Претензије Србије, Бугарске и Грчке на Македонију

1172

У својим претераним амбицијама буржоазије Србије, Бугарске и Грчке су истицале своја “историјска права” на територију Македоније и, будући да је она у средњем веку наизменично припадала византијској, српској или бугарској феудалној држави, развијале тезе о Душановој Србији, Симеоновој Бугарској, Великој Грчкој и сл.

Српски владајући кругови су тежили да Србија, пошто-пото, добије излаз на море, како ради потпуне економске еманципације од Аустро-Угарске и Турске и ослобоћења система заштитних царина од иностране зависности, тако и ради учвршћења постојећег привредно-финансијског система на коме је почивала целокупна економска и политичка владавина новог режима. Ове тежње снажно је подстицао развитак опште политичке ситуације на Балкану, а пре свега царински рат Аустро-Угарске против Србије и анексија Босне и Херцеговине. Њих је, после поменутих догаћаја, подржавао цео српски народ, јер је затворен и зависан положај, у коме се налазила Србија, кочио развитак капиталистичке производње и изазивао незадовољство код буржоаске класе, док је стална опасност од затварања иностраних пијаца за српске пољопривредне производе обарала њихове цене и погађала српске сељачке масе.

За излазак на море Србија је имала два природна правца: први преко Црне Горе за Бар и други Моравско-вардарском долином за Солун. Међутим, због одлучног противљења Аустро-Угарске заједничкој граници Србије и Црне Горе, као и због династичке искључивости између Карађорђевића и Петровића, Србија није могла да рачуна са првим правцем, који је био краћи и сигурнији, док је покушај да се за остварење тога циља користи другим правцем водио у директан сукоб са Турском, односно са Бугарском и Грчком. Због тога је српска влада планирала изградњу Дунавско-јадранске железнице која би била везана са румунском железницом код Прахова, а одатле, преко Неготина, Зајечара, Ниша, Мердара, Приштине, Призрена и Албаније, ишла за Медову. Овај пројект је јасно указивао на економске и спољнополитичке тежње српске буржоазије: да ослобођењем Новопазарског Санџака, Косова и Метохије и заузимањем већег дела Македоније и једног дела Албаније задовољи своје националне, политичке, економске и војно-стратегијске интересе. Пошто су ове области биле у средњем веку у саставу српске феудалне државе, српска буржоазија је истакла своје историјско право да их припоји модерној српској држави. “Када бисмо ми те земље ратом и крвљу заузели” – писао је Јован Цвијић – “нико код нас не би сматрао да смо их освојили, већ само повратили од Турака, ослободили од најгорих насиља области за које је најјаче везана српска свест и српско осећање”. То су били неразвијени крајеви у које је индустријска роба тешко продирала, због слабих саобраћајних веза. Зато би изградња поменуте балканске трансверзалне магистрале омогућила Србији економско, а тиме и политичко продирање у ове крајеве. Млада српска индустрија добила би тиме пространо потрошачко тржиште које се, вештом тарифном политиком, могло заштитити од конкуренције развијених европских држава. Држећи у својим рукама најважнију балканску саобраћајну артерију, Србија би постала централна и најзначајнија транзитна држава на Балкану, преко које би ишла трговина не само балканских земаља већ и земаља средње и источне Европе, што би омогућило стабилизацију и даље изграћивање постојећег привредно-финансијског система у Србији, као и његову пуну еманципацију од Аустро-Угарске. Истовремено, тиме би били осујећени планови бечке дипломатије о стварању велике Албаније на рачун Србије, као и њени покушаји да у области које су раздвајале Србију и Црну Гору насели страни национални елеменат, који би у будућности представљао главну препреку њиховом уједињењу. Мећутим, реализација овог пројекта била је везана са огромним, боље рећи несавладивим, економским и политичким тешкоћама.

Пошто се Македонија налази у централном делу Балканског полуострва, на путевима који из средње Европе воде према Егејском мору, са недовољно искоришћеним природним богатствима и неразвијеном привредом, она је постала посебан предмет интересовања српске, бугарске и грчке буржоазије, које су покушавале да “преко систематске културно-просветне пропаганде изврше политичку инфилтрацију у Македонији, као припрему за њено присаједињење после распада отоманске државе”. Бугарска буржоазија је при томе тежила да анектира целу Македонију, док су српска и грчка буржоазија допуштале компромис са другим конкурентским државама на бази поделе македонске територије. Будући да су им биле познате бугарске аспирације, српски и грчки владајући кругови су настојали да по сваку цену спрече реализацију анексионистичког бугарског програма и на тој основи успоставили прве контакте који су предвићали поделу Македоније Прво на утицајне, а доцније и на анексионистичке зоне. Упоредо са индустријским развитком у Србији, развијале су се и тежње владајућих кругова за територијалним ширењем у Правцу југа, као једно од средстава за решавање горућих унутрашњих друштвено-економских проблема које је наметала индустријализација земље. Борба српске владе за излазак на Јадранско море преко сопствене територије, којом би ишла јадранска железница, наметала је и борбу за добијање већег територијалног словенског залећа у Македонији. У циљу остварења тих тежњи, српски владајући кругови почели су да истичу своје претензије на Македонију.

Још 1868. године у Србији је основан Одбор за српске школе у Старој Србији и Македонији, који је имао задатак да одржава српске школе у Македонији и снабдева их учитељима, као и уџбеницима и другим материјалима за ширење српске пропаганде у овим крајеви