Pooštravanje pritiska Velikih sila i povlačenje crnogorske vojske iz Skadra

877

Dvadeset sedmog aprila, pošto je ruski poslanik primio instrukcije svoje vlade, pretstavnici velikih sila u Cetinju posetili su crnogorsko Ministarstvo inostranih poslova i predali pismeni demarš svojih vlada sa zahtevom da se Skadar u najkraćem roku mora evakuisati i predati velikim silama, preko komandanata međunarodne flote. Pošto je toga dana bio Uskrs, zastupnik ministra spoljnih poslova Vukotić je samo potvrdio prijem demarša i izjavio da će odgovor poslati posle praznika, jer “pošto je Uskrs i crkveni i narodni praznik, crnogorska vlada, vjerna staroj tradiciji svih pravoslavnih država, nije u stanju da rješava, pa čak ni da prima saopštenja koja nemaju karakter krajnje hitnosti”.

Pre nego su dobili obaveštenje o odgovoru crnogorske vlade, ambasadori sila su 23 aprila održali novu sednicu, na kojoj je austro-ugarski pretstavnik ponovio svoj zahtev za prinudne mere protiv Prne Gore ako ona da negativan odgovor, ili čak i pozitivan, ali bude odugovlačila s evakuacijom Skadra. On je zahtevao okupaciju ili bombardovanje crnogorskih pristaništa ili direktnu ekspediciju na Skadar. Istovremeno je naglasio da Austro-Ugarska rezerviše sebi pravo da preduzme mere koje sama bude smatrala potrebnim, ukoliko sile ne prihvate ovaj njen zahtev. Nemački pretstavnik je odmah podržao austrougarski predlog, a takođe i italijanski, samo što je ovaj poslednji zahtevao da to budu internacionalne a ne pojedinačne mere. Francuski, ruski i engleski pretstavnici su odbili predlog, jer su smatrali da treba sačekati rezultat demarša.

Iako je na sastanku odbio austro-ugarski predlog, Grej ipak nije bio protiv prinudnih mera. On je još istoga dana, u razgovoru s austro-ugarskim ambasadorom, izjavio da Engleska ne bi želela da učestvuje u tim merama, ali ne bi bila protivna da ih preduzmu druge sile. On je i dalje bio voljan da se s kraljem Nikolom pregovara o finansiskim kompenzacijama, ali ako ovaj ne iziđe ususret silama, Engleska bi se dezinteresovala za njega i prepustila ga njegovoj sudbini, tj. dozvolila bi Austro-Ugarskoj da radi šta hoće, ne dajući joj za to nikakav mandat.

Ruska vlada je izjavljivala da neće odobriti izolovanu akciju Austro-Ugarske, ali ako ova ipak bude preduzeta, mora se ograničiti na teritoriju Albanije, s jedinim ciljem da se kralj Nikola prinudi da napusti Skadar. Ne sme se dozvoliti – izjavio je Sazonov engleskom ambasadoru u Moskvi – da se okupira Cetinje ili ma koja tačka na crnogorskoj granici. Pa ipak, on je dopuštao mogućnost da se intervenionističke trupe iskrcaju u Bar. Grejova izjava da će se Engleska dezinteresovati za Crnu Goru naročito je zabrinjavala Sazonova, ali ne zbog sudbine Crne Gore, već zbog toga što je to značilo ohrabrenje Austro-Ugarske, a to je moglo da ima ozbiljnije posledice na odnose sila. Stoga je Sazonov smatrao da je takvo saopštenje trebalo poverljivo uručiti kralju Nikoli, a ne javno hrabriti Austro-Ugarsku. Da bi umirio svog ruskog kolegu, Grej je odgovorio da je on imao u vidu dezinteresovanje Engleske za sudbinu Crne Gore samo ukoliko se to odnosi na Skadar.

