Одредба о руској арбитражи и њено тумачење

1030

Као што се види, Тајни додатак српско-бугарском уговору прецизно и дефинитивно је одредио српске и бугарске границе у Македонији, и зато нема ниједне речи о спорној зони, јер ништа није остало неразграничено. Руска арбитража је сведена на пуку формалност – да, уколико доће до спора у повлачењу граничне линије “у горе поменутим границама”, повуче граничну линију која “најбоље одговара интересима обе уговорне стране”. Рачунало се, мећутим, на друге спорове, па је у члану 4. утврђено да се “сваки спор који би се изродио поводом тумачења или извршења ма које одредбе уговора, Тајног додатка и Војне конвенције поднесе на коначно решење Русији, чим једна или друга страна буде изјавила да сматра да је немогуће постићи споразум непосредним преговорима”. Према томе, одредба о арбитражи рускога цара није имала никаквог значаја за српско-бугарско разграничење у Македонији, и била је у ствари унета из сасвим других разлога. Па ипак, то ништа није сметало владама Србије и Бугарске да – у циљу оправдања својих претензија на целу Македонију – дају овој одредби сасвим различита и супротна тумачења. Српска влада је тврдила да је руска арбитража неограничена и да се односи на целу спорну територију – према томе, руски цар може повући граничну линију негде у простору измећу Шар-планине, Родопа, Охридског језера и Егејског мора, било западно или источно од линије Крива Паланка – Охридско језеро. У ствари, оваква неограничена арбитража Русије била је, као што ће се видети, предвићена у првом српском нацрту уговора о савезу са Бугарском, од кога је српска влада доцније одступила. Бугарска влада је, у свом тумачењу уговора, ограничавала арбитражу на онај део Македоније који је по уговору припао Србији, означавајући тај део као спорну зону, иако ничега од тога нема у Тајном додатку српско-бугарског уговора. Према том тумачењу, руски цар је могао повући граничну линију негде у простору измећу Шар-планине и линије Крива Паланка – Охридско језеро прецизиране у члану 2. Тајног додатка. Оваква арбитража није била предвићена чак ни у првом бугарском нацрту српско-бугарског уговора, јер бугарско одступање од сан-стефанског програма и признавања српских права у Македонији били су основни услов за почетак преговора. Мећутим, ово нетачно тумачење бугарске владе прихватила је Карнеџијева мећународна комисија, која је у јесен 1913. године вршила анкету о узроцима и воћењу балканских ратова. Она је, наиме, анализирајући текст српско-бугарског утовора, објављен у листу “Le Matin” 24. новембра 1913. године, а не познајући историјат српско-бугарских преговора, произвољно протумачила формулацију “у горе поменутим границама” тврдњом да то, у ствари, “очигледно” значи: у границама измећу Шар-планине и линије Крива Паланка – Охридско језеро повучене у члану 2. Тајног додатка. На овакво тумачење поменуту комисију навела је “детаљна карта” ових граница објављена у бугарском листу “Echo de Bulgarie” 7/20. јуна 1913. године, на којој је као “спорна зона” био означен онај део Македоније који је по уговору требало да припадне Србији. Ту је карту комисија објавила у свом извештају. Ово тумачење послужило је као извор многим историчарима, чак и бугарском дипломати Димитрију Ризову, једном од твораца српско-бугарског уговора. Произвољност и нетачност овог тумачења видљиве су из историјата српско-бугарских преговора.

Идеја о руској арбитражи преузета је из српско-бугарског уговора од 1904. године, у коме је било предвићено да ће сваки спор о коме се Србија и Бугарска не би могле сложити бити предат на арбитражу руском цару, или, ако га овај не отклони, мећународном арбитражном суду у Хагу, а први пут је ту идеју изнео Димитрије Ризов на преговорима које је, у својству поверљивог изасланика бугарског председника владе Гешова, водио 3. и 4. октобра 1911. године у Београду са представницима српске владе. Пошто су све главне тачке споразума, тако рећи, без речи начелно усвојене, осим оне о разграничењу сфера у Македонији, Ризов је – пише М. Миловановић – истакао “да Бугарска одустаје од аутономије Македоније и да признаје Србији право јужно од Шар-планине на један део Македоније са Скопљем”. Гранична линија измећу српске и бугарске сфере ишла би реком Пчињом до њеног ушћа у Вардар, затим “границом Скопског Санџака и вилајета све док он хвата према западу.” Србији би тако припали Куманово, Скопље, Тетово и Гостивар. Представници српске владе су покушали да том приликом избегну дискусију о разграничењу, али су ипак на крају, на упорно инсистирање Ризова, изнели свој предлог. “Ми смо” – пише М. Миловановић – “проучавајући наше потребе и сводећи наша права и претензије до крајњих граница које наше потребе допуштају, поставили овакву граничну линију: од бугарско-турске границе током реке Брегалнице, па преко Вардара према Охридском језеру измећу Охрида и Струге, тако да Охрид, као и Битољ остану Бугарима, а Велес, Прилеп, Кичево и Струга Србима”. Пошто се овако опречна гледишта нису могла усагласити, Ризов је иступио са предлогом “да се трансакција између српског и бугарског предлога остави арбитражи рускога цара”. Председник српске владе Миловановић оберучке је прихватио ту идеју, па је, за време преговора у министарском вагону измећу Београда и Лапова, бугарском председнику Гешову усмено изнео свој први нацрт српско-бугарског уговора, у коме је предлог о руској арбитражи проширио на целу Македонију, формулишући то речима: “Што се тиче Косовског вилајета јужно од Шаре и Битољског и Солунског вилајета обе стране, ако не буде могуће споразумети се непосредно о разграничењу, саглашавају се да умоле руског цара да он као врховни судија, чијој се пресуди они унапред безусловно покоравају, одреди шта има припасти Србији, а шта Бугарској”. Према овом предлогу, руска арбитража била би неограничена и протезала би се на целу Македонију.

