадовољни српски званични кругови, а нарочито јавност, док је слично расположење у Бугарској изазивала околност што се на спорној територији налазила српска војска. Због тога је Бугарска већ тада озбиљно помишљала и на крајње мере – на рат са Србијом, па јој је, разумљиво, нарочито било стало да што пре склопи мир с Турском. Тиме је била инспирисана и њена молба руској влади да покрене силе на посредовање за мир, уз услов да се линија Енос – Мидија узме као граница између Бугарске и Турске. Ипак, Бугарска још није била сасвим изгубила наду у ефикасност руске арбитраже, па је 7 марта изјавила да се слаже с гледиштем Србије у погледу медијације, и да би претходно требало да Турска докаже своју помирљивост. Црногорска влада је понајмање била расположена да прихвати посредовање сила од којих није могла очекивати да задовоље њене тежње, пошто су оне већ јасно испољиле намеру да питање Скадра реше на штету Црне Горе. Међутим када су остали савезници одлучили да медијацију сила прихвате уз извесне услове, који су обухватали и предају Скадра Црној Гори, црногорска влада се с тим сагласила. Она је, наиме, изјавила да усваја све оно у чему се савезници сагласе, с овом резервом: да се Скадар преда пре потписивања уговора о миру, а дотле да се не прекидају операције.

Тако су 13 марта савезници одговорили великим силама да прихватају њихово посредовање, уз следеће услове: да се будућа граница између Турске и савезника протеже од Мраморног до Црног мора, нешто источније од линије Родосто – Мидија; сва територија западно од ове линије, изузев Албанију, а укључујући Једрене, Скадар, Крит и егејска острва, да припадну савезницима. Сем тога, савезници су тражили да им Турска исплати ратну отштету, чији би се износ накнадно утврдио, и да њихови претставници суделују при решавању свих ових питања. За велике силе, међутим, никакви услови нису били прихватљиви. Због тога је конференција амбасадора 19 марта решавала о условима за успостављање мира и одлучила да се владама зараћених страна достави следећи предлог: да линија Енос – Мидија буде граница између Турске и Бугарске; границе Албаније и егејских острва су искључиво у надлежности великих сила и оне та питања треба да реше. Велике силе такође поричу право савезника на ратну отштету, али обећавају да ће извесне финансиске користи савезници добити другим путем, о чему треба да решава посебна финансиска конференција у Паризу, у чијем ће раду суделовати и претставници балканских савезника и Турске.

Одговор великих сила такође није могао да задовољи савезнике, који су схватили да је силама уствари циљ да добију одрешене руке и да зараћеним странама после натурају готова решења.

У међувремену, 26 марта, пало је Једрене. Бугарска Врховна команда је имала намеру да ојача своје снаге код Чаталџе и организује нови напад на турске снаге у том рејону. То је код великих сила изазвало бојазан од избијања бугарских снага на обалу Босфора, па су одлучиле да предузму мере како би то спречиле. Руска влада је посебно интервенисала у Софији и захтевала да Бугарска закључи примирје с Турском, обећавајући притом да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе Македоније. Конференција амбасадора у Лондону је 31 марта одлучила да силе препоруче бугарској влади да обустави непријатељства, пошто ће гранична линија Енос – Мидија задовољити и њу и Турску. Сазонов је сутрадан, преко свог амбасадора у Лондону Бекендорфа, захтевао од Греја да силе саопште бугарском краљу да ће интервенисати код Порте да прихвати плаћање ратне отштете ако Бугарска одмах прекине непријатељства и прихвати линију Енос – Мидија као границу. Међутим је Греј сматрао да више нема смисла покретати питање отштете, пошто су силе сагласне да се она не даје. Он је чак изјавио да ће демарш сила у Софији бити бескористан ако се не употреби сила да се спречи даље бугарско наступање. Сем тога, он је 3 априла покренуо питање слања међународне флоте у Цариград, и то уз пристанак турске владе, да би се сачувале амбасаде сила у случају турског “дебакла”. Руски амбасадор је изјавио да је његова влада спремна да одмах пошаље бродове у Босфор, а француски амбасадор је чак предлагао да се у Цариград искрцају и трупе сила које би блокирале двор и Порту и задржале султана у Цариграду. Овај свој предлог француски амбасадор је нешто проширио на конференцији амбасадора 11 априла. Он је, наиме, изјавио да би задатак флоте и трупа које би се искрцале био да спрече ширење операција у близини Галипољског Полуострва и северне обале Мраморног Мора и Босфора, као и да осигурају слободну пловидбу мореузима. Ова флота би остала у Дарданелима, Цариграду и Родосту све до закључења мира. Конференција се није изјаснила о овим предлозима, јер је већина амбасадора изјавила да мора тражити инструкције од својих влада.