Ruska vlada je ustvari strahovala da Austro-Ugarska ne bi napustila Albaniju ako bi jednom tamo pošla, a to bi vodilo jačanju pozicija Austro-Ugarske na Balkanu. Zbog toga je Sazonov svim silama nastojao da akcija u Albaniji bude kolektivno delo sila i radio da za nju privoli Englesku i Francusku. On je 30 aprila govorio engleskom poslaniku da bi bilo dovoljno da makar i male engleske i francuske snage sudeluju u eventualnim desantima u Albaniji i istaknu svoje zastave. To bi, po rečima ruskog ministra, bilo u duhu proklamovanih demonstracija protiv Crne Gore. Francuska je, međutim, odbijala učešće bez Rusije, ili bar bez njenog mandata, ali je predlagala da Engleska i Austro-Ugarska, kao pretstavnice dva bloka sila, preduzmu akciju protiv Crne Gore. Grej je sve te zahteve uporno odbijao, izjavljujući da za to ne bi imao nikakvog opravdanja pred javnim mnjenjem, naročito stoga što je jedan od predloženih mandatora (tj. Austro-Ugarska) tako lično zainteresovan. Sazonovu je takođe poručio da više neće učestvovati ni u kakvim diskusijama o prinudnim merama dok ne sazna šta Rusi nameravaju da učine ako Austro-Ugarska preduzme separatnu akciju protiv Crne Gore, koja je izgledala neizbežna. Sazonov nije žurio s odgovorom na ovo, za njega veoma tugaljivo pitanje, ali je preporučivao srpskoj vladi da se uzdrži od svake akcije koju bi Austro-Ugarska mogla uzeti kao povod za rat, i da utiče na Crnu Goru da popusti pred očiglednom opasnošću. Slične savete Pašić je dobijao iz Londona, Pariza i Rima.

Pod uticajem tih poruka, kao i izveštaja poslanika iz Beča o pregovorima Austro-Ugarske i Italije o zajedničkoj akciji u Albaniji, prema kojima je trebalo da otpočne iskrcavanje trupa u Medovi čim bude došlo do sporazuma, pretsednik srpske vlade je 30 aprila poručio crnogorskoj vladi da ne treba ići na oružani sukob, već treba popustiti. On je, dalje, predlagao da se pozove Esad-paša da delom svojih snaga posedne Skadar, pa će se kasnije, ako se mogućnost ukaže, Skadar lakše dobiti iz Esad-pašinih ruku nego iz ruku austro-ugarsko-italijanske posade.

Dan pre toga crnogorska vlada je primila notu ruske vlade kojom je bila direktno prekorena što nije slušala Rusiju, nego se sad nalazi pred propašću “ako se ne pokori velikim silama”.

U takvoj situaciji i u Cetinju je sazrevalo uverenje da se nešto mora menjati. Vlada je doduše 30 aprila odbila zahtev sila da preda Skadar, izjavljujući da duboko žali što nije “pitana za savjet… kad je bilo u pitanju utvrđivanje granice Albanije”. Sem toga, ona je iznela svoju raniju tvrdnju da se granice Albanije mogu odrediti tek posle zaključenja mira između saveznika i Turske i da “svaka preduzeta mjera od strane velikih sila za evakuaciju opsjednutih mjesta i okupiranih teritorija, kao i za obustavljanje neprijateljstava, sadrži u sebi povredu neutralnosti, tj. povredu prava po kome saveznici, kao ratujuća strana, imaju da razvijaju svoje ratne operacije na čitavom tursko-balkanskom bojištu”. Ona je, dalje, ponovila da je odbila da se pokori odluci velikih sila u vreme proglašenja blokade – ne iz želje da prkosi Evropi, nego zato “što je potpuno svjesna svojih nacionalnih dužnosti”. Stoga, kako stoji u zaključku note, Crna Gora zadržava pravo da pitanje Skadra uzme u razmatranje onoga dana kada saveznici, u toku mirovnih pregovora, budu s velikim silama definitivno utvrdili granice Albanije.

