Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Оперативно-стратегијски положај турске Вардарске армије после Кумановске операције
Када се завршила кумановска операција, турска Вардарска армија, као главна турска снага на западном делу ратишта, нашла се у изванредно неповољном оперативно-стратегијском положају. Поражене у бици на Куманову, главне снаге ове армије су 24. октобра 1912. увече, незадрживо и у нереду, одступиле ка Скопљу и Велесу, остављајући главним српским снагама потпуно отворен правац за наступање у долину Вардара. Српска 2. армија, наступајући са истока, преко Криве Паланке и Царевог Села, сломила је отпор помоћних снага ове турске армије, које су затварале криворечко-злетовски и брегалнички правац, и избила на линију Кратово – Кочане, усмеравајући се главним снагама ка Штипу. Истовремено је сасвим разбијен Приштински одред Вардарске армије, који је требало да штити косовски правац, и 3. српској армији је био отворен пут за несметано наступање ка Скопљу. Српске снаге за операције у Санџаку, сломивши отпор турских снага, завршиле су ослобођење Новопазарског Санџака и, повезујући се с левим крилом Источног одреда црногорске војске, биле спремне за наступање ка Метохији. Источни одред црногорске војске је разбио турске снаге на простору између Таре и Лима, завршио ослобођење Санџака и североисточног дела Црне Горе и, из- бивши у Метохију, створио услове за непосредно садејство са српским трупама у даљем вођењу рата. У међувремену су главне снаге црногорске војске, сломивши отпор турских снага у граничном појасу на скадарском правцу, избиле пред Скадар и опселе скадарски утврђени рејон. Већ у првим данима рата, грчка војска је у Тесалији и Епиру задала озбиљне ударце, иначе слабим, снагама турске Западне војске на грчко-турском фронту, при чему се у Тесалији приближила Солуну, усмеравајући део снага ка Битољу, тј. у позадини Вардарске армије, а у Епиру је турске снаге набацила на утврђену Јањину.
Како се види, турска Западна војска је првих дана рата претрпела тешке поразе на свим фронтовима овог дела ратишта. Стога је њен оперативно-стратегијски положај био веома тежак. То утолико више што је и турска Источна војска, на бугарско-турском фронту у Тракији, код Лозен-града и Лилебургаса, доживела тешке поразе.
Због тога је оперативно-стратегијски положај Вардарске армије, чије су главне снаге, растројене, у нереду одступиле према југу, био утолико тежи што није могла очекивати неку помоћ и попуну свежим снагама из дубине војишта, јер команда Западне војске није имала јачих оперативних резерви. Да је тада српска војска испољила само још нешто јачи притисак, Вардарска армија би била растројена и потпуно неспособна за озбиљнији отпор. Међутим, ни српска 1. армија, чија команда није уочила да су на Куманову поражене главне снаге Вардарске армије, ни крилне српске армије, које су такође поразиле турске снаге пред собом, нису предузеле гоњење у коме би сасвим разбиле, паником већ захваћене и растројене, дивизије ове турске армије. Напротив, уместо енергичног гоњења, све три српске армије, посебно главна, 1. армија, очекујући одсудну битку у дубини војишта, наступале су наредних дана веома опрезно и споро. То је, у ствари, омогућило командантима јединица Вардарске армије да, енергичним мерама, у току извлачења према Вардару и даље, постепено прикупе своје растројене дивизије и корпусе, на тај начин избегну коначно расуло и катастрофу своје армије, и тако створе услове за даљи организовани отпор. Турска команда је отпочела при- преме за нову одсудну битку с циљем да туче српску војску, као главну противничку снагу на западном делу ратишта, и тиме дотадашњи неповољан развој догађаја преокрене у своју корист.
Међутим, иако су, због слабе организације извиђачке и обавештајне службе српске Врховне команде и команди армија, били створени услови да већ поражена Вардарска армија преброди кризу и настави рат, ипак је исход кумановске операције имао пресудан утицај на даљи ток рата на вардарском војишту. И то како због тога што се последице пораза у овој операцији на морал Вардарске армије нису тако брзо могле отклонити, тако и због тога што је српска војска, која је иначе у овај ослободилачки рат ушла с посебним одушевљењем, стекла ново самопоуздање и уверење у коначну победу, што је, разуме се, било од посебног значаја у извођењу даљих операција.