Суочена с таквим ставом ве.ликих сила, а, с друге стране, задовољна у принципу већ прихваћеном линијом разграничења с Турском, као и обећањем руске владе да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе територије у Македонији, Бугарска је 13 априла одлучила да склопи примирје с Турском, без знања осталих савезника. Примирје је тајно продужавано сваких десет дана, а трајало је све до потписивања мира.

Сазонов је истога дана (13 априла), очигледно обавештен о склапању примирја, изјавио енглеском амбасадору да не жели да интернационална флота иде у мореузе ако не би Бугарска окупирала Цариград, а такве опасности за сада нема. Сличан одговор је дала и Аустро-Угарска 14 априла. Ова је, наиме, сматрала да Бугарска зна да би се њеном продирању ка Цариграду противила Русија, па због тога нема опасности од таквог продора. Сем тога, аустро-угарска влада је изјављивала да Бугарска жели мир више од осталих савезника, и уколико би требало на некога вршити притисак у том смислу, онда би то требало чинити на остале савезнике а не на Бугарску. Тако су се два највећа противника у “концерну” сила, полазећи сваки од жеље да придобије Бугарску на своју страну, нашли на истом послу: да иступају као заштитници Бугарске.

Сама бугарска влада, пак, налазила се сад у незгодном положају, с обзиром да се уговором о савезу обавезала да без знања и сагласности савезника неће ступати у преговоре о примирју и миру, па је свим силама настојала да Србију, Црну Гору и Грчку окриви за продужење рата. С друге стране, она је чинила извесне стидљиве покушаје да свој став оправда, разуме се, не обелодањујући га потпуно. Тако је половином априла бугарски посланик у Цетињу известио црногорску владу да је бугарска влада приликом пријема ноте сила у вези с медијацијом, а и из других извора, сазнала да велике силе припремају пресију на савезнике с циљем да се обуставе непријатељства, те ће стога бити принуђена да обустави операције, али је нагласио да то неће бити примирје. Црногорска влада, незнајући да је Бугарска стварно већ склопила примирје с Турском, одговорила је да бугарска влада зна у каквој се ситуациј и налази Црна Гора, па нека у том питању поступи по свом нахођењу.

Савезничке владе су и даље колективно општиле с владама великих сила. Оне су, наиме, 21 априла, на предлог грчке владе, прихватиле медијацију ових сила, с тим да граница на линији Енос – Мидија послужи као основа за преговоре. У погледу граница Албаније, савезници: се у одговору великим силама нису хтели изјаснити све док не сазнају њихово дефинитивно решење и виде у којој се мери оно поклапа с ранијим савезничким захтевима. Уствари, и поред извесних резерви, ово је било прихватање воље великих сила.

Одговор савезника је разматран на конференцији амбасадора 23 априла, на којој је аустро-угарски посланик оштро напао савезнике због резерви у односу на разграничење е Албанијом. На том састанку је одлучено да се од савезника захтева да престану с непријатељствима, пошто је Турска већ прихватила основе за мир, и да одреде своје претставнике и место где ће се водити преговори о миру. Амбасадори су и овом приликом, у одговору на савезничке услове, изјавили да резервишу себи право на решавање свих спорних питања која имају “европски карактер”.

После пада Једрена Бугарска је на све начине настојала да умањи значај удела Србије у опсади овога града, док су Срби истицали да се управо њиховој војсци предао командант одбране града, Шукри-паша. То је још више заоштравало односе између ове две земље, те је Бугарска, у жељи да према Србији има одрешене руке, нарочито журила да закључи мир с Турском. Турској је такође конвенирало да се рат што пре заврши. Стога су бугарски посланик и турски амбасадор у Лондону 1 маја захтевали од конференције амбасадора да велике силе редигују пројект уговора о миру, а савезнике и Турску да позову да га прихвате и потпишу. Конференција је тај предлог одмах прихватила, и 5 маја су претставници савезничких земаља и Турске у Лондону добили нацрт уговора о миру, уз напомену (српским, црногорским и грчким претставницима) да је сачињен на захтев Бугарске и Турске.

