Српско-бугарски уговор о савезу и о подели Македоније

1966

У прошлости је било више покушаја стварања балканског савеза, али су они остали безуспешни, пошто великим силама, у првом реду силама Тројног савеза, није ишло у рачун зближење и савез балканских народа и пошто балканске монархије никако нису могле да постигну споразум како да се реши македонско питање. Идеја повезивања балканских народа је оживела у време када је османско царство почело нагло да слаби и пропада и када се поставило питање: да ли ће његови европски поседи бити подељени мећу великим силама или ће их наследити ослобоћени балкански народи, чије је национално бућење обележено учесталим бунама и устанцима. Један од покретача ове идеје у Србији био је Илија Гарашанин. Он је у свом “Начертанију” поставио тезу да “балкански народи могу изградити своју независност само ако избегну мећусобне сукобе, ускладе своје интересе и заједнички бране своју слободу”. На овом послу Гарашанин је радио више година. Најзад за време друге владавине Михајла Обреновића, потписивањем споразума са Црном Гором 1866, са Грчком 1867-1868, са Румунијом 1868. и са бугарским револуционарним комитетом у емиграцији 1867, створен је први Балкански савез. Иако су политику балканске узајамности сви прогресивни покрети и људи у Србији сматрали као једино здраву и реалну спољну политику, од времена успостављања егзархата, 1870. године, почиње процес удаљавања Србије од Бугарске, због македонског питања. После Берлинског конгреса спољнополитичка оријентација краља Милана Обреновнћа била је супротна идеји балканског савеза и она је 1885. године довела до српско-бугарског рата. Нови споразум – Угодба измећу Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 1897. године – пропао је на питању разграничења сфера у Македонији. Српско-бугарски уговор о савезу од 1904. године такоће је остао мртво слово на папиру, јер је Аустро-Угарска успела да спречи зближење измећу ових балканских држава, па су српско-бугарски односи, уместо зближења, почели да се заоштравају, али су до јесени 1906. године, по спољној форми, ипак задржали своје раније пријатељско обележје. По доласку Д. Станчева за бугарског министра спољних послова, а нарочито после његовог пута у Беч и Берлин, ти односи су сасвим изгубили свој ранији карактер и почели нагло да се заоштравају, јер је он, на инсистирање Аустро-Угарске, издејствовао да бугарска влада одустане од тајног аранжмана по коме је, до закључења трговинског уговора измећу Србије и Бугарске, имао да се примењује стари трговински уговор од 1897. године. Последица тога било је опадање српског извоза у Бугарску и укидање повластица којима се на почетку царинског рата користио српски извоз у транзиту преко Бугарске и њених пристаништа Бургаса и Варне. У то време у Бугарској се све чешће почињу јављати напади на Србију због њене политике према Македонији. Криза српско-бугарских односа је достигла врхунац у пролеће 1907. године када је бугарски војни министар Михаил Савов претио Србији ратом. Страхујући од евентуалног напада Бугара, српска влада је са Турском отпочела преговоре о савезу против Бугарске. У таквој сигуацији руска влада је оштро упозорила српску и бугарску владу да ће за све евентуалне нереде и ратне заплете бити одговорна она страна која прва отпочне рат.

Пад стамболовиста и долазак демократа на власт у Бугарској, почетком 1908. године, нису побољшали климу у српско-бугарским односима. Иако су заступали политику зближења са Русијом, демократи су пооштрили непријатељско расположење према Србији. Многе измишљене афере: “о преносу тела генерала Петрова, о умоболној учитељици Илијевној, о нападу на војне магацине, о тровању воде у софијском водоводу, о завери против бугарског кнеза уз учешће Срба, о тенденциозним и преувеличаним вестима о српској пропаганди у Македонији” – имале су за циљ да затрују и заоштре српско-бугарске односе. Владајући кругови у Србији са нарочитим су подозрењем гледали на аустроугарско-бугарско зближење, које се јавно манифестовало једновременим прогласом бугарске независности и анексије Босне и Херцеговине. То, према схватању српске владе, није била ни случајна ни импровизована појава, већ “последица и круна дугогодишњег ревносног рада како са бугарске тако и са аустро-угарске стране.”

