Претензије Србије, Бугарске и Грчке на Македонију

1446

У својим претераним амбицијама буржоазије Србије, Бугарске и Грчке су истицале своја “историјска права” на територију Македоније и, будући да је она у средњем веку наизменично припадала византијској, српској или бугарској феудалној држави, развијале тезе о Душановој Србији, Симеоновој Бугарској, Великој Грчкој и сл.

Српски владајући кругови су тежили да Србија, пошто-пото, добије излаз на море, како ради потпуне економске еманципације од Аустро-Угарске и Турске и ослобоћења система заштитних царина од иностране зависности, тако и ради учвршћења постојећег привредно-финансијског система на коме је почивала целокупна економска и политичка владавина новог режима. Ове тежње снажно је подстицао развитак опште политичке ситуације на Балкану, а пре свега царински рат Аустро-Угарске против Србије и анексија Босне и Херцеговине. Њих је, после поменутих догаћаја, подржавао цео српски народ, јер је затворен и зависан положај, у коме се налазила Србија, кочио развитак капиталистичке производње и изазивао незадовољство код буржоаске класе, док је стална опасност од затварања иностраних пијаца за српске пољопривредне производе обарала њихове цене и погађала српске сељачке масе.

За излазак на море Србија је имала два природна правца: први преко Црне Горе за Бар и други Моравско-вардарском долином за Солун. Међутим, због одлучног противљења Аустро-Угарске заједничкој граници Србије и Црне Горе, као и због династичке искључивости између Карађорђевића и Петровића, Србија није могла да рачуна са првим правцем, који је био краћи и сигурнији, док је покушај да се за остварење тога циља користи другим правцем водио у директан сукоб са Турском, односно са Бугарском и Грчком. Због тога је српска влада планирала изградњу Дунавско-јадранске железнице која би била везана са румунском железницом код Прахова, а одатле, преко Неготина, Зајечара, Ниша, Мердара, Приштине, Призрена и Албаније, ишла за Медову. Овај пројект је јасно указивао на економске и спољнополитичке тежње српске буржоазије: да ослобођењем Новопазарског Санџака, Косова и Метохије и заузимањем већег дела Македоније и једног дела Албаније задовољи своје националне, политичке, економске и војно-стратегијске интересе. Пошто су ове области биле у средњем веку у саставу српске феудалне државе, српска буржоазија је истакла своје историјско право да их припоји модерној српској држави. “Када бисмо ми те земље ратом и крвљу заузели” – писао је Јован Цвијић – “нико код нас не би сматрао да смо их освојили, већ само повратили од Турака, ослободили од најгорих насиља области за које је најјаче везана српска свест и српско осећање”. То су били неразвијени крајеви у које је индустријска роба тешко продирала, због слабих саобраћајних веза. Зато би изградња поменуте балканске трансверзалне магистрале омогућила Србији економско, а тиме и политичко продирање у ове крајеве. Млада српска индустрија добила би тиме пространо потрошачко тржиште које се, вештом тарифном политиком, могло заштитити од конкуренције развијених европских држава. Држећи у својим рукама најважнију балканску саобраћајну артерију, Србија би постала централна и најзначајнија транзитна држава на Балкану, преко које би ишла трговина не само балканских земаља већ и земаља средње и источне Европе, што би омогућило стабилизацију и даље изграћивање постојећег привредно-финансијског система у Србији, као и његову пуну еманципацију од Аустро-Угарске. Истовремено, тиме би били осујећени планови бечке дипломатије о стварању велике Албаније на рачун Србије, као и њени покушаји да у области које су раздвајале Србију и Црну Гору насели страни национални елеменат, који би у будућности представљао главну препреку њиховом уједињењу. Мећутим, реализација овог пројекта била је везана са огромним, боље рећи несавладивим, економским и политичким тешкоћама.

