Пооштравање притиска Великих сила и повлачење црногорске војске из Скадра

878

Двадесет седмог априла, пошто је руски посланик примио инструкције своје владе, претставници великих сила у Цетињу посетили су црногорско Министарство иностраних послова и предали писмени демарш својих влада са захтевом да се Скадар у најкраћем року мора евакуисати и предати великим силама, преко команданата међународне флоте. Пошто је тога дана био Ускрс, заступник министра спољних послова Вукотић је само потврдио пријем демарша и изјавио да ће одговор послати после празника, јер “пошто је Ускрс и црквени и народни празник, црногорска влада, вјерна старој традицији свих православних држава, није у стању да рјешава, па чак ни да прима саопштења која немају карактер крајње хитности”.

Пре него су добили обавештење о одговору црногорске владе, амбасадори сила су 23 априла одржали нову седницу, на којој је аустро-угарски претставник поновио свој захтев за принудне мере против Прне Горе ако она да негативан одговор, или чак и позитиван, али буде одуговлачила с евакуацијом Скадра. Он је захтевао окупацију или бомбардовање црногорских пристаништа или директну експедицију на Скадар. Истовремено је нагласио да Аустро-Угарска резервише себи право да предузме мере које сама буде сматрала потребним, уколико силе не прихвате овај њен захтев. Немачки претставник је одмах подржао аустроугарски предлог, а такође и италијански, само што је овај последњи захтевао да то буду интернационалне а не појединачне мере. Француски, руски и енглески претставници су одбили предлог, јер су сматрали да треба сачекати резултат демарша.

Иако је на састанку одбио аустро-угарски предлог, Греј ипак није био против принудних мера. Он је још истога дана, у разговору с аустро-угарским амбасадором, изјавио да Енглеска не би желела да учествује у тим мерама, али не би била противна да их предузму друге силе. Он је и даље био вољан да се с краљем Николом преговара о финансиским компензацијама, али ако овај не изиђе усусрет силама, Енглеска би се дезинтересовала за њега и препустила га његовој судбини, тј. дозволила би Аустро-Угарској да ради шта хоће, не дајући јој за то никакав мандат.

Руска влада је изјављивала да неће одобрити изоловану акцију Аустро-Угарске, али ако ова ипак буде предузета, мора се ограничити на територију Албаније, с јединим циљем да се краљ Никола принуди да напусти Скадар. Не сме се дозволити – изјавио је Сазонов енглеском амбасадору у Москви – да се окупира Цетиње или ма која тачка на црногорској граници. Па ипак, он је допуштао могућност да се интервенионистичке трупе искрцају у Бар. Грејова изјава да ће се Енглеска дезинтересовати за Црну Гору нарочито је забрињавала Сазонова, али не због судбине Црне Горе, већ због тога што је то значило охрабрење Аустро-Угарске, а то је могло да има озбиљније последице на односе сила. Стога је Сазонов сматрао да је такво саопштење требало поверљиво уручити краљу Николи, а не јавно храбрити Аустро-Угарску. Да би умирио свог руског колегу, Греј је одговорио да је он имао у виду дезинтересовање Енглеске за судбину Црне Горе само уколико се то односи на Скадар.

Руска влада је уствари страховала да Аустро-Угарска не би напустила Албанију ако би једном тамо пошла, а то би водило јачању позиција Аустро-Угарске на Балкану. Због тога је Сазонов свим силама настојао да акција у Албанији буде колективно дело сила и радио да за њу приволи Енглеску и Француску. Он је 30 априла говорио енглеском посланику да би било довољно да макар и мале енглеске и француске снаге суделују у евентуалним десантима у Албанији и истакну своје заставе. То би, по речима руског министра, било у духу прокламованих демонстрација против Црне Горе. Француска је, међутим, одбијала учешће без Русије, или бар без њеног мандата, али је предлагала да Енглеска и Аустро-Угарска, као претставнице два блока сила, предузму акцију против Црне Горе. Греј је све те захтеве упорно одбијао, изјављујући да за то не би имао никаквог оправдања пред јавним мњењем, нарочито стога што је један од предложених мандатора (тј. Аустро-Угарска) тако лично заинтересован. Сазонову је такође поручио да више неће учествовати ни у каквим дискусијама о принудним мерама док не сазна шта Руси намеравају да учине ако Аустро-Угарска предузме сепаратну акцију против Црне Горе, која је изгледала неизбежна. Сазонов није журио с одговором на ово, за њега веома тугаљиво питање, али је препоручивао српској влади да се уздржи од сваке акције коју би Аустро-Угарска могла узети као повод за рат, и да утиче на Црну Гору да попусти пред очигледном опасношћу. Сличне савете Пашић је добијао из Лондона, Париза и Рима.