Повлачење Вардарске армије ка Прилепу и Кичеву и намере ове армије
После пораза код Куманова и на линији Црни врх – Кочани цела Вардарска армија се у нереду повлачила ка југу. А пошто је изостало гоњење од стране српских снага, растројене јединице 6. корпуса су се, у непрекидном повлачењу преко села Орешана и Катланова, сливале у Велес. Али, због лоше организације прихвата и због опште деморализације, један део људства се није задржао у Велесу, већ је одступио даље. Штаб Вардарске армије је 24. октобра, после 23 часа, стигао из Зубовца у Св. Николу, где је наређено и прикупљање 5. корпуса. Сам командант армије, Зеки-паша, пожурио је у Велес, где је стигао 25. октобра, око 4 часа, с циљем да претекне и сакупи јединице 6. корпуса, како би се поступило у духу депеше Команде Западне војске од 24. октобра 1912.- „да се на линији Штип – Св. Никола – Скопље уложе напори да би се спасло оно што се може спасити”. Наиме, командант Западне војске, Али Риза-паша, замислио је да се нова линија одбране организује на десној обали Вардара, у висини Велеса, јер се плашио да би дубљим одступањем, у условима неуредног повлачења, могло доћи до још већег осипања растројених јединица. Пошто се 7. корпус већ налазио у Скопљу, то су се, 25. октобра изјутра, на поменутој линији налазиле све јединице Вардарске армије. Али, сем 13. дивизије и донекле 15. дивизије, све су те јединице биле растројене и неспособне за борбу. Штипска редифска дивизија тек касније је делимично сакупљена у Велесу. Велики број војника, јашући товарне и запрежне коње, самовољно се кретао свим путевима за Битољ или се возовима превозио у Солун.
Командант Западне војске је упорно настојао да се одбрана организује испред Велеса, истичући: „Даље од тога изложићемо се – сачувај нас боже! – поразу и растројству”. Међутим, командант 7. корпуса, Фети-паша, припремао се да напусти Скопље, а командант 16. дивизије 5. корпуса – да се повуче из Штипа ка Велесу, иако су се снаге противника још налазиле у Кочанима.
Двадесет петог октобра Битољска редифска дивизија 6. корпуса се, у расулу, повлачила у Прилеп, док су се јединице 17. дивизије прикупљале у рејону Велеса. Командант овог корпуса је, грешком, и поред наређења да дође у Велес, преко Тетова пошао за Скопље. Због тога је Команда Вардарске армије издавала наређења непосредно командама дивизија.
Када је, 25. октобра, коначно оценио размере пораза у кумановској операцији, командант Вардарске армије одлучио је да 5. корпус из Св. Николе пребаци у Велес; а да би обезбедио његово повлачење и прихват, он је 17. дивизији наредио да се прикупи источно од Вардара, на линији Пашино Село – Кумарино. Али га је командант ове дивизије известио да то није изводљиво, јер “… у рукама нема ни једног јединог војника”; да су војници који беже деморалисани, да их је немогуће задржати и да су у таквом стању да се на њих не може рачунати. И командант Битољске редифске дивизије је известио 25. октобра: “… Упркос напорима … сакупљено је само 50 људи из Кичевског батаљона. Остало људство побегло је делом ноћу, а делом се растурило по околини”.
Када је стигао у Велес, командант 5. корпуса Саид-паша добио је задатак да прикупи растурене јединице, заустави војнике који су возовима бежали из Скопља за Солун, групише снаге које су одступале од Кочана и Кратова и од њих поново створи организоване јединице.
О тешкој ситуацији својих снага известио је и командант 7. корпуса, истичући да се допунско и редифско људство разбежало и да се Скопље не може бранити. Он је сву тежину ситуације изразио речима: „Од самоубиства ме задржава страх да ће оно бити приписано малодушности”. Тога дана је, због неуспеха, и командант Вардарске армије безуспешно молио да буде разрешен дужности.
Тако су на правцу Велеса остале три дивизије, с тим што су се 13. и 16. дивизија ноћу између 25. и 26. октобра налазиле источно од Велеса, док је 15. дивизија, крећући се целе ноћи, стигла у Велес изјутра 26. октобра.
