Осврт на ток и резултате рата

946

Први балкански рат представља догађај изузетног значаја у историји балканских народа почетком 20. века. После дужег периода опадања њене моћи, Турска није успела да се одупре удруженим балканским државама. Турска војска – некада значајна сила с великим борбеним традицијама и искуствима која је текла у ратовима кроз столећа – била је брзо тучена од удружене војске балканских савезница и од ослободилачких снага оног дела народа Балкана који се налазио под Турском. Показало се да су балкански савезници познавали стање Турске и њене војске боље од осталих европских држава, којима је у почетку рата изгледало да се они излажу опасном ризику.

Изгубивши рат, Турска је била принуђена да се потписивањем Лондонског уговора о миру обавеже да савезницима уступи целу територију на западу од линије Енос – Мидија, с тим што се у оквиру тог простора имала створити албанска држава. Одређивање албанских граница и решење свих осталих питања у вези са Албанијом требало је накнадно да реше велике силе. Острво Крит је уступљено Грчкој, а статус осталих турских острва у Јегејском мору, као и финансијска и друга питања произашла из рата, такође су поверени на решавање великим силама.

Тако је Лондонским уговором завршен први балкански рат, а њиме је у суштини дефинитивно окончана борба српског, црногорског и албанског народа против Турске, која је трајала пуних пет векова.

Резултате рата морале су да признају велике силе. Турска, која је на европском тлу задржала само земљишни појас ширине 20 – 40 км, више практично не постоји као европска држава. Тиме је са граница Србије и Црне Горе нестало једног опасног непријатеља који је вековима угрожавао њихову слободу. Ослобођени су Санџак, Косово и Метохија, Доњи Васојевићи, Македонија, делови Грчке и Тракије. Победе савезника, ослободилачка борба албанског народа и помоћ великих сила довели су до ослобођења албанског народа испод турске власти, па се на Балкану појавила нова држава – Албанија. Ликвидацијом Санџака, коридора који их је раздвајао, Србија и Црна Гора су најзад добиле заједничку границу, што је имало изузетан војно-политички значај за даљи развој ових држава. Тиме је уједно био затворен пројектовани пут продирања Аустро-Угарске ка Солуну. Према томе, овај рат, којим се завршава дуготрајни процес ослобођења балканских народа испод турске власти, изазвао је крупне територијалне промене на Балкану, које су убрзале развитак капитализма у слободним балканским државама.

Рат балканских савезника против Турске искористила је и Италија, да би окончала тешки рат у Триполису и коначним споразумом обезбедила своје интересе.

Победа балканских држава је извојевана по цену великих људских жртава. Србија је изгубила 22.000 (погинулих или умрлих од разних болести), Бугарска око 35.000, Црна Гора 9.438 људи. Губици грчке војске су исто тако велики. Поред тога, рат је оставио: у Србији 21.000, Бугарској 40.000, Црној Гори 8.000 и Грчкој 6.000 инвалида, неспособних за привређивање.

Материјални трошкови су такође били велики. Рат је коштао Бугарску преко милијарду и 300 милиона, Србију преко 590 милиона, Грчку преко 467 милиона и Црну Гору преко 100.000 франака, што је имало тешке економске последице за ове државе. Међутим, поред финансијских трошкова, овај осмомесечни рат је привреду ових малих и неразвијених земаља исцрпео и мобилизацијом активне радне снаге, и то не само људи него и стоке. Од укупно 2,945.950 становника Србија је мобилисала преко 400.000, Бугарска од укупно 4,329.108 становника – преко 500.000, Грчка од укупно 2,632.000 становника – преко 150.000 и Црна Гора од 258.000 становника преко 45.000 људи, што значи да је рат одвукао с поља, из фабрика и из радионица скоро сву мушку радну снагу, због чега је привреда ових земаља претрпела значајне штете.

Балкански рат је из основа изменио ситуацију на Балкану. У процесу тако дуге борбе против османлијских завојевача први пут су четири слободне мале балканске државе, са укупно око 10 милиона становника, заједнички иступиле против Турске, решене да своје сународнике ослободе испод турске власти. Победио је борбени дух војски балканских савезника, које су израстале у борби за национално ослобођење и које су, управо надахнуте том идејом, у овом рату биле спремне на самопрегор и пожртвовање.

Армије балканских савезника су извршиле своје задатке који су били у складу с политичким циљевима влада њихових земаља. Показало се да је стратегијски циљ српске, грчке и црногорске војске – да туку турске снаге на западном и јужном делу балканског ратишта, односно бугарске војске – да туче турску Источну армију, у датим условима, био у складу с њиховим стварним могућностима, да су се постизањем тога циља стварали услови не само за ослобођење етничких подручја балканских савезница него и за остварење тежњи владајућих кругова ових земаља за територијалним проширењем на рачун Македоније и Албаније, негирајући индивидуалност македонског и албанског народа и њихова права на слободу.

Искуства савезника из овог рата, вођеног непосредно пре првог светског рата, у приближно истим условима, била су, у погледу развитка ратне вештине, корисна за армије многих држава.

Пошто је то био коалициони рат, од особитог је значаја било оперативно-тактичко садејство савезничких војски, какво је у овом рату остварено између српске и црногорске војске, посебно у борбама око Скадра, и између српске и бугарске војске, нарочито у борбама око Једрена. Али су значајни и елементи негативног искуства: да су политички циљеви потиснули захтеве оперативног садејства између грчке и српске војске, зашто су иначе за то постојали услови – да је грчка војска, после борбе код Серфиџе, уместо према Солуну, усмерила своје главне снаге ка Лерину и Битољу, с циљем да садејствује српској 1. армији у окружењу и уништењу турске Вардарске армије. Иако је таквих појава, које иначе карактеришу коалиционе ратове, било, ипак су савезничке армије, у стратегијском смислу, успешно садејствовале, јер су, нпр., победе српске војске код Куманова и Битоља биле условљене победама осталих савезника на својим војиштима, и обра