Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Припреме за бугарско-грчке преговоре о савезу почеле су још у мају 1911. године, а непосредно после потписивања српско-бугарског споразума отпочели су интензивни преговори да би се и Грчка укључила у савез. Основну тешкоћу и у овим преговорима представљало је питање разграничења у јужној Македонији. Нарочито осетљиво било је питање Солуна, који је, као излазна лука моравско-вардарске железничке магистрале, имао европски значај. Бугарској влади је било јасно да ће Грци упорно тражити Солун за себе и да ће, с обзиром на то да она није намеравала да га уступи, то изазвати велике тешкоће и онемогућити споразум. Због тога је одлучила да у преговорима с Грчком не покреће питање разграничења. Пошто се и грчка влада прибојавала истих тешкоћа, по узајамном прећутном споразуму и једна и друга страна су се уздржале од покретања питања разграничења у јужној Македонији, при томе је свака од њих рачунала “да ће на крају рата (против Турске) бити у бо- љем положају од оне друге и да ће оружаном силом моћи да оствари своје претензије”. Тако је бугарскочгрчки Уговор о савезу за одбрану потписан 29. маја 1912. године, а 5. октобра исте године потписана је и Војна конвенција, без претходног разграничења у Македонији, што ће бити узрок многобројних тешкоћа које ће се у Балканском савезу појавити у самом почетку рата са Турском.
Чим је обавештена о потписивању бугарско-грчког уговора, српска влада је 14. августа 1912. ставила у задатак своме посланику у Атини да код грчке владе припреми терен за закључење једног сличног уговора са Србијом. Одговарајући позитивно, грчки министар иностраних послова Коромилас је изричито нагласио “да уговор неће имати примену у нападу који би могао доћи са било које друге стране” изузев турске. Овакав став грчке владе створио је озбиљне тешкоће у српско-грчким преговорима, јер је српска влада, живећи у непрестаном страху од аустроугарске агресије, нарочито настојала да уговором обавеже Грчку да јој притекне у помоћ у случају аустроугарског напада. Да би избегла примање овакве обавезе, грчка влада је предложила да се, уместо засебних уговора, закључи један заједнички уговор измећу Србије, Бугарске и Грчке, а коме би као база и модел послужио бугарско-грчки уговор, у коме није било одредаба уперених против Аустро-Угарске. Српска влада је, после консултовања са Бугарском, одговорила да пројект уговора утроје није потребан, пошто већ постоји грчко-бугарски споразум којим су регулисани грчко-бугарски односи и потребе и поново изразила жељу да се закључе посебни уговори измећу Србије и Грчке, као и измећу Грчке и Црне Горе. Тек после тога – истакнуто је у одговору српске владе – “могло би се приступити преговорима за један заједнички уговор који би обухватио све четири балканске државе: Србију, Грчку, Бугарску и Црну Гору, чија би се солидарност тим начином најбоље утврдила.” Грчка влада је прихватила овај предлог, па су, половином септембра 1912. године, у Атини отпочели српско-грчки преговори о савезу. И у овим преговорима тешкоће су биле озбиљне, пошто је грчка влада упорно избегавала примање обавезе да својом војском помогне Србији уколико буде нападнута од Аустро-Угарске. Због тога, као и због одбијања српске и бугарске владе да грчку владу упознају са пуним текстом српско-бугарског уговора, преговори измећу Србије и Грчке нису приведени крају до почетка првог балканског рата. Два дана после отпочињања војних операција против Турске, у Атину је, као делегат српске владе, допутовао пуковник Васић, ради закључења војне конвенције са Грчком. Избијање рата и прве велике победе балканских савезника над Турском, уместо да убрзају, још више су отежавале српско-грчке преговоре, јер се у оштрој форми поставило питање разграничења ослобођених земаља. Тек 4. новембра посланик Бошковић је известио Николу Пашића да је са грчким министром иностраних послова – пошто се уверио да грчка влада више неће попуштати српским захтевима – саставио нов текст уговора, прилагоћен новој ситуацији створеној ратом, који ће српској влади предати грчки посланик у Београду. Бошковић је тражио одобрење да уговор потпише, истичући на крају да би одмах требало отпочети преговоре за један други уговор о новим границама између балканских држава. Нема података да ли је текст уговора о коме је реч потписан, али већи број докумената говори о томе да је већ у новембру 1912. године вршено интензивније “испитивање терена” за овај други уговор о новим границама између балканских држава и тајном српско-грчком савезу против Бугарске.