Međutim je kralj Nikola već tada bio svestan da će morati da popusti. Stoga je ponovo pokrenuo pitanje konpenzacija, bez kojih je povlačenje smatrao jedino mogućim pod silom oružja. Istoga dana kada je uručen odgovor vlade velikim silama, kralj Nikola je poručio svojim pretstavnicima u Londonu i Parizu da povedu akciju za teritojalne naknade umesto Skadra, koji će, svakako, morati da se prepusti velikim silama. Jovo Popović je, u vezi s tim, tražio od engleskog ministra inostranih poslova objašnjenje: kakve bi teritorijalne i finansiske kompenzacije Crna Gora mogla dobiti ako napusti Skadar. Grej je to s pravom protumačio kao znak da će Crna Gora popustiti. U istom smislu, on je na konferenciji ambasodora 1 maja izjavio da ovo pitanje crnogorskog delegata jasno svedoči da nisu iscrpena sva diplomatska sredstva, očigledno aludirajući na austro-ugarsku žurbu s prinudnim merama. Na tom sastanku je donesena odluka da se Crnoj Gori što pre uruči saopštenje da će dobiti izvesnu novčanu pomoć ako napusti Skadar. Ako to ona ne učini, biće izbačena iz Skadra na jedan ili drugi način. U tom slučaju bi posledice za nju bile katastrofalne, a izgubila bi i svaku nadu za pomoć. Austro-Ugarsku ova odluka je zadovoljila. Na popodnevnoj sednici je njen ambasador Mensdorf izjavio: Pošto prethodna sednica nije donela nikakvu odluku o merama koje treba preduzeti u slučaju da crnogorski odgovor ne zadovolji, Austro-Ugarska se nalazila u situaciji da sama preduzme mere po svom nahođenju. On je uveravao da bi čak i samo iskrcavanje snaga u Baru, bez borbe, moglo kralju Nikoli poslužiti kao motiv da pred narodom opravda potčinjavanje velikim silama. Mensdorf je sasvim odbacio Grejov predlog o kompenzacijama, jer, po njegovom mišljenju, o teritorijalnim kompenzacijama na račun Albanije nije moglo biti govora, a o finansiskim kompenzacijama bi se moglo govoriti tek pošto Crna Gora prihvati volju sila i evakuiše Skadar.

Austro-ugarska vlada je odobrila stav svog ambasadora, i ovlastila ga da 3 maja izvesti Greja da se ne slaže s odlukom konferencije ambasadora i da austro-ugarski poslanik u Cetinju neće sudelovati u zajedničkom demaršu sila, pošto ga ne smatra dovoljno efikasnim. Ipak, ona ne namerava da spreči ostale sile da to učine, i dobro bi došlo ako bi se kralj Nikola potčinio odluci sila.

Mada je Austro-Ugarska i ranije zauzimala rezervisan stav prema mnogim odlukama koje nije smatrala dovoljno celishodnim, ovo je bilo prvi put da se ona nije priključila jednom zajedničkom koraku sila. A to je baš pokazivalo da je njoj više stalo da se stvari razvijaju pravcem koji će joj omogućiti da izvrši napad na Crnu Goru, pa i na Srbiju, nego da se kriza reši diplomatskim putem. Ali joj je pritom ipak bilo stalo da raščisti stav Italije. Italija je, pak, svim silama težila da se Austro-Ugarska ne pusti sama u Albaniju, jer se, kao i Rusija, plašila da bi ona tamo mogla ostati pod izgovorom da održava red. U tom slučaju, Italija je bila rešena da interveniše i okupira južnu Albaniju. Rusija je, međutim, stajala na stanovištu da, pošto je Albanija stvorena saradnjom svih velikih sila, u pitanjima koja se tiču Albanije nijedna sila nema pravo da bilo šta preduzme i rešava samostalno. Sličan je njen stav bio i u pogledu zajedničke akcije Austro-Ugarske i Italije. Povodom toga je ruski ambasador u Rimu izjavio italijanskom ministru San Đulijaniju “da Albanija mora ostati međunarodno pitanje i da o sudbini njenoj moraju rešavati sve velike sile. Sloboda akcije Austrije protiv Crne Gore da ovu istera iz Skadra ne znači i slobodu akcije Austrije i Italije u Albaniji”. To stanovište je prihvatila i Francuska, koja je u tom smislu izdala posebno saopštenje 4 maja. Zbog toga Italiji nije konveniralo ni da se upušta u intervenciju zajedno s Austro-Ugarskom, niti da Austro-Ugarska interveniše sama. Zaoštravanje od strane Austro-Ugarske, međutim, bilo je takvo, da je rat bio na pomolu. Austro-Ugarska je već bila zatvorila granicu prema Crnoj Gori. S Kotorom je bio prekinut kolski saobraćaj, navodno zbog stočne zaraze, a obustavljen je bio i dovoz materijala za osvetljenje Cetinja, pod izgovorom da postoji opasnost “zbog vežbe vojnika”. Zbog toga je Grej već 2 maja javio svom ambasadoru u Moskvi da posle zadnjeg saopštenja Crnoj Gori ne može se više ništa preduzimati, već se treba jedino starati da akcija Austro-Ugarske bude što manja provokacija za Ruse. Francuska je i u poslednjem času, 4 maja, činila napor da se izvede kolektivna akcija svih sila, uključujući i Rusiju. Rusija je i dalje odbijala svoje učešće, ali je izrazila spremnost da Engleskoj i Francuskoj da mandat za to. Međutim je rat predupređen popuštanjem Crne Gore.

