Intervencija flote i pritisak Velikih sila na srpsku i crnogorsku vladu

870

Dvadeset osmog marta su poslanici velikih sila u Cetinju saopštili crnogorskoj vladi odluku konferencije ambasadora o severnoj granici Albanije i zahtev da Crna Gora i Srbija dignu opsadu Skadra, što pre povuku svoje snage iz Albanije i obezbede zaštitu albanskog stanovništva koje ostane na njihovoj teritoriji. Zastupnik ministra spoljnih poslova Crne Gore Dušan Vukotić izjavio je tom prilikom da će vlada naknadno dati pismen odgovor na ovaj demarš sila, ali je poslanicima sam izjavio da nikakvog prekida neprijateljstva ne može biti dok još traje rat. Sem toga, on je naglasio da su sile proklamovale neutralnost, pa su ovakvi njihovi koraci nedopustivi.

Jovo Popović je sutradan izjavio pretstavnicima velikih sila u Londonu da su nove granice “ne samo smiješne” nego još i uvreda za crnogorsku nacionalnu čast posle tolikih crnogorskih žrtava.

Pretstavnici velikih sila u Beogradu saopštili su 29 marta Nikoli Pašiću odluku konferencije ambasadora. Pašić je, međutim, izjavio da pitanje Skadra ne zavisi samo od srpske vlade, a da povlačenje snaga iz Albanije nije moguće dok se rat ne završi. Ali je on ipak obećao da će srpska, bugarska i grčka vlada učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi Crna Gora popustila. U vezi s tim, on je još istoga dana, preko svog poslanika u Cetinju, poručio crnogorskoj vladi da nema nikakvog izgleda da se Skadar dobije, da se Srbija i Crna Gora mogu odupirati zahtevima sila samo do ultimatuma, ali da bi u tom slučaju mogle više izgubiti. Stoga je, po njegovom mišljenju, trebalo blagovremeno razmisliti da li bi se, možda, dobila veća teritorija oko Skadra ako bi se popustilo pre ultimatuma. “Nama su počeli da prete sa svih strana, ako odmah ne povučemo vojsku”, naglašavao je Pašić.

Međutim sva saopštenja i saveti nisu izmenili stav crnogorske vlade i kralja Nikole, koji su pitanje Skadra tretirali kao pitanje života i časti. Pismeni odgovor vlade, koji je poslanicima velikih sila uručen 1 aprila, bio je gotovo potpuno identičan s usmenom izjavom ministra Vukotića. Vlada je, prema tom odgovoru, zadržala sebi pravo da se o albanskim granicama dogovori sa svojim saveznicima, ali je “sa žaljenjem” odbila da prihvati zahtev sila da napusti opsadu Skadra i povuče trupe iz Albanije, pošto rat s Turskom još traje, a “velike sile su i same svečano izjavile u početku rata, da neće ni u čemu otežavati ratne operacije i da će sačuvati potpunu neutralnost”. Vlada je, sem toga, izjavila da će dati “najozbiljnije” garancije u pitanju građanskih sloboda i sloboda veroispovesti, “bez razlike vjere i narodnosti”.

Pašić je pismeno odgovorio na demarš tek 6 aprila. On se nije direktno izjasnio o granicama Albanije, pošto demaršom one nisu bile precizno određene. Dalje, on je izjavio da neprijateljstva ne može prekinuti dok još postoje turske trupe u Albaniji, posebno u Skadru, ali da će Srbija povući svoju vojsku iz Albanije čim se mir zaključi. Pre to nije moguće učiniti, kako je stajalo u odgovoru, jer se ne zna tačno dokle će ići albanske granice. Pašić je odbio zahtev u pogledu garancije verskih i građanskih sloboda albanske manjine, jer je krnjio državni suverenitet, ali je naglasio da srpski ustav garantuje potpunu versku slobodu i da je Srbija poznata “kao jedna od najtolerantnijih država”.

