Интервенција флоте и притисак Великих сила на српску и црногорску владу

869

Двадесет осмог марта су посланици великих сила у Цетињу саопштили црногорској влади одлуку конференције амбасадора о северној граници Албаније и захтев да Црна Гора и Србија дигну опсаду Скадра, што пре повуку своје снаге из Албаније и обезбеде заштиту албанског становништва које остане на њиховој територији. Заступник министра спољних послова Црне Горе Душан Вукотић изјавио је том приликом да ће влада накнадно дати писмен одговор на овај демарш сила, али је посланицима сам изјавио да никаквог прекида непријатељства не може бити док још траје рат. Сем тога, он је нагласио да су силе прокламовале неутралност, па су овакви њихови кораци недопустиви.

Јово Поповић је сутрадан изјавио претставницима великих сила у Лондону да су нове границе “не само смијешне” него још и увреда за црногорску националну част после толиких црногорских жртава.

Претставници великих сила у Београду саопштили су 29 марта Николи Пашићу одлуку конференције амбасадора. Пашић је, међутим, изјавио да питање Скадра не зависи само од српске владе, а да повлачење снага из Албаније није могуће док се рат не заврши. Али је он ипак обећао да ће српска, бугарска и грчка влада учинити све што је у њиховој моћи како би Црна Гора попустила. У вези с тим, он је још истога дана, преко свог посланика у Цетињу, поручио црногорској влади да нема никаквог изгледа да се Скадар добије, да се Србија и Црна Гора могу одупирати захтевима сила само до ултиматума, али да би у том случају могле више изгубити. Стога је, по његовом мишљењу, требало благовремено размислити да ли би се, можда, добила већа територија око Скадра ако би се попустило пре ултиматума. “Нама су почели да прете са свих страна, ако одмах не повучемо војску”, наглашавао је Пашић.

Међутим сва саопштења и савети нису изменили став црногорске владе и краља Николе, који су питање Скадра третирали као питање живота и части. Писмени одговор владе, који је посланицима великих сила уручен 1 априла, био је готово потпуно идентичан с усменом изјавом министра Вукотића. Влада је, према том одговору, задржала себи право да се о албанским границама договори са својим савезницима, али је “са жаљењем” одбила да прихвати захтев сила да напусти опсаду Скадра и повуче трупе из Албаније, пошто рат с Турском још траје, а “велике силе су и саме свечано изјавиле у почетку рата, да неће ни у чему отежавати ратне операције и да ће сачувати потпуну неутралност”. Влада је, сем тога, изјавила да ће дати “најозбиљније” гаранције у питању грађанских слобода и слобода вероисповести, “без разлике вјере и народности”.

Пашић је писмено одговорио на демарш тек 6 априла. Он се није директно изјаснио о границама Албаније, пошто демаршом оне нису биле прецизно одређене. Даље, он је изјавио да непријатељства не може прекинути док још постоје турске трупе у Албанији, посебно у Скадру, али да ће Србија повући своју војску из Албаније чим се мир закључи. Пре то није могуће учинити, како је стајало у одговору, јер се не зна тачно докле ће ићи албанске границе. Пашић је одбио захтев у погледу гаранције верских и грађанских слобода албанске мањине, јер је крњио државни суверенитет, али је нагласио да српски устав гарантује потпуну верску слободу и да је Србија позната “као једна од најтолерантнијих држава”.

Овакав став Црне Горе и Србије, разуме се, није задовољио силе, нарочито Аустро-Угарску. Берхтолд је већ 31 марта потсетио Греја на Хартвигово оклевање да се прикључи претставницима осталих сила ради демарша код српске владе, па је изразио сумњу и ефикасност демарша уопште. Одуговлачење српске и црногорске владе с писменим одговорима, од којих иначе није очекивао много, сматрао је маневром да се добије у времену, док српске трупе које се пребацују у Албанију не заузму Скадар. Он је, даље, изјавио да је неслужбено обавештен да се бомбардовање Скадра наставља, а ако се то и службено потврди, аустро-угарска флота ће бити спремна да уплови у црногорске воде, па је изразио наду да ће и енглеска флота бити спремна да то исто учини.