Trećega maja su poslanici velikih sila u Cetinju, izuzev austro-ugarskog poslanika, posetili kralja Nikolu i predali mu pomenuti demarš svojih vlada, preporučujući mu da što pre evakuiše Skadar, inače je akcija Austro-Ugarske neizbežna. Koliko je taj demarš ostavio težak utisak na kralja vidi se po njegovom telegramu koji je odmah uputio kralju Petru: “Bolom u duši saopštavam, da Velike sile zahtijevaju evakuaciju Skadra što prije, u protivnom slučaju Austrija će nam u ovaj ponedjeljnik uputiti ultimatum, da ga napustimo pod prijetnjom oružja. U najtežim sam okolnostima”. Kralj Petar je još istoga dana odgovorio da razume i deli bol kralja Nikole, pošto je i Srbija bila u sličnoj situaciji kada je, posle brojnih žrtava, morala da napusti primorje, koje je “najpotrebnije bilo Srbiji”. Ali “nismo uviđali dobar ishod ako bi se protivili Evropi, s kojom je i Rusija”, zaključio je kralj Petar. Njegov odgovor je očigledno upućivao na popuštanje pred pretećim ultimatumom.

Zbog svega toga je kralj Nikola bio prinuđen da istoga dana sazove sastanak krunskog saveta. Na sastanku su bili svi članovi vlade, kraljevi sinovi, svi brigadiri, nekoliko viših oficira i istaknutijih javnih i političkih radnika iz građanstva. Otvarajući sastanak, kralj je izjavio da se zemlja nalazi u teškoj situaciji usled zahteva sila da se Skadar odmah evakuiše. Zbog toga se mora ili Skadar napustiti ili stupiti u novi, još teži rat. On je zatim zatražio mišljenje brigadira. Ovi su izjavili da je crnogorska vojska spremna da pođe u još jedan rat, ali oduševljenje vojske nije jedini uslov pobede. Dva rata, jedan za drugim, ne bi mogla izdržati ni neka veća i bogatija zemlja. Stoga je većina njih bila mišljenja da treba popustiti i evakuisati Skadar. Sličnog su mišljenja bili i ostali, izuzev članova vlade i prestolonaslednika Danila. Po mišljenju Vlade, Crna Gora ne bi ostala usamljena ako bi bila napadnuta, a neprijatelju bi trebalo dosta vremena dok bi bilo kojim pravcem izvršio prodor na crnogorsku teritoriju. Ovo gledište je energično podržavao prestolonaslednik Danilo, koji je izjavio: njemu je najbolje poznata sposobnost vojske da izdrži još jedan rat, iako je izdržala ogromne napore u dugotrajnoj opsadnoj vojni. Gubici jedinica nadoknađeni su dobrovoljcima, koji su se vratili iz raznih krajeva sveta gde su bili na zaradi. Sem toga, tvrdio je knez Danilo, ratnog materijala ima u izobilju.

Kralj je čitavo vreme ćutao. Sednica je završena bez odluke, a druga je zakazana za sutradan. Međutim, uprkos otporu vlade i prestolonaslednika, kralj je još u toku dana rešio da popusti, zbog čega je vlada odlučila da podnese ostavku. Ostavljeno je da se sutradan, na sednici krunskog saveta, formalno saopšte obe odluke. Prestolonaslednik je, svakako po kraljevom nalogu, zamolio nemačkog poslanika da ovu odluku saopšti austro-ugarskom poslaniku Gizlu, kako bi ovaj, preko Berhtolda, odložio austro-ugarsku akciju za 48 časova. Austro-ugarska vlada je prihvatila taj zahtev.

