Историк преговора за закључење српско-бугарског уговора од 29. фебруара 1912. (трећи део)

996

Иако су Бугари ушли у ове преговоре једним крупним пресудним кораком напред, признајући да Срби у опште имају својих права и с ону страну Шар-планине, што је собом повлачило да се Скопље, које је постало центар српских народних аспирација у Турској, остави Србима, ипак зато Бугари су још далеко били од тога да Србима учине оне концесије које Срби морају сматрати као минимум својих захтева, не толико с обзиром на своја етнографска историјска права колико на битне потребе и своје државне независности.

С обзиром на разговоре вођене с Ризовом, чл. IV нашега предлога од 17. октобра, који се односи на ово питање, гласио је:

“Све територијалне тековине које би једна или друге страна или обе заједно у случајима предвићеним чл. I, II и III задобиле ратом од Турске, заједничка су тековина обеју савезница.

„Србија међутим признаје Бугарској одмах и у напред пуно и искључиво право на територију једренскога вилајета а Бугарска Србији на скадарски вилајет и на део косовског вилајета северно од Шар-планине.

“Што се тиче, пак, дела косовског вилајета јужно од Шар-планине, као и битољског и солунског вилајета, обе се стране саглашавају да умоле Њ. В. Цара руског, да Он, као врховни судија, чијој се пресуди они у напред безусловно покоравају, одреди који део има припасти Србији а који Бугарској”.

Последњи став овога чл. IV, у коме је тежиште спорног српско-бугарског питања, наишао је на одсудну опозицију бугарску. Неограничена арбитража рускога Цара у погледу одређивања границе између српске и бугарске сфере у Маћедонији није се ни мало свидела Бугарима. Гешов је на првоме своме разговору са Спалајковићем, примајући од њега саопштење нашега пројекта од 17. октобра, изјавио да наш пројект сувише проширује улогу Русије у питању о граници, да је он сматрао да ће се улога Русије као судије простирати само на Скопску област и да је свакако потребна једна прецизна одредба о разграничавању српске и бугарске сфере. И Спалајковић према томе тражи својим писмом од 21. октобра, које сам ја примио сутра дан, 22., допуну упутстава о томе питању.

23. октобра ја сам ту допуну упутстава послао г. Спалајковићу и то у следећем смислу. Чл. IV уговора има се додати у закључноме протоколу једна одредба, којом ће се утврдити: да Србија нема никаквих претенсија преко оних граница које смо ми на првоме месту изнели Ризову као наш предлог за разграничавање (тј. ток реке Брегалнице итд.); да Бугарска признаје Србији у напред право на границу коју је Ризов нама предлагао (ток реке Пчиње итд.); да се умоли Њ. В. руски Цар да при изрицању своје пресуде има у виду два поменута становишта. Другим речима овим се у исто време, кад се остављало да питање о граници буде расправљено арбитражом руском, одређивао и минимум и максимум за сваку страну уговорницу, тако да је за сваку страну био максимум њен првобитни предлог а минимум првобитни предлог друге стране.

С бугарске стране су се сад тек, пошто им је ова допуна нашега предлога саопштена, решили изићи на сусрет са својим правим намерама. Одбијајући наш предлог као посве немогућ за њих, они су нам изјавили да хоће да гранична линија буде у ствари одмах дефинитивно утврђена, а да руска арбитража има бити само формална потврда те међу нама већ утврђене граничне линије, поглавито у циљу да се пред очима шовиниста царевим и Русијиним ауторитетом покрије одговорност оних који су такве жртве својој земљи и своме народу наметнули. Бугарска и даље нуди Србији оно што јој је и при стварању преговора преко Ризова понудила: граничну линију која иде током Пчиње до Вардара, па прелазећи на десну обалу Вардара продужује границом измећу косовског и битољског вилајета. Признајући међутим оправданост нашега разлога да је за Србију неопходно имати словенско залеђе које би јој осигурало утицај на албанскоме приморју и слободне комуникације с његовим пристаништима, Гешов прима на себе склонити свога Краља и своје другове, да се Србији остави северни део битољског вилајета са Кичевом и излаз на Охридско Језеро. У исто време Бугари истичу да је за њих неопходна потреба резервисати себи доказ да се на аутономију Маћедоније мислило и да идеја о њој није напуштена, иако у ствари она више не улази у њихове планове. Редакција чл. IV требала би да буде таква да се аутономија Маћедоније предвиђа као прва евентуалност али да се зато никаква позитивна обавеза не узме за остварење њезино.

