Наоружање, доктрина и обука трупа бугарске војске

1227

Наоружање и опрема

Пошто није имала сопствену индустрију наоружања и опреме, Бугарска је била присиљена да оружје, муницију и другу ратну опрему набавља у иностранству. Набавка је вршена у разним земљама, те због тога наоружање војске није могло бити једнообразно. Иако је у периоду од 1903. до 1908. године за потребе војске утрошено 99.300.000 златних лева, а у периоду непосредних припрема за рат са Турском (1908-1911. године) 178.500.000 златних лева, Бугарска није успела да до почетка балканских ратова снабде сву своју војску модерним наоружањем и опремом и створи потребне резерве за попуну губитака у рату. Преоружање војске је почело 1891. године. До почетка првог балканског рата само је оперативна војска била наоружана Манлихеровим брзометним пушкама, док су ополченске, допунске и новоформиране јединице биле наоружане старим једнометним острагушама система “Бердан” и “Кринка”. Коњица је била наоружана Манлихеровим карабинама М 1890 и 1895 и сабљама руског порекла. Митраљески водови били су наоружани митраљезима система “Максим”.

Уочи првог балканског рата бугарска војска је од пешадијског наоружања укупно имала: 232 митраљеза система “Максим”, 343.418 пушака, 5.958 пиштоља и 5.570 сабаља. Од наведеног броја пушака 278.965 биле су модерне Манлихерове пушке – карабини М. 1888, 1890. и 1895. У току првог балканског рата известан број брзометних пушака заплењен је од Турака, а нешто је набављено у иностранству, па је Бугарска у други балкански рат ушла са укупно 378.996 пушака разних система.

Артиљеријско наоружање бугарске војске било је различито. Брзометни и спорометни пољски топови система “Шнајдер” и “Круп” били су подједнако заступљени у наоружању оперативне војске: свака пешадијска дивизија ратног састава имала је у свом саставу један брзометни и један спорометни артиљеријски пук. У мањем броју били су заступљени брзометни и спорометни брдски топови система “Круп” и “Шнајдер”, затим брзометне хаубице система “Шнајдер”, спорометне хаубице система “Круп” и разне позицијске батерије. Бугарска војска је уочи првог балканског рата имала укупно 1116 артиљеријских оруђа разног калибра:

– 324 брзометна пољска топа, калибра 75 мм,

– 384 спорометна поу\>ска топа, калибра 75 и 87 мм,

– 92 брзометна брдска топа, калибра 75 мм,

– 54 спорометна брдска топа, калибра 75 мм,

– 36 брзометних пољских хаубица, калибра 120 мм,

– 30 спорометних пољских хаубица, калибра 120 мм,

– 196 позицијских топова разног калибра.

Пошто је известан број артиљеријских оруђа у току првог балканског рата набављен у иностранству или заплењен од Турака бугарска војска је ушла у други балкански рат са укупно 1.228 артиљеријских оруђа, од тога 969 орућа у саставу оперативне војске и ополчења и 259 оруђа позицијске артиљерије. Као што се види, половина оруђа у саставу оперативне војске била је спорометна, док су позицијске батерије у већини биле застареле. Због тога, артиљеријско наоружање бугарске војске, и поред великог броја оруђа, није задовољавало. Топовске муниције није било у довољној мери. Целокупан број муниције, без картеча, износио је по 727 граната на оруђе, а у тврђавској артиљерији по 550 граната.

Инжињеријска опрема бугарске војске била је слична српској. Пионирске чете имале су 217 комада великог алата, док су батаљонске коморе носиле још 58 комада специјалних алатки. Железничари су имали материјал за прављење и рушење железничких пруга, док су дивизијске понтонирске получете и мостови тремови носили материјал за подизање моста дужине 37 метара. Понтонирски батаљон, као орган армијске команде, са својим тремом могао је подићи мост дужине 106 метара. Пешадијске, артиљеријске и коњичке јединице биле су снабдевене лаким и тешким пионирским алатом, телефонима, телеграфима и сигналним уређајима за одржавање везе. Бугарска телефонско-телеграфска мрежа имала је 1912. године 370 поштанско-телефонских станица и 41 телеграфску станицу, које су имале 2.972 апарата и каблова у дужини од 14.051 километар.