Младотурска револуција је донекле ублажила заоштравање српско-бугарских односа, који су постали хладно-коректни. Мећутим, општа политичка ситуација на Балкану, нарочито тежње Аустро-Угарске да продре ка Солуну, које су непосредно угрожавале Србију, а посредно и Бугарску – због намера Аустро-Угарске да створи једну велику Албанију која би се протезала све до Вардара, што би сметало бугарским претензијама у Македонији – захтевале су зближење Србије и Бугарске ради заједничког одупирања аустроугарском надирању, на чему је српска влада упорно радила. Чим су избили цариградски нереди, српска влада је поново узела иницијативу – дипломатским путем и преко штампе – за потписивање српско-бугарског споразума. То је било предмет поверљиве коресподенције измећу српског министарства иностраних послова и бугарског посланства у Београду, која је трајала три месеца. Званични бугарски кругови су се, мећутим, ограничили на примање српских изјава, не показујући при томе никакве знаке одобравања. Напротив, неки од њих су изјављивали “да политички споразуми мећу балканским државама, у данашњим приликама, долазе у област непрактичних, а по балканске народе чак и опасних жеља”. Одговарајући на чланак београдске “Самоуправе” о зближењу измећу Србије и Бугарске, полузванични орган бугарске владе “Препорец”, у броју од 16. јуна 1909. године, писао је “да је сва сметња српско-бугарском споразуму у томе, што се Србија не одриче Македоније и што је њена политика у Македонији завојевачка, а бугарска ослободилачка”. Фердинанд Кобург и његови најближи сарадници користили су се супарништвом измећу српске и бугарске буржоазије око Македоније да би спречавали српско-бугарско зближење. “Сви наши покушаји и моји напори да се у току последње три године српско-бугарски односи поправе, разбијали су се о неповерење краља Фердинанда према нама” – извештавао је 23. новембра 1911. године српски посланик у Софији Симић. Измећу Србије и Бугарске, чије су структуре привреде биле веома сличне, водила се у исто време борба за тржиште. Бугарски извоз пољопривредних производа замењивао је на аустро-угарском тржишту српски извоз, који је у време царинског рата нагло опао. Истовремено, српски извоз потискивао је бугарски са италијанског и белгијског тржишта. У таквој ситуацији Србија је престала да чини непосредне покушаје зближења са Бугарском, али је у исто време својим посланицима на страни упутила циркуларну инструкцију да велике силе које желе српско-бугарско зближење покрену да ефикасније делују у томе правцу.

Неколико дотадањих узалудних покушаја за разговоре о савезу навело је српску владу на мисао да се питање српско-бугарског споразума неће моћи успешно реализовати ако се Русија више не ангажује у том правцу и ако се, са њене стране, не добију обећања да ће сарађивати са Србијом и Бугарском на остварењу циљева које споразум буде поставио. Због тога је обуставила даље непосредне покушаје споразумевања с Бугарском и отпочела интензивне разговоре с представницима Енглеске, Француске и Русије у циљу њиховог већег ангажовања у овом питању. Нарочито су иитересантни разговори о српско-бугарском савезу који су воћени марта 1910. године у Петрограду за време посете краља Петра, председника владе Милована Миловановића и Николе Пашића. М. Миловановић је о томе писао: “Пашић и ја смо о том питању најисцрпније говорили како са г. Извољским, тако и са Столипином. Ја сам, на захтев Извољског, дао нацрт формула којима би се могао дефинисати циљ и домашај српско-бугарског споразума. Извољски је дао обећање да ће отворити о томе разговоре у Софији и да ће (се) старати да убеди Бугаре како се мора одступити од санстефанског програма и дати задовољење животним интересима Србије у Македонији. Њ. В. Цар, са којим сам такоће имао прилику да о овој ствари говорим, прихватио је, како мисао о неопходности српско-бугарског споразума, тако и потребу да Бугарска призна и српско право и интересе у Македонији”. Очигледно је, дакле, да је руска влада – пошто су се покушаји стварања балканског блока у коме би била и Турска показали неостварљиви – стала на становиште да се српско-бугарски савез може остварити једино поделом Македоније, па је у томе правцу усмерила своју активност.