Ovakav stav Crne Gore i Srbije, razume se, nije zadovoljio sile, naročito Austro-Ugarsku. Berhtold je već 31 marta potsetio Greja na Hartvigovo oklevanje da se priključi pretstavnicima ostalih sila radi demarša kod srpske vlade, pa je izrazio sumnju i efikasnost demarša uopšte. Odugovlačenje srpske i crnogorske vlade s pismenim odgovorima, od kojih inače nije očekivao mnogo, smatrao je manevrom da se dobije u vremenu, dok srpske trupe koje se prebacuju u Albaniju ne zauzmu Skadar. On je, dalje, izjavio da je neslužbeno obavešten da se bombardovanje Skadra nastavlja, a ako se to i službeno potvrdi, austro-ugarska flota će biti spremna da uplovi u crnogorske vode, pa je izrazio nadu da će i engleska flota biti spremna da to isto učini.

Zbog pomenutog odgovora pretstavnika crnogorske vlade, kao i zbog napada Primorskog odreda na Taraboš i reagovanje Austro-Ugarske, konferencija ambasadora je 31 marta zaključila da je demonstracija flote u crnogorskim vodama neophodna i da ta demonstracija treba da ima internacionalan karakter. Edvard Grej je pritom naglasio da bi bio spreman da dopusti zauzimanje Bara od strane većeg broja sila, i da se saopšti Crnoj Gori da će trupe velikih sila ostati u Baru sve dok se ne prekine s opsadom Skadra, ali to samo pod pretpostavkom da Bar nije utvrđen, jer nije želeo da svoje brodove i ljudstvo izlaže riziku. Istovremeno je odlučeno i da se od grčke vlade traži da obustavi prebacivanje trupa u Albaniju. Učešću u demonstraciji se još protivila samo Francuska: Njena vlada je 1 aprila razmotrila ovo pitanje na specijalnoj sednici i zaključila da će učestvovati u demonstraciji samo ukoliko budu učestvovale sve sile. Ukoliko pak Rusija ne htedne učestvovati, Francuska će poslati svoje brodove samo posle izričitog ruskog mandata u tom smislu. Ipak je toga dana francuski ministar mornarice izdao naređenje da brod “Edgar Kine” iz Pireja otplovi za Krf, gde je trebalo da sačeka novo naređenje.

Povodom vesti o napadu Crnogoraca na Taraboš 31 marta, ruski ministar inostranih poslova Sazonov je primio ambasadore zapadnih sila. Još na tom sastanku je francuski ambasador na zahtev austro-ugarskog ambasadora, sačinio telegram koji je ruska vlada trebalo da dostavi vladama zapadnih sila obaveštavajući ih da odobrava kolektivnu pomorsku demonstraciju, u kojoj sama ne može učestvovati, jer u Sredozemnom Moru nema ratnih brodova. Sazonov nije pokazao spremnost da takav telegram odmah uputi, jer je rusko javno mnjenje ionako bilo uveliko neraspoloženo zbog popustljivosti vlade pred pritiskom Austro-Ugarske.

Međutim je 1 aprila jedna austro-ugarska pomorska divizija dobila naređenje da isplovi iz Kotora i da pred Barom sačeka dolazak flote ostalih sila. Austro-ugarski poslanik u Londonu je odmah o tome izvestio Greja i tražio da se ovim brodovima pridruže i engleske krstarice kod Krfa. Grej je odgovorio da će se engleski brodovi pojaviti pred Barom samo s brodovima ostalih sila, i tražio je od francuskog poslanika da se i francuski brodovi upute ka Baru. Grej je istovremeno saopštio francuskom ambasadoru da treba zauzeti Bar ako ova demonstracija ne bude dovoljna. A ako se ni time ne uspe, onda treba dati Austro-Ugarskoj i Italiji mandat za dejstva u Crnoj Gori. U takvoj situaciji i Rusija je bila prinuđena da 3 aprila da Francuskoj traženi mandat. Toga dana, naime, ruska vlada je izdala zvanično saopštenje za štampu u kome je odobrila demonstraciju flote u crnogorskim vodama, naglasivši da ona treba da ima internacionalan karakter i da u njoj učestvuju francuska i engleska flota. Predveče 4 aprila osam ratnih brodova velikih evropskih sila pojavilo se u crnogorskim vodama, nedaleko od Bara.