Турска Врховна команда је у току битке код Куманова, 24. октобра, наредила Команди Западне војске да, улажући крајње напоре, организује сигурну одбрану Солуна, а у погледу Вардарске армије је нагласила: “… потпуно победити и уништити српску војску, која је јуче успешно задржана, после чега са Вардарском армијом и свим расположмвим снагама енергично надирати према линији Дупница – Ћустендил, ради олакшања операција које ће предузети Источна војска из Тракије”. Из овог наређења се јасно види да је командант Вардарске армије сасвим нереално оценио резултате које је његова армија постигла првог дана кумановске битке. А 24. октобра, већ после подне, било је јасно да ова армија не може извршити добијено наређење Врховне команде. Пошто је ноћу 24/25. октобра прешао из Солуна у Битољ, сутрадан је Штаб Западне војске, схвативши, изгледа, да Вардарска армија није у стању да одбрану источно од Вардара организује у духу његовог ранијег захтева, као и ради одбране Солуна у складу с наређењем Врховне команде од претходног дана, издао заповест да се Вардарска армија, 7. корпус и 18. дивизија из рејона Соровића повуку ка Битољу ради одбране овога града; да се Комбиновани 8. корпус и Неврокопски и Струмички одред Струмичког корпуса повуку ка Солуну и да под командом Хасан Тахсин-паше организују одбрану овога града. Заповест се завршавала позивом: “… да би се овај период, који ће према славној прошлости османске војске остати сраман, поново овенчао славом и чашћу трона, као прво, позвати на дужност официре, а као друго, подићи морал војника”.
У духу ове заповести требало је да се три корпуса прикупе у Битољу, два у рејону Солуна, један у ширем рејону Дебра и по један у Скадру и Јањини. Овакво груписање снага свакако се заснивало на замисли и плану даљег извођења одбрамбених операција на западном делу балканског ратишта. Али су снаге Западне војске оваквим распоредом биле развучене на веома широком фронту. Очигледно, тежило се да се брани све, а тиме су се пружиле могућности војскама балканских савезника да почесно туку турске снаге.
Из чињенице да су се, према овој заповести, у рејону Битоља имала прикупити три турска корпуса види се да су на том правцу очекиване главне снаге српске војске. То значи да је требало да ове турске снаге бију одлучујућу битку – битољску. Али ако се коначно решење рата на западном војишту морало очекивати у сукобу са главним снагама српске војске, онда су три турска корпуса представљала исувише слабу снагу. Очигледно је да је на правцу Битоља требало груписати јаче снаге, или на рачун снага које су ангажоване према црногорској војсци или оних према грчкој војсци.
Пошто је 25. октобра морала да одустане од замисли да се одбрана организује на Вардару, иако је то било целисходно решење, Команда Западне војске је следећег дана захтевала од команданта Вардарске армије да је извести о својим даљим намерама. Зеки-паша је одговорио да се, пре свега, ради на прикупљању и сређивању јединица, а затим да ће се Вардарска армија организовано повлачити преко Прилепа ка Битољу, водећи заштитничке борбе на повољним, природним, одбрамбеним линијама. То је било у духу заповести Али Риза-паше од претходног дана.
Применом најоштријих мера и ванредним личним залагањем команданта 5. корпуса делимично је повраћен ред код јединица у Велесу. Али је ситуација турских снага овога дана у целини била тешка. Остаци Штипске и Битољске редифске дивизије још увек се нису били прикупили и средили. У Прилепу је командант 17. дивизије, Мустафа-паша, прикупљао остатке своје дивизије, 16. дивизија се повлачила у село Извор, а 15. дивизија у село Челтик (Оризаре). Коњичка дивизија, која је била спала на око 450 коњаника, стигла је у Велес, где је преформирана у Самосталну бригаду и стављена под команду пуковника Мухлис-бега, док је њен 1. коњички пук био отишао са 7. корпусом у правцу Тетова. На десном крилу Вардарске армије био је незаштићен пут Штип – Криволак, али је командант тиквешких мустахфиза известио да ће се на Вардару моћи бранити с неколико хиљада људи. Јединице 7. корпуса још се нису биле средиле, а становништво Тетова је захтевало да се одступи и тако град сачува од рушења. Стога је постојала опасност да се дејством српских снага с правца Кичева пресече веза са Битољем.
