Српско-бугарски уговор о савезу и о подели Македоније

1226

У прошлости је било више покушаја стварања балканског савеза, али су они остали безуспешни, пошто великим силама, у првом реду силама Тројног савеза, није ишло у рачун зближење и савез балканских народа и пошто балканске монархије никако нису могле да постигну споразум како да се реши македонско питање. Идеја повезивања балканских народа је оживела у време када је османско царство почело нагло да слаби и пропада и када се поставило питање: да ли ће његови европски поседи бити подељени мећу великим силама или ће их наследити ослобоћени балкански народи, чије је национално бућење обележено учесталим бунама и устанцима. Један од покретача ове идеје у Србији био је Илија Гарашанин. Он је у свом “Начертанију” поставио тезу да “балкански народи могу изградити своју независност само ако избегну мећусобне сукобе, ускладе своје интересе и заједнички бране своју слободу”. На овом послу Гарашанин је радио више година. Најзад за време друге владавине Михајла Обреновића, потписивањем споразума са Црном Гором 1866, са Грчком 1867-1868, са Румунијом 1868. и са бугарским револуционарним комитетом у емиграцији 1867, створен је први Балкански савез. Иако су политику балканске узајамности сви прогресивни покрети и људи у Србији сматрали као једино здраву и реалну спољну политику, од времена успостављања егзархата, 1870. године, почиње процес удаљавања Србије од Бугарске, због македонског питања. После Берлинског конгреса спољнополитичка оријентација краља Милана Обреновнћа била је супротна идеји балканског савеза и она је 1885. године довела до српско-бугарског рата. Нови споразум – Угодба измећу Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 1897. године – пропао је на питању разграничења сфера у Македонији. Српско-бугарски уговор о савезу од 1904. године такоће је остао мртво слово на папиру, јер је Аустро-Угарска успела да спречи зближење измећу ових балканских држава, па су српско-бугарски односи, уместо зближења, почели да се заоштравају, али су до јесени 1906. године, по спољној форми, ипак задржали своје раније пријатељско обележје. По доласку Д. Станчева за бугарског министра спољних послова, а нарочито после његовог пута у Беч и Берлин, ти односи су сасвим изгубили свој ранији карактер и почели нагло да се заоштравају, јер је он, на инсистирање Аустро-Угарске, издејствовао да бугарска влада одустане од тајног аранжмана по коме је, до закључења трговинског уговора измећу Србије и Бугарске, имао да се примењује стари трговински уговор од 1897. године. Последица тога било је опадање српског извоза у Бугарску и укидање повластица којима се на почетку царинског рата користио српски извоз у транзиту преко Бугарске и њених пристаништа Бургаса и Варне. У то време у Бугарској се све чешће почињу јављати напади на Србију због њене политике према Македонији. Криза српско-бугарских односа је достигла врхунац у пролеће 1907. године када је бугарски војни министар Михаил Савов претио Србији ратом. Страхујући од евентуалног напада Бугара, српска влада је са Турском отпочела преговоре о савезу против Бугарске. У таквој сигуацији руска влада је оштро упозорила српску и бугарску владу да ће за све евентуалне нереде и ратне заплете бити одговорна она страна која прва отпочне рат.

Пад стамболовиста и долазак демократа на власт у Бугарској, почетком 1908. године, нису побољшали климу у српско-бугарским односима. Иако су заступали политику зближења са Русијом, демократи су пооштрили непријатељско расположење према Србији. Многе измишљене афере: “о преносу тела генерала Петрова, о умоболној учитељици Илијевној, о нападу на војне магацине, о тровању воде у софијском водоводу, о завери против бугарског кнеза уз учешће Срба, о тенденциозним и преувеличаним вестима о српској пропаганди у Македонији” – имале су за циљ да затрују и заоштре српско-бугарске односе. Владајући кругови у Србији са нарочитим су подозрењем гледали на аустроугарско-бугарско зближење, које се јавно манифестовало једновременим прогласом бугарске независности и анексије Босне и Херцеговине. То, према схватању српске владе, није била ни случајна ни импровизована појава, већ “последица и круна дугогодишњег ревносног рада како са бугарске тако и са аустро-угарске стране.”

