Пооштравање притиска Великих сила и повлачење црногорске војске из Скадра

944

Двадесет седмог априла, пошто је руски посланик примио инструкције своје владе, претставници великих сила у Цетињу посетили су црногорско Министарство иностраних послова и предали писмени демарш својих влада са захтевом да се Скадар у најкраћем року мора евакуисати и предати великим силама, преко команданата међународне флоте. Пошто је тога дана био Ускрс, заступник министра спољних послова Вукотић је само потврдио пријем демарша и изјавио да ће одговор послати после празника, јер “пошто је Ускрс и црквени и народни празник, црногорска влада, вјерна старој традицији свих православних држава, није у стању да рјешава, па чак ни да прима саопштења која немају карактер крајње хитности”.

Пре него су добили обавештење о одговору црногорске владе, амбасадори сила су 23 априла одржали нову седницу, на којој је аустро-угарски претставник поновио свој захтев за принудне мере против Прне Горе ако она да негативан одговор, или чак и позитиван, али буде одуговлачила с евакуацијом Скадра. Он је захтевао окупацију или бомбардовање црногорских пристаништа или директну експедицију на Скадар. Истовремено је нагласио да Аустро-Угарска резервише себи право да предузме мере које сама буде сматрала потребним, уколико силе не прихвате овај њен захтев. Немачки претставник је одмах подржао аустроугарски предлог, а такође и италијански, само што је овај последњи захтевао да то буду интернационалне а не појединачне мере. Француски, руски и енглески претставници су одбили предлог, јер су сматрали да треба сачекати резултат демарша.

Иако је на састанку одбио аустро-угарски предлог, Греј ипак није био против принудних мера. Он је још истога дана, у разговору с аустро-угарским амбасадором, изјавио да Енглеска не би желела да учествује у тим мерама, али не би била противна да их предузму друге силе. Он је и даље био вољан да се с краљем Николом преговара о финансиским компензацијама, али ако овај не изиђе усусрет силама, Енглеска би се дезинтересовала за њега и препустила га његовој судбини, тј. дозволила би Аустро-Угарској да ради шта хоће, не дајући јој за то никакав мандат.

Руска влада је изјављивала да неће одобрити изоловану акцију Аустро-Угарске, али ако ова ипак буде предузета, мора се ограничити на територију Албаније, с јединим циљем да се краљ Никола принуди да напусти Скадар. Не сме се дозволити – изјавио је Сазонов енглеском амбасадору у Москви – да се окупира Цетиње или ма која тачка на црногорској граници. Па ипак, он је допуштао могућност да се интервенионистичке трупе искрцају у Бар. Грејова изјава да ће се Енглеска дезинтересовати за Црну Гору нарочито је забрињавала Сазонова, али не због судбине Црне Горе, већ због тога што је то значило охрабрење Аустро-Угарске, а то је могло да има озбиљније последице на односе сила. Стога је Сазонов сматрао да је такво саопштење требало поверљиво уручити краљу Николи, а не јавно храбрити Аустро-Угарску. Да би умирио свог руског колегу, Греј је одговорио да је он имао у виду дезинтересовање Енглеске за судбину Црне Горе само уколико се то односи на Скадар.

Руска влада је уствари страховала да Аустро-Угарска не би напустила Албанију ако би једном тамо пошла, а то би водило јачању позиција Аустро-Угарске на Балкану. Због тога је Сазонов свим силама настојао да акција у Албанији буде колективно дело сила и радио да за њу приволи Енглеску и Француску. Он је 30 априла говорио енглеском посланику да би било довољно да макар и мале енглеске и француске снаге суделују у евентуалним десантима у Албанији и истакну своје заставе. То би, по речима руског министра, било у духу прокламованих демонстрација против Црне Горе. Француска је, међутим, одбијала учешће без Русије, или бар без њеног мандата, али је предлагала да Енглеска и Аустро-Угарска, као претставнице два блока сила, предузму акцију против Црне Горе. Греј је све те захтеве упорно одбијао, изјављујући да за то не би имао никаквог оправдања пред јавним мњењем, нарочито стога што је један од предложених мандатора (тј. Аустро-Угарска) тако лично заинтересован. Сазонову је такође поручио да више неће учествовати ни у каквим дискусијама о принудним мерама док не сазна шта Руси намеравају да учине ако Аустро-Угарска предузме сепаратну акцију против Црне Горе, која је изгледала неизбежна. Сазонов није журио с одговором на ово, за њега веома тугаљиво питање, али је препоручивао српској влади да се уздржи од сваке акције коју би Аустро-Угарска могла узети као повод за рат, и да утиче на Црну Гору да попусти пред очигледном опасношћу. Сличне савете Пашић је добијао из Лондона, Париза и Рима.

Под утицајем тих порука, као и извештаја посланика из Беча о преговорима Аустро-Угарске и Италије о заједничкој акцији у Албанији, према којима је требало да отпочне искрцавање трупа у Медови чим буде дошло до споразума, претседник српске владе је 30 априла поручио црногорској влади да не треба ићи на оружани сукоб, већ треба попустити. Он је, даље, предлагао да се позове Есад-паша да делом својих снага поседне Скадар, па ће се касније, ако се могућност укаже, Скадар лакше добити из Есад-пашиних руку него из руку аустро-угарско-италијанске посаде.

Дан пре тога црногорска влада је примила ноту руске владе којом је била директно прекорена што није слушала Русију, него се сад налази пред пропашћу “ако се не покори великим силама”.

У таквој ситуацији и у Цетињу је сазревало уверење да се нешто мора мењати. Влада је додуше 30 априла одбила захтев сила да преда Скадар, изјављујући да дубоко жали што није “питана за сав