Пошто се Македонија налази у централном делу Балканског полуострва, на путевима који из средње Европе воде према Егејском мору, са недовољно искоришћеним природним богатствима и неразвијеном привредом, она је постала посебан предмет интересовања српске, бугарске и грчке буржоазије, које су покушавале да “преко систематске културно-просветне пропаганде изврше политичку инфилтрацију у Македонији, као припрему за њено присаједињење после распада отоманске државе”. Бугарска буржоазија је при томе тежила да анектира целу Македонију, док су српска и грчка буржоазија допуштале компромис са другим конкурентским државама на бази поделе македонске територије. Будући да су им биле познате бугарске аспирације, српски и грчки владајући кругови су настојали да по сваку цену спрече реализацију анексионистичког бугарског програма и на тој основи успоставили прве контакте који су предвићали поделу Македоније Прво на утицајне, а доцније и на анексионистичке зоне. Упоредо са индустријским развитком у Србији, развијале су се и тежње владајућих кругова за територијалним ширењем у Правцу југа, као једно од средстава за решавање горућих унутрашњих друштвено-економских проблема које је наметала индустријализација земље. Борба српске владе за излазак на Јадранско море преко сопствене територије, којом би ишла јадранска железница, наметала је и борбу за добијање већег територијалног словенског залећа у Македонији. У циљу остварења тих тежњи, српски владајући кругови почели су да истичу своје претензије на Македонију.

Још 1868. године у Србији је основан Одбор за српске школе у Старој Србији и Македонији, који је имао задатак да одржава српске школе у Македонији и снабдева их учитељима, као и уџбеницима и другим материјалима за ширење српске пропаганде у овим крајевима. Одбор је радио илегално све до 1897. године, када је скопска епархија добила српског митрополита и црквену аутономију. Систематски рад на српској пропаганди у Македонији почео је, мећутим, тек после српско-бугарског рата 1885. године, када је српска влада, 1887. године, добила право да отвори конзулат у Скопљу и Солуну. У то време у Србији је било основано “Друштво Светога Саве”, које се, као приватна институција, највише бавило пропагандом у Македонији. После абдикације краља Милана, 1889. године, тачније, за време владе намесништва, било је, у Министарству просвете, основано једно нарочито просветно-црквено одељење (касније је ушло у састав Министарства иностраних послова) које је имало задатак да шири српску пропаганду у Турској. Пошто културно-просветна пропаганда није дала жељене резултате, у Београду је 1902. године основан главни одбор четничке организације у циљу припремања и извоћења четничке акције у Македонији. Иако је прва из Србије упућена четничка чета у Македонију била потпуно уништена на Четирцима, маја 1904. године, четничка акција се брзо ширила, а број упућених чета у Македонију све више се повећавао. Крајем 1911. године у Прокупљу је била отворена четничка школа, у којој је вршена војна обука младића из свих наших неослобоћених земаља, од којих су формиране нове четничке чете.

У току кризе око јадранског пристаништа крајем 1912. и почетком 1913. године, у најугледнијим српским часописима, за европску јавност су била изнета признања да македонске области нису национално српске. Касније, да би негирали националну индивидуалност македонског народа, српски владајући кругови су пустили у јавност тезу према којој је македонско становништво, тобоже, национално неопредељено – “флотантна маса” која ће се “асимилирати са народношћу оне словенске државе којој припадне.” Ову тезу поставио је немачки научник Теобалд Фишер, а у Србији су је прихватили неки историчари и формулисали овако: “Македонски Словени су једна флотантна народна маса измећу Срба и Бугара, и они могу постати исто тако добри Бугари као и Срби, и обратно”. Владајућа српска буржоазија оберучке је прихватила ову теорију да би оправдала своју асимилаторско-денационализаторску политику у Македонији.