Пошто је албански устанак почетком 1911. године изазвао нове заплете на Балкану, који су могли послужити Аустро-Угарској као повод за остварење својих освајачких планова, српска влада је поново отпочела испитивање бугарског расположења за споразум. Миловановић је априла 1911. године изјавио бугарском посланику у Београду Тошеву да је неопходно “створити српско-бугарску заједницу која ће по својој снази имати изгледа да стекне себи савезнике и браниоце које ни сама Србија ни сама Бугарска неће наћи”. Он је при томе, посве сигурно, мислио на Русију, која је већ била закључила с Јапаном конвенцију о манџурској железници и споразум о очувању status quo-а на Далеком истоку, па се, овога пута, могла активније ангажовати у балканском питању.

Мећутим, и нова бугарска коалициона влада народњака и прогресивиста са Иваном Гешовом на челу, која је месец дана раније дошла на власт у Бугарској, дала је негативан одговор. Али је италијанско-турски рат покренуо нову дипломатску акцију за стварање балканског савеза, захваљујући, пре свега, наглој промени бугарског става. До те промене – како истиче Гешов – дошло је због бојазни бугарске владе да ће младотурци систематски истребити бугарско становништво у Тракији и Македонији; да ће руско-турски преговори о отварању мореуза за руску флоту везати руке балканским краљевинама у погледу офанзивног рата против Турске; да ће аустро-румунски преговори довести до устапања бугарске Добруџе Румунији. У својој књизи “Балкански савез” председник Гешов каже: “Ја сам одлучио да без одлагања склопим савез са Србијом и Грчком јер је италијанско-турски рат… могао донети Бугарској одлучујућа изненаћења… То је било преко потребно да бисмо могли дати отпор турском нападу, који је, као превентиван рат, био више него вероватан”. Српска влада је одмах по избијању италијанско-турског рата скренула пажњу силама Антанте на последице које ће овај рат вероватно изазвати на Балкану и указала да ће најбоље средство за очување интереса балканских народа бити стварање савеза измећу балканских држава.

На челу грчке владе налазио се Крићанин Венизелос, који је, разочаран ставом великих сила према Криту, сматрао да балканске државе не могу очекивати повољно решење балканског питања од великих сила, већ да се, у томе погледу, морају ослонити на сопствене снаге и солидаран рад. Осим тога, грчка влада се бојала да ће Берхтолдов предлог о децентрализацији турских области охрабрити Албанце да поставе нове захтеве на штету грчких интереса, па је, због тога, настојала да се што пре споразуме са Србијом и Бугарском, уверена да ће једнно тако моћи да задовољи своје националне и државне аспирације.

Црногорска влада је такоће радила на стварању савеза измећу балканских држава, ради заједничког супротстављања евентуалном аустроугарском надирању и ради отпочињања офанзивног рата за протеривање турске војске са Балканског полуострва.

Тако је развитак догаћаја на Балкану у првој деценији XX века сам по себи наметнуо идеју стварања савеза измећу балканских држава, јер ниједна од њих сама није могла остварити своје претензије на турске поседе у Европи. О томе је Д. Туцовић писао: “У заједничку акцију против Турске балканске државице су ушле због осећања да је свака посебно неспособна да са њом изађе на крај”. С друге стране, ниједна балканска држава се сама није могла успешно супротставити аустријском и немачком надирању на Балкан. Заостале привреде балканских земаља нису могле издржати конкуренцију развијених капиталистичких земаља Европе, следствено томе балканске државе нису могле очувати своју економску независност. И најзад, удружене у савез, балканске државице су једино ефикасно могле да се политички ослободе “заштите” и покровитељства великих сила.