Нацрт је садржао осам тачака. Њиме је било предвиђено да Турска преда савезницима сву територију западно од линије Енос – Мидија (изузев Албанију), као и острво Крит. Сва питања у вези с Албанијом и будућим статусом острва у Егејском Мору требало је да султан и суверени савезничких земаља препусте великим силама на решавање. Финансиска питања у вези с ратом, према нацрту имала је да реши посебна конференција сила у Паризу, уз учешће претставника обе зараћене стране. Питање “заробљеника, правосуђа, поданства и трговине” требало је да се реши посебним уговором (тачка 7 нацрта уговора).

Тек што је примио пројект уговора о миру, претседник српске владе Пашић је предложио црногорској и грчкој влади да протестују код бугарске владе због њеног захтева да силе редигују нацрт уговора о миру, без знања осталих савезника. Грчки министар спољних послова је сматрао да нацрт уговора не задовољава и да је потребно уложити протест бугарској влади, али није био уверен у ефикасност тога корака, јер бугарска влада може порицати да је на њен захтев нацрт израђен. С обзиром на реаговање бугарске владе на Пашићев протест, ово предвиђање грчког министра је било оправдано. Наиме, када је, по Пашићевом налогу, српски посланик у Софији Спалајковић протестовао због захтева бугарске да се сачини пројект уговора о миру, као и због склапања примирја с Турском без знања савезника, чиме је повређена тачка 6 српско-бугарске војне конвенције, претседник бугарске владе Гешов је одговорио да је примирје било закључено само док се сахране убијени “с обе стране”. Пашић је поново поручио Гешову да га овај одговор не задовољава, јер примирје траје више од 20 дана; али се све на томе свршило.

Савезници су, најзад, били принуђени да половином маја пошаљу своје пуномоћнике у Лондон, да тамо покушају да изврше извесне измене и надопуне у предложеном нацрту и тек тада да потпишу уговор о миру. Наиме, српски, црногорски и грчки претставници су одмах констатовали да предложени нацрт не задовољава. Пре свега, они су сматрали да из 3 и 5 тачке нацрта треба брисати речи “и Њихова Величанства Суверени Савезници”, како би остало да се само султан, а не и шефови савезничких држава, обавезују да питања у вези с границама Албаније и статусом егејских острва препусти великим силама на решавање. У том случају би савезницима било могуће да касније бране своје захтеве и интересе. Сем тога, Србија је желела да се и уговором о миру прецизирају њена права на приступ у једну луку на албанском приморју, а било је још неких предлога мањег значаја, као о накнади штете Србији од стране Турске због задржавања топова које је требало да увезе преко Солуна непосредно пред рат, и о продужењу важности конвенција из предратног периода, на чему је нарочито инсистирала Грчка. Међутим на првом састанку свих савезничких делегата, 21 маја, бугарски претставник Данев је изјавио да је његова влада већ прихватила предложени текст и да он не може суделовати ни у каквом раду који би имао за циљ измену пројекта уговора. Бугарској је, по речима Данева, ишло у рачун да се мир што пре закључи, али ако би остали савезници брзо радили, она не би имала ништа против евентуалних измена.

Делегати Србије, Црне Горе и Грчке су тада наставили рад без бугарског претставника и скицирали измене текста уговора. Они су се такође споразумели да замоле Греја да отвори прву седницу мировне конференције. Сутрадан је Стојан Новаковић у име савезника (изузев Бугарску) поднео Греју на увид предлог измена. Греј је, међутим, изјавио да нема времена за студирање предлога, али ако се савезници о њему споразумеју с турским претставницима, он нема ништа против тога. Једино је захтевао да се рад убрза, како би мир што пре био склопљен. Овакав Грејов став пружао је изгледе да се предложене измене прихвате, тим пре што су и турски претставници изјавили да немају ништа против предлога савезника, пошто и сами желе неке измене. Данев је, међутим, и даље одбијао да узме удела у овом раду. Да би олакшали и убрзали рад око ових измена, савезници су своје захтеве свели углавном на један: да се из тачке 3 и 5 бришу поменуте речи. Овај захтев су образлагали тиме што је нелогично захтевати од савезника да некоме уступају оно што уствари још немају. Пошто, после напуштања албанског приморја, односно Скадра, Србија и Црна Гора нису могле много очекивати од разграничења с Албанијом, овде су углавном били у питању интереси и захтеви Грчке. Стога је разумљива упорност њених делегата, који су у више махова изјављивали да без ових измена неће потписати утовор о миру.

