Новембарски преговори о примирју и неуспех преговора за окончање рата

881

У првом месецу рата Турци су доживели тешке поразе, мање-више, на свим фронтовима. На западном делу ратишта њихове главне снаге су биле тучене и разбијене на Куманову, и српска војска је почетком новембра настунала према Битољу. Тиме је био отворен пут ка Солуну и са севера. Разбијене су биле турске снаге у Санџаку и Метохији, и створена је могућност за настутаање српске и црногорске војске у средњу и јужну Албанију, према обали Јадрана; разбијањем снага на правцу Подгорице – Скадар, скадарска посада је била изолована и опседнута. Грчка војска је наступала ка Солуну, према коме су, долином Струме, наступали и делови бугарске војске; јањинска тврђава је такође била опседнута, а грчка флота је држала превласт на мору. На источном ратишту турске главне снаге су биле тучене прво код Киркилиса а затим код Лиле Бургаса, и бугарска војска је наступала према Чаталџи, док је једренска тврђава била опседнута.

У таквој ситуацији, турска Врховна команда, не располажући резервама, није ни на једном правцу могла очекивати успехе којима би изменила лошу перспективу исхода рата. Зато је била принуђена да се почетком новембра обрати великим силама за интервенцију ради окончања непријатељстава. С таквом се молбом велики везир Ћамил-паша 3 новембра обратио владама Француске, Енглеске и Немачке, а затим и владама осталих великих сила. Он је ту молбу поновио 7 новембра. Велике силе су одбиле ову турску молбу с мотивацијом да би такав поступак био у супротности с њиховом неутралношћу, али су се прихватиле посредништва (медијације). За тај корак требало им је времена, да би најпре оствариле међусобну сагласност и, сем тога, испитале да ли балкански савезници прихватају њихово посредовање. Турцима се такав пут чинио сувише дуг. Стога је Порта одлучила да се обрати директно балканским савезницима.

У складу с оваквом одлуком Порте, 11 новембра су се појавила два турска парламентара пред фронтом 1 бугарске армије. Бугари су их вратили, нашавши да им пуномоће није добро. Али већ сутрадан, преко руског посланика у Софији Нехљудова, бугарски краљ Фердинанд је добио писмо турског великог везира, који га је обавестио да се турска влада одлучила да од великих сила тражи посредовање за обустављање рата, али да он, велики везир, сматра да ће тај циљ лакше и пре постићи ако се обрати директно њему, краљу Фердинанду, па га, у име турске владе, моли за посредовање да балкански савезници овласте своје преговараче који ће с главнокомандујућим турске војске склопити примирје.

Бугарски краљ није прихватио ову понуду; штавише, он је влади изричито забранио да предузима било шта у вези с тим, те та понуда није смела бити саопштена савезницима. Краљ Фердинанд је сматрао да је врло незгодно заустављати војску која је, по његовом уверењу, стајала пред новим успесима.

Четрнаестог новембра, међутим, посланици великих сила у Софији обратили су се претседнику бугарске владе с питањем да ли његова влада прихвата посредовање великих сила за склапање примирја с Турском. С таквим питањем су се посланици великих сила истог дана обратили српској и црногорској влади. У таквој ситуацији краљ Фердинанд је био принуђен да измени ранији став. Бугарска влада је одговорила претставницима великих сила да се о томе мора консултовати са савезницима; такав одговор су дале и српска и црногорска влада. Бугарска влада је тек сада одговорила великом везиру да се о његовој понуди воде преговори са савезницима, а истовремено је о свему обавестила српску, црногорску и грчку владу и тражила њихово мишљење о условима за примирје.

Седамнаестог новембра су савезници доставили тражене услове бугарској влади. Србија је захтевала да јој се предају Битољ, Дебар и Драч; Грчка је, пошто су њене трупе 9 новембра заузеле Солун, тражила да одржи у блокади сва места против којих је та блокада била објављена, да јој се преда Јањина и да се Битољ преда грчкој и српској војсци; Црна Гора је као свој услов поставила да јој се преда Скадар с околином. Сем тога, Србија и Црна Гора су том приликом овластиле Бугарску да у њихово име води преговоре о закључењу примирја. Грчка је, међутим, најавила да ће на преговоре послати своје пуномоћнике. Условима осталих савезника Бугарска је додала своје: да јој се предају Једрене и утврђени положаји на Чаталџи; као и неке опште услове који су се односили на повлачење турске војске и стварање демаркационе линије.