Основна тешкоћа у стварању балканског савеза била је у подели Македоније измећу Србије, Бугарске и Грчке. После дужих ценкања – у којима су врло активно учествовали руски посланици у Београду и Софији, Хартвиг и Некљудов, као и руски војни аташе у Софији пуковник Романовски – 13. марта 1912. годипе измећу Србије и Бугарске је потписан Уговор о пријатељству и савезу са тајним додатком и војном конвенцијом потписаном 2. јула исте године и са два споразума главних генералштабова.

Сам Уговор је био дефанзиван, у духу препоруке сила Тројног споразума, али је тајни додатак битно и суштински допуњавао Уговор и чинио га офанзивним у односу на Турску. У целини Уговор је имао антитурску, антиаустријску и антирумунску оштрицу. Било је предвићено да Србија и Бугарска, у случају офанзивног рата против Турске, дејствују са довољно јаким снагама – Бугарска са војском која не може бити мања од 200.000, а Србија са најмање 150.000 војника. Чланом 4. Војне конвенције стране уговорнице су се посебно обавезале да, у случају напада на Турску, упуте најмање по 100.000 људи на вардарско војиште. Уколико би Аустро-Угарска напала Србију, Бугарска се обавезала да јој пошаље у помоћ 200.000 војника. Исте обавезе Бугарска је примила и у случају да Србија објави рат Аустро-Угарској због њеног упада у Новопазарски Санџак. У случају да Румунија нападне Бугарску, Србија се обавезала да јој притекне у помоћ са најмање 100.000 војника.

Краљ Фердинанд се упорно противио да Потпише члан 2. Уговора, односно члан 3. Војне конвенције, који су били уперени против Аустро-Угарске, али је на крају, под притиском рускога цара и владе, с једне, и Гешовљевог кабинета, с друге стране, ипак попустио. О томе је енглески посланик у Софији Бекс Ајронсајд, у свом извештају, писао: “Краљ Фердинанд се нашао притеран уза зид, и у току неколико недеља био је далеко од сретног душевног стања. Он није могао да збаци постојећу коалициону владу из разлога које овде није потребно наводити, а по природи је био несклон да прекине са Аустријом”. Значајан утицај на коначну одлуку краља Фердинанда да стави свој потпис на поменуте документе имала је одлучна изјава француског посланика у Софији, средином фебруара 1912. године да француска влада неће Бугарској одобрити тражени зајам у износу од 180 милиона франака све дотле док њена спољнополитичка оријентација не буде блиска француској. Међутим, потписујући српско-бугарски уговор, Фердинанд није ни помишљао да се њега држи, већ је два месеца доцније, приликом своје посете Берлину и Бечу, “заступао тезу да се Бугарска не може одрећи својих претензија на уједињење са Македонијом и Тракијом, али да ће се, у последњем часу, пошто буде створена велика Бугарска, обрачунати са Србијом и прићи Тројном савезу”. Да би уверио бечке владајуће кругове да ће им, упркос уговору са Србијом, остати веран, Фердинанд је пожурио да продужи рок важности бугарско-аустроугарске Тајне конвенције потписане у Бечу 1898. године, која није допуштала рат Бугарске против Аустро-Угарске. Рок трајања Тајне конвенције био је фиксиран на 15 година, с тим што је годину дана пре истека тога рока она могла бити денонцирана или пролонгирана. Основни циљ Фердинандовог пута у Беч био је у ствари продужење тога рока. План краља Фердинанда о разбијању Балканског савеза у време када је овај савез стваран потврћује и један извештај аустро-угарског посланика у Софији грофа Тарновског од јула 1913. године: “Краљев план је био да после победе над Турском са нашом помоћи угуши Србију и тада да туче Грчку. Овај план, у који краљ никога није могао да посвети, био је разрађен у лето прошле године, и када је Његово Величанство у јулу прошле године боравило у Монархији, наговестило је само једној високој личности да предстоји протеривање Турака из Македоније, те да је, према томе, потребно да ми у Земуну држимо спреман шмрк за пожар”.