Бугарски делегат Данев, међутим, још 19 маја је посетио Греја и изјавио му жељу бугарске владе да се утовор о миру што пре потпише, а да се једном конвенцијом накнадно регулишу питање заробљеника, трговачки односи и неки други детаљи које предложени нацрт није обухватио. Он је, сем тога, молио Греја да заложи свој утицај како би остале делегате присилио да без одлагања потпишу уговор о миру, јер “није фер” да друге силе ту ствар одлажу, док Бугари држе велики број трупа на Чаталџи. На крају, уколико остали савезнички делегати не буду хтели брзо да потпишу уговор, изјавио је Данев, Бугарска би сама потписала уговор о миру с Турском. Двадесет шестог маја Данев је у истом смислу говорио и Николсону: Бугарска не може и даље остати у оваквој неизвесности, јер је држање јаких снага на фронту кошта дневно 100.000 фунти, а по потписивању мира она би одмах демобилисала војску. Стога је молио да конференција амбасадора или принуди Србију, Грчку и Црну Гору да потпишу уговор о миру или дозволи да то Бугарска сама учини.

Прави разлози који су Бугарску гонили на овакву журбу, међутим, били су друкчији. Већ 22 маја енглески амбасадор у Софији известио је Греја да је Бугарска груписала према Србији 70.000 војника, од којих је половина повучена с фронта. Она је, дакле, хтела да што пре ослободи своје снаге на Чаталџи, како би их несметано оријентисала према Србији. Србија је такође прикупљала своје снаге у Македонији да би спремна дочекала сваку евентуалност.

О бугарском предлогу је 26 маја расправљала конференција амбасадора, и констатовала: у случају да Бугарска сама потпише уговор о миру, рат би стварно био завршен на копну, али не и на мору. Греј је том приликом нагласио да Грчка, изгледа, неће потписати уговор о миру док не добије извесне гаранције у погледу јужне албанске границе и острва у Егејском Мору. Међутим конференција није била вољна да такве гаранције да Грчкој, кад је одбила да учини сличне гаранције осталим савезницима. Стога је Греј изјавио да ће од свих делегата захтевати или да потпишу уговор о миру онакав какав јесте или да напусте Лондон.

Дискусије о измени текста уговора вођене су неколико дана. Турски делегати су поднели Греју своје посебне предлоге, па су чак и Бугари иступили са захтевом да се уговору призна важносг од дана потписивања, а не тек после ратификовања, како је предвиђала 8 тачка нацрта уговора. Тај захтев је такође био у складу са журбом Бугарске да се мир с Турском што пре обезбеди. Пошто се на тај начин читаво питање измена предложеног текста веома компликовало, српски, црногорски и грчки делегати су предложили да се одржи једна заједничка седница “на ограниченој основи”, како би се ускладили савезнички и турски предлози и текст уговора припремио за потпис. С тим циљем је српски претставник Веснић 27 маја делегиран код Греја. Међутим Греј је Веснићу саопштио да је конференција амбасадора, на седници од 26 маја, одлучила да се уговор о миру мора потписати онакав какав јесте, без икаквих измена, и да се, према томе, не може прихватити предлог за одржавање икакве претходне седнице. Греј је затим, током 27 и 28 маја, позвао шефове делегација Србије, Црне Горе и Грчке и саопштио им да морају или потписати пројект уговора о миру, као што су изјавили да ће то учинити бугарски и турски претставници, или да напусте Лондон. Амбасадори руски и француски такође су саветовали савезничке делегате да потпишу уговор. Због таквог става великих сила, владе Србије, Црне Горе и Грчке биле су принуђене да овласте своје делегате да потпишу предложени текст уговора о миру без икаквих измена.

Тридесетог маја у 12,30 часова, на конференцији којој је претседавао Греј, потписан је уговор о миру. Бугари, међутим, мада су стално изјављивали да прихватају пројект уговора, на овој конференцији су покушали да протуре неке измене у погледу граница према Цариграду, као и у погледу укидања ратификација. Грци су такође инсистирали на уношењу одредби о конзуларним и трговачким односима. Али, пошто је ово била свечана седница, а на конференцији амбасадора је већ била донесена “пресуда”, уговор су сви морали да потпишу без икаквих измена.

Сутрадан, на заједничком састанку, савезнички делегати су се договорили да у виду једног протокола склопе с Турцима споразум о продужењу предратних конвенција до доношења нових, о року доношења нових конвенција, као и о прецизирању неких питања у вези с амнестијама и поданством. Пошто је бугарска делегација најбоље стајала с Турском. Данев је добио задатак да се договори с Турцима и припреми једну такву седницу.