Бугарска влада је одуговлачила с почетком преговора о примирју у жељи да њене трупе пре тога заузму бар положаје на Чаталџи. Међутим напад бугарске војске на ове положаје завршио се неуспехом, уз тешке губитке, а у војсци се појавила епидемија колере. Иако је и у турској војсци стање било веома лоше, како због епидемије колере, тако и због великих губитака и бројних пораза у дотадашњим борбама, ипак је овај успех у рејону Чаталџе у извесној мери охрабрио турску владу. На њу је охрабрујуће деловало и уверење да ће велике силе, нарочито Немачка и Аустро-Угарска, интервенисати и неће дозволити проширење Бугарске ка Цариграду, нити Црне Горе у северној Албанији. То њихово уверење имало је реалног основа. Јер, још док су Бугари наступали ка Чаталџи, руска влада се плашила да евентуална појава бугарских снага у Цариграду не изазове интервенцију великих европских сила и појаву флоте тих сила у Босфору и Дарданелима, те је, у жељи да у овим теснацима има што слабијег противника (тј. Турску), саветовала бугарској влади да обустави даља дејства. Аустро-Угарска је, пак, све више истицала да неће дозволити излазак Србије на Јадранско Море, нити ширење Црне Горе у северној Албанији.

Тако је, уствари, неуспех Бугарске код Чаталџе битно изменио став бугарске и турске владе према примирју: турска влада је, наиме, почела да одуговлачи почетак преговора у нади да ће касније моћи да склопи примирје под повољним условима; док је бугарска влада сада настојала да се примирје што пре закључи, па је, у том смислу, била спремна и да ублажи већ постављене услове примирја. Чак и после 24 новембра, када су, уз врло активно посредовање руског посланика у Цариграду, Гирса, преговори о примирју почели, турска влада је оклевала, тако да је протокол о примирју потписан тек 3 децембра 1912. Пошто је турска делегација на преговорима одбила захтев грчке делегације за предају Јањине, Грци су напустили преговоре. Стога је примирје закључено између Турске, с једне, и Бугарске, која је заступала и Србију и Црну Гору, с друге стране.

Протокол о примирју, у име Бугарске, Србије и Црне Горе, потписала је бугарска делегација састава: др Данев, претседник бугарске народне скупштине, генерал Савов, помоћник главнокомандујућег бугарске војске, и генерал Фичев, начелник генералштаба бугарске војске, а у име Турске генерал Назим-паша, министар војске и помоћник главнокомандујућег турске војске, Мустафа Решид-паша, министар трговине и пољопривреде, и пуковник Али Риза- беј.

Протоколом је било предвиђено да примирје траје за читаво време док трају преговори о миру, који треба да почну у Лондону десет дана после потписивања протокола. Уколико преговори не би били одржани или не би били успешно завршени, свака ратујућа страна је била дужна да четири дана унапред најави настављање операција. Војске ратујућих страна требало је да се задрже на достигнутим линијама. Турска влада се, сем тога, обавезала да скине блокаду црноморских пристаништа и омогући Бугарима да преко Црног Мора и железницом преко Једрена снабдевају своје трупе у Тракији, док се турске опседнуте тврђаве нису смеле снабдевати храном и муницијом. Према томе, протоколом о примирју Турска није примила никакве обавезе у погледу наведених захтева савезника који су се, пошто је Србија победом у бици код Битоља и избијањем њених трупа на Јадранско Море остварила своје захтеве, сводили на питање Скадра, Јањине и Једрена и бугарских захтева у Тракији.

Бугарска влада је, дакле, потпуно одустала од наведених савезничких захтева. У вези с тим, претседник владе је обавестио свога посланика у Цетињу да Бугарска неће инсистирати на предаји Једрена, али да неће дозволити ни да се војска у њему снабдева храном, нити ће мир потписати без Једрена, па је саветовао да тако исто поступи и црногорска влада у односу на Скадар. Краљ Никола је, међутим, одмах одговорио да не пристаје на примирје без Скадра, али је његов одговор стигао тек пошто је протокол о примирју био потписан.

Двадесет деветог новембра, још док су вођени преговори о примирју између Бугарске и Турске, енглески министар иностраних послова Едвард Греј предложио је да се у Паризу сазове конференција претставника великих сила, на нивоу амбасадора, која би имала за циљ да допринесе закључењу мира на Балкану. Греј се плашио да спор Аустро-Угарске са Србијом око излаза на Јадранско Море не изазове сукоб између Аустро-Угарске и Русије, што би светски рат могло учинити неизбежним. Зато је тежио да се оконча рат на Балкану и да се опасност од светског рата предупреди. Аустро-Угарска и Немачка су се спочетка одупирале овом предлогу, али су га касније прихватиле. Ипак су, за своје учешће на конференцији, поставиле услов да конференција доноси само препоруке својим владама, а никако готова решења. Даље су захтевале да се конференција одржава у Лондону, а не у Паризу. Тако је, – иако с резервама и оградама сила Тројног савеза, које су, изгледа, прихватиле остале силе, – решено да се сазове конференција амбасадора у Лондону, где је према протоколу о примирју требало да отпочне рад и мировна конференција зараћених страна. Тако је требало да обе конференције заседају упоредо.