Средином септембра 1912. године Бугарска и Црна Гора су закључиле усмени споразум о заједничкој војној акцији против Турске. Судећи по сачуваним нацртима, споразум је, поред општих циљева савеза, садржавао и одредбе о почетку и начину вођења војних операција, о општим условима закључења мира или примирја, о помоћи коју је Бугарска имала да да Црној Гори, о проширењу бугарско-црногорског савеза у балкански савез; и, на крају, одредбу о начину решавања евентуалних територијалних неспоразума. Према нацрту Уговора о ратном савезу Бугарске и Црне Горе, који је бугарски посланик у Цетињу Колушев поднео 1. септембра 1912. године краљу Николи, ова одредба гласи: “Ако би савезници били победници, то има бити закључен такав мир по коме би Бугарска и Црна Гора добиле што већа територијална проширења. Ако би у овом питању дошло до неког неспоразума, решење истог оставља се… Његовом величанству цару руском; ако се овај не хтедне примити тога, онда се решење спора оставља председнику Сједињених Држава. Тако исто се имају делити и остале материјалне користи.” Као што се види, о будућим границама између савезника није било говора, јер се веровало да неће доћи до укрштања интереса око поделе територије између Бугарске и Црне Горе.
Ни у српско-црногорском уговору, који је потписан 6. октобра 1912. године, није регулисано питање поделе ослобођених територија, осим што је у члану 6. речено да се “границе између савезних српских краљевина имају регулисати путем једне заједничке комисије”.
Иако српско-грчки преговори нису приведени крају до избијања првог балканског рата, закључењем поменутог усменог споразума између Бугарске и Црне Горе септембра 1912. године, као и потписивањем политичке и војне конвенције између Србије и Црне Горе почетком октобра исте године, српско-бугарски савез је прерастао у савез балканских држава.
Балкански савез је био војно-политички савез и зато су покушаји да се он прошири на економско и културно поље и реше нека друга питања претрпели неуспех. Тако су непосредно после потписивања уговора о савезу отпочели између бугарске и српске владе преговори о решењу врло осетљивог четничког питања. Али се две владе нису могле споразумети у којим крајевима треба обуставити четничку акцију, па су четничке и комитске чете наставиле међусобну борбу. Средином маја 1912. године у Београду је одржан Други конгрес Српско-бугарског комитета за економско зближење, коме су присуствовали истакнути српски и бугарски политички, јавни и културни радници. Конгрес је препоручио владама Србије и Бугарске да склопе царински савез. Али, с обзиром на то да је конгрес био приватна институција, његове одлуке никога нису обавезивале. Социјалдемократи (Социјалдемократска партија Србије и Партија тесних социјалиста Бугарске) ишли су још даље и истицали идеју о уједињењу балканских народа у федеративну балканску републику. “Груписање и узајамност земаља и народа на Балкану једини је пут који води привредном, националном и политичком ослобођењу” – истицали су они. Владајући кругови у балканским земљама били су, мећутим, неспособни да превазићу своје уске сепаратистичке циљеве и да се, уједињавањем политичких, војних, економских и културних снага Балкана, потпуно ослободе туторства империјалистичке Европе и доследно спроведу у живот девизу “Балкан балканским народима”. Па ипак, Балкански савез, ма колико му основа била уска и једнострана, даће за кратко време свога постојања крупне историјске резултате.