Još 1 aprila je crnogorski delegat u Londonu Popović posetio engleskog ministra spoljnih poslova da bi se raspitao o demonstraciji flote. Edvard Grej mu je saopštio carev savet ne može da prihvati, jer spas Crne Gore mora “pokoriti”. Popović je odgovorio da je to moguće jedino u slučaju da velesile priznaju crnogorsko “životno pitanje”, tj. pravo na Skadar. Sem toga, on je obavestio Greja da je crnogorski narod s ogorčenjem primio vest o demonstraciji flote; istovremeno je molio da se crnogorski otpor ne shvati kao izazivanje. S istim ciljem on je posetio italijanskog ambasadora i pretstavnike nekih drugih zemalja i iz susreta s njima se uverio da će se flota ograničiti na “demonstrativnu šetnju” i da je demonstracija preduzeta više “u cilju otežavanja Austriji”. Pa ipak, Popović je izjavio da će “na Crnogorce bezuspešna biti svaka nasilna akcija”.

To je ustvari bio zvaničan stav crnogorske vlade. Na pitanje srpske vlade da li će povodom Skadra Crna Gora ići i do sukoba s Austro-Ugarskom, s obzirom na to da Rusija i ostale sile savetuju da se izbegne sukob, jer će inače otkazati svaku potporu i u ostalim pitanjima, crnogorska vlada je 1 aprila odgovorila srpskom poslaniku Gavriloviću da je ona svesna svih posledica koje mogu proizići iz njenog nepokolebljivog stava u pogledu Skadra, da prima punu odgovornost za sve eventualnosti i da nju izjave Rusije, Srbije i drugih prijateljskih zemalja ne mogu pokolebati u rešenosti da svoju političku egzistenciju vezuje za osvajanje Skadra. Slično je 6 aprila odgovorila komandantu međunarodne flote na saopštenje o demonstraciji flote. Ona je, naime, izrazila duboko žaljenje zbog prisustva ove flote u crnogorskim vodama i izjavila da, uprkos pritisku koji se vrši prisustvom flote u njenim vodama, Crna Gora neće napustiti svoje dotadašnje držanje, za koje smatra da je u skladu sa zahtevima i ciljevima saveznika. Ona je, dalje, izjavila da demonstracija flote ustvari znači povredu principa neutralnosti velikih sila na štetu Crne Gore.

Tokom aprila situacija se znatno izmenila. Srbija je bila u dilemi: produžiti učešće u blokadi Skadra i izložiti se opasnosti da zajedno s Crnom Gorom bude napadnuta od Austro-Ugarske ili povući svoje snage i takođe se izložiti opasnosti da bude optužena za izdaju Crne Gore u najtežem času. Ona je bila više sklona da izvrši svoju savezničku obavezu. Sile, a naročito Austro-Ugarska, takav stav su tumačile kao težnju Srbije da spreči popuštanje Crne Gore, jer bi, navodno, Crna Gora popustila pošto zna da sama ne može zauzeti Skadar, samo ako bi popustila Srbija. Zbog toga je Austro-Ugarska tražila da se pooštre mere pritiska na Crnu Goru i Srbiju. Ona je čak bila rešena na rat sa Srbijom i Crnom Gorom, pa čak i s Grčkom. U takvoj situaciji Srbija je bila prinuđena da obustavi slanje novih trupa u Albaniju, a 9 aprila, na zahtev sila, i grčka vlada je izjavila da njena flota više neće prevoziti srpske trupe. Crna Gora je, međutim, i dalje računala sa uspehom napada na Skadar koji je tih dana pripremao general Bojović, pa, uprkos svemu, nije htela da popusti.