На другој седници мировне конференције, одржаној 2 јуна, савезнички и турски претставници су констатовали да уговор о миру није потпун и да би га требало допунити једним протоколом који би регулисао још нека спорна питања. За редиговање тог протокола образован је специјални одбор од по једног члана сваке делегације. Одбор је одржао први састанак 5 јуна, али се већ тога дана показало да су захтеви савезника, нарочито Грка и Бугара с једне и Турака с друге стране, потпуно супротни, готово непомирљиви. Грци су безусловно тражили продужење важности свих конвенција од пре рата. Бугари су тражили да се од тога изузме конвенција о постављању муфтија. Турци су, међутим, одбијали и једно и друго, а са своје стране захтевали за муслимане у балканским земљама такве повластице, да би они претстављали “државу у држави”, нарочито с обзиром на везе с Цариградом и муслиманским организацијама у Турској које су турски претставници захтевали да им се обезбеде. Грци су касније донекле изменили редакцију члана о конвенцијама, па су Турци били вољни да је такву прихвате, али су упорно одбијали бугарски захтев о изузимању конвенције о муфтијама. Они такође нису пристајали на предлог савезника да о питању повластица муслимана Порта појединачно решава с владама балканских земаља. Сем тога, Турци су тражили да се прецизира рок враћања заробљеника, под претњом да неће признати трошкове проузроковане закашњењем измене заробљеника, али су истовремено одбијали и да говоре о праву савезника на накнаду трошкова за издржавање заробљеника, изговарајући се да то треба да реши париска финансиска конференција. Бугари су, опет, одбијали да дискутују о року евакуације неких турских територија које су још држали под окупацијом, под изговором да немају инструкција од своје владе. Пошто су разлике у предлозима делегација биле тако велике да није било никаквог изгледа да се нађе заједничко решење, српски претставник Павловић је на седницн од 7 јуна предложио да се конференција закључи, а заинтересованим владама остави да накнадно, по вољи, закључују нове конвенције. Тај предлог су прихватили сви делегати и у том смислу потписали једну изјаву, која је уствари била завршни докуменат мировне конференције.

Припреме за потписивање уговора о миру вршене су у изразитој журби великих сила и, нарочито, Бугарске. Велике силе су страховале да би продужење рата могло да доведе до нових и далекосежнијих сукоба у Европи, јер је продужење операција на Балкану задирало у осетљива питања односа међу великим силама, нарочито у вези са статусом Босфора и Дарданела и острва у Егејском Мору. Због тога је за њих завршетак операција, и то што даље од осетљивих тачака, значио, колико-толико, спречавање да се озбиљније наруши постојећа равнотежа сила на том подручју.

Таквим својим ставом велике силе су, пре свега, принудиле Бугарску да обустави даље операције на Чаталџи и ка Цариграду. А пошто је линија Енос – Мидија у начелу прихваћена као будућа бугарско-турска граница, Бугарска више у територијалном погледу није имала шта да очекује од рата с Турском. Стога се ова, уз примамљив предлог руске владе лако одлучила да склопи примирје с непријатељем. Њој се сад из више разлога журило са склапањем мира, па се, не бирајући средства, трудила да за постизање тога циља обезбеди притисак великих сила на остале чланице Балканског савеза.

Србија је, међутим, напуштање албанске територије истицала као своју огромну жртву. Тај губитак, као и помоћ коју је пружила Бугарској при опсади Једрена, хтела је да наплати македонском територијом, коју је иначе њена војска заузела. Овај спор око превласти у Македонији и већ се развијао правцем који је водио новим компликацијама. Због тога је Бугарска пожурила да заједно с Турском, којој је, после великих пораза и губитака, мир био тако неопходан, затражи да силе редигују нацрт уговора о миру и да тај нацрт, који чак ни њу саму није задовољавао, прихвати. Нацрт је, наиме, једино утврдио да ће “владати мир и пријатељство” између Турске и балканских савезника после ратификовања уговора и одређивао границу на линији Енос – Мидија, коју је тек требало да прецизира једна међународна комисија. Питања граница Албаније (углавном јужне границе, која још није била утврђена) и статуса егејских острва, као и финансиска питања, требало је да велике силе саме реше накнадно, и у томе им је Бугарска (као и Турска) давала одрешене руке. Тиме је она, уједно, остављала силама могућност да врше притисак на Србију, Црну Гору и Грчку да што пре потпишу предложени нацрт уговора који је сачињен без њиховог учешћа (чак и без консултовања). Па и онда када је став великих сила и Турске пружао изгледе да ће неке одредбе у предложеном нацрту моћи да се измене у корист савезника, бугарски делегати су то практично онемогућили.

Тако склопљен мир формално је учинио крај рату с Турском, али будући да је решење многих питања само одгодио, а питање међусобног разграничења савезника практично није ни поставио, он је претстављао само предах пред нову буру.