Положај турске Вардарске армије и процена Битољске операцијске зоне

997

Оперативно-стратегијски положај турске Вардарске армије после Кумановске операције

Када се завршила кумановска операција, турска Вардарска армија, као главна турска снага на западном делу ратишта, нашла се у изванредно неповољном оперативно-стратегијском положају. Поражене у бици на Куманову, главне снаге ове армије су 24. октобра 1912. увече, незадрживо и у нереду, одступиле ка Скопљу и Велесу, остављајући главним српским снагама потпуно отворен правац за наступање у долину Вардара. Српска 2. армија, наступајући са истока, преко Криве Паланке и Царевог Села, сломила је отпор помоћних снага ове турске армије, које су затварале криворечко-злетовски и брегалнички правац, и избила на линију Кратово – Кочане, усмеравајући се главним снагама ка Штипу. Истовремено је сасвим разбијен Приштински одред Вардарске армије, који је требало да штити косовски правац, и 3. српској армији је био отворен пут за несметано наступање ка Скопљу. Српске снаге за операције у Санџаку, сломивши отпор турских снага, завршиле су ослобођење Новопазарског Санџака и, повезујући се с левим крилом Источног одреда црногорске војске, биле спремне за наступање ка Метохији. Источни одред црногорске војске је разбио турске снаге на простору између Таре и Лима, завршио ослобођење Санџака и североисточног дела Црне Горе и, из- бивши у Метохију, створио услове за непосредно садејство са српским трупама у даљем вођењу рата. У међувремену су главне снаге црногорске војске, сломивши отпор турских снага у граничном појасу на скадарском правцу, избиле пред Скадар и опселе скадарски утврђени рејон. Већ у првим данима рата, грчка војска је у Тесалији и Епиру задала озбиљне ударце, иначе слабим, снагама турске Западне војске на грчко-турском фронту, при чему се у Тесалији приближила Солуну, усмеравајући део снага ка Битољу, тј. у позадини Вардарске армије, а у Епиру је турске снаге набацила на утврђену Јањину.

Како се види, турска Западна војска је првих дана рата претрпела тешке поразе на свим фронтовима овог дела ратишта. Стога је њен оперативно-стратегијски положај био веома тежак. То утолико више што је и турска Источна војска, на бугарско-турском фронту у Тракији, код Лозен-града и Лилебургаса, доживела тешке поразе.

Због тога је оперативно-стратегијски положај Вардарске армије, чије су главне снаге, растројене, у нереду одступиле према југу, био утолико тежи што није могла очекивати неку помоћ и попуну свежим снагама из дубине војишта, јер команда Западне војске није имала јачих оперативних резерви. Да је тада српска војска испољила само још нешто јачи притисак, Вардарска армија би била растројена и потпуно неспособна за озбиљнији отпор. Међутим, ни српска 1. армија, чија команда није уочила да су на Куманову поражене главне снаге Вардарске армије, ни крилне српске армије, које су такође поразиле турске снаге пред собом, нису предузеле гоњење у коме би сасвим разбиле, паником већ захваћене и растројене, дивизије ове турске армије. Напротив, уместо енергичног гоњења, све три српске армије, посебно главна, 1. армија, очекујући одсудну битку у дубини војишта, наступале су наредних дана веома опрезно и споро. То је, у ствари, омогућило командантима јединица Вардарске армије да, енергичним мерама, у току извлачења према Вардару и даље, постепено прикупе своје растројене дивизије и корпусе, на тај начин избегну коначно расуло и катастрофу своје армије, и тако створе услове за даљи организовани отпор. Турска команда је отпочела при- преме за нову одсудну битку с циљем да туче српску војску, као главну противничку снагу на западном делу ратишта, и тиме дотадашњи неповољан развој догађаја преокрене у своју корист.

Међутим, иако су, због слабе организације извиђачке и обавештајне службе српске Врховне команде и команди армија, били створени услови да већ поражена Вардарска армија преброди кризу и настави рат, ипак је исход кумановске операције имао пресудан утицај на даљи ток рата на вардарском војишту. И то како због тога што се последице пораза у овој операцији на морал Вардарске армије нису тако брзо могле отклонити, тако и због тога што је српска војска, која је иначе у овај ослободилачки рат ушла с посебним одушевљењем, стекла ново самопоуздање и уверење у коначну победу, што је, разуме се, било од посебног значаја у извођењу даљих операција.

 

Повлачење Вардарске армије ка Прилепу и Кичеву и намере ове армије

После пораза код Куманова и на линији Црни врх – Кочани цела Вардарска армија се у нереду повлачила ка југу. А пошто је изостало гоњење од стране српских снага, растројене јединице 6. корпуса су се, у непрекидном повлачењу преко села Орешана и Катланова, сливале у Велес. Али, због лоше организације прихвата и због опште деморализације, један део људства се није задржао у Велесу, већ је одступио даље. Штаб Вардарске армије је 24. октобра, после 23 часа, стигао из Зубовца у Св. Николу, где је наређено и прикупљање 5. корпуса. Сам командант армије, Зеки-паша, пожурио је у Велес, где је стигао 25. октобра, око 4 часа, с циљем да претекне и сакупи јединице 6. корпуса, како би се поступило у духу депеше Команде Западне војске од 24. октобра 1912.- „да се на линији Штип – Св. Никола – Скопље уложе напори да би се спасло оно што се може спасити”. Наиме, командант Западне војске, Али Риза-паша, замислио је да се нова линија одбране организује на десној обали Вардара, у висини Велеса, јер се плашио да би дубљим одступањем, у условима неуредног повлачења, могло доћи до још већег осипања растројених јединица. Пошто се 7. корпус већ налазио у Скопљу, то су се, 25. октобра изјутра, на поменутој линији налазиле све јединице Вардарске армије. Али, сем 13. дивизије и донекле 15. дивизије, све су те јединице биле растројене и неспособне за борбу. Штипска редифска дивизија тек касније је делимично сакупљена у Велесу. Велики број војника, јашући товарне и запрежне коње, самовољно се кретао свим путевима за Битољ или се возовима превозио у Солун.

Командант Западне војске је упорно настојао да се одбрана организује испред В