Ја сам био у Паризу у пратњи Њ. В. Краља кад је Ризов нарочито из Рима био упућен у Париз, да заједно са тамошњим бугарским послаником, Станчовом, о том говори са мном. Састанак је био код Станчова 6. новембра пре подне. Ризов је преклињао да прихватимо руку коју Бугарска пружа и да примимо ове понуде које садрже нове концесије с бугарске стране, остављајући нам сада и један знатан и важан део битољскога вилајета који нам осигурава нашу позицију на Јадранскоме Мору. Најкатегоричкије је изјављивао да је то последња, апсолутно последња реч с бугарске стране. Ако [је] не примимо то ће бити [штетно] у првом реду за нас, у другом за Бугаре и читаво Балканско Полуострво. Одговорност пак биће сва на нама. Код Бугара ће отети маха уверење да са Србијом нема могућности споразумети се и да им ваља другим средствима и другим правцима осигуравати себи шта се може и колико се може. Мене је сачекао да одмах дам одговор, тврдећи да нема налог од своје владе извести је дефинитивно, може ли што бити од споразума српско-бугарскога или не, пошто сад Срби знају све што им се с бугарске стране може уступити.

Ја сам на све то одговорио Ризову, да га могу уверити о нашој најбољој вољи да споразум с Бугарском утврдимо и о нашој решености да тога ради изиђемо Бугарима на сусрет до крајњих граница које наши интереси допуштају. Иако ја, налазећи се на путу, немам ни могућности ни права да решавам о тако крупним стварима као што су ове капиталне погодбе за српско-бугарски споразум, од којих ће зависити не само наши међусобни будући односи него и читава судбина наша, опет зато могу рећи да ми не сматрамо оно што смо већ раније рекли о тој ствари као нашу последњу реч, и да ћемо, пошто будемо свестрано проучили бугарске предлоге и о њима се посаветовали, утврдити, да ли можемо, у чему и у колико, према њима или с обзиром на њих, преиначити наше последње предлоге. Одбијајући и на поновна нанаљивања Ризовљева да дадем у тај мах ма какав ближи и одређенији одговор, ја сам тражио од Ризова да ми тачније обележи концесије које нам Бугарска нуди у северном и западноме крају битољскога вилајета, па сам се уверио да оне не обухватају Стругу, него силазе западно од нас на Охридско Језеро.

Кад сам се у Београд вратио, стигао ми је од Спалајковића извештај у истоме смислу у коме су били и предлози Ризовљеви.

Пошто сам све што Бугари предлажу и разлоге који их у њиховом држању одређују добро проценио, у мени се створило уверење да је вероватније очекивати да ће нам они учинити нове и крупне концесије у циљу дефинитивнога споразума о граничној линији, него ли да ће се дати приволети на пристанак, да се одређивање границе остави арбитражи рускога Цара. Стога сам се решио да напустим наше дотадашње становиште у томе погледу и да приђем на преговоре о дефинитивној граници. Али не хотећи да покажем никакве журбе у томе и налазећи да је не само право него да је и у нашем интересу да први нов предлог који ће отворити размену нових концесија, буде учињен с бугарске стране, ја сам се ограничио да 15. новембра пошљем г. Спалајковићу само оваква кратка упутства:

,,Остајем при нашем предлогу: да Бугарска означи као свој максимум концесија Србији граничну линију која почиње с извора Пчиње и т.д. а Србија као минимум својих захтева граничну линију која иде од бугарско-турске границе реком Брегалницом и т.д. – па да буде умољен руски Цар да пресуди којом ће од тих двеју линија или којом међулинијом српско-бугарска граница бити утврђена.

„Ако Бугарска на то не пристане, него тражи да се утврди одмах гранична линија, онда је замолити да нам учини нове предлоге у томе смислу, изјавив јој у исто време да о Пчињи као граници не може бити ни речи, него да цео басен Пчиње мора остати у Србији, а да се гранична линија може тражити измећу тока Брегалнице и Криве Реке.”