Што се тиче одећне опреме, бугарско војно министарство је прихватило идеју да целу војску снабдије једнообразном одећом заштитне боје, али ова идеја није спроведена у живот. Текстилна индустрија, која се састојала из 72 предузећа и чија се производња 1911. године попела на 21.415.281 лев, радила је претежно са увозним сировинама. Међутим, када се узме у обзир и домаћа текстилна радиност, која је била пет пута већа од фабричке, текстилна индустрија је могла да задовољи и повећану ратну потрошњу. Па ипак, до почетка првог балканског рата само је оперативна војска била снабдевена комплетном одећном опремом, док су ополченске, допунске и новоформиране јединице добијале стару обојену одећу коју су имали питомци војног училишта и коњица. Пошто и то није било довољно, један део тих јединица имао је сопствену одећу израђену од домаће тканине.

 

Доктрина, систем спремања кадрова и обука трупа

Творци бугарске војне доктрине школовани су у разним иностраним војним школама, највећим делом у Русији и Италији, а затим у Белгији и Француској, па је и војна доктрина била под утицајем тих разних школа. У почетку је бугарска војна доктрина стварана под непосредним руководством руских инструктора, који су заузимали важне положаје у бугарској војсци, па су чак и војна правила била на руском језику. Успешан рат против Србије 1885. године још више је ојачао и учврстио руски утицај, јер се сматрало да је тај рат добијен захваљујући, поред осталог, солидно изведеној обуци којом су руководили руски инструктори. Међутим, после свргнућа кнеза Александра Батемберга, 1886. године, и доласка на престо Фердинанда Кобурга, отпочео је процес потискивања руског језика и утицаја из бугарске војске. Појавили су се и захтеви да се из Војних правила избаце застареле одредбе које нису одговарале бугарским условима. Пошто су се стабилизовале спољнополитичке и унутрашње прилике у земљи, донет је, 1891. године, Закон о устројству оружане силе Кнежевине Бугарске, а у исто време отпочело је превоћење правила и команди на бугарски језик. У 1897. години изашло је прво бугарско правило за стројеву службу пешадије. После двогодишње провере у пракси и извршених измена и допуна, ово правило је ступило на снагу 1899. године.

Искуства из грчко-турског, енглеско-бурског и, нарочито, руско-јапанског рата, о којима се много расправљало у војној литератури тога времена, умногоме је допринело да се бугарска војска ослободи превеликог руског утицаја и да прихвати основна начела војне доктрине западних земаља, пре свега Француске. Као резултат тога, дошло је 1905. године до корените прераде правила за стројну службу пешадије. Ново прерађено правило у ствари је било копија француског. Иако је ово правило до почетка балканских ратова, под утицајем немачке војне доктрине, претрпело извесне измене и допуне, његови основни приципи су одржани.

Према овом правилу постоје два основна средства борбе: ватра и покрет напред. Покрет напред сматран је за решавајуће и неодољиво средство борбе. Следствено томе, нападна дејства су сматрана за основни вид борбе. Одбрана се могла примењивати само у изузетним случајевима, и то у циљу стварања повољних услова за прелазак у противнапад. Пасивна одбрана је потпуно искључивана јер се сматрало да се победа над непријатељем, као главни циљ напада и одбране, може постићи само покретом напред који се завршава ударом ножа и да, према томе, само активна одбрана може дати добре резултате. Као основно правило за отварање ватре у одбрани узимана је изненадност и масовност. Правило је предвиђало да се, ради избегавања масовне непријатељске ватре и смањења губитака, понекад примењују и ноћна дејства. Према правилским одредбама јединице се, за ноћне нападе, постројавају у густе стрељачке стројеве, неприметно се приближавају непријатељу и врше силовит удар ножем без отварања ватре. У погледу улоге ватре и ножа у борби задржало се схватање да предност припада ножу, који доноси решење и одлуку у борби, док ватра служи за олакшање наступања.