Под утицајем тих порука, као и извештаја посланика из Беча о преговорима Аустро-Угарске и Италије о заједничкој акцији у Албанији, према којима је требало да отпочне искрцавање трупа у Медови чим буде дошло до споразума, претседник српске владе је 30 априла поручио црногорској влади да не треба ићи на оружани сукоб, већ треба попустити. Он је, даље, предлагао да се позове Есад-паша да делом својих снага поседне Скадар, па ће се касније, ако се могућност укаже, Скадар лакше добити из Есад-пашиних руку него из руку аустро-угарско-италијанске посаде.

Дан пре тога црногорска влада је примила ноту руске владе којом је била директно прекорена што није слушала Русију, него се сад налази пред пропашћу “ако се не покори великим силама”.

У таквој ситуацији и у Цетињу је сазревало уверење да се нешто мора мењати. Влада је додуше 30 априла одбила захтев сила да преда Скадар, изјављујући да дубоко жали што није “питана за савјет… кад је било у питању утврђивање границе Албаније”. Сем тога, она је изнела своју ранију тврдњу да се границе Албаније могу одредити тек после закључења мира између савезника и Турске и да “свака предузета мјера од стране великих сила за евакуацију опсједнутих мјеста и окупираних територија, као и за обустављање непријатељстава, садржи у себи повреду неутралности, тј. повреду права по коме савезници, као ратујућа страна, имају да развијају своје ратне операције на читавом турско-балканском бојишту”. Она је, даље, поновила да је одбила да се покори одлуци великих сила у време проглашења блокаде – не из жеље да пркоси Европи, него зато “што је потпуно свјесна својих националних дужности”. Стога, како стоји у закључку ноте, Црна Гора задржава право да питање Скадра узме у разматрање онога дана када савезници, у току мировних преговора, буду с великим силама дефинитивно утврдили границе Албаније.

Међутим је краљ Никола већ тада био свестан да ће морати да попусти. Стога је поново покренуо питање конпензација, без којих је повлачење сматрао једино могућим под силом оружја. Истога дана када је уручен одговор владе великим силама, краљ Никола је поручио својим претставницима у Лондону и Паризу да поведу акцију за теритојалне накнаде уместо Скадра, који ће, свакако, морати да се препусти великим силама. Јово Поповић је, у вези с тим, тражио од енглеског министра иностраних послова објашњење: какве би територијалне и финансиске компензације Црна Гора могла добити ако напусти Скадар. Греј је то с правом протумачио као знак да ће Црна Гора попустити. У истом смислу, он је на конференцији амбасодора 1 маја изјавио да ово питање црногорског делегата јасно сведочи да нису исцрпена сва дипломатска средства, очигледно алудирајући на аустро-угарску журбу с принудним мерама. На том састанку је донесена одлука да се Црној Гори што пре уручи саопштење да ће добити извесну новчану помоћ ако напусти Скадар. Ако то она не учини, биће избачена из Скадра на један или други начин. У том случају би последице за њу биле катастрофалне, а изгубила би и сваку наду за помоћ. Аустро-Угарску ова одлука је задовољила. На поподневној седници је њен амбасадор Менсдорф изјавио: Пошто претходна седница није донела никакву одлуку о мерама које треба предузети у случају да црногорски одговор не задовољи, Аустро-Угарска се налазила у ситуацији да сама предузме мере по свом нахођењу. Он је уверавао да би чак и само искрцавање снага у Бару, без борбе, могло краљу Николи послужити као мотив да пред народом оправда потчињавање великим силама. Менсдорф је сасвим одбацио Грејов предлог о компензацијама, јер, по његовом мишљењу, о територијалним компензацијама на рачун Албаније није могло бити говора, а о финансиским компензацијама би се могло говорити тек пошто Црна Гора прихвати вољу сила и евакуише Скадар.

Аустро-угарска влада је одобрила став свог амбасадора, и овластила га да 3 маја извести Греја да се не слаже с одлуком конференције амбасадора и да аустро-угарски посланик у Цетињу неће суделовати у заједничком демаршу сила, пошто га не сматра довољно ефикасним. Ипак, она не намерава да спречи остале силе да то учине, и добро би дошло ако би се краљ Никола потчинио одлуци сила.