Sutradan, pre ponovne sednice krunskog saveta, kralja je posetio srpski poslanik i uručio mu poruku svoga pretsednika vlade. Pašić je, ustvari, na ponovno insistiranje Rusije, ukazivao na veliku opasnost kojoj se Crna Gora izlaže ukoliko “ne primi savet cele Evrope”, i, “u interesu celog srpstva”, molio crnogorsku vladu da još sutradan izjavi da Crna Gora evakuiše Skadar, u nadi da će velike sile oceniti veliku žrtvu koju time podnosi “nagnana opštom voljom Evrope”. Dalji otpor zahtevu velikih sila – poručivao je Pašić – može samo da dovede u pitanje i ostale vojne uspehe Crne Gore, kao što je bio slučaj i sa Srbijom u vezi s pitanjem primorja. On je istovremeno preporučivao kralju da, ukazujući silama na ovu veliku žrtvu koju Crna Gora čini u interesu evropskog mira, traži teritorijalne kompenzacije na drugoj strani. Ova poruka je kralja Nikolu utvrdila u uverenju da je njegova odluka o ustupanju Skadra velikim silama pravilna i u ovim okolnostima neizbežna.

Na drugoj sednici krunskog saveta, održanoj 4 maja, kralj je prvi uzeo reč. On je izjavio da se dugo borio sa samim sobom, jer su to bili najteži trenuci u toku njegove pedesetogodišnje vladavine, i shvatajući da je na njemu velika odgovornost, rešio je da popusti. “Riješio sam da do kraja ispijem čašu gorčine. Moram popustiti. Moram napustati Skadar, san moje mladosti, Skadar uvjenčan hiljadama grobova mojih najboljih vojnika, Skadar zakonitu baštinu samo Crne Gore, uslov njenog boljeg budućeg života”. Članovi vlade su stavili prigovor da je, prema ustavu,

samo vlada odgovorna i da, prema tome, ona sama može da preuzme odgovornost za nepopustljiv stav. Kralj je odgovorio da je, istina, vlada odgovorna pred Skupštinom, ali je on odgovoran “pred Bogom i istorijom” i, prema tome, nema razloga da na svom imenu ponese “kletvu dalekih crnogorskih pokoljenja za strahovitu nesreću, u koju bi se strovalili… namučeni narod i… zemlja” ako bi i dalje ostao pri dosadašnjem stavu. Kralj je, dalje, istakao da nema nijednog zračka nade da bi njihovo pravedno gledište u pitanju Skadra moglo proći kad mu nasuprot stoji volja čitave Evrope. Zbog toga “od dva zla birajmo manje i za vremena spasimo našu dragu domovinu”, zaključio je kralj.

Posle tih kraljevih reči, brigadir Martinović je podneo ostavku vlade, što je kralj prihvatio, a zatam svojeručno, na francuskom jeziku, napisao depešu Edvardu Greju i obavestio ga da Skadar predaje velikim silama. U toj depeši je kralj Nikola istakao da je držanje crnogorske vlade u pitanju Skadra inspirisano nezastarivim načelima pravde, kao i da je pravo Crne Gore na Skadar “osvećeno istorijom i osvojenjem”. Na kraju, aludirajući na Austro-Ugarsku, naglasio je da mu njegovo dostojanstvo i dostojanstvo crnogorskog naroda ne dozvoljavaju da se podvrgne jednostavnim pretnjama, te zato sudbinu Skadra predaje u ruke velikih sila.

Tako se najzad završila ova kriza koja je nekoliko meseci držala Evropu na ivici rata. Sile su ovakvim ishodom očigledno bile zadovoljne, mada je kod ratobornih bečkih krugova bilo negodovanja što ova izjava kralja Nikole nije upućena austro-ugarskoj vladi, kako bi se istaklo da je baš na njen pritisak i postignuta. Očigledno se želelo da se, pre svega, u očima jugoslovenskih naroda u dvojnoj monarhiji umanji ugled koji su Srbija i Crna Gora postigle ovim ratom i koji je upravo najviše zabrinjavao bečke odgovorne faktore.