Trećeg aprila, preko svog poslanika u Cetinju, ruski car je uručio kralju Nikoli telegram u kome mu je ponovo ozbiljno prebacivao zbog upornosti u pogledu Skadra i preporučivao da digne opsadu, upozorivši ga da neće moći protiv njegove (careve) volje da uvuče Rusiju u rat, i da prima odgovornost za sve što snađe Crnu Goru i njega lično. Istovremeno mu je napomenuo da ima lošeg savetnika. očigledno aludirajući na veliku kneginju Milicu, koja je podržavala kraljevu upornost, uveravajući i njega i crnogorsku vladu da će Rusija uvek biti uz njih, da Rusija ustvari odugovlači rešenje o Skadru dok ga crnogorska vojska ne zauzme. Kralj Nikola je odgovorio da žali što carev savet ne može da prihvati, jer spas Crne Gore zahteva da se Skadar zauzme.

Pošto je crnogorska vlada 6 aprila odbila zahtev komandanta flote velikih sila da napusti opsadu Skadra, konferencija ambasadora je, u duhu pomenutog austro-ugarskog zahteva, 8 aprila rešila da se “mirna demonstracija” flote pretvori u potpunu blokadu obale od Bara do ušća Drima. Blokada je otpočela 10 aprila. Austro-Ugarska je pritom zahtevala da se, u cilju pojačanja pritiska na Crnu Goru, posedne neko crnogorsko pristanište i izvrši iskrcavanje vojske, ali su engleski i francuski pretstavnici to odbili. Na osnovu odluke konferencije ambasadora od 11 aprila, blokada je proširena do Drača, kako bi se sasvim sprečilo eventualno novo iskrcavanje srpskih trupa.

Izjava srpske vlade da neće slati nove trupe u Albaniju nije mogla zadovoljiti Austro-Ugarsku, te ni opasnost od rata smanjiti. Znajući to, ruska vlada je naredila svom poslaniku u Beogradu Hartvigu da u ime cara i ruske vlade savetuje kralju Petru da povuče svoju vojsku ispod Skadra i da u tom smislu utiče na crnogorsku vladu. U vezi s tim, srpska vlada je na sednici od 9 aprila kako je već izloženo ocenila da je posle ovakvog ruskog koraka bezizgledan svaki napor za dobijanje Skadra i rešila da odustane od daljeg učešća u opsadi Skadra i povuče svoju vojsku iz Albanije.

Crnogorska vlada, iako pogođena ovakvim razvojem događaja, odlučila je da sama nastavi blokadu Skadra. Na tom putu su je čekale nove ozbiljne teškoće.

Zbog teške situacije oko ishrane vojske i naroda, vlada je preduzela mere da u okolini Kosovske Mitrovice nabavi izvesnu količinu žita. Za transportovanje toga žita prikupljani su konji u Sandžaku i Vasojevićima, a delom i na srpskoj teritoriji. Mnogo su ozbiljnije, međutim, bile političke teškoće.

Desetog aprila, jednovremeno s otpočinjanjem blokade međunarodne flote, ruska vlada je izdala posebno saopštenje o držanju Crne Gore u skadarskom pitanju, optužujući kralja Nikolu što nije poslušao savet ruskog cara “da odustane od svojih ličnih pogleda i da Crnogorce ne osudi na beskorisne žrtve”. Pošto su ti saveti ostali bezuspešni jasno je bilo – kaže se dalje u saopštenju – da kralj Nikola računa da Rusiju baci u jedan veliki evropski rat, pa je ruska vlada, usled toga, morala preduzeti potrebne mere da ga prisili “da se pokori odluci Velikih sila”. Ruska vlada je dalje isticala da ne gubi nadu da će Crna Gora prekinuti svoju upornost u pitanju Skadra, pošto je njeno (tj. Crne Gore) samoljublje zadovoljeno time što se pokorava evropskoj volji koju pretstavlja impozantna internacionalna flota, a Evropa će naći sredstava i načina da crnogorskom narodu nadoknadi žrtve podnesene tokom opsade Skadra.