Целокупна спољна политика бугарске буржоазије, од стварања нове бугарске државе, била је усмерена у правцу успостављања велике Бугарске у санстефанским границама. У својим територијалним захтевима она је ишла још даље и “настојала да докаже како Бугарска има право изласка на Јадранско море, да острва у Егејском мору имају бугарски карактер, да Бугарска има право на Поморавље и да је неопходно да успостави заједничку границу са Аустро-Угарском”. Тежње бугарске буржоазије веома јасно су изражавали бугарски пројекти трансбалканске железничке пруге. Насупрот српском пројекту Дунавско-јадранске железнице, Бугарска је иступила са својим пројектом пруге која би код Калафата била повезана са румунском железницом, а дотле, преко Видина, Софије и Ћустендила, ишла за Куманово где би се спојила са пругом Ниш – Скопље – Солун. Према другом плану, балканска трансверзална железница ишла би целом својом трасом преко Бугарске: од Калафата, преко Софије, долином реке Струме за Серез. Ова би била главна железничка артерија која би повезивала источну Европу и Блиски исток. Самим тим, Бугарска би постала главна транзитна област на Балкану. Ова пруга би омогућила економско, а тиме и политичко продирање Бугарске у Егејску Македонију и на Егејско море. Бугарски владајући кругови су, мећутим, нарочито инсистирали на изградњи пруге Ћустендил – Куманово, која би доцније била продужена до Јадранског мора. Ова пруга би за Бугарску имала економски, политички и војностратегијски значај јер би јој омогућила да део свог извоза за западну Европу упути преко Солунског пристаништа; да пласира своје индустријске производе на македонском тржишту; да, упоредо с тим, појачава свој економски и политички утицај у Македонији и да препречи српско продирање према југу.

Због свега тога, бугарска буржоазија је испољавала велику активност у Македонији, нарочито после успостављања бугарског егзархата, 1870. године, који је постао главна национално-политичка институција бугарског народа у границама османског царства. Он се, мећутим, проширио и изван етничких граница бугарског народа, јер су у његов састав ушле не само епархије негдашње трновске патријаршије, већ и нишка и велешка епархија, а после 1872. године егзархат је добио скопску и охридску епископију. Рад бугарске буржоазије на систематској асимилацији македонског народа започео је преко црквено-школских општина, које су биле носиоци просвете у Македонији, и одвијао се у форми просветне пропаганде. Као претходник великобугарског хегемонизма, егзархија је настојала да ликвидира покрет македонског народа за националну еманципацију, користећи се, при томе, свим расположивим средствима: систематски је натурала бугарски језик по школама и црквама у Македонији, постављајући за учитеље и свештенике првенствено Бугаре који су имали задатак да искорене и замене са бугарским све народне обичаје у Македонији.

Успостављањем егзархата у Македонији је отпочела велика борба не само измећу Грка и Бугара већ и измећу Бугара и Срба за асимилацију македонског становништва, прво путем просветно-културне пропаганде, а затим оружаном акцијом убачених чета. Напори бугарске буржоазије да преко културно-просветне пропаганде развије код македонског народа осећање припадности бугарској националности, нису дали жељене резултате. У писму бугарског конзула у Скопљу Димитрија Ризова, од 20. априла 1899. године, кнезу Фердинанду се каже:

“Заслепљеност је, која носи пропаст Бугарима, када министарство Грекова мисли, да се досадашњи успеси Бугара у Македонији могу проширити подизањем цркве и школе. У овом је правцу делатност Бугарске у Македонији завршена; јер црквом и школом не можемо тамо ништа више постићи…” Због тога су бугарски владајући кругови прешли са просветне пропаганде на пропаганду путем оружане борбе. У Софији је 1894. године образован Врховни македонско-једренски комитет који је имао “да служи као оруће у рукама бугарског двора и бугарске буржоазије у спровоћењу њихове шовинистичко-завојевачке политике према Македонији”. Тежећи да ликвидира самосталност македонског националноослободилачког покрета и ширећи пропаганду да ослобоћење македонског народа испод турске власти може да изврши само бугарска војска, овај комитет је руководио припремањем и убацивањем у Македонију комитских чета, које су, пошто су довољно ојачале, најавиле рат до истребљења не само Турцима него и Србима и Грцима. Тако је на македонском тлу почела једна несрећна борба свих против свију, која је македонско становништво излагала новим страдањима.