Пошто је свестраније проценио ситуацију, командант Вардарске армије је дошао до закључка да треба напустити одбрану Велеса, тим пре што су испред Велеса били размештени многи збегови избеглица који нису успели да се даље евакуишу. Зато је он 27. октобра Команди 5. корпуса наредио: „Ако се Велес не може дуже бранити услед недовољно расположивих снага и деморалисаности људства, слабим снагама пешадије и коњице посести заштитнички положај на левој облаи Вардара, под чијом заштитом главнину корпуса постепено повлачити ка Прилепу, с тим да се утврде Плетвар и Присад, источно и североисточно од Прилепа. С коњицом вршити осматрање и извиђање на правцима према Штипу, Св. Николе, Ајвалту. Пољску артиљерију већ од сада упућивати у Прилеп”. У наређењу је наглашено да ће Штаб армије тога дана и наредне ноћи остати у Велесу.
Команданту Тиквешког редифског батаљона је такође наређено да прикупи људство и из Тиквеша крене за Прилеп, где је 17. дивизија, према извештају њеног команданта, успела да прикупи до 2.000 људи, једва по 800 људи у једпом пуку.
Тако је командант Вардарске армије, приступајући извршењу заповести команданта Западне војске од 25. октобра, одлучио да се повуче на природно јаку линију одбране Плетвар – Присад, препустивши команданту 5. корпуса да сам одреди заштитницу слабијег састава, што је, у ствари, било у складу са ситуацијом, пошто српске снаге и нису вршиле гоњење. У заштитницу су одређени Коњичка бригада и 37. пук 13. дивизије, који су, с положаја на левој обали Вардара, штитили одступање главних снага према Прилепу.
О својој одлуци је командант Вардарске армије известио команданта Западне војске, упознавши га да је 7. корпусу наредио да организује одбрану код Тетова. Међутим, Али Риза-паша, не обазирући се на ауторитет команданта Вардарске армије, истога дана је 7. корпусу наредио да се преко Гостивара и Кичева повуче за Прилеп, „пошто је нецелисходно задржавање … у околини Тетова”.
Сутрадан, 28. октобра, у Прилепу су се делимично прикупили 16. редифска дивизија и остаци Штипске редифске дивизије 5. корпуса, као и 17. и Битољска редифска дивизија 6. корпуса. Редифске дивизије су попуњене са око 2.500 људи из допунских јединица приспелих из Анадолије.
Око 15 часова овога дана заштитнички делови, који су се налазили источно од Велеса, отпочели су, под притиском српских снага, повлачење преко Вардара, рушећи за собом мостове на реци. Пред вече је и Штаб Вардарске армије кренуо из Велеса и у 21,30 стигао у Извор, док се заштитница задржала у Челтику. Српске снаге су те ноћи заузеле Велес.
Расветљавање ситуације пред фронтом и план српске Врховне команде за даље вођење рата
Пошто ни Команда 1. армије, ни српска Врховна команда нису правовремено схватиле значај и оперативно-стратегијске последице кумановске битке, и даље чврсто верујући да одлучујућа битка предстоји у дубини војишта, то су покрети свих армија, мада извођени врло опрезно и споро, наредна три дана вршени према раније створеној концепцији битке на Овчем пољу. Због тога је 3. армија продужила покрет према Скопљу иако то није било у складу са оперативно-стратегијском ситуацијом на војишту.
Штавише, када је 26. октобра, почела схватати да више не треба очекивати битку на Овчем пољу, Команда српске 1. армије и даље је остала неодлучна, јер, изгубивши борбени додир с непријатељем, није успела да оцени намере и могућности турских снага на простору Штип – Велес, односно у рејону Тетова. Зато је она, погрешно закључивши да ће се турске снаге одсудно бранити на линији Штип – Велес, ноћу 26/27. октобра обуставила даље покрете трупа и приступила припреми за напад на замишљене турске положаје. Сутрадан је издала заповест за тај напад, који је требало да почне 30. октобра. Тако је 1. армија, с претпоставком да су се турске снаге правовремено утврдиле и припремиле за одбрану на линији Штип – Велес, задржана на достигнутој линији више од три дана, ради одмора, прегруписавања и припрема за напад. Јединице 1. армије су биле овако распоређене: Моравска дивизија I у Скопљу, Дринска дивизија I у рејону Агиног Села, Дунавска дивизија I на положају Зубовски рид, Тимочка дивизија II у рејону Бучинске планине, Дунавска дивизија II у рејону јужно од Бизлима, Коњичка дивизија у рејону Св. Николе.