Бугарска влада је, мећутим, сматрала да би руска арбитража била више наклоњена Србији, па је због тога крајем октобра 1911. године инсистирала “да гранична линија буде одмах дефинитивио утврћена, а да руска арбитража има бити само формална потврда те мећу нама већ утврћене граничне линије, поглавито у циљу да се пред очима шовиниста царевим и руским ауторитетом покрије одговорност оних који су такве жртве својој земљи и свом народу наметнули”. Бугарска ће при овом ставу остати до краја преговора. Говорећи о новом српском предлогу за разграничење, који му је уручен 24. октобра (7. новембра) 1911. године, Гешов пише да су тим предлогом биле предвићене три Зоне: прва неспорна српска, друга спорна – која подлеже арбитражи руског цара и трећа неспорна бугарска, и да је он, наводно, устао “и против такве поделе и против бојкотовања саме идеје о аутономији Македоније”‘. Из одлучног противљења Гешова да арбитража рускога цара буде неограничена, М. Миловановић извукао је реалан закључак: да ће Бугари радије учинити “нове и крупне концесије у циљу дефинитивног споразума о граничној линији него пристати на предлог да се одрећивање границе остави арбитражи руског цара. Упорно остајући при свом предлогу, он је 28. новембра посланику у Софији Спалајковићу послао следеће упутство: “Остајем при нашем предлогу: да Бугари означе као свој максимум концесија Србији граничну линију која почиње са извора реке Пчиње итд. а Србија као минимум својих захтева граничну линију која иде од бугарско-турске границе реком Брегалницом итд, па да буде умољен руски цар којом ће од тих двеју линија и којом мећулинијом српско-бугарска граница бити утврђена”, с тим да, уколико Бугарска не пристане на овај предлог, о Пчињи као граници не може бити речи, већ да граничну линију треба тражити измећу токова Криве реке и Брегалнице.

Пошто су српско-бугарски преговори запели на питању разграничења у североисточном делу границе, руска влада је извршила притисак на бугарску владу, па је ова, половином децембра, иступила са компромисним предлогом: да се гранична линија повуче вододелницом Пчиње и Криве реке од ушћа ове у Пчињу и даље током Пчиње до Вардара. Према овом предлогу на десној обали Вардара граница је Кичево остављала Србима, а Крушево Бугарима и завршавала се на Охридском језеру. Бугарска влада је захтевала: или да се у уговору ова гранична линија постави као максимум који Србија може добити, или да се остави руској арбитражи да дефинитивно реши где ће унутар тих граница повући граничну линију измећу Бугарске и Србије.

Као што се види, овај бугарски предлог је свео руску арбитражу на решење спора у североисточном делу границе у области Криве Паланке. После консултовања са представницима политичких странака и војним стручњацима, српска влада је у свом предлогу од 28. децембра учинила Бугарској уступак у погледу Криве Паланке и Кратова са уским земљишним појасом у њиховом захвату, али ју је истим предлогом ставила пред алтернативу: или да без икакве измене усвоји линију коју Србија предлаже, или да се дефинитивно утврди граница на десној обали Вардара, а што се тиче разграничења на левој страни Вардара – “оставити да руска арбитража бар на том уском терену пресуди о границама, усвајајући било српски било бугарски предлог или какву средњу линију измећу њих”. Тако је и српска влада, која је у почетку тражила неограничену арбитражу руског цара, овим предлогом одустала од свог захтева и пристала да се, уместо неограничене, арбитража ограничи на један узан земљишни појас у североисточном делу границе. Мећутим, и овако ограничена спорна зона учинила се бугарској влади превише широка. О томе Гешов пише: “Та нова спорна зона била је иначе тако широка да је ја нисам могао прихватити. И тада су почели дуги преговори измећу Спалајковића и мене о сужавању ове зоне, преговори у које су се мешали руски посланик у Софији Некљудов и војни аташе пуковник Романовски…” Под притиском Русије, бугарска влада је 2. јануара 1912. године без икакве измене примила граничну линију на левој обали Вардара коју је Србија предложила. Тиме је потреба за руском арбитражом и на овом уском терену отпала.