Грчка буржоазија је сањала о “Великој Грчкој”, која би, поред постојећих територија, обухватила и Беломорско приморје са пристаништима Солуном и Кавалом, целу Македонију и један део Албаније. Да би оправдала овакве територијалне захтеве, грчка буржоазија је настојала да докаже да у Македонији живе Грци који говоре само грчким и Грци који говоре албанским, влашким, бугарским или турским језиком. Овакве и сличне теорије које су негирале националну индивидуалност македонског народа имале су за циљ његову систематску асимилацију, у првом реду преко Цариградске (фанариотске) Патријаршије, која је још 1869. године основала у Македонији силогосе, центре грчке националне пропаганде, и разне културне институције. У центру пажње грчке владе била је јужна Македонија са Солуном – економским и трговачким центром ове области. Пошто је полагала права и на сва Егејска острва, укључујући ту и она која је окупирала Италија у триполитанском рату, Солун је за њу имао изузетан политички и војностратегијски значај. Владавина Солуном и Егејским морем створила би Грчкој повољне услове за развијање трговинских и других веза са Средњом и Западном Европом, Азијом и Африком. Због тога су грчки владајући кругови у борби око Македоније били врло упорни, служећи се при том свим расположивим средствима, па и упућивањем у Македонију андартских чета. Њихова активност у Македонији нарочито се појачала после образовања грчке Етничке хетерије 1894. године. После грчко-турског рата 1897. године, на упорно инсистирање аустро-немачке дипломатије, закључено је неколико писмених и усмених уговора и конвенција измећу Грчке и Турске, који су – нарочито конзулска конвенција и споразум о држављанству – знатно олакшали грчку пропаганду у Македонији. Грчка влада је, наиме, показала спремност да Турцима укаже сваку помоћ у акцијама за ликвидирање македонског националноослободилачког покрета, па су турске власти толерисале или помагале великогрчку оружану акцију у Македонији. Прва чета, коју је 1901. године организовао костурски митрополит Каравангелис, добила је дозволу да учествује са турском војском у прогоњењу македонских револуционара. За време илинденског устанка грчка влада је предложила Турској да се у свим селима под утицајем патријаршије формира “грчка милиција” која би, под командом турских жандармеријских официра, учествовала у гушењу устанка. Турска влада је само делимично усвојила овај Предлог.

У борби око Македоније умешала се и румунска буржоазија, под изговором заштите куцовлашког становништва, упорно истичући да би анексија Македоније од стране Бугарске, Србије или Грчке уништила повластице које је Румунија обезбедила Куцовласима, турским поданицима. Овим разлозима румунска буржоазија је прикривала бојазан од сувише великог јачања Бугарске, која би могла нарушити балканску равнотежу на штету Румуније.

Тако је Македонија постала јабука раздора и поприште борби измећу четничких, комитских и андартских чета, убациваних из Србије, Бугарске и Грчке, под изговором да заштите своје хришћанске сународнике од турских зулума, а у ствари у циљу србизације, бугаризације и јелинизације македонског становништва. “Оргије српских, бугарских и грчких банди” – писао је Димитрије Туцовић – “по долинама и шумама Македоније, паљење и убијање људи, жена и деце, пљачкање становништва (врши се) ради тога да би оно наморало да приђе овој или оној цркви, овој или оној страни…” Српске, бугарске и грчке чете, убачене у Ма- кедонију, водиле су борбу и против турске власти и једне против других. Оне су убијањем виђених присталица противничке стране разбијале јединство македонског народа у борби за ослобоћење од турске власти, а нападима на Турке изазивале крваве репресалије турске војске и полиције над недужним македонским становништвом. Само за време Горњоџумајског устанка, који су октобра 1902. године организовали “врховисти”, уништено је 15 села, док је 139 људи убијено а 470 прогнано или ухапшено. Немири у Македонији изазивали су личну и имовинску несигурност код македонског становништва, које је масовно напуштало свој завичај и селило у суседне земље, пре свега у Бугарску, а знатан број Македонаца иселио се у Америку. Ови немири дали су повода великим силама да се још активније умешају у македонско питање, које је постало не само балканско већ и општеевропско питање.