Команда 1. армије своју одлуку о задржавању јединица на овој линији није изменила чак ни 28. октобра, када је добила обавештење да су непријатељски делови напустили Штип и Богославац и да се главне турске снаге повлаче ка Прилепу уз запггиту својих делова у висини Велеса, јер је сматрала да је пред нову офанзиву потребно одморити и попунити јединице исцрпљене у осмодневним борбама и маршевима. Разуме се, тиме је пропуштена изванредна могућност да се, у том критичном тренутку за турску војску, ангажовањем свих снага и средстава у оперативном гоњењу, нађе решење коначне победе. Зато су командант Вардарске армије и командант њеног 5. корпуса, искористивши грешке српске команде, успели да своје разбијене и деморалисане, јединице прикупе и организовано извуку преко Вардара, у складу с концепцијом даљег вођења рата.
Ситуација је била разјашњена тек када је Дунавски коњички пук, 27. октобра, без борбе заузео Св. Николу, а командант Коњичке дивизије известио да у Штипу нема турске војске. Српска Врховна команда је најзад, 28. октобра, схватила значај кумановске битке и ослободила се заблуде о предстојећем решавајућем судару са главним турским снагама на Овчем пољу, која је тако дуго спутавала њену одлучност, иницијативу и акцију. Тада је и она дошла до закључка да се главне турске снаге повлаче правцем Велес – Прилеп – Битољ а помоћне правцем Тетово – Кичево – Битољ и да слабији делови одступају низ Вардар.
У складу с тим, српска Врховна команда је створила план за даље вођење рата. Општа замисао је била да се туче турска Вардарска армија, која је одступала према југозападу, ослободи Метохија и избије на Јадранско море. У духу тога требало је да 1. армија, ојачана Моравском дивизијом II, дејствује против турске Вардарске армије; да 3. армија, јачине две дивизије, наступа ка Призрену и Ђаковици са задатком да овлада Метохијом, а потом, кроз северну Албанију, избије на Јадранско море; да Ибарска војска, наступајући од Косовске Митровице ка Пећи, садејствује 3. армији. На молбу бугарске владе, 2. армија (Тимочка дивизија I и Дунавска дивизија II) тих дана је упућена под Једрене као помоћ бугарској војсци.
На основу оваквог плана Врховна команда је, 29. октобра, издала директиву 1. армији да настави наступање и заузме Штип и Велес, с тим да Коњичка дивизија одржава борбени додир с турским снагама у одступању ка Прилепу. На правцу Тетово – Кичево требало је да извиђа 1. коњички пук 1. коњичке бригаде, која је 29. октобра, налазећи се у Скопљу, изашла из састава Коњичке дивизије и стављена непосредно под Врховну команду.
Коњичка дивизија је, међутим, још 28. октобра заузела Велес, после кратког дејства артиљерије и доста слабог отпора турских заштитних делова, што Врховној команди, изгледа, није било познато када је издала директиву 1. армији.
Извештај бугарске 7. дивизије (Рилске дивизије) да се од Радовишта ка Кочанима креће једна јача турска колона од 12 батаљона узнемирио је Врховну команду, и она је, осетивши опасност с тог правца, пожурила да скрене Дунавску дивизију I и упути је у правцу Штипа, где је већ дејствовала једна бугарска бригада са српским 14. пешадијским пуком I. Истовремено је наредила 2. армији да из Штипа ка Радовишту упути једну бугарску бригаду, иако је командант бугарске 7. дивизије на тај правац већ био упутио два пешадијска батаљона с једном брдском батеријом. Наређено је чак и 1. армији да својим најближим трупама садејствује са бугарском бригадом у разбијању тих турских снага. Међутим, ово обавештење је било нетачно, јер су се у рејону Радовишта налазиле незнатне снаге башибозука, па се задржавање Дунавске дивизије I у рејону Штипа касније негативно одразило на ток борбених дејстава северно и источно од Прилепа.
Наступајући од Приштине, 3. армија је, 28. октобра увече стигла у шири рејон Скопља и Куманова. Тада је добила наређење да продужи покрет на југ, до села Ржаничана, и да њена Моравска дивизија II организује обезбеђење Скопља са запада и југозапада. Међутим, ова армија је већ после два дана, у складу с планом Врховне команде, упућена у Метохију ради стварања оперативне основице за продор кроз северну Албанију и излазак на Јадранско море.
