Осврт на ток и резултате рата

1174

Први балкански рат представља догађај изузетног значаја у историји балканских народа почетком 20. века. После дужег периода опадања њене моћи, Турска није успела да се одупре удруженим балканским државама. Турска војска – некада значајна сила с великим борбеним традицијама и искуствима која је текла у ратовима кроз столећа – била је брзо тучена од удружене војске балканских савезница и од ослободилачких снага оног дела народа Балкана који се налазио под Турском. Показало се да су балкански савезници познавали стање Турске и њене војске боље од осталих европских држава, којима је у почетку рата изгледало да се они излажу опасном ризику.

Изгубивши рат, Турска је била принуђена да се потписивањем Лондонског уговора о миру обавеже да савезницима уступи целу територију на западу од линије Енос – Мидија, с тим што се у оквиру тог простора имала створити албанска држава. Одређивање албанских граница и решење свих осталих питања у вези са Албанијом требало је накнадно да реше велике силе. Острво Крит је уступљено Грчкој, а статус осталих турских острва у Јегејском мору, као и финансијска и друга питања произашла из рата, такође су поверени на решавање великим силама.

Тако је Лондонским уговором завршен први балкански рат, а њиме је у суштини дефинитивно окончана борба српског, црногорског и албанског народа против Турске, која је трајала пуних пет векова.

Резултате рата морале су да признају велике силе. Турска, која је на европском тлу задржала само земљишни појас ширине 20 – 40 км, више практично не постоји као европска држава. Тиме је са граница Србије и Црне Горе нестало једног опасног непријатеља који је вековима угрожавао њихову слободу. Ослобођени су Санџак, Косово и Метохија, Доњи Васојевићи, Македонија, делови Грчке и Тракије. Победе савезника, ослободилачка борба албанског народа и помоћ великих сила довели су до ослобођења албанског народа испод турске власти, па се на Балкану појавила нова држава – Албанија. Ликвидацијом Санџака, коридора који их је раздвајао, Србија и Црна Гора су најзад добиле заједничку границу, што је имало изузетан војно-политички значај за даљи развој ових држава. Тиме је уједно био затворен пројектовани пут продирања Аустро-Угарске ка Солуну. Према томе, овај рат, којим се завршава дуготрајни процес ослобођења балканских народа испод турске власти, изазвао је крупне територијалне промене на Балкану, које су убрзале развитак капитализма у слободним балканским државама.

Рат балканских савезника против Турске искористила је и Италија, да би окончала тешки рат у Триполису и коначним споразумом обезбедила своје интересе.

Победа балканских држава је извојевана по цену великих људских жртава. Србија је изгубила 22.000 (погинулих или умрлих од разних болести), Бугарска око 35.000, Црна Гора 9.438 људи. Губици грчке војске су исто тако велики. Поред тога, рат је оставио: у Србији 21.000, Бугарској 40.000, Црној Гори 8.000 и Грчкој 6.000 инвалида, неспособних за привређивање.

Материјални трошкови су такође били велики. Рат је коштао Бугарску преко милијарду и 300 милиона, Србију преко 590 милиона, Грчку преко 467 милиона и Црну Гору преко 100.000 франака, што је имало тешке економске последице за ове државе. Међутим, поред финансијских трошкова, овај осмомесечни рат је привреду ових малих и неразвијених земаља исцрпео и мобилизацијом активне радне снаге, и то не само људи него и стоке. Од укупно 2,945.950 становника Србија је мобилисала преко 400.000, Бугарска од укупно 4,329.108 становника – преко 500.000, Грчка од укупно 2,632.000 становника – преко 150.000 и Црна Гора од 258.000 становника преко 45.000 људи, што значи да је рат одвукао с поља, из фабрика и из радионица скоро сву мушку радну снагу, због чега је привреда ових земаља претрпела значајне штете.

Балкански рат је из основа изменио ситуацију на Балкану. У процесу тако дуге борбе против османлијских завојевача први пут су четири слободне мале балканске државе, са укупно око 10 милиона становника, заједнички иступиле против Турске, решене да своје сународнике ослободе испод турске власти. Победио је борбени дух војски балканских савезника, које су израстале у борби за национално ослобођење и које су, управо надахнуте том идејом, у овом рату биле спремне на самопрегор и пожртвовање.

Армије балканских савезника су извршиле своје задатке који су били у складу с политичким циљевима влада њихових земаља. Показало се да је стратегијски циљ српске, грчке и црногорске војске – да туку турске снаге на западном и јужном делу балканског ратишта, односно бугарске војске – да туче турску Источну армију, у датим условима, био у складу с њиховим стварним могућностима, да су се постизањем тога циља стварали услови не само за ослобођење етничких подручја балканских савезница него и за остварење тежњи владајућих кругова ових земаља за територијалним проширењем на рачун Македоније и Албаније, негирајући индивидуалност македонског и албанског народа и њихова права на слободу.