Iako ovo saopštenje nije imalo uticaja na kralja Nikolu u toj meri da odustane od dalje opsade Skadra, ipak, u sklopu ostalih događaja, nije ostalo bez dejstva na njegov dalji stav. Neuspeh napada na Taraboš 31 marta uverio ga je da je turski otpor još jak, a crnogorske snage i sredstva nisu dovoljni da bi nov napad uspeo. Poslednja nada u uspeh jednog opšteg napada iščezla je s povlačenjem srpskog Primorskog kora. Kralj je takođe bio svestan činjenmce da će velike sile i dalje nastojati da ga prinude da prihvati njihovo rešenje. Bio je, dakle, svestan da je usamljen i da će morati da popusti. Ali je sada trebalo pronaći način koji će to popuštanje učiniti časnim. Zato je u toj situaciji smatrao da je najbolje tražiti teritorijalne kompenzacije, kao uslov za napuštanje opsade Skadra. Ako se to ne postigne, smatrao je da će povlačenje biti časno jedino u slučaju ako bude izvršeno pod direktnim pritiskom snaga velikih sila. U tom smislu je i dao instrukcije svojim pretstavnicima u Londonu i Parizu. Prema prvobitnim kraljevim planovima trebalo je tražiti na severu teritoriju do r. Kiri, a na jugu Taraboš i Bojanu, u njenom gornjem toku, i dalje teritoriju do Medove. Kasnije se, međutim, zadovoljavao i teritorijom između Vrake i Prokletija, a na jugu teritorijom zaključno s Bojanom.

Velike sile su takođe smatrale da bi izvesne kompenzacije, ali ne teritorijalne, već finansiske, doprinele popuštanju Crne Gore. Tako su francuski i italijanski pretstavnik na konferenciji ambasadora 11 aprila predložili da sile obezbede Crnoj Gori sumu od oko trideset miliona kruna, kako bi sredila svoje unutrašnje ekonomske prilike i nadoknadila ratne izdatke. Pošto ostali ambasadori nisu imali instrukcija, nisu mogli da se izjasne o ovom predlogu, pa je odlučeno da Francuska i Italija predlog pismeno formulišu i precizno odrede iznos zajma, kao naknadu Crnoj Gori.

Međutim je vest o eventualnoj novčanoj naknadi sila za ustupanje Skadra veoma loše odjeknula u Crnoj Gori. Zbog toga je pretsednik vlade Mitar Martinović 13 marta javio Mijuškoviću i Popoviću da do daljeg naređenja prekinu sve pregovore o kompenzacijama. A kralj Nikola, – mada je zbog izrazito teškog finansiskog stanja zemlje, preko Mijuškovića i Popovića bez uspeha pokušavao da obezbedi zajam kod nekih londonskih i pariskih banaka, – 14 marta je javio Mijuškoviću: “Odnosno novčane naknade kategorički izjavite, da mi tu naknadu pod vidom naknade za otetu nam teritoriju i Skadar ne bismo mogli nikako primiti, jer bi to bilo pokraj nepravde nam Evropom učinjene, jedno izrugivanje naše siromaštine i naše najveće blago čast i obraz bilo bi povrijeđeno. Jedino bismo primili novčanu naknadu u vidu ratne naknade od Turske, a drugo ništa”.