Мада је Аустро-Угарска и раније заузимала резервисан став према многим одлукама које није сматрала довољно целисходним, ово је било први пут да се она није прикључила једном заједничком кораку сила. А то је баш показивало да је њој више стало да се ствари развијају правцем који ће јој омогућити да изврши напад на Црну Гору, па и на Србију, него да се криза реши дипломатским путем. Али јој је притом ипак било стало да рашчисти став Италије. Италија је, пак, свим силама тежила да се Аустро-Угарска не пусти сама у Албанију, јер се, као и Русија, плашила да би она тамо могла остати под изговором да одржава ред. У том случају, Италија је била решена да интервенише и окупира јужну Албанију. Русија је, међутим, стајала на становишту да, пошто је Албанија створена сарадњом свих великих сила, у питањима која се тичу Албаније ниједна сила нема право да било шта предузме и решава самостално. Сличан је њен став био и у погледу заједничке акције Аустро-Угарске и Италије. Поводом тога је руски амбасадор у Риму изјавио италијанском министру Сан Ђулијанију “да Албанија мора остати међународно питање и да о судбини њеној морају решавати све велике силе. Слобода акције Аустрије против Црне Горе да ову истера из Скадра не значи и слободу акције Аустрије и Италије у Албанији”. То становиште је прихватила и Француска, која је у том смислу издала посебно саопштење 4 маја. Због тога Италији није конвенирало ни да се упушта у интервенцију заједно с Аустро-Угарском, нити да Аустро-Угарска интервенише сама. Заоштравање од стране Аустро-Угарске, међутим, било је такво, да је рат био на помолу. Аустро-Угарска је већ била затворила границу према Црној Гори. С Котором је био прекинут колски саобраћај, наводно због сточне заразе, а обустављен је био и довоз материјала за осветљење Цетиња, под изговором да постоји опасност “због вежбе војника”. Због тога је Греј већ 2 маја јавио свом амбасадору у Москви да после задњег саопштења Црној Гори не може се више ништа предузимати, већ се треба једино старати да акција Аустро-Угарске буде што мања провокација за Русе. Француска је и у последњем часу, 4 маја, чинила напор да се изведе колективна акција свих сила, укључујући и Русију. Русија је и даље одбијала своје учешће, али је изразила спремност да Енглеској и Француској да мандат за то. Међутим је рат предупређен попуштањем Црне Горе.

Трећега маја су посланици великих сила у Цетињу, изузев аустро-угарског посланика, посетили краља Николу и предали му поменути демарш својих влада, препоручујући му да што пре евакуише Скадар, иначе је акција Аустро-Угарске неизбежна. Колико је тај демарш оставио тежак утисак на краља види се по његовом телеграму који је одмах упутио краљу Петру: “Болом у души саопштавам, да Велике силе захтијевају евакуацију Скадра што прије, у противном случају Аустрија ће нам у овај понедјељник упутити ултиматум, да га напустимо под пријетњом оружја. У најтежим сам околностима”. Краљ Петар је још истога дана одговорио да разуме и дели бол краља Николе, пошто је и Србија била у сличној ситуацији када је, после бројних жртава, морала да напусти приморје, које је “најпотребније било Србији”. Али “нисмо увиђали добар исход ако би се противили Европи, с којом је и Русија”, закључио је краљ Петар. Његов одговор је очигледно упућивао на попуштање пред претећим ултиматумом.

Због свега тога је краљ Никола био принуђен да истога дана сазове састанак крунског савета. На састанку су били сви чланови владе, краљеви синови, сви бригадири, неколико виших официра и истакнутијих јавних и политичких радника из грађанства. Отварајући састанак, краљ је изјавио да се земља налази у тешкој ситуацији услед захтева сила да се Скадар одмах евакуише. Због тога се мора или Скадар напустити или ступити у нови, још тежи рат. Он је затим затражио мишљење бригадира. Ови су изјавили да је црногорска војска спремна да пође у још један рат, али одушевљење војске није једини услов победе. Два рата, један за другим, не би могла издржати ни нека већа и богатија земља. Стога је већина њих била мишљења да треба попустити и евакуисати Скадар. Сличног су мишљења били и остали, изузев чланова владе и престолонаследника Данила. По мишљењу Владе, Црна Гора не би остала усамљена ако би била нападнута, а непријатељу би требало доста времена док би било којим правцем извршио продор на црногорску територију. Ово гледиште је енергично подржавао престолонаследник Данило, који је изјавио: њему је најбоље позната способност војске да издржи још један рат, иако је издржала огромне напоре у дуготрајној опсадној војни. Губици јединица надокнађени су добровољцима, који су се вратили из разних крајева света где су били на заради. Сем тога, тврдио је кнез Данило, ратног материјала има у изобиљу.

Краљ је читаво време ћутао. Седница је завршена без одлуке, а друга је заказана за сутрадан. Међутим, упркос отпору владе и престолонаследника, краљ је још у току дана решио да попусти, због чега је влада одлучила да поднесе оставку. Остављено је да