Искуства савезника из овог рата, вођеног непосредно пре првог светског рата, у приближно истим условима, била су, у погледу развитка ратне вештине, корисна за армије многих држава.

Пошто је то био коалициони рат, од особитог је значаја било оперативно-тактичко садејство савезничких војски, какво је у овом рату остварено између српске и црногорске војске, посебно у борбама око Скадра, и између српске и бугарске војске, нарочито у борбама око Једрена. Али су значајни и елементи негативног искуства: да су политички циљеви потиснули захтеве оперативног садејства између грчке и српске војске, зашто су иначе за то постојали услови – да је грчка војска, после борбе код Серфиџе, уместо према Солуну, усмерила своје главне снаге ка Лерину и Битољу, с циљем да садејствује српској 1. армији у окружењу и уништењу турске Вардарске армије. Иако је таквих појава, које иначе карактеришу коалиционе ратове, било, ипак су савезничке армије, у стратегијском смислу, успешно садејствовале, јер су, нпр., победе српске војске код Куманова и Битоља биле условљене победама осталих савезника на својим војиштима, и обратно: према наређењу турске Врховне команде од 24. октобра Вардарска армија је требало да разбије српску војску код Куманова, а затим да енергично наступа ка Ћустендилу и Софији ради олакшања офанзивних дејстава Источне војске у Тракији, али, разуме се, до напада на Бугарску с овог правца није дошло, јер је српска војска тукла ову турску армију у кумановској бици.

Значајан допринос победи савезника дала је грчка флота, која је турску малобројну и застарелу морнарицу потиснула из Средоземног и Јегејског мора и затворила на југу Мраморног мора. Господарећи Јегејским, Јонским и Јадранским морем, она је онемогућавала пребацивање турских снага из Мале Азије у Европу, што је било нарочито важно у периоду мобилизације и концентрације, чиме је обезбедила повољан почетни однос снага у корист савезника, а тиме и њихове брзе успехе. Исто тако, грчка морнарица је спречила снабдевање турске војске борбеним потребама из Немачке и Аустро-Угарске, њених главних снабдевача. Поред тога, флота је омогућила брзе маневре неких савезничких копнених снага. Она је, по ослобођењу Солуна, брзо пребацила грчке снаге у Епир, заузела острва у Јегејском мору, пребацила бугарску 7. дивизију из Солуна у Дедеагач ради формирања 4. армије, а српски Приморски кор у Медовски залив.

У овом рату авијацију су имале само бугарска (око Једрена) и српска војска (око Скадра), али је њена употреба била незнатна. Турска авијација није обавила ниједан задатак.

Основни носилац борбе је била пешадија, на нивоу свих формацијских састава, која је своје задатке извршавала блиском борбом, масовном ватром и ударом. При томе је дошла до изражаја велика улога митраљеза и масовна, централизована употреба артиљерије и њено садејство с пешадијом, посебно употреба пратеће артиљерије. Међутим, с обзиром на претежно планинско земљиште, недостајало је брдске артиљерије, као и артиљерије с већим дометом.

Карактеристично је да су и савезници и Турска желели да одлучујуће ударце противнику нанесу у првим сударима. Савезници су рачунали да ће им то омогућити брзина мобилизације, концентрације и стратегијског развоја, а турска команда – да ће то постићи изненађењем противника. Таквом су концепцијом противници били принуђени да већ у почетку ангажују све расположиве снаге, због чега су оперативно-стратегијске резерве на обема странама биле врло слабе, или их није ни било.

Уздајући се у надмоћност снага, српска и бугарска војска су остваривале успехе претежно пробојем фронта. Грчка војска, пак поступајући по начелима савремене стратегије, знала је да, поред концентрације главних снага на решавајућем месту, вешто комбинује фронталне нападе с нападима на бок и позадину; тако је она маневрима надомештала недостатак снага да фронталним нападом осигура успех.

У овом рату је вођен већи број сусретних бојева и судара, до којих је долазило изненада, због рђавог извиђања. Али су редовно побеђивале савезничке војске, које су биле надмоћније, посебно у погледу морала.

Примењивани су и ноћни напади, али с недовољно искуства.

Турске су снаге испољиле изванредну упорност у одбрани тврђава (Скадра, Јањине и Једрена). Везујући за себе знатне савезничке снаге, посаде ових тврђава су одгађале коначан пораз турске војске; у извесиом смислу, оне су својим жртвовањем спречиле катастрофу турских снага на појединим фронтовима.

Операцијама су руководиле врховне команде, односно начелници врховних команди, или помоћник главнокомандујућег. Међутим, бугарска Врховна команда је била сувише удаљена од фронта, што се негативно одражавало на ток операција, док је веза осталих савезничких врховних команда с трупама на бојишту била нешто редовнија, сигурнија и непосреднија.