Српски и бугарски владајући кругови имали су од самог почетка из основа друкчију замисао о циљевима савеза који су стварали. Док је за краља Фердинанда и његове најближе сараднике била примарна његова антитурска оштрица, а антиаустријска компонента савеза само нужно зло које се у датом историјском тренутку није могло избећи, дотле су српски владајући кругови нарочито инсистирали на обавези Бугарске да са својом војском притекне Србији у помоћ уколико буде нападнута од Аустро-Угарске. “Почињући са Бугарима преговоре о савезу” – пише у поменутом мемоару Милан Гавриловић – “ми смо у првом реду помишљали на одбрамбени савез против Аустрије, па тек онда на нападни савез против Турске… У томе тренутку нама је главна брига била како да се обезбедимо од аустријске инвазије на Балкану која нам је изгледала врло блиска. Да бисмо тај велики циљ постигли, ми смо били готови на све жртве, па чак и на то, да се, на случај једнога рата са Турском, који смо предвиђали тек у даљној будућности, одрекнемо већег дела Македоније”. Овако различите концепције о циљевима Балканског савеза биће једна од клица његовог разарања.

Одредбе које говоре о офанзивном рату против Турске и о подели Македоније ушле су у Тајни додатак, који представља суштину српско-бугарског уговора. Око ових одредаба воћена је жестока петомесечна дискусија која је “у неколико махова претила да изазове прекид преговора и српско-бугарски споразум одложи ко зна за колико времена”. Споразум је постигнут на следећој основи: све територијалне тековине које се задобију у рату против Турске потпадају под заједничку власт (кондоминијум) оба савезника и састоје се из неспорних и спорних територија. Као неоспорне означене су оне територије које никада и нису биле предмет спора: оне на север и запад од Шар-планине као неспорно српске, а оне на исток од реке Струме и Родопа као неспорно Бугарске. Територија измећу Шар-плапине, Родопа, Егејског мора и Охридског језера означена је као спорна и за њу је речено да се може организовати у аутономну област или поделити мећу савезницима. Фраза о аутономији Македоније унета је у Уговор на захтев Гешова ради обмане македонског народа, а нарочито македонске емиграције у Бугарској. У ствари, ни српска ни бугарска влада нису намеравале да дају аутономију македонском народу – чију националност нису признавале. Напротив, оне су упорно радиле да целу Македонију присаједине, но када су се увериле да је то у датим историјским условима немогуће, споразумеле су се о њеној подели.

У члану 2. Тајног додатка, са краја на крај спорне територије, од Големог врха код Криве Паланке до манастира Губавац на Охридском језеру, повучена је прецизно гранична линија: “која полази од Големог врха на турско-бугарској граници (северно од Криве Паланке), иде углавном југозападним правцем до Охридског језера, пролазећи преко: виса Китке, између села Метехова и Подржикоња, преко коте источно од села Башчева, између села Љубенаца и Петраљице, преко виса Острича – кота 1000 (Лисац планина), кота 1050, измећу села Драча и Опила, преко села Талишманаца и Зиваљева, коте 1050 и 1000, преко села Кушала, по главној вододелници планине Градишта до виса Горића, кота 1023, вододелницом измећу села Иванковца и Логинаца, па Ветерским и Сопотом на Вардару, сече Вардар и продужава планиским гребеном преко коте 2.550 до планине Переполе, њеном вододелницом измећу села Крапа и Барбареса до коте 1200, затим измећу села Еркенова и Дренова до виса Чесме (кота 1254), вододелницом планине Бабе и Крушка-тепеси, измећу села Селца и Царског до виса на планини Протаинској источно од села Белице, преко Брежана, коте 1200 (Илијинска планина), вододелницом њеном преко коте 1230 и 1277, измећу села Ливоишта и Горелаца до манастира Губавца на Охридском језеру”. Србија се обавезала да не тражи ништа преко означене границе, а Бугарска – да прима ту границу ако се руски цар “који ће бити умољен да реши арбитражом ово питање, изјасни у корист ове линије. Разуме се по себи, да се обе стране обавезују, да приме као дефинитивну границу ону линију (подвукао С. С.), за коју Њ. В. Руски цар буде нашао, да у горе поменутим границама (подвукао С. С.) најбоље одговара интересима обе уговорне стране”.