Одредба о руској арбитражи и њено тумачење

1076

Као што се види, Тајни додатак српско-бугарском уговору прецизно и дефинитивно је одредио српске и бугарске границе у Македонији, и зато нема ниједне речи о спорној зони, јер ништа није остало неразграничено. Руска арбитража је сведена на пуку формалност – да, уколико доће до спора у повлачењу граничне линије “у горе поменутим границама”, повуче граничну линију која “најбоље одговара интересима обе уговорне стране”. Рачунало се, мећутим, на друге спорове, па је у члану 4. утврђено да се “сваки спор који би се изродио поводом тумачења или извршења ма које одредбе уговора, Тајног додатка и Војне конвенције поднесе на коначно решење Русији, чим једна или друга страна буде изјавила да сматра да је немогуће постићи споразум непосредним преговорима”. Према томе, одредба о арбитражи рускога цара није имала никаквог значаја за српско-бугарско разграничење у Македонији, и била је у ствари унета из сасвим других разлога. Па ипак, то ништа није сметало владама Србије и Бугарске да – у циљу оправдања својих претензија на целу Македонију – дају овој одредби сасвим различита и супротна тумачења. Српска влада је тврдила да је руска арбитража неограничена и да се односи на целу спорну територију – према томе, руски цар може повући граничну линију негде у простору измећу Шар-планине, Родопа, Охридског језера и Егејског мора, било западно или источно од линије Крива Паланка – Охридско језеро. У ствари, оваква неограничена арбитража Русије била је, као што ће се видети, предвићена у првом српском нацрту уговора о савезу са Бугарском, од кога је српска влада доцније одступила. Бугарска влада је, у свом тумачењу уговора, ограничавала арбитражу на онај део Македоније који је по уговору припао Србији, означавајући тај део као спорну зону, иако ничега од тога нема у Тајном додатку српско-бугарског уговора. Према том тумачењу, руски цар је могао повући граничну линију негде у простору измећу Шар-планине и линије Крива Паланка – Охридско језеро прецизиране у члану 2. Тајног додатка. Оваква арбитража није била предвићена чак ни у првом бугарском нацрту српско-бугарског уговора, јер бугарско одступање од сан-стефанског програма и признавања српских права у Македонији били су основни услов за почетак преговора. Мећутим, ово нетачно тумачење бугарске владе прихватила је Карнеџијева мећународна комисија, која је у јесен 1913. године вршила анкету о узроцима и воћењу балканских ратова. Она је, наиме, анализирајући текст српско-бугарског утовора, објављен у листу “Le Matin” 24. новембра 1913. године, а не познајући историјат српско-бугарских преговора, произвољно протумачила формулацију “у горе поменутим границама” тврдњом да то, у ствари, “очигледно” значи: у границама измећу Шар-планине и линије Крива Паланка – Охридско језеро повучене у члану 2. Тајног додатка. На овакво тумачење поменуту комисију навела је “детаљна карта” ових граница објављена у бугарском листу “Echo de Bulgarie” 7/20. јуна 1913. године, на којој је као “спорна зона” био означен онај део Македоније који је по уговору требало да припадне Србији. Ту је карту комисија објавила у свом извештају. Ово тумачење послужило је као извор многим историчарима, чак и бугарском дипломати Димитрију Ризову, једном од твораца српско-бугарског уговора. Произвољност и нетачност овог тумачења видљиве су из историјата српско-бугарских преговора.

Идеја о руској арбитражи преузета је из српско-бугарског уговора од 1904. године, у коме је било предвићено да ће сваки спор о коме се Србија и Бугарска не би могле сложити бити предат на арбитражу руском цару, или, ако га овај не отклони, мећународном арбитражном суду у Хагу, а први пут је ту идеју изнео Димитрије Ризов на преговорима које је, у својству поверљивог изасланика бугарског председника владе Гешова, водио 3. и 4. октобра 1911. године у Београду са представницима српске владе. Пошто су све главне тачке споразума, тако рећи, без речи начелно усвојене, осим оне о разграничењу сфера у Македонији, Ризов је – пише М. Миловановић – истакао “да Бугарска одустаје од аутономије Македоније и да признаје Србији право јужно од Шар-планине на један део Македоније са Скопљем”. Гранична линија измећу српске и бугарске сфере ишла би реком Пчињом до њеног ушћа у Вардар, затим “границом Скопског Санџака и вилајета све док он хвата према западу.” Србији би тако припали Куманово, Скопље, Тетово и Гостивар. Представници српске владе су покушали да том приликом избегну дискусију о разграничењу, али су ипак на крају, на упорно инсистирање Ризова, изнели свој предлог. “Ми смо” – пише М. Миловановић – “проучавајући наше потребе и сводећи наша права и претензије до крајњих граница које наше потребе допуштају, поставили овакву граничну линију: од бугарско-турске границе током реке Брегалнице, па преко Вардара према Охридском језеру измећу Охрида и Струге, тако да Охрид, као и Битољ остану Бугарима, а Велес, Прилеп, Кичево и Струга Србима”. Пошто се овако опречна гледишта нису могла усагласити, Ризов је иступио са предлогом “да се трансакција између српског и бугарског предлога остави арбитражи рускога цара”. Председник српске владе Миловановић оберучке је прихватио ту идеју, па је, за време преговора у министарском вагону измећу Београда и Лапова, бугарском председнику Гешову усмено изнео свој први нацрт српско-бугарског уговора, у коме је предлог о руској арбитражи проширио на целу Македонију, формулишући то речима: “Што се тиче Косовског вилајета јужно од Шаре и Битољског и Солунског вилајета обе стране, ако не буде могуће споразумети се непосредно о разграничењу, саглашавају се да умоле руског цара да он као врховни судија, чијој се пресуди они унапред безусловно покоравају, одреди шта има припасти Србији, а шта Бугарској”. Према овом предлогу, руска арбитража била би неограничена и протезала би се на целу Македонију.

Бугарска влада је, мећутим, сматрала да би руска арбитраж