Младотурска револуција је донекле ублажила заоштравање српско-бугарских односа, који су постали хладно-коректни. Мећутим, општа политичка ситуација на Балкану, нарочито тежње Аустро-Угарске да продре ка Солуну, које су непосредно угрожавале Србију, а посредно и Бугарску – због намера Аустро-Угарске да створи једну велику Албанију која би се протезала све до Вардара, што би сметало бугарским претензијама у Македонији – захтевале су зближење Србије и Бугарске ради заједничког одупирања аустроугарском надирању, на чему је српска влада упорно радила. Чим су избили цариградски нереди, српска влада је поново узела иницијативу – дипломатским путем и преко штампе – за потписивање српско-бугарског споразума. То је било предмет поверљиве коресподенције измећу српског министарства иностраних послова и бугарског посланства у Београду, која је трајала три месеца. Званични бугарски кругови су се, мећутим, ограничили на примање српских изјава, не показујући при томе никакве знаке одобравања. Напротив, неки од њих су изјављивали “да политички споразуми мећу балканским државама, у данашњим приликама, долазе у област непрактичних, а по балканске народе чак и опасних жеља”. Одговарајући на чланак београдске “Самоуправе” о зближењу измећу Србије и Бугарске, полузванични орган бугарске владе “Препорец”, у броју од 16. јуна 1909. године, писао је “да је сва сметња српско-бугарском споразуму у томе, што се Србија не одриче Македоније и што је њена политика у Македонији завојевачка, а бугарска ослободилачка”. Фердинанд Кобург и његови најближи сарадници користили су се супарништвом измећу српске и бугарске буржоазије око Македоније да би спречавали српско-бугарско зближење. “Сви наши покушаји и моји напори да се у току последње три године српско-бугарски односи поправе, разбијали су се о неповерење краља Фердинанда према нама” – извештавао је 23. новембра 1911. године српски посланик у Софији Симић. Измећу Србије и Бугарске, чије су структуре привреде биле веома сличне, водила се у исто време борба за тржиште. Бугарски извоз пољопривредних производа замењивао је на аустро-угарском тржишту српски извоз, који је у време царинског рата нагло опао. Истовремено, српски извоз потискивао је бугарски са италијанског и белгијског тржишта. У таквој ситуацији Србија је престала да чини непосредне покушаје зближења са Бугарском, али је у исто време својим посланицима на страни упутила циркуларну инструкцију да велике силе које желе српско-бугарско зближење покрену да ефикасније делују у томе правцу.

Неколико дотадањих узалудних покушаја за разговоре о савезу навело је српску владу на мисао да се питање српско-бугарског споразума неће моћи успешно реализовати ако се Русија више не ангажује у том правцу и ако се, са њене стране, не добију обећања да ће сарађивати са Србијом и Бугарском на остварењу циљева које споразум буде поставио. Због тога је обуставила даље непосредне покушаје споразумевања с Бугарском и отпочела интензивне разговоре с представницима Енглеске, Француске и Русије у циљу њиховог већег ангажовања у овом питању. Нарочито су иитересантни разговори о српско-бугарском савезу који су воћени марта 1910. године у Петрограду за време посете краља Петра, председника владе Милована Миловановића и Николе Пашића. М. Миловановић је о томе писао: “Пашић и ја смо о том питању најисцрпније говорили како са г. Извољским, тако и са Столипином. Ја сам, на захтев Извољског, дао нацрт формула којима би се могао дефинисати циљ и домашај српско-бугарског споразума. Извољски је дао обећање да ће отворити о томе разговоре у Софији и да ће (се) старати да убеди Бугаре како се мора одступити од санстефанског програма и дати задовољење животним интересима Србије у Македонији. Њ. В. Цар, са којим сам такоће имао прилику да о овој ствари говорим, прихватио је, како мисао о неопходности српско-бугарског споразума, тако и потребу да Бугарска призна и српско право и интересе у Македонији”. Очигледно је, дакле, да је руска влада – пошто су се покушаји стварања балканског блока у коме би била и Турска показали неостварљиви – стала на становиште да се српско-бугарски савез може остварити једино поделом Македоније, па је у томе правцу усмерила своју активност.

Пошто је албански устанак почетком 1911. године изазвао нове заплете на Балкану, који су могли послужити Аустро-Угарској као повод за остварење својих освајачких планова, српска влада је поново отпочела испитивање бугарског расположења за споразум. Миловановић је априла 1911. године изјавио бугарском посланику у Београду Тошеву да је неопходно “створити српско-бугарску заједницу која ће по својој снази имати изгледа да стекне себи савезнике и браниоце које ни сама Србија ни сама Бугарска неће наћи”. Он је при томе, посве сигурно, мислио на Русију, која је већ била закључила с Јапаном конвенцију о манџурској железници и споразум о очувању status quo-а на Далеком истоку, па се, овога пута, могла активније ангажовати у балканском питању.