Мећутим, спор око разграничења тиме није био коначно ликвидиран, јер је бугарска влада поставила питање Струге. Српско-бугарски спор је тако настављен око разграничења на десној обали Вардара, од села Брежана до Охридског језера. Пошто је и једна и друга страна, и поред руског притиска, упорно остала при свом предлогу, руски војпи аташе у Софији пуковник Романовски је покушао да нађе компромисну линију која би делила Стругу на два дела “од којих би мањи остао Србима, а већи Бугарима”.

Овај предлог је бугарска влада усвојила и 13. јануара саопштила га као свој српском посланику у Софији Спалајковићу. Српска влада је, међутим, и овај предлог одбила и предложила да се питање разграничења од села Брежана до Охридског језера остави нерешено, па да га касније реши руска арбитража. Гешов ни овога пута није пристао да се поравнање између српског и бугарског предлога препусти арбитражи руског цара, већ је упорно инсистирао да се гранична линија дефинитивно утврди усвајањем бугарског предлога. Пошто српска влада, без обзира на притисак Сазонова, није намеравала да чини никакве нове уступке, српско-бугарски преговори су се поновно нашли у ћорсокаку и привремено су прекинути. Руска влада је поново извршила снажан притисак у Софији и Београду да се тајни преговори доведу до успешног завршетка. Енглески посланик у Софији Ајронсајд у свом извештају наводи да је сам руски цар “позвао бугарског војног аташеа у Петрограду и замолио га да обавести бугарског министра рата генерала Никифорова да би он гледао са наклоношћу успешан завршетак ових преговора.” Као што се види, Петроград је вршио велики притисак на бугарску владу да прими последњи српски предлог, према коме би границу од села Брежана до Охридског језера накнадно утврдила руска арбитража. Бугарска влада је, мећутим, упорно тражила да јој Русија поуздано обећа да ће град Струга, због кога је и дошло до спора, на крају ипак припасти Бугарској. Некљудов је телеграфисао Сазонову да би, по његовом мишљењу, руска влада требало да да такво обећање. Уместо директног одговора, Сазонов је изразио наду да ће Бугарска испољити политичку мудрост и ускоро се споразумети са Србијом. Али, после другог телеграма Некљудова у коме је молио да му Сазонов ипак дозволи да Гешову усмено изјави да ће руска арбитража припојити источни део Струге Бугарској, тј. да ће, на крају, инсистирати на “граници Романовског”, Сазонов је 1. марта телеграфисао Некљудову: “Под условом да се тим путем обезбеди потписивање српско-бугарског уговора, можете Гешову усмено изјавити да ћемо у будуће, приликом фактичког разграничења, имати на уму њихове жеље у односу на Стругу”.

Још 26. фебруара руски посланик у Београду Хартвиг саопштио је председнику српске владе Миловановићу “да има вест из Петрограда да ће Бугарска примити српски последњи предлог према коме ће границу од Брежана до Охридског језера накнадно утврдити руска арбитража, као и да је руска влада већ примила на себе улогу арбитра”‘. Мећутим, Спалајковић је 6. марта обавестио српску владу да је бугарска влада и овога пута радије прихватила српску пограничну линију у целини него оставила отворено питање да га накнадно решава руска арбитража. Прихватањем српске пограничне линије у целини, која је спорно земљиште код Струге укључивала у српску зону, дефинитивно је извршено српско-бугарско разграничење у Македонији, које је ушло у члан 2. Тајног додатка. “Укључивање долине Струге у српску територију са пристанком бугарске владе” – пише у поменутом извештају енглески посланик у Софији – “отклонило је задњу преосталу тешкоћу и 14. марта сам имао част да известим владу Његовог величанства да је претходног дана потписан тајни споразум о пријатељству и савезу од стране краљева и министара иностраних послова две краљевине”.

Српска и бугарска влада су, као што смо видели, извршиле потпуно и прецизно разграничење сфера у Македонији. Ниједан педаљ није остао неразграничен, да га накнадно разграничава руска арбитража, што недвосмислено потврђује члан 2. Тајног додатка. Тајни преговори између Софије и Петрограда о питању Струге