У духу директиве Врховне команде, Штаб 1. армије је 29. октобра издао заповест за наступање ове армије следећег дана. Требало је да Коњичка дивизија наступа ка Прилепу и извиђа непријатеља; да Дунавска дивизија I, у складу са налогом Врховне команде, скрене ка Штипу и одатле свој коњички пук упути ка Струмици; да Моравска дивизија I наступа преко Катланова и Новичана и заузме Велес; да Дринска дивизија I (без дивизиона којим је ојачана Дунавска дивизија II у 3. армији) наступа правцем село Сушица – село Крушица – село Иванковци (Ајванли) – село Солајар – к. 392; да се Тимочка дивизија II, крећући се иза Моравске дивизије I као армијска резерва, челом заустави у висини манастира Св. Богородице; да Хаубички дивизион маршује за Дринском дивизијом I, а Градски артиљеријски пук за Тимочком дивизијом II; да се 2. степени колонских комора примакну челом до у висину села Романовца и разместе дуж пута Романовце – Куманово – Врање. Штаб армије требало је да преноћи у Катланову а сутрадан се премести у Велес.
Пошто су турске снаге биле одступиле, јединице 1. армије, наступајући у складу са армијском заповешћу, без борбе су достигле одређене маршевске циљеве и заноћиле у сле- дећем распореду: Штаб армије у Катланову, Моравска дивизија I у Велесу, Дринска дивизија I и хаубичка артиљерија у селу Горубинцу, Дуванска дивизија I у Штипу, Тимочка дивизија II у селу Летевци, и градска артељерија у Ржаничану. Међутим, Коњичка дивизија није поступила у духу армијске заповести да, не губећи борбени додир, наступа за непријатељем у циљу извиђања; уместо тога она је овога дана остала у Велесу, јер је ранијим наређењем било регулисано да се ту задржи све док је не смени Дунавска дивизија I, која је, међутим, морала да скрене ка Штипу.
Тако је, саобразно оперативном плану о даљим дејствима, извршено прегруписавање снага 1. армије за дејство на правцу Велес – Прилеп – Битољ. Главне снаге су концентрисане на правцу Велес – Прилеп, али су помоћне снаге (Дунавска дивизија I), које су предвиђене за дејство на правцу Криволак – Прилеп, привремено упућене у Штип, и тако се удаљиле од свог рејона концентрације (Криволак) око 30 км.
Истовремено с покретом 1. армије ка Велесу, Моравска дивизија II, ојачана 2. пешадијским прекобројним пуком, 1. коњичким пуком, једном коњичком и једном брдском батеријом, на иницијативу команданта дивизије, заузела је Тетово. Тако су за дејство против турске Вардарске армије, после њеног повлачења преко Вардара, образоване две групе: јача, за дејство правцем Велес – Прилеп – Битољ, и слабија, за дејство правцем Тетово – Кичево – Битољ.
Следећег дана, 31. октобра, због неизвесне ситуације на правцу Радовиште – Кочани, све дивизије, изузев Коњичке, задржале су се на својим положајима, и тако је изгубљен још један дан у наступању за турским снагама. Моравска и Дринска дивизија I овога дана су се припремале за даље наступање ка Прилепу, док су Дунавска дивизија I и Тимочка дивизија II остале на својим местима, ишчекујући да се разјасне вести о покретима јачих турских снага с правца Радовишта. Због ове неизвесности Врховна команда је чак наредила да се један ојачани пук Тимочке дивизије II врати у рејон села Идризова, 10 км југоисточно од Скопља, али је, на инсистирање Команде 1. армије, одустала од тог наређења.
Пошто је претходни дан изгубила задржавањем у Велесу, Коњичка дивизија, ојачана једним пешадијским батаљоном и брдском батеријом из Моравске дивизије I, упућена је у оперативно извиђање главних турских снага у повлачењу. Главнина дивизије кренула је из Велеса у 9,30 часова, правцем: село Извор – Прилеп, осигуравајући десни бок једним ескадроном који се кретао правцем с. Јеловце – Крива Круша – с. Бордовце, док су се у левој побочници кретали пешадијски батаљони, брдска батерија и један ескадрон, правцем село Д. оризари – село Ораховац – село Припор – село Попадија. Ка линији село Десово – Хан Авди-паше – село Попадија упућене су извиднице у циљу извиђања и осигурања. Међутим, пошто су турске снаге одступале ка хану Авди-паше, овога дана с њима није успостављен додир, нити је утврђена њихова јачина, па је главнина Коњичке дивизије заноћила у близини Извора, њена лева побочница у рејону села Крајници, извиђачки ескадрон у селу Техову, док су извиднице заноћиле на линији Свињска глава – село Попадија.
