Одјек српских и црногорских победа међу Словенима у Аустро-угарској и њихова помоћ савезницима

975

Вековима раздвојени, југословенски народи су тежили међусобном зближењу и стварању заједничке државе, свесни да само уједињени могу сачувати своју националну индивидуалност и бранити се од страних завојевача.

Разумљиво је, зато, што су победе српске и црногорске војске наишле на тако одушевљен одјек међу југословенским народима у Аустро-Угарској. Већ сам почетак балканског рата изазвао је у овим крајевима врење, посебно међу југословенски оријентисаном ђачком и студентском омладином, из чијих су редова, упркос строгој забрани аустроугарских власти, стотине добровољаца ступиле у српску војску. А у црногорској војсци они су, средином октобра 1912. године, формирали Добровољачки батаљон, јачине око 500 људи (касније је његово бројно стање повећано). Међу првим добровољцима су били и прваци “Младе Босне” Владимир Гаћиновић и др Бранко Шантић. Састављена од представника свих југословенсккх националности – Босне, Херцеговине, Војводине, Македоније, Хрватске и Словеније, ова, у ствари, општејугословенска јединица била је симбол братства, па је зато аустроугарска влада упорно тражила њено расформирање. Овај батаљон је узео видног учешћа у борбама око Медове. Поглавар Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек је забринуто извештавао Беч о учесталом прелажењу „војних обвезника” из Босне и Херцеговине у Србију и Црну Гору, страхујући да ће они, у датом тренутку, масовније окренути оружје против Аустро-Угарске. Зато су на граници пооштрене мере за спречавање илегалног прелажења у Србију и Црну Гору, а неуспели покушаји завршавани су хапшењима.

Хрвати, Словенци и Срби под Аустро-Угарском с пуно одушевљења и надања су примили већ и само склапање Балканског савеза. Загребачки студенти су у позоришту, с целом публиком, певали „Хеј Словени” и клицали Балканском савезу. Затим су у Загребу приређене велике манифестације Црној Гори, која је прва ушла у рат против Турске.

Сплићани и око 3000 Дубровчана су дочекали са овацијама групу од око 80 Црногораца који су се бродом „Петка” враћали у домовину из Немачке, Трста и Ријеке, хитајући да се јаве у ратне јединице.

После великих ратних успеха одушевљење се појачало. У већем броју наших градова под Аустро-Угарском дошло је до спонтаних манифестација поводом победа српске и црногорске војске. После ослобођења Скопља у Сарајеву је целе ноћи трајало народно весеље. Далмација је „гутала ратне вести и долазила у делириј због српских победа”, она „се тресла”, док се „Загреб разнежавао”. То су у исто време биле и демонстрације против Аустро-Угарске. Оскар Тартаља, један од руководилаца демократске револуционарне омладине у Далмацији, писао је да после Турске долази на ред Аустро-Угарска. Војна команда у Сарајеву је извештавала да „запенушани талас националног расположења прелази све границе”. Немачки посланик у Бечу је добро оценио расположење маса када је јављао Берлину о великом нерасположењу југословенских народа према хабсбуршкој монархији. То је у својим извештајима уочавао и поглавар Босне и Херцеговине Поћорек, кога је посебно забрињавало “што је између Срба и Хрвата почела да расте жеља за међусобним зближавањем”, те је све чинио да то спречи. Идејни вођа језуита у Босни Антон Пунтиган је ожалошћено писао: “… У својој души највећи део Хрвата – а за Далматинце се може рећи сви одреда – већ се одричу Аустрије…”

Револуционарно врење се ширило. Команда 6. пешадијског пука се жалила Министарству рата да сумња у поузданост пука који се попуњавао из Новог Сада. Аустроугарска влада је у почетку очекивала да ће Турска победити савезнике и да ће се тиме умирити манифестације и демонстрације Југословена у Аустро-Угарској, али је убрзо, увидевши ту своју заблуду, почела примењивати оштре репресалије. Тако је она 20. новембра 1912. сменила општинске управе у Сплиту и Шибенику што су поводом ослобођења Солуна организовале масовне манифестације, које су се претвориле у демонстрације против Аустро-Угарске. Почела су хапшења истакнутих југословенски оријентисаних људи. Власти у Босни завеле су нове оштре мере и оквалификовале као акт велеиздаје декларацију српских посланика Босанског сабора, објављену 16. новембра, у којој су изражена братска осећања и дивљење поводом избијања српске војске на Јадран. Хрватски песник Анте Тресић-Павичевић, у збирци “Ко не дође на бој на Косово”, радујући се успесима савезничких војски, тугује због положаја Хрватске (“Сва Хрватска једна тамница је”) и жали што им не може помоћи (“Ми вам, сужњи, не можемо дати ништа друго до ли врућих жеља, да побједа оружје вам прати…”).

Успеси српске војске и балканских савезника подигли су самопоуздање и ојачали снаге наших народа у земљама под Аустро-Угарском, који су у тим успесима видели и своје успехе. Хрватски песник Аугустин Ујевић, огласивши успех овога рата као “испуњени завет”, пише: “Све су наше енергије ненадано пробуђене једним наглим ударцем, и нема сумње да смо ми сви кроз овај мјесец дана постали живљи, жилавији, тврђи, полетнији, ведрији, оптимисте…” и даље: “… когод има мало националнога нерва проживио је часове какви се тешко проживљавају два пут у животу…”

Под утиском вести о српским и црногорским победама, у Далмацији је никла читава једна грана ратне поезије. Песници Јаков Царић,