U vezi s tim, Jovo Popović je 15 aprila posetio Nikolsona i izjavio mu da je Crna Gora odlučila da nastavi opsadu sve do pada Skadra, i da je s toga puta neće skrenuti nikakvi predlozi o teritorijalnim ili finansiskim kompenzacijama. Crna Gora bi, izjavio je dalje Popović, pomorske snage koje bi se eventualno iskrcale na njenu teritoriju smatrala za neprijateljske i u tom smislu prema njima i postupila. Nikolson je o ovome obavestio ambasadore sila, na sednici od 17 aprila. Ambasadori su, međutim, smatrali da ovakvo držanje Crne Gore ne treba uzeti ozbiljno. Oni su verovali da bi Crna Gora ipak prihvatila neku finansisku pomoć, kao naknadu za Skadar, ako bi joj se dala u prikladnoj formi, koja ne bi povredila njeno dostojanstvo. Zbog toga su francuski i italijanski ambasador predložili da se Crnoj Gori da jedan zajam od 1,200.000 fuši, s tim da sve sile dadu podjednak ulog. Oni su smatrali da bi Crna Gora posle toga odustala od daljih neprijateljstava. Bekendorf je odmah podržao ovaj predlog. Nemački i austro-ugarski pretstavnici su izjavili da nemaju instrukcija, ali smatraju da bi i njihove vlade pristale da učestvuju u zajmu. Slično je izjavio i Grej. On je, naime, izrazio mišljenje da Crna Gora ne bi mogla da plaća interes na taj zajam niti da vrati zajam, pa bi to pre bio poklon. Pa ipak je smatrao da će i engleska vlada dati svoj udeo ako se sve ostale vlade na to odluče. U tom smislu je na sednici donesena rezolucija, koja je zatim uručena vladama na odobrenje. Time se kriza ipak nije približila rešenju. U Crnoj Gori je ideja o novčanoj naknadi okvalifikovana kao uvreda za narod i kralja, i nije bilo nikakvog izgleda da bi ni primamljivija suma izmenila takvo mišljenje. Zbog toga je engleski poslanik u Cetinju Salis 20 aprila izvestio Greja da zasad ne treba nuditi zajam Crnoj Gori, jer to ne bi olakšalo rešenje spora. Ustvari već su bili u toku pregovori o predaji Skadra, a crnogorska vlada je još gajila izvesnu nadu da njena vojska neće biti silom isterana iz Skadra. U takvoj situaciji, razume se, ona nije smatrala oportunom nikakvu nagodbu sa silama.

Još 10 aprila je francuski poslanik u Londonu Kambon predložio Greju, kao eventualno mogući izlaz iz krize, da Turska preda Skadar velikim silama. Grej taj predlog nije odbio, ali je smatrao da bi ga bilo moguće rea.lizovati jedino ako bi sile preduzele mere da Skadar zaštite od Crne Gore, pošto, po njegovim rečima, kralj Nikola ni sada ne prkosi Turskoj, nego velikim silama. Razgovorima o z ajmu ovaj predlog je bio potisnut u drugi plan. Ali kad se pokazalo da ni sa zajmom ne stoji bolje, Grej ga je ponovo pokrenuo 21 aprila. On je, naime, toga dana javio svom poslaniku u Cetinju da bi sile tražile od Porte da njima ustupi Skadar, ali bi im za to bio potreban pristanak kralja Nikole i crnogorske vlade da će, u ovom slučaju, poštovati zastave velikih sila u Skadru. To bi, smatrao je Grej, uz finansisku pomoć Crnoj Gori o kojoj su se ambasadori u načelu saglasili, kralju Nikoli bilo dovoljno da pred narodom opravda dizanje opsade Skadra. Ovu akciju sila sprečio je pad Skadra.

Međutim pad Skadra nije izmenio situaciju u korist Crne Gore. Istina, javnost mnogih evropskih zemalja, naročito slovenskih, pozdravila je ulazak crnogorske vojske u Skadar, pa je čak i ruska vlada upočetku bila sklona da pad Skadra shvati kao događaj koji donekle menja situaciju. Tako je Sazonov odmah javio Parizu i Londonu da će pad Skadra, verovatno, izazvati intervenciju Austro-Ugarske, a da bi se to sprečilo, Crna Gora bi, po mišljenju ruske vlade, pristala da napusti grad uz izvesne teritorijalne i finansiske kompenzacije. Stoga je predložio da se Crnoj Gori ponudi: 1) da njena granica s Albanijom bude r. Bojana; 2) da se Crna Gora i Albanija obavežu da neće podizati nikakva utvrđenja bliže od 15 kilometara od granice; 3) da se Crnoj Gori obezbedi izvesna novčana naknada; 4) da Bojanu naknadno reguliše jedna međunarodna komisija. Sazonov je zahtevao da francuska i engleska vlada preduzmu potrebne korake kako bi i druge sile prihvatile njegov predlog, ali za to nije bilo nikakvih izgleda. Francuska i engleska vlada su ovaj predlog smatrale veoma nezgodnim, jer bi on ponovo pokrenuo pitanje severne albanske granice, o čemu su sile već donele odluku. Ipak je Francuska izrazila spremnost da podrži Rusiju ukoliko ona takav predlog i formalno podnese silama.