Због поменутог одговора претставника црногорске владе, као и због напада Приморског одреда на Тарабош и реаговање Аустро-Угарске, конференција амбасадора је 31 марта закључила да је демонстрација флоте у црногорским водама неопходна и да та демонстрација треба да има интернационалан карактер. Едвард Греј је притом нагласио да би био спреман да допусти заузимање Бара од стране већег броја сила, и да се саопшти Црној Гори да ће трупе великих сила остати у Бару све док се не прекине с опсадом Скадра, али то само под претпоставком да Бар није утврђен, јер није желео да своје бродове и људство излаже ризику. Истовремено је одлучено и да се од грчке владе тражи да обустави пребацивање трупа у Албанију. Учешћу у демонстрацији се још противила само Француска: Њена влада је 1 априла размотрила ово питање на специјалној седници и закључила да ће учествовати у демонстрацији само уколико буду учествовале све силе. Уколико пак Русија не хтедне учествовати, Француска ће послати своје бродове само после изричитог руског мандата у том смислу. Ипак је тога дана француски министар морнарице издао наређење да брод “Едгар Кине” из Пиреја отплови за Крф, где је требало да сачека ново наређење.

Поводом вести о нападу Црногораца на Тарабош 31 марта, руски министар иностраних послова Сазонов је примио амбасадоре западних сила. Још на том састанку је француски амбасадор на захтев аустро-угарског амбасадора, сачинио телеграм који је руска влада требало да достави владама западних сила обавештавајући их да одобрава колективну поморску демонстрацију, у којој сама не може учествовати, јер у Средоземном Мору нема ратних бродова. Сазонов није показао спремност да такав телеграм одмах упути, јер је руско јавно мњење ионако било увелико нерасположено због попустљивости владе пред притиском Аустро-Угарске.

Међутим је 1 априла једна аустро-угарска поморска дивизија добила наређење да исплови из Котора и да пред Баром сачека долазак флоте осталих сила. Аустро-угарски посланик у Лондону је одмах о томе известио Греја и тражио да се овим бродовима придруже и енглеске крстарице код Крфа. Греј је одговорио да ће се енглески бродови појавити пред Баром само с бродовима осталих сила, и тражио је од француског посланика да се и француски бродови упуте ка Бару. Греј је истовремено саопштио француском амбасадору да треба заузети Бар ако ова демонстрација не буде довољна. А ако се ни тиме не успе, онда треба дати Аустро-Угарској и Италији мандат за дејства у Црној Гори. У таквој ситуацији и Русија је била принуђена да 3 априла да Француској тражени мандат. Тога дана, наиме, руска влада је издала званично саопштење за штампу у коме је одобрила демонстрацију флоте у црногорским водама, нагласивши да она треба да има интернационалан карактер и да у њој учествују француска и енглеска флота. Предвече 4 априла осам ратних бродова великих европских сила појавило се у црногорским водама, недалеко од Бара.

Још 1 априла је црногорски делегат у Лондону Поповић посетио енглеског министра спољних послова да би се распитао о демонстрацији флоте. Едвард Греј му је саопштио царев савет не може да прихвати, јер спас Црне Горе мора “покорити”. Поповић је одговорио да је то могуће једино у случају да велесиле признају црногорско “животно питање”, тј. право на Скадар. Сем тога, он је обавестио Греја да је црногорски народ с огорчењем примио вест о демонстрацији флоте; истовремено је молио да се црногорски отпор не схвати као изазивање. С истим циљем он је посетио италијанског амбасадора и претставнике неких других земаља и из сусрета с њима се уверио да ће се флота ограничити на “демонстративну шетњу” и да је демонстрација предузета више “у циљу отежавања Аустрији”. Па ипак, Поповић је изјавио да ће “на Црногорце безуспешна бити свака насилна акција”.

То је уствари био званичан став црногорске владе. На питање српске владе да ли ће поводом Скадра Црна Гора ићи и до сукоба с Аустро-Угарском, с обзиром на то да Русија и остале силе саветују да се избегне сукоб, јер ће иначе отказати сваку потпору и у осталим питањима, црногорска влада је 1 априла одговорила српском посланику Гавриловићу да је она свесна свих последица које могу произићи из њеног непоколебљивог става у погледу Скадра, да прима пуну одговорност за све евентуалности и да њу изјаве Русије, Србије и других пријатељских земаља не могу поколебати у решености да своју политичку егзистенцију везује за освајање Скадра. Слично је 6 априла одговорила команданту међународне флоте на саопштење о демонстрацији флоте. Она је, наиме, изразила дубоко жаљење због присуства ове флоте у црногорским водама и изјавила да, упркос притиску који се врши присуством флоте у њеним водама, Црна Гора неће напустити своје дотадашње држање, за које сматра да је у складу са захтевима и циљевима савезника. Она је, даље, изјавила да демонстрација флоте уствари значи повреду принципа неутралности великих сила на штету Црне Горе.