Извиђачка и обавештајна служба обеју ратујућих војски, испољиле су особите слабости, и то не само у оперативно-стратегијском него и у тактичком смислу. Зато су, више или мање, све армије у рат ушле с много нетачних података о противнику, а у току операција наступале сувише споро и опрезно, дозвољавајући непријатељу да се извлачи и онда када је био тучен. Због тога су савезничке армије, иако су испољиле изванредан елан и борбени морал, пропуштале повољне прилике да експлоатишу постигнут успех. Поново се трошила физичка и психичка снага трупа да би се откриле противничке снаге. Услед спорости извиђачких органа, савезничке војске су, у више прилика, пропустиле да енергичним гоњењем растроје и униште поражене турске снаге. Из тога се види колико обавештајна и извиђачка служба има пресудан значај у рату. Посебну су неодлучност деловања испољиле коњичке дивизије, као органи оперативно-стратегијског извиђања, али је подбацило и извиђање тактичке дубине фронта и употреба коњице уопште. Савезничке су војске најпоузданије податке добијале од месног становништва, односно од његових добровољачких чета и одреда.

Ни служба везе савезничких војски није била на висини задатка, јер су формацијске јединице везе биле сувише слабе. То се, разуме се, негативно одражавало на организацију командовања и на садејство јединица и родова. И инжињеријске савезничке јединице су биле неразвијеие и слабо опремљене.

Због слабе покретљивости и мале носивости воловских кола, која су се налазила у формацији јединица, односно због недовољног капацитета комора и због рђавих путева, позадинско обезбеђење није могло да задовољи потребе војски зараћених страна, па су се оне, посебно за интендантске потребе, широко користале средствима из месних извора и заплењеним турским магацинима.

Победе балканских савезника су на видан начин показале да у јединству балканских народа лежи огромна снага, да ови народи представљају значајну силу која се мора респектовати. На свом путу ка циљу балканске државе се нису освртале ни на Аустро-Угарску, ни на остале велике силе, које су, настојећи да спрече уздизање малих држава, тежиле, у веома замршеној међусобној борби, доминацији на Балкану. Оставивши снажан утисак у рату, балканске државе су стекле велики углед у Европи, посебно оснажена Србија, која је постала значајан фактор на Балкану с којим су сви озбиљно почели да рачунају. Победе балканских држава су спречиле Аустро-Угарску, до тада доминантан фактор у балканским питањима, да својом оружаном силом каже завршну реч чим се балкански савезници исцрпу у рату, како је то она предвиђала.

Значајну улогу у ослобађању балканских земаља испод турске власти имала је подршка коју је становништво ослобођених крајева пружило армијама Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Особито су велику активност испољиле македонске добровољачке чете, које су растројавале турску позадину.

Пораженој турској војсци супротставили су се и Албанци, који су 28. новембра 1912. у Валони прогласили независност Албаније.

Резултатима првог балканског рата нису биле задовољне велике силе које су настојале да учврсте своју превласт на Балкану и да из пораза Турске за себе извуку што већу корист. Победе савезника, а нарочито победе Србије и Црне Горе, посебно су тешко пале Аустро-Угарској, јер су оне изазвале националпо-револуционарно врење у југословенским земљама које су биле у њеном саставу. Али, пошто су између буржоазија Србије, Бугарске и Грчке остале непомирљиве супротности око престижа на Балкану и око поделе Македоније, Аустро-Угарској се указала повољна прилика за деловање у правцу разбијања Балканског савеза.

Иако су буржоазије балканских држава – тежећи да се територијално прошире преко етничких граница на рачун македонског и албанског народа – испољиле освајачке претензије, чему су се одлучно супротставили само српска социјалдемократска партија и македоски социјалисти, ипак је први балкански рат, гледано у целини, био прогресиван, ослободилачки и праведан. Први балкански рат, у којем се с циљевима балканских држава преплитала ослободилачка борба угњетених народа Балкана, довео је до ликвидације турске владавине на Балкану, а тиме и до разбијања војно-феудалног поретка, ослобођења сељака од спахијске зависности и уништења кметовских односа (сем извесних изузетака у Македонији), као највеће препреке на путу капиталистичког развитка у ослобођеним крајевима.

Балканским ратом се, у ствари, завршио процес буржоаских револуција и отворио пут развитку капитализма на Балкану. Овим је ратом довршено ослобођење српског, црногорског, бугарског и, већим делом, грчког народа испод турске власти и прикључење њиховим националним државама, али он није довео до стварања националне македонске државе, јер балканске монархије нису признавале да постоји македонска нација, нити су допустиле македонском народу да сам одлучи о својој судбини. Поред тога, рат Балканског савеза је довео до сузбијања утицаја агресивног немачко аустријског империјализма, као опасност за националну независност балканских народа.

Прогресивни и ослободилачки карактер рата изазвао јс незапамћено одушевљење народа у свим балканским Земљама, али и одушевљење, симпатије и широку помоћ југословенских народа у Аустро-Угарској, као и народа скоро свих европских држава.