Наоружање, доктрина и обука трупа бугарске војске

976

Наоружање и опрема

Пошто није имала сопствену индустрију наоружања и опреме, Бугарска је била присиљена да оружје, муницију и другу ратну опрему набавља у иностранству. Набавка је вршена у разним земљама, те због тога наоружање војске није могло бити једнообразно. Иако је у периоду од 1903. до 1908. године за потребе војске утрошено 99.300.000 златних лева, а у периоду непосредних припрема за рат са Турском (1908-1911. године) 178.500.000 златних лева, Бугарска није успела да до почетка балканских ратова снабде сву своју војску модерним наоружањем и опремом и створи потребне резерве за попуну губитака у рату. Преоружање војске је почело 1891. године. До почетка првог балканског рата само је оперативна војска била наоружана Манлихеровим брзометним пушкама, док су ополченске, допунске и новоформиране јединице биле наоружане старим једнометним острагушама система “Бердан” и “Кринка”. Коњица је била наоружана Манлихеровим карабинама М 1890 и 1895 и сабљама руског порекла. Митраљески водови били су наоружани митраљезима система “Максим”.

Уочи првог балканског рата бугарска војска је од пешадијског наоружања укупно имала: 232 митраљеза система “Максим”, 343.418 пушака, 5.958 пиштоља и 5.570 сабаља. Од наведеног броја пушака 278.965 биле су модерне Манлихерове пушке – карабини М. 1888, 1890. и 1895. У току првог балканског рата известан број брзометних пушака заплењен је од Турака, а нешто је набављено у иностранству, па је Бугарска у други балкански рат ушла са укупно 378.996 пушака разних система.

Артиљеријско наоружање бугарске војске било је различито. Брзометни и спорометни пољски топови система “Шнајдер” и “Круп” били су подједнако заступљени у наоружању оперативне војске: свака пешадијска дивизија ратног састава имала је у свом саставу један брзометни и један спорометни артиљеријски пук. У мањем броју били су заступљени брзометни и спорометни брдски топови система “Круп” и “Шнајдер”, затим брзометне хаубице система “Шнајдер”, спорометне хаубице система “Круп” и разне позицијске батерије. Бугарска војска је уочи првог балканског рата имала укупно 1116 артиљеријских оруђа разног калибра:

– 324 брзометна пољска топа, калибра 75 мм,

– 384 спорометна поу\>ска топа, калибра 75 и 87 мм,

– 92 брзометна брдска топа, калибра 75 мм,

– 54 спорометна брдска топа, калибра 75 мм,

– 36 брзометних пољских хаубица, калибра 120 мм,

– 30 спорометних пољских хаубица, калибра 120 мм,

– 196 позицијских топова разног калибра.

Пошто је известан број артиљеријских оруђа у току првог балканског рата набављен у иностранству или заплењен од Турака бугарска војска је ушла у други балкански рат са укупно 1.228 артиљеријских оруђа, од тога 969 орућа у саставу оперативне војске и ополчења и 259 оруђа позицијске артиљерије. Као што се види, половина оруђа у саставу оперативне војске била је спорометна, док су позицијске батерије у већини биле застареле. Због тога, артиљеријско наоружање бугарске војске, и поред великог броја оруђа, није задовољавало. Топовске муниције није било у довољној мери. Целокупан број муниције, без картеча, износио је по 727 граната на оруђе, а у тврђавској артиљерији по 550 граната.

Инжињеријска опрема бугарске војске била је слична српској. Пионирске чете имале су 217 комада великог алата, док су батаљонске коморе носиле још 58 комада специјалних алатки. Железничари су имали материјал за прављење и рушење железничких пруга, док су дивизијске понтонирске получете и мостови тремови носили материјал за подизање моста дужине 37 метара. Понтонирски батаљон, као орган армијске команде, са својим тремом могао је подићи мост дужине 106 метара. Пешадијске, артиљеријске и коњичке јединице биле су снабдевене лаким и тешким пионирским алатом, телефонима, телеграфима и сигналним уређајима за одржавање везе. Бугарска телефонско-телеграфска мрежа имала је 1912. године 370 поштанско-телефонских станица и 41 телеграфску станицу, које су имале 2.972 апарата и каблова у дужини од 14.051 километар.

Што се тиче одећне опреме, бугарско војно министарство је прихватило идеју да целу војску снабдије једнообразном одећом заштитне боје, али ова идеја није спроведена у живот. Текстилна индустрија, која се састојала из 72 предузећа и чија се производња 1911. године попела на 21.415.281 лев, радила је претежно са увозним сировинама. Међутим, када се узме у обзир и дом