Моје је утврђено мишљење било, да се с наше стране може с разлогом примити и да се у случају најповољнијих расположења бугарских за потпуно правичан споразум са нама може очекивати да Бугарска прими границу, која би ишла вододелницом Брегалнице и Криве Реке – Пчиње па секући Овче Поље и прелазећи Вардар одмах више Велеса наставља планинским венцима ка Охридскоме Језеру између Охрида и Струге. Наши војни ауторитети с којима сам се о томе поверљиво саветовао (генерали Путник и Степановић, потпуковник Ж. Павловић и мајор г. Димитријевић) у том су били потпуно сложни са мном. Они су ми такву граничну линију уцртали на једну карту аустроугарскога генералштаба, која ми је служила као путовођ за преговоре о граничноме питању. На ту граничну линију што се тиче њенога дела на левој страни вардарској, где је Бугарима најтеже и најнепријатније било чинити уступке, ја сам упућивао, напомињући “да се гранична линија може тражити само између тока Брегалнице и Криве Реке”. Буде ли се пак на тој страни успело, изгледало ми је у напред сигурно да ће Бугари и на десној страни Вардара примити трасу граничну која томе одговара, онако како су је наши војни ауторитети скицирали. И то би тада управо била она гранична линија, која је с наше стране била одмах у почетку предложена Ризову као трансакција измећу првог нашега и првог бугарског предлога. Одговор бугарски стигао ми је 6. децембра писмом г. Спалајковића од 3. о. м.: по изричној жељи Краља Фердинанда Гешов није тај одговор, који је представљен као апсолутно последња реч бугарска, саопштио непосредно Спалајковићу, него му га је послао преко рускога посланика Некљудова. Руски посланик је имао притом мисију, коју је он с највећом ревношћу извршио, да заложи сав ауторитет свој и своје владе да склони Србију да се пожури прихватити ту бугарску понуду која излази на сусрет жељама и потребама Србије преко граница које су се у најбољем случају могле очекивати. Понуда је Бугарска гласила: да се гранична линија повуче вододелницом Пчиње и Криве Реке до утока Криве Реке у Пчињу па даље током Пчиње до Вардара, затим на десну страну Вардара планинским венцима тако да Кичево остане нама, Крушево Бугарима, и завршила би се на северном врху Охридског Језера. Поред тога Бугари су још тражили да се дотични члан уговора редигује тако, да се ова гранична линија представи као максимум који може Србија добити, или да се остави руској арбитражи да реши дефинитивно да ли ће све то припасти Србији или где ће се унутра у тим границама повући гранична линија између Бугарске и Србије. Ово се мотивисало не тиме што би Бугарска имала задњих намера да доцније скрати концесије које сада чини Србији, него једино и искључиво да би се Краљ и влада бугарска заклонили пред бугарским јавним мнењем.

Некљудов је, према писму Спалајковићевом, то саопштење пропратио овим речима: “Ништа боље не можете очекивати. О томе имам апсолутно уверење. Ово је јединствена прилика, која се не сме пропустити. Зато треба што пре да закључите [споразум]. У поверењу вам могу тачно казати какво је становиште Русије у томе питању. У последње време кад год су се разговори водили између Русије и Бугарске о овој ствари – а било их је и пре ових преговора и то врло озбиљних – Руси су увек говорили Бугарима: ви морате уступити Србији Скопље и Дебар. И сад им Руси не могу саветовати да уступе више. Акција рускога претставника у Софији не може ићи даље. Мој је најдубљи утисак да овај моменат не треба пропуштати и да се њим треба одмах и без најмањег одлагања користити”. – Гешов се затим и сам састао са Спалајковићем, па му и непосредно саопштио да је предложена гранична линија апсолутно последња реч њихова и преко њега преклињао и мене и Пашића да ту границу примимо, додајући да ће иначе и сав његов ауторитет код Краља пропасти.

Примив те извештаје ја сам Спалајковића позвао у Београд, те да би се што детаљније упознао с његовим утисцима с правим расположењима бугарским у погледу споразума а нарочитр да ли је оно што нам је последњим њиховим предлогом понуђено одиста последња њихова реч.

Спалајковићева усмена саопштења била су категорична и сводила су се на ове закључке: “да Бугари неће дати никаквих нових концесија, да су доиста рекли своју последњу реч, али зато ