Интервенција флоте и притисак Великих сила на српску и црногорску владу

932

Двадесет осмог марта су посланици великих сила у Цетињу саопштили црногорској влади одлуку конференције амбасадора о северној граници Албаније и захтев да Црна Гора и Србија дигну опсаду Скадра, што пре повуку своје снаге из Албаније и обезбеде заштиту албанског становништва које остане на њиховој територији. Заступник министра спољних послова Црне Горе Душан Вукотић изјавио је том приликом да ће влада накнадно дати писмен одговор на овај демарш сила, али је посланицима сам изјавио да никаквог прекида непријатељства не може бити док још траје рат. Сем тога, он је нагласио да су силе прокламовале неутралност, па су овакви њихови кораци недопустиви.

Јово Поповић је сутрадан изјавио претставницима великих сила у Лондону да су нове границе “не само смијешне” него још и увреда за црногорску националну част после толиких црногорских жртава.

Претставници великих сила у Београду саопштили су 29 марта Николи Пашићу одлуку конференције амбасадора. Пашић је, међутим, изјавио да питање Скадра не зависи само од српске владе, а да повлачење снага из Албаније није могуће док се рат не заврши. Али је он ипак обећао да ће српска, бугарска и грчка влада учинити све што је у њиховој моћи како би Црна Гора попустила. У вези с тим, он је још истога дана, преко свог посланика у Цетињу, поручио црногорској влади да нема никаквог изгледа да се Скадар добије, да се Србија и Црна Гора могу одупирати захтевима сила само до ултиматума, али да би у том случају могле више изгубити. Стога је, по његовом мишљењу, требало благовремено размислити да ли би се, можда, добила већа територија око Скадра ако би се попустило пре ултиматума. “Нама су почели да прете са свих страна, ако одмах не повучемо војску”, наглашавао је Пашић.

Међутим сва саопштења и савети нису изменили став црногорске владе и краља Николе, који су питање Скадра третирали као питање живота и части. Писмени одговор владе, који је посланицима великих сила уручен 1 априла, био је готово потпуно идентичан с усменом изјавом министра Вукотића. Влада је, према том одговору, задржала себи право да се о албанским границама договори са својим савезницима, али је “са жаљењем” одбила да прихвати захтев сила да напусти опсаду Скадра и повуче трупе из Албаније, пошто рат с Турском још траје, а “велике силе су и саме свечано изјавиле у почетку рата, да неће ни у чему отежавати ратне операције и да ће сачувати потпуну неутралност”. Влада је, сем тога, изјавила да ће дати “најозбиљније” гаранције у питању грађанских слобода и слобода вероисповести, “без разлике вјере и народности”.

Пашић је писмено одговорио на демарш тек 6 априла. Он се није директно изјаснио о границама Албаније, пошто демаршом оне нису биле прецизно одређене. Даље, он је изјавио да непријатељства не може прекинути док још постоје турске трупе у Албанији, посебно у Скадру, али да ће Србија повући своју војску из Албаније чим се мир закључи. Пре то није могуће учинити, како је стајало у одговору, јер се не зна тачно докле ће ићи албанске границе. Пашић је одбио захтев у погледу гаранције верских и грађанских слобода албанске мањине, јер је крњио државни суверенитет, али је нагласио да српски устав гарантује потпуну верску слободу и да је Србија позната “као једна од најтолерантнијих држава”.

Овакав став Црне Горе и Србије, разуме се, није задовољио силе, нарочито Аустро-Угарску. Берхтолд је већ 31 марта потсетио Греја на Хартвигово оклевање да се прикључи претставницима осталих сила ради демарша код српске владе, па је изразио сумњу и ефикасност демарша уопште. Одуговлачење српске и црногорске владе с писменим одговорима, од којих иначе није очекивао много, сматрао је маневром да се добије у времену, док српске трупе које се пребацују у Албанију не заузму Скадар. Он је, даље, изјавио да је неслужбено обавештен да се бомбардовање Скадра наставља, а ако се то и службено потврди, аустро-угарска флота ће бити спремна да уплови у црногорске воде, па је изразио наду да ће и енглеска флота бити спремна да то исто учини.

Због поменутог одговора претставника црногорске владе, као и због напада Приморског одреда на Тарабош и реаговање Аустро-Угарске, конференција амбасадора је 31 марта закључила да је демонстрација флоте у црногорским водама неопходна и да та демонстрација треба да има интернационалан карактер. Едвард Греј је притом нагласио да би био спреман да допусти заузимање Бара од стране већег броја сила, и да се саопшти Црној Гори да ће трупе великих сила остати у Бару све док се не прекине с опсадом Скадра, али то само под претпоставком да Бар није утврђен, јер није желео да своје бродове и људство излаже ризику. Истовремено је одлучено и да се од грчке владе тражи да обустави пребацивање трупа у Албанију. Учешћу у демонстрацији се још противила само Француска: Њена влада је 1 априла размотрила ово питање на специјалној седници и закључила да ће учествовати у демонстрацији само уколико буду учествовале све силе. Уколико пак Русија не хтедне учествовати, Француска ће послати своје бродове само после изричитог руског мандата у том смислу. Ипак је тога дана француски министар морнарице издао наређење да брод “Едгар Кине” из Пиреја отплови за Крф, где је требало да сачека ново наређење.

Поводом вести о нападу Црногораца на Тарабош 31 марта, руски министар иностраних послова Сазонов је примио амбасадоре западних сила. Још на том састанку је француски амбасадор на захтев аустро-угарског амбасадора, сачинио телеграм који је руска влада требало да достави владама западних сила обавештавајући их да одобрава коле