Austro-Ugarska je, pak, smatrala da pad Skadra pretstavlja nečuveno ignorisanje volje Evrope od strane Crne Gore, čime je uveliko povređen prestiž sila. Po rečima Berhtolda, nije se mogla očekivati takva uvreda, i Austro-Ugarska je odlučila da to ne prođe nekažnjeno. On je odmah javio svojim pretstavnicima na strani da intervenišu kod vlada velikih sila da svojim pretstavnicima u Londonu dadu instrukcije u pogledu preduzimanja prinudnih mera protiv Crne Gore: bombardovanja ili okupacije crnogorskih primorskih gradova. Ako sile ne bi donele ovakav zaključak, onda, kako kaže Berhtold, iz toga bi proizilazilo da Austro-Ugarska treba sama da se pobrine za izvršenje volje sila i da iznudi “čišćenje Skadra”. U duhu ovih instrukcija istupio je austro-ugarski pretstavnik istoga dana na konferenciji ambasadora u Londonu. Ambasadori se doduše nisu saglasili s preduzimanjem prinudnih mera, ali su odmah prihvatili rezoluciju kojom se preporučivalo da sile učine kolektivni demarš kod crnogorske vlade, kojoj bi tim putem jasno stavile do znanja da pad Skadra niukoliko ne menja odluku sila o severnoj granici Albanije i da, prema tome, Skadar ne može ostati u rukama Crnogoraca, već ga treba u najkraćem roku predati silama, čiji su pretstavnici komandanti međunarodnih pomorskih snaga.

U vezi s tim, Grej je sutradan poručio Sazonovu da velike sile ne mogu dozvoliti da Crna Gora izigra njihove odluke, niti se te odluke mogu menjati. Grej je smatrao da bi preporuka Crnoj Gori u smislu navedene rezolucije pretstavljala jedini način da se izbegne ili bar odloži izolovana akcija Austro-Ugarske, koja bi, po Grejovom uverenju, izazvala veoma ozbiljnu situaciju. Stoga je preporučivao da se Sazonov saglasi s ovom rezolucijom ambasadora, što je ovaj na kraju i učinio.

Tako su, dakle, sile bile jednodušne u rešenosti da Crnu Goru prinude da što pre napusti Skadar. One jedino nisu bile saglasne u pogledu načina kako da to postignu, jer je Austro-Ugarska bila za ultimatum i kolektivnu, ili čak i separatnu, svoju akciju, dok su sile Trojnog sporazuma smatrale da još nisu iscrpena sva diplomatska sredstva. Pa ipak, one su bile prinuđene da postepeno popuštaju pod pritiskom Austro-Ugarske. Dvadeset petog aprila konferencija ambasadora je odlučila da se pojača blokada, kako bi se apsolutno sprečilo da se Crna Gora snabdeva hranom iz uvoza ili da bilo kako dobije neku finansisku pomoć. Ukoliko i to ne bi pomoglo, konferencija je nagoveštavala i druge mere.

Berhtoldu su sve te mere ipak izgledale nedovoljne. On je smatrao da je pojačanje blokade “prazna igra rečima”. Austro-Ugarska je došla do krajnjih granica strpljenja – izjavio je on 27 aprila engleskom poslaniku u Beču; ona može čekati još samo koji dan, ako sile ne nađu neki praktičniji korak. On je čak pretio da će povući svog ambasadora s konferencije u Londonu, jer nema smisla da ova konferencija donosi neke odluke ako nema sredstava da obezbedi njihovo sprovođenje. On je izjavljivao da bi svaka popustljivost prema Crnoj Gori značila popustljivost “slovenskim ambicijama” uopšte, a to bi dovelo do slabljenja austro-ugarskog prestiža i do stvaranja vrlo ozbiljne situacije u dvojnoj monarhiji. To jasno pokazuje da je upornost Austro-Ugarske ustvari pretstavljala samo izraz slabosti te zemlje i njenog straha od unutrašnjih potresa.