Током априла ситуација се знатно изменила. Србија је била у дилеми: продужити учешће у блокади Скадра и изложити се опасности да заједно с Црном Гором буде нападнута од Аустро-Угарске или повући своје снаге и такође се изложити опасности да буде оптужена за издају Црне Горе у најтежем часу. Она је била више склона да изврши своју савезничку обавезу. Силе, а нарочито Аустро-Угарска, такав став су тумачиле као тежњу Србије да спречи попуштање Црне Горе, јер би, наводно, Црна Гора попустила пошто зна да сама не може заузети Скадар, само ако би попустила Србија. Због тога је Аустро-Угарска тражила да се пооштре мере притиска на Црну Гору и Србију. Она је чак била решена на рат са Србијом и Црном Гором, па чак и с Грчком. У таквој ситуацији Србија је била принуђена да обустави слање нових трупа у Албанију, а 9 априла, на захтев сила, и грчка влада је изјавила да њена флота више неће превозити српске трупе. Црна Гора је, међутим, и даље рачунала са успехом напада на Скадар који је тих дана припремао генерал Бојовић, па, упркос свему, није хтела да попусти.

Трећег априла, преко свог посланика у Цетињу, руски цар је уручио краљу Николи телеграм у коме му је поново озбиљно пребацивао због упорности у погледу Скадра и препоручивао да дигне опсаду, упозоривши га да неће моћи против његове (цареве) воље да увуче Русију у рат, и да прима одговорност за све што снађе Црну Гору и њега лично. Истовремено му је напоменуо да има лошег саветника. очигледно алудирајући на велику кнегињу Милицу, која је подржавала краљеву упорност, уверавајући и њега и црногорску владу да ће Русија увек бити уз њих, да Русија уствари одуговлачи решење о Скадру док га црногорска војска не заузме. Краљ Никола је одговорио да жали што царев савет не може да прихвати, јер спас Црне Горе захтева да се Скадар заузме.

Пошто је црногорска влада 6 априла одбила захтев команданта флоте великих сила да напусти опсаду Скадра, конференција амбасадора је, у духу поменутог аустро-угарског захтева, 8 априла решила да се “мирна демонстрација” флоте претвори у потпуну блокаду обале од Бара до ушћа Дрима. Блокада је отпочела 10 априла. Аустро-Угарска је притом захтевала да се, у циљу појачања притиска на Црну Гору, поседне неко црногорско пристаниште и изврши искрцавање војске, али су енглески и француски претставници то одбили. На основу одлуке конференције амбасадора од 11 априла, блокада је проширена до Драча, како би се сасвим спречило евентуално ново искрцавање српских трупа.

Изјава српске владе да неће слати нове трупе у Албанију није могла задовољити Аустро-Угарску, те ни опасност од рата смањити. Знајући то, руска влада је наредила свом посланику у Београду Хартвигу да у име цара и руске владе саветује краљу Петру да повуче своју војску испод Скадра и да у том смислу утиче на црногорску владу. У вези с тим, српска влада је на седници од 9 априла како је већ изложено оценила да је после оваквог руског корака безизгледан сваки напор за добијање Скадра и решила да одустане од даљег учешћа у опсади Скадра и повуче своју војску из Албаније.

Црногорска влада, иако погођена оваквим развојем догађаја, одлучила је да сама настави блокаду Скадра. На том путу су је чекале нове озбиљне тешкоће.

Због тешке ситуације око исхране војске и народа, влада је предузела мере да у околини Косовске Митровице набави извесну количину жита. За транспортовање тога жита прикупљани су коњи у Санџаку и Васојевићима, а делом и на српској територији. Много су озбиљније, међутим, биле политичке тешкоће.

Десетог априла, једновремено с отпочињањем блокаде међународне флоте, руска влада је издала посебно саопштење о држању Црне Горе у скадарском питању, оптужујући краља Николу што није послушао савет руског цара “да одустане од својих личних погледа и да Црногорце не осуди на бескорисне жртве”. Пошто су ти савети остали безуспешни јасно је било – каже се даље у саопштењу – да краљ Никола рачуна да Русију баци у један велики европски рат, па је руска влада, услед тога, морала предузети потребне мере да га присили “да се покори одлуци Великих сила”. Руска влада је даље истицала да не губи наду да ће Црна Гора прекинути своју упорност у питању Скадра, пошто је њено (тј. Црне Горе) самољубље задовољено тиме што се покорава европској вољи коју претставља импозантна интернационална флота, а Европа ће наћи средстава и начина да црногорском народу надокнади жртве поднесене током опсаде Скадра.

Иако ово саопштење није имало утицаја на краља Николу у тој мери да одустане од даље опсаде Скадра, ипак, у склопу осталих догађаја, није остало без дејства на његов даљи став. Неуспех напада на Тарабош 31 марта уверио га је да је турски отпор још јак, а црногорске снаге и средства нису довољни да би нов напад успео. Последња нада у успех једног општег напада ишчезла је с повлачењем