Закључак о боју код Кичева

Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора

Ослобођењем Кичева, у исто време када и Прилепа, био је, у ствари, савладан појас тешко проходног планинског земљишта које је Вардарској армији пружало услове да задржавањем српских снага ствара време да се припреми за одлучујућу битку. Кичево, као и Прилеп, требало је да послуже као полазна основица за концентрично наступање српске војске ка Битољу, где се прикупљала Вардарска армија. Заузимањем Кичева, Моравска дивизија II створила је услове да успешно штити десни бок српске 1. армије од евентуалног удара турских снага с правца Дебра и Кичева, преко Брода. Истовремено је, наступајући у међупростору између 1. и 3. армије, својим присуством у неку руку остварила континуитет испрекиданог фронта. Њој су се, држећи ову важну раскрсницу, зависно од ситуације на бојишту, пружале могућности за дејство у више праваца: ка Дебру, Охриду, Битољу, Крушеву или Прилепу.

Међутим, ни у току наступања Моравске дивизије II према Кичеву извиђачка активност јединица и извиђачких органа није успевала да Штабу дивизије пружи потребне податке о непријатељу, пре свега зато што се и на овом правцу недозвољено лако губио додир с турским снагама у одступању, јер није био примењен систем непрекидног деловања извиђачких патрола и коњичких блиских и даљних извидница, иако су постојали услови чак и за убацивање извиђачких органа у редове дезорганизованих турских снага. Чак ни после једнодневног задржавања у Гостивару није се могла имати јасна ситуација о присуству турских снага у рејону Маврових Ханова и на правцу Гостивар – Дебар. Због такве неизвесности, даље наступање дивизије морало је бити организовано тако да се може одбити и непријатељски напад с правца Дебра, крећући се опрезио, у три посебна и међусобно веома удаљена ешелона, мада то није налагала објективна ситуација, нити је било у духу војних правила. Пошто се није могла искључити могућност судара с непријатељем, требало је ипак наступати прикупљенијим снагама. Зато је такав поступак имао супротан ефекат, јер је први (челни) ешелон, који је у ствари имао улогу претходнице, код Кичева изненада наишао на прикупљене, знатно јаче, турске снаге, и само захваљујући њиховој неодлучности и слабом моралу овај дивизијски ешелон није запао у већу кризу. А чињеница да је овај ешелон био изненађен, иако се на челу кретало шест ескадрона коњице, указује да је извиђање било потпуно занемарено. Теже последице су избегнуте, поред осталог, сналажљивошћу и одлучношћу старешина ових јединица, посебно команданта 3. пешадијског пука.

Напад на непријатеља код Кичева изведен је плански. Маневри на крила и бокове турских снага, посебно на Јаворском вису, који је представљао најважнији објекат у систему одбране, изведени су вешто. То је непријатеља присилило да се у нереду повуче. Али је потпуни успех изостао због тога што, у оквиру плана боја, неке јединице нису извршиле постављене задатке. Заправо, због тога што је изостало енергично дејство, више-мање свих снага, а посебно десног крила, онда када је непријатељ почео да одступа, нагомилане турске снаге на Великој реци избегле су праву катастрофу која је у датој ситуацији била неизбежна. Заробљено је само око 100 турских војника.

Истина, кад разматрамо деловање јединица Моравске дивизије II у борбама код Кичева, морамо имати у виду то да су оне у борбу ступиле после шестодневног наступног марша преко тешког планинског земљишта, у прилично неповољним временским условима, прелазећи дневно просечно више од 20 км. Зато је одбацивање турских снага из рејона Кичева представљало утолико већи успех ове дивизије, при чему је значајно учешће македонских добровољаца.

Што се тиче 7. турског корпуса, он би свакако у погледу добитка у времену, више постигао да је на путу од Гостивара до Кичева, на узастопним природно погодним положа- јима, делом својих снага, чак и без јачих окршаја, успоравао наступање Моравске дивизије II и наносио јој губитке. То је могао утолико успешније када се има у виду слаба извиђачка делатност српских јединица. Међутим, у борби код Кичева он је, постигавши изненађење, смелијим дејством могао, можда, претходници српске дивизије нанети теже губитке. А следећег дана, у погледу одбране, његов успех би, вероватно, био већи да је ефикасније искористио погодност земљишта, нарочито на свом левом крилу. Стога изгледа да је највећи успех овог корпуса у борби код Кичева у томе што је искористио неефикасност српских снага и извукао се преко Велике реке без тежих губитака.

Моравска дивизија II није предузела гоњење, иако је повлачење деморалисаних турских снага, и после извлачења са бојишта, било неуредно. Истина, због наглог уздизања Прострањске планине и планине Крушке, због каналисаности борбених дејстава на друм који води преко села Сопа и Демир-Хисара и због заморености трупа, услови за гоњење су били неповољни, али не и немогући, нарочито ако би се, за паралелно гоњење, користила планинска стаза преко села Свиништа, села Белице и села Црска. Ипак, у погледу гоњења одлучујуће је било наређење Врховне команде од 31. октобра да се ова дивизија после ослобођења Кичева тамо задржи до даљег наређења и за то време припреми за следеће операције.