Процена битољске операцијске зоне
Операцијска зона на којој се развијала битољска операција граничи се са истока и севера реком Вардаром, са запада високим планинама Шаром, Рудоком, Корабом и Јабланицом, с југа Охридским језером, планином Галичицом, Преспанским језером, планинама Бабом и Кожуфом.
Наслањајући се на грчко војиште, ова зона омогућава непосредно оперативно-тактичко садејство са савезничком грчком војском, док је, због удаљености, искључена могућност било каквог оперативног садејства са бугарском војском. Оперативно садејство са црногорском војском било је могуће само у условима евентуалног продирања црногорске војске преко средње Албаније.
Цела зона је испуњена планинским земљиштем, непролазна и слабо насељена, изузев Полога и плодне Пелагоније, која је, међутим, због великих киша и изливања река, могла бити знатно поплављена.
У захвату ове операцијске зоне протежу се два операцијска правца: Скопље – Тетово – Гостивар – Кичево – Битољ и Велес – Прилеп – Битољ, којима се и повлачила турска Вардарска армија.
Од Тетова до Гостивара, први правац пролази кроз Полог, а затим води преко тешко проходног планинског земљишта. Због тога се овим правцем не могу ангажовати јаче оперативне снаге. Из Гостивара је могуће, преко Маврова и долином Радике, искористити правац Дебар – Охрид, који мада сувише обилазан, изводи на бок битољске битачне просторије; односно правац преко Кичева, који затварају солид- ни кичевски положаји и планина Буковик, врло погодна за одбрану. Са овог правца рокадни пут, преко Брода и Прилепа, изводи у позадину одбрамбене линије на гребену Бабуне.
Операцијски правац Велес – Прилеп – Битољ непосредније изводи у рејон Битоља, тј. на битољску битачну просторију, краћи је и погоднији од претходног, иако и на њему треба савладати јаке бабунске и алиначке положаје. На њему се могу развити јаче снаге. За дејства ка Прилепу могуће је користити два правца: први, Велес – Присад – Прилеп, који иде узаном долином реке Бабуне и изводи на превој Присад, тј. гребен планине Бабуне, и други, дужи, који води од Градског на превој Плетвар и даље ка Прилепу, где се оба правца спајају, ширећи се затим у пространу равницу Пелагонију, на којој могу да дејствују јаче снаге.
Према томе, операцијски правац Велес – Прилеп – Битољ пружао је српским снагама боље услове да испоље своју надмоћност и да брже постигну оперативне резултате.
Ова два операцијска правца су међусобно знатно удаљена, а међупростор је испуњен непролазним, високим, планинама, и зато су потпуно одвојена. То је захтевало да Врховна команда непосредно командује и снагама на помоћном, тетовском, операцијском правцу, до линије Кичево – Прилеп, када су се снаге могле претпотчинити команди главних снага, јер су се тек са ове линије пружале могућности за непосредније међусобно садејство.
Оба ова правца изводила су на крила и бокове битољске битачне просторије, што је омогућавало да се угрозе одступни правци турских снага ка Лерину и Ресну.
Турској Вардарској армији је ова операцијска зона, кроз коју се она повлачила, пружала могућност за избор већег броја, природно јаких, узастопних, одбрамбених линија, по- годних за осматрање и са дубоким пољем ватреног дејства, као и услове за прикривено и лако повлачење у примени маневарске одбране. То јој је омогућавало добитак у времену за фортификацијско ојачање и поседање главне одбрамбене линије у дубини зоне, тј. на подручју битољске битачне просторије.
Јужни део операцијске зоне, тј. рејон Битоља, добро је повезан са грчким војиштем путевима: Битољ – Водена – Солун, Битољ – Кожани – Лариса, Битољ – Ресан – Корча.
Железничка пруга Скопље – Солун је могла веома корисно да послужи српској војсци за снабдевање материјалним средствима. Исто тако је железничка пруга Солун – Битољ могла корисно послужити турским снагама.