У бугарској војној доктрини пешадија је, због њене бројности и способности да води борбу на сваком земљишту, у свако доба дана и године и под свим метеоролошким условима, сматрана за универзални род војске, од чијег дејства зависи решавајући успех у борби – уништење непријатеља. Сви остали родови су намењени да садејствују с пешадијом у извршавању њених борбених задатака.

Бугарске артиљеријске јединице обучаване су такође по француском правилу, у коме су, под немачким утицајем, извршене извесне измене. Према гледиштима бугарских војних стручњака, основна намена артиљерије у борби била је непосредна и посредна подршка пешадији. Следећи техничка усавршавања и пораст ватрене моћи артиљерије, вршене су честе промене у артиљеријским правилима, што је, поред позитивних, имало и негативних последица, пошто није било времена да се резервисти упознају са извршеним променама, па су те јединице ушле у балканске ратове недовољно обучене. Међутим, први балкански рат је био најбоља школа за бугарске артиљеријске јединице.

Гледања на место и улогу коњице у борби била су слична гледиштима српске војне доктрине. Међутим, због оскудице у добрим коњима и потешкоћа око њихове набавке у иностранству, бугарска коњица је, углавном, била намењена за извиђачку и курирску службу. Предвиђена је и њена употреба у борби у тесном садејству са пешадијом. Иако су сви ратни ескадрони бугарске коњице постојали у миру, искуства из првог балканског рата су показала да је за веће ангажовање коњице у борби потребна и боља припрема за рат и појачање ватрене моћи коњице укључивањем у њен састав митраљеза и артиљеријских орућа.

Инжињеријске јединице биле су, као што смо видели, намењене за извоћење радова на фортификацијском уређењу земљишта, одржавање старих и изградњу нових путева, железничку службу, разна рушења, запречавања и уклањања препрека, као и за понтонирске радове, везу итд.

Посебна пажња у обуци поклањана је настави гађања и борби ножем. Обука у борби ножем повезивана је са покретом напред и извршењем јуриша. Наставна година била је подељена у четири периода: први период – од отпуштања старих војника до доласка регрута – коришћен је углавном за припрему старешинског кадра за наредни период; у другом периоду, који је трајао четири месеца, извођена је јединачна и водна обука; трећи период, који је трајао два месеца, био је намењен за четну, батаљонску, пуковску и бригадну обуку; у четвртом периоду, који је трајао 15 дана, извођена је заједничка обука родова, односно маневри са трупама.

Официрски кадар бугарске копнене војске школован је у домаћим школама и училиштима и у разним војним школама у иностранству, а официри флоте у минском и минско-стрељачком училишту у Бугарској и у иностраним поморским училиштима.

Софијско војно училиште трајало је за пешадијске официре три, а за официре родова четири године, јер су, после завршене треће године, питомци артиљеријско-инжињеријског одсека остајали, као погпоручници, још једну годину у училишту и за то време завршавали артиљеријско-инжињеријски курс ради стицања допунског стручног знања за свој род, док су произведени коњички потпоручници одлазили једну годину у коњичку школу ради усавршавања. Сви они официри који би са успехом завршили коњичку школу распорећивани су у коњицу, а они који не би показали задовољавајуће резултате превоћени су у пешадијске официре.

Школа за резервне пешадијске и артиљеријске официре трајала је 11 месеци. У њу су сваке године упућивани регрути који су имали средње или више школско образовање, а који по закону нису имали право на скраћени рок. Питомци прве категорије (они чија просечна оцена није била мања од 8) произвођени су, зависно од показаног успеха, у чинове официрских кандидата или старијих подофицира и упућивани у трупу на дослужење рока, док су питомци друге категорије (они који су пали) слати у трупу као редови.

Топографска официрска школа отварана је повремено при Картографском институту у Софији у циљу давања потребних знања из топографије официрима свих родова.