Otporom pritisku velikih sila, i upornim nastojanjem uprkos tom pritisku, da zadrži Skadar u svojim rukama, Crna Gora je, svakako, branila svoj prestiž pred jednostranim diktatom Austro-Ugarske; ali je takva njena upornost bila uslovljena, pre svega, ekonomskim razlozima, zbog kojih je Skadar s okolinom i pretstavljao njen glavni strategiski cilj u ovom ratu. Međutim takav stav crnogorske vlade i u situaciji kada je bio u izgledu rat s Austro-Ugarskom, kada je i kralj Nikola uočio potrebu popuštanja, nije, besumnje, imao realnog osnova; on je ustvari dovodio u pitanje sve ostale rezultate koje su Srbija i Crna Gora u ovom ratu bile postigle, utoliko više što su ti rezultati bili ostvareni na štetu ekspanzionističkih planova i ciljeva Austro-Ugarske. Zbog toga je Srbija i bila prinuđena da crnogorskoj vladi stavi do znanja da u eventualnim sukobima s Austro-Ugarskom ne može računati na njeno učešće i pomoć. A pošto su se sile Trojnog sporazuma, da bi izbegle rat, pokazale sklone popuštanju pred zahtevima Austro-Ugarske, pošto je i Rusija stavila do znanja crnogorskoj vladi da ne računa na njenu pomoć, upornost crnogorske vlade u takvoj situaciji je bila necelishodna i riskantna.

Istina, albansko pitanje je zadiralo i u pitanje ravnoteže uticaja sila na Balkanu, pa je objektivno nosilo u sebi klicu evropskog sukoba. Rusija je, naime, u više mahova isticala da je albansko pitanje evropskog značaja, i da velike sile treba da ga reše zajedničkim naporima, pa je otuda vojna intervencija Austro-Ugarske i Italije mogla da izazove i širi sukob. Toga su bile svesne i Italija i Austro-Ugarska. Ali, dok je prva bila za kolektivnu akciju ili za to da se intervencija sasvim izbegne, druga je smišljala planove kako da Crnu Goru sama istisne iz Albanije, a da ne izazove intervenciju ostalih sila, pa čak ni Italije u južnoj Albaniji, mada je, na rečima, i sama bila za kolektivnu akciju. Austro-Ugarskoj je u tom smislu išla na ruku okolnost što je Rusija odvajala pitanje istiskivanja Crne Gore iz Skadra od pitanja šire austro-ugarsko-italijanske akcije, koja bi, na kraju, mogla da dovede i do podele Albanije između ovih dveju sila. Za Austro-Ugarsku (s obzirom na veoma labilne savezničke odnose s Italijom, a i inače) svaka italijanska intervencija u Albaniji pretstavljala je ozbiljnu opasnost, pošto bi Italija zauzimanjem oblasti Valone i južne Albanije postala potpuni gospodar Otrantskih Vrata. Austro-Ugarska je smatrala da je za nju najpovljniji neposredni napad na crnogorsku teritoriju, jer bi tako primorala Crnu Goru na popuštanje pre izbijanja na albansku granicu, čime bi, kako je ona računala, osujetila i italijansku intervenciju ka Valoni i intervenciju ostalih sila uopšte. S obzirom na stav Rusije i ostalih sila, ovakva austro-ugarska predviđanja nisu bila neosnovana. Ipak je teško reći da li bi takva akcija Austro-Ugarske mogla proći bez intervencije Italije, pa i intervencije ostalih sila. U tom smislu su karakteristične izjave bečkih krugova posle odluke kralja Nikole da napusti Skadar, prema kojima Austro-Ugarska nije ni nameravala da vrši ikakvu akciju u Albaniji, u prvom redu zbog verovatnog italijanskog iskrcavanja u Valonu. Te izjave su, međutim, bile potpuno suprotne ranijim zvaničnim izjavama bečke vlade i uverenju vlada svih evropskih sila. Ali čak i kad bi bile tačne, one niukoliko ne bi išle u prilog stavu crnogorske vlade, koja, kao što smo videli, svoj stav nije ni temeljila na pretpostavci da Austro-Ugarska neće intervenisati, nego, pre svega, na uverenju da će se toj intervenciji suprotstaviti druge sile. Držanje ostalih sila, međutim, nije davalo osnova za takvo uverenje, jer i eventualno učešće ostalih sila predviđeno jedino s ciljem da se Crna Gora prinudi da napusti Skadar, a nikako da bi sprečilo austro-ugarsku intervenciju. Stoga je odluka kralja Nikole u datoj situaciji bila najcelishodnija, ustvari – jedino moguća.