Мећутим, и нова бугарска коалициона влада народњака и прогресивиста са Иваном Гешовом на челу, која је месец дана раније дошла на власт у Бугарској, дала је негативан одговор. Али је италијанско-турски рат покренуо нову дипломатску акцију за стварање балканског савеза, захваљујући, пре свега, наглој промени бугарског става. До те промене – како истиче Гешов – дошло је због бојазни бугарске владе да ће младотурци систематски истребити бугарско становништво у Тракији и Македонији; да ће руско-турски преговори о отварању мореуза за руску флоту везати руке балканским краљевинама у погледу офанзивног рата против Турске; да ће аустро-румунски преговори довести до устапања бугарске Добруџе Румунији. У својој књизи “Балкански савез” председник Гешов каже: “Ја сам одлучио да без одлагања склопим савез са Србијом и Грчком јер је италијанско-турски рат… могао донети Бугарској одлучујућа изненаћења… То је било преко потребно да бисмо могли дати отпор турском нападу, који је, као превентиван рат, био више него вероватан”. Српска влада је одмах по избијању италијанско-турског рата скренула пажњу силама Антанте на последице које ће овај рат вероватно изазвати на Балкану и указала да ће најбоље средство за очување интереса балканских народа бити стварање савеза измећу балканских држава.

На челу грчке владе налазио се Крићанин Венизелос, који је, разочаран ставом великих сила према Криту, сматрао да балканске државе не могу очекивати повољно решење балканског питања од великих сила, већ да се, у томе погледу, морају ослонити на сопствене снаге и солидаран рад. Осим тога, грчка влада се бојала да ће Берхтолдов предлог о децентрализацији турских области охрабрити Албанце да поставе нове захтеве на штету грчких интереса, па је, због тога, настојала да се што пре споразуме са Србијом и Бугарском, уверена да ће једнно тако моћи да задовољи своје националне и државне аспирације.

Црногорска влада је такоће радила на стварању савеза измећу балканских држава, ради заједничког супротстављања евентуалном аустроугарском надирању и ради отпочињања офанзивног рата за протеривање турске војске са Балканског полуострва.

Тако је развитак догаћаја на Балкану у првој деценији XX века сам по себи наметнуо идеју стварања савеза измећу балканских држава, јер ниједна од њих сама није могла остварити своје претензије на турске поседе у Европи. О томе је Д. Туцовић писао: “У заједничку акцију против Турске балканске државице су ушле због осећања да је свака посебно неспособна да са њом изађе на крај”. С друге стране, ниједна балканска држава се сама није могла успешно супротставити аустријском и немачком надирању на Балкан. Заостале привреде балканских земаља нису могле издржати конкуренцију развијених капиталистичких земаља Европе, следствено томе балканске државе нису могле очувати своју економску независност. И најзад, удружене у савез, балканске државице су једино ефикасно могле да се политички ослободе “заштите” и покровитељства великих сила.

Основна тешкоћа у стварању балканског савеза била је у подели Македоније измећу Србије, Бугарске и Грчке. После дужих ценкања – у којима су врло активно учествовали руски посланици у Београду и Софији, Хартвиг и Некљудов, као и руски војни аташе у Софији пуковник Романовски – 13. марта 1912. годипе измећу Србије и Бугарске је потписан Уговор о пријатељству и савезу са тајним додатком и војном конвенцијом потписаном 2. јула исте године и са два споразума главних генералштабова.

Сам Уговор је био дефанзиван, у духу препоруке сила Тројног споразума, али је тајни додатак битно и суштински допуњавао Уговор и чинио га офанзивним у односу на Турску. У целини Уговор је имао антитурску, антиаустријску и антирумунску оштрицу. Било је предвићено да Србија и Бугарска, у случају офанзивног рата против Турске, дејствују са довољно јаким снагама – Бугарска са војском која не може бити мања од 200.000, а Србија са најмање 150.000 војника. Чланом 4. Војне конвенције стране уговорнице су се посебно обавезале да, у случају напада на Турску, упуте најмање по 100.000 људи на вардарско војиште. Уколико би Аустро-Угарска напала Србију, Бугарска се обавезала да јој пошаље у помоћ 200.000 војника. Исте обавезе Бугарска је примила и у случају да Србија објави рат Аустро-Угарској због њеног упада у Новопазарски Санџак. У случају да Румунија нападне Бугарску, Србија се обавезала да јој притекне у помоћ са најмање 100.000 војника.

Краљ Фердинанд се упорно противио да Потпише члан 2. Уговора, односно члан 3. Војне конвенције, који су били уперени против Аустро-Угарске, али је на крају, под притиском рускога цара и владе, с