Пошто у Бугарској није постојала виша војна академија, ни апликационе школе за стручно усавршавање официра специјалних родова и служби, сваке године је упућиван један број млаћих артиљеријских и инжињеријских официра у руску артиљеријску и инжињеријску академију, или, пак, у апликационе школе у Француској, Италији и Белгији. Официри који су били предвићени за војносудску и интендантску службу такође су слати у одговарајуће школе у иностранство. Поред тога, сваке године је у Русију, ради специјализације за морнарицу, слато по неколико потпоручника који су завршили војно училиште са одличним успехом.

За официре санитетске службе узимани су за војску способни грађани који су завршили медицинске, ветеринарске и апотекарске школе у грађанству и добили право на слободну праксу, с тим што су морали успешно завршити и школу за резервне пешадијске потпоручнике. У рату су у санитетску службу узимани и страни држављани, али само за рад у позадини.

Официри генералштабне струке школовани су у одговарајућим школама у иностранству. На ово школовање имали су право официри који су провели по три године у официрском чину и положили конкурсни испит при Војном министарству. Право на полагање овога испита имали су само они официри који су испуњавали опште и посебне услове предвиђене конкурсом. По завршетку школовања ови официри су били дужни да проведу одрећено време на стажу у своме и другим родовима, да би после свега тога од посебне комисије били преведени у генералштабну струку.

За спремање подофицирског кадра у свим пешадијским пуковима постојале су школске команде, а поред тога и дивизијски школски подофицирски батаљони у Софији, Старој Загори и Плевни. Поред ових, постојали су курс за спремање коњичких подофицира при Коњичкој официрској школи и Ветеринарска подофицирска школа.

Поред школовања у наведеним домаћим и иностраним војним школама, постојао је широк програм обуке за даље усавршавање старешина. Инструкција за практичне вежбе, издата 1909. године, предвиђала је следеће вежбе за обуку официра:

– вежбе на карти, које су могле бити стратегијске, тактичке, санитетске, градске и вежбе за службу у позадини (овим вежбама имали су постепено да руководе сви трупни официри);

– вежбе на терену без трупа имале су да изводе све јединице од чете до инспекцијске области;

– вежбе на терену са трупама (маневри) имале су се изводити у сваком роду војске посебно, а затим заједничке вежбе са здруженим одредима.

 

Спремност бугарске војске за рат

Период од ослобођења Бугарске испод турског јарма 1877. године до почетка балканских ратова прошао је у знаку великих напрезања земље да своју војску организационо учврсти, наоружа модерним оружјем, обучи и оспособи за успешно извршење задатака које су пред њу постављали владајући кругови. Међутим, оштре политичке борбе, у које је често увлачена и војска, кочиле су рад на јачању и организационом учвршћењу војске. Поред тога, због слабог економског потенцијала, а посебно због недостатка сопствене индустрије наоружања и опреме, Бугарска није успела да модерно наоружа и опреми сву своју војску. С обзиром на то да је бугарски официрски кор стицао више војно образовање у разним иностраним војним школама, било је тешко ускладити та разна гледишта и изградити јединствен поглед иа војну доктрину. Ови недостаци се нису видније испољили у рату против Турске 1912. године, јер су карактер и популарност овога рата снажно утицали на борбени морал војске, па су високи ратнички квалитети бугарског војника дошли до пуног изражаја. То је најзначајнији фактор који је омогућио бугарској војсци да извојује крупне историјске победе над Турцима у првом балканском рату.

