Српско-бугарски уговор о савезу и о подели Македоније

1310

У прошлости је било више покушаја стварања балканског савеза, али су они остали безуспешни, пошто великим силама, у првом реду силама Тројног савеза, није ишло у рачун зближење и савез балканских народа и пошто балканске монархије никако нису могле да постигну споразум како да се реши македонско питање. Идеја повезивања балканских народа је оживела у време када је османско царство почело нагло да слаби и пропада и када се поставило питање: да ли ће његови европски поседи бити подељени мећу великим силама или ће их наследити ослобоћени балкански народи, чије је национално бућење обележено учесталим бунама и устанцима. Један од покретача ове идеје у Србији био је Илија Гарашанин. Он је у свом “Начертанију” поставио тезу да “балкански народи могу изградити своју независност само ако избегну мећусобне сукобе, ускладе своје интересе и заједнички бране своју слободу”. На овом послу Гарашанин је радио више година. Најзад за време друге владавине Михајла Обреновића, потписивањем споразума са Црном Гором 1866, са Грчком 1867-1868, са Румунијом 1868. и са бугарским револуционарним комитетом у емиграцији 1867, створен је први Балкански савез. Иако су политику балканске узајамности сви прогресивни покрети и људи у Србији сматрали као једино здраву и реалну спољну политику, од времена успостављања егзархата, 1870. године, почиње процес удаљавања Србије од Бугарске, због македонског питања. После Берлинског конгреса спољнополитичка оријентација краља Милана Обреновнћа била је супротна идеји балканског савеза и она је 1885. године довела до српско-бугарског рата. Нови споразум – Угодба измећу Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 1897. године – пропао је на питању разграничења сфера у Македонији. Српско-бугарски уговор о савезу од 1904. године такоће је остао мртво слово на папиру, јер је Аустро-Угарска успела да спречи зближење измећу ових балканских држава, па су српско-бугарски односи, уместо зближења, почели да се заоштравају, али су до јесени 1906. године, по спољној форми, ипак задржали своје раније пријатељско обележје. По доласку Д. Станчева за бугарског министра спољних послова, а нарочито после његовог пута у Беч и Берлин, ти односи су сасвим изгубили свој ранији карактер и почели нагло да се заоштравају, јер је он, на инсистирање Аустро-Угарске, издејствовао да бугарска влада одустане од тајног аранжмана по коме је, до закључења трговинског уговора измећу Србије и Бугарске, имао да се примењује стари трговински уговор од 1897. године. Последица тога било је опадање српског извоза у Бугарску и укидање повластица којима се на почетку царинског рата користио српски извоз у транзиту преко Бугарске и њених пристаништа Бургаса и Варне. У то време у Бугарској се све чешће почињу јављати напади на Србију због њене политике према Македонији. Криза српско-бугарских односа је достигла врхунац у пролеће 1907. године када је бугарски војни министар Михаил Савов претио Србији ратом. Страхујући од евентуалног напада Бугара, српска влада је са Турском отпочела преговоре о савезу против Бугарске. У таквој сигуацији руска влада је оштро упозорила српску и бугарску владу да ће за све евентуалне нереде и ратне заплете бити одговорна она страна која прва отпочне рат.

Пад стамболовиста и долазак демократа на власт у Бугарској, почетком 1908. године, нису побољшали климу у српско-бугарским односима. Иако су заступали политику зближења са Русијом, демократи су пооштрили непријатељско расположење према Србији. Многе измишљене афере: “о преносу тела генерала Петрова, о умоболној учитељици Илијевној, о нападу на војне магацине, о тровању воде у софијском водоводу, о завери против бугарског кнеза уз учешће Срба, о тенденциозним и преувеличаним вестима о српској пропаганди у Македонији” – имале су за циљ да затрују и заоштре српско-бугарске односе. Владајући кругови у Србији са нарочитим су подозрењем гледали на аустроугарско-бугарско зближење, које се јавно манифестовало једновременим прогласом бугарске независности и анексије Босне и Херцеговине. То, према схватању српске владе, није била ни случајна ни импровизована појава, већ “последица и круна дугогодишњег ревносног рада како са бугарске тако и са аустро-угарске стране.”

Младотурска револуција је донекле ублажила заоштравање српско-бугарских односа, који су постали хладно-коректни. Мећутим, општа политичка ситуација на Балкану, нарочито тежње Аустро-Угарске да продре ка Солуну, које су непосредно угрожавале Србију, а посредно и Бугарску – због намера Аустро-Угарске да створи једну велику Албанију која би се протезала све до Вардара, што би сметало бугарским претензијама у Македонији – захтевале су зближење Србије и Бугарске ради заједничког одупирања аустроугарском надирању, на чему је српска влада упорно радила. Чим су избили цариградски нереди, српска влада је поново узела иницијативу – дипломатским путем и преко штампе – за потписивање српско-бугарског споразума. То је било предмет поверљиве коресподенције измећу српског министарства иностраних послова и бугарског посланства у Београду, која је трајала три месеца. Званични бугарски кругови су се, мећутим, ограничили на примање српских изјава, не показујући при томе никакве знаке одобравања. Напротив, неки од њих су изјављивали “да политички споразуми мећу балканским државама, у данашњим приликама, долазе у област непрактичних, а по балканске народе чак и опасних жеља”. Одговарајући на чланак београдске “Самоуправе” о зближењу измећу Србије и Бугарске, полузванични орган бугарске владе “Препорец”, у броју од 16. јуна 1909. године, писао је “да је сва сметња српско-бугарском спораз