Pošto je kralj Nikola odlučio da napusti Skadar, nova vlada brigadira Vukotića odredila je za svog pretstavnika na pregovorima o uslovima za evakuaciju grada ministra spoljnih poslova Petra Plamenca, dotadašnjeg civilnog guvernera Skadra. Njemu je 7 maja naređeno da se prilagodi “željama admirala glavnog zapovjednika u pogledu dana i načina evakuacije Skadra”.

Na pregovorima koje je u Medovi Plamenac vodio s pretstavnicima međunarodne flote, 9 maja je potpisana konvencija o predaji Skadra velikim silama. Konvencija je sadržala sedam tačaka. Prema prvoj, crnogorska vojska treba da napusti Skadar 14 maja do 14 časova. Druga je regulisala pitanje ulaska međunarodnih trupa u grad. Prema trećoj, crnogorska policija i žandarmerija bile su dužne da održavaju red do ulaska međunarodnih snaga. Četvrta tačka je garantovala pravo crnogorske vlade da raspolaže imovinom turske vlade i vojske i da tu imovinu u što kraćem roku transportuje raspoloživim sredstvima u Crnu Goru ili je proda na licu mesta. Ukoliko se materijal ne bi mogao transportovati do ulaska međunarodnih snaga, petom tačkom je bilo predviđeno da oficiri međunarodne flote, koje odrede njen glavni komandant i jedan crnogorski oficir, izrade potreban inventar, a čuvanje materijala po tom inventaru da garantuju velike sile. Šestom tačkom je bilo predviđeno da hiljadu crnotorskih vojnika logoruje na desnoj obali Bojane; njima je bilo omogućeno da slobodno ulaze u Skadar i izvlače materijal koji ne bi mogao biti izvučen do dolaska međunarodnih snaga. Poslednjom, sedmom, tačkom konvencije obavezivali su se glavni komandant i ostali komandanti “navalnih divizija” međunarodnih snaga da se angažuju na dizanju blokade “crnogorske obale od Spiča do utoka Drima” u trenutku ulaska međunarodnih trupa u Skadar.

Istog dana kada je potpisana konvencija, Petar Plamenac se obavezao da će se, u cilju izbegavanja eventualnih incidenata između crnogorske vojske i međunarodnih snaga, crnogorska vojska povući bar na deset kilometara od Skadra, izuzev hiljadu ljudi predviđenih tačkom 6 konvencije, od kojih će 800 biti između s. Široke i s. Zogaja, a 200 u kasarnama na Tarabošu. Kada bude završena evakuacija materijala, trebalo je da se i ovih hiljadu vojnika povuče na isto udaljenje od grada.

Glavnina crnogorskih snaga evakuisana je iz Skadra do određenog roka. Četrnaestog maja, u 15,30 časova, kod carinarnice, na izlasku Bojane iz Skadarskog Jezera, iskrcao se engleski viceadmiral Sesil Berne na čelu odreda od 500 vojnika. Viceadmirala je pozdravio komandir Niko Pejanović. Berne se zatim uputio ka stanu vojnog guvernera, gde ga je sačekao guverner brigadir Jovo Bećir. U kraćem pozdravnom govoru Bećir je pozavideo sreći svog prethodnika, Esad-paše, koji je, s oružjem u ruci, do poslednjih mogućnosti branio Skadar. Aludirajući na austro-ugarske pretnje, on je naglasio da bi sledio Esad-pašu, makar i protiv volje i želje svoga vrhovnog komandanta, samo da je koja usamljena vojska pokušala da mu otme ovo mesto za koje su Crnogorci vezani “istoriskom prošlošću i pobjedonosnim zauzećem”. Ta mogućnost mu je, međutim, uskraćena, jer on ne popušta s oružjem u ruci, već pod pritiskom ujedinjenih velikih sila, što mu, kako je istakao, u ovom trenutku ipak pretstavlja utehu. Pored toga, on je od viceadmirala Bernea zahtevao da se ne dopusti da iko oskrnavi brojne grobove crnogorskih vojnika, poginulih na utvrđenim položajima oko Skadra.

Zahvaljujući na pozdravu, Sesil Berne je naglasio da Bećir može biti siguran da će grobovi crnogorskih junaka biti poštovani i da on nikome neće dozvoliti da ih skrnavi.

Brigadir Bećir i viceadmiral Berne su se sporazumeli da se crnogorski oficiri koji su zadržani u Skadru mogu kretati s oružjem, a radnička odeljenja bez oružja; da poštansku i carinsku služb