Међутим почетком депембра, пре почетка рада конференције амбасадора, Аустро-Угарска и Немачка су изјавиле да на конференцији неће дискутовати о изласку Србије на море. Нешто касније (11 децембра) придружила им се и Италија, која је спочетка оклевала да се изјасни, тражећи исти став према Грчкој, као и према Србији и Црној Гори у њиховим захтевима у Албанији. С таквим ставом сила Тројног савеза отпочела је рад ова конференција.

Мировна конференција је отпочела 16 децембра. Претставници Србије на овој конференцији били су: Стојан Новаковић, Андра Николић и Миленко Веснић; Црне Горе: Лазар Мијушковић, Јово Поповић и Лујо Војновић; Грчке: Венизелос; Бугарске: Стојан Данев; Турске: Решид-паша.

Још на почетку мировне конференције испољиле су се озбиљне разлике у ставовима Турске и савезничких делегација. Турска делегација је захтевала да Једрене остане Турској; да се у Македонији образује аутономна кнежевина под турским суверенитетом, са седиштем у Солуну, с кнезом протестантом, кога би изабрали владаоци неутралних држава, а именовао султан; за Албанију је предлагала да буде аутономна кнежевина под суверенитетом кнеза из отоманске династије за пет година. Овако непопустљив став Турци су, изгледа, заузели на директан потстицај централних сила. Савезници су, међутим, захтевали да им се уступи сва територија западно од линије Мидија на Црном Мору – Родосто на Мраморном Мору и даље обалом Егејског Мора, као и сва егејска острва и Крит. Пошто су се сви савезнички претставници изјаснили против турских предлога, који нису могли послужити ни као база за дискусију, ни турска делегација на њима није инсистирала, већ је изјавила да чека инструкције из Цариграда.

Прва седница конференције амбасадора одржана је 17 децембра, под претседништвом Едварда Греја. Пошто је закључено да седнице треба да буду тајне, без икаквих саопштења за штампу, прешло се на дискусију о албанском питању. На предлог аустро-угарског посланика Менсдорфа, одлучено је да се владама сила препоручи образовање аутономне Албаније, која би се на северу граничила Црном Гором, а на југу Грчком. Тиме је, уствари, требало да се Србији онемогући излаз на Јадранско Море. Међутим, на предлог руског делегата, ипак је одлучено да се Србији обезбеди приступ у једно неутрално пристаниште на албанском приморју, до кога би била изграђена железничка пруга под међународном контролом. Први спор на седници је избио између аустро-угарског и руског посланика око црногорско-албанске границе. Аустро-угарски претставник је, наиме, предлагао да та граница остане као и дотада, како се од Албаније не би одвојило ништа што је настањено Албанцима, док је руски амбасадор Бекендорф, предлагао да се решење тог питања препусти Црној Гори и Турској. Претпостављајући да би као резултат таквог решења могло доћи до припајања Скадра Црној Гори, Менсдорф се одлучно супротставио овом руском предлогу. Аустро-Угарска је уствари сматрала да ће преко Скадра, као центра албанских католика, моћи најбоље да обезбеди утицај у будућој аутономној Албанији. Отуда таква њена упорност и решеност да не препусти Скадар Црној Гори. Претставници осталих сила, међутим, нису се изјаснили о овом питању.

Увиђајући да ће под притиском великих сила бити принуђена да напусти албанско приморје, српска влада је већ 18 децембра преко свог отправника послова у Лондопу Грујића, обавестила Едварда Греја да ће напустити борбу за излаз на Јадранско Море ако силе донесу такву одлуку, али би, ради њеног оправдања пред јавним мњењем, а нарочито пред војском, било неопходно да се конференција амбасадора о томе јавно и изричито изјасни. Један од разлога који су српску владу принудили на ову одлуку била је и бојазан да ће Аустро-Угарска захтевати, како је још раније наговестила, да се Албанији припоје знатни делови бившег Косовског и Битољског вилајета. Због тога је Пашић с правом рачунао да ће попуштањем у погледу албанског приморја обезбедити подршку сила Тројног споразума и тиме онемогућити Аустро-Угарској да оствари и те захтеве.

Греј је овим саопштењем српске владе био веома задовољан и обећао је да ће се залагати за слободан приступ Србије у једну неутралну луку. Наредних дана су владе свих сила заступљених на конференцији амбасадора у принципу прихватиле препоруку конференције о Албанији и о спречавању изласка Србије на море, те је Едвард Греј био овлашћен да у том смислу 20 децембра изда званично саопштење. Ис