Искуства из првог балканског рата била су најбоља школа за борачки и старешински састав бугарске војске. Нарочито је виши командни кадар извукао драгоцене поуке у области тактичког и операгивног воћења трупа, организације командовања и садејства. Пракса бугарске главне команде да сваког дана увече издаје армијама директиве у којима су предвиђане операције за следећи дан показала се већ у самом почетку рата као погрешна, јер је спутавала иницијативу команданата армија и дивизија. Врховна команда је испољила тежњу да свакодневно непосредно руководи борбеним дејствима. Међутим, веза измећу ње и снага на фронтовима била је нередовна и несигурна. Извештаји и наређења стизали су са великим закашњењем, што је понекад изазивало обустављање већ започетих дејстава. За бугарску, као и за остале војске балканских савезника, карактеристична је лоша организација извиђања како у стратегијском тако и у оперативном и тактичком смислу. Због тога “бугарско командовање није могло да установи да је на линији Лозенграда разбијена главна групација турске војске и због тога није приступило организовању енергичног гоњења”. Ратна пракса је изазвала појаву низа нових оперативно-тактичких тенденција, као: настојања да се борбени поредак формира у покрету и да се што боље прилагођава земљишту, да се у већој мери користи укопавање, да се повећају фронтови напада, да се одрже запоседнуте линије, да се предузимају ноћни напади великих размера, да се артиљерија употребљава централизовано и у тесном садејству са пешадијом, да се тешкоће у материјално-техничком снабдевању отклањају већим коришћењем месних средстава и ратног плена итд. У овом рату испољиле су се озбиљне слабости санитетског збрињавања трупа. Већ после првих борби осетио се недостатак завојног материјала и санитетских установа. Профилактичке мере биле су недовољне, што је имало за последицу велику смртност рањеника и појаву заразних болести.

Бугарска војска је, дакле, ушла у други балкански рат прекаљена у успешно вођеним операцијама против Турске обогаћена драгоценим ратним искуством. Велике победе над турском војском, нарочито у првој фази рата, подигле су борбени дух код војника и старешина бугарске војске. Међутим, дуже трајање рата и чежња за кућом, релативно велики губици, појава заразних болести, а нарочито карактер рата против дотадашњих савезника Србије и Грчке вођеног ради задовољења територијалних претензија бугарске буржоазије, – оставили су врло штетне последице на борбени морал бугарске војске, које су се испољиле у форми негодовања, недисциплине и отворених побуна у више војних јединица. Случајеви недисциплине и нереда појавили су се још за време боравка бугарских трупа на Чаталџи и Булаиру. Војници су захтевали да их распусте кућама или да се ратне операције против Турске наставе. Под утицајем наведених фактора и појачане антиратне активности Партије тесних социјалиста, за време пребацивања бугарске војске из источне Тракије и њеног концентрисања на српској и грчкој граници, ове појаве су учестале и у неким јединицама добиле карактер отворених побуна. Ни пропагандна активност руководећих кругова, у којој су Срби и Грци приказивани као неверни савезници који су заузели делове бугарске “националне територије”, који крше постојеће уговоре и одуговлаче преговоре с Турском, није успела да то спречи. Када је један официр, објашњавајући својим војницима циљеве рата против Србије, рекао да Србија неда Бугарској Македонију и оспорава јој право на неке градове, према извештају српског војног изасланика у Софији Калафатовића, војници су му одговорили: “Ми или Срби све једно исто, јер смо једне вере и браћа, заједнички смо се тукли да им донесемо слободу, а ко ће тамо управљати нас се не тиче, ми се не можемо тући са људима са којим смо се раме уз раме борили (против Турака)”. Када је концентрација 4. бугарске армије била у пуном јеку, дошло је, 14. јуна, до отворене побуне у 49. пешадијском пуку, а сутрадан и у 22. пуку 7. рилске дивизије. Побуњеници су изјавили да неће рат и да траже демобилизацију. Много веће размере узела је побуна која је, 11. јуна, избила у Самосталној бригади 1. бугарске армије. Немири и побуне захватили су и неке друге јединице.

Појава колере, којом су Турци заразили бугарске трупе на Чаталџи, имала је знатног утицаја на ослабљење борбеног морала бугарске војске. Из страха од ове опасне заразне болести војници су напуштали своје јединице и бежали кући. Команде појединих јединица, у којима су ова бежања узела масовније размере, биле су присиљене да поставе нарочите страже за хватање бегунаца. Ни ове мере нису биле ефикасне, јер су се бегунци бранили оружјем. Све ове појаве нису, разуме се, остале без утицаја на борбени дух и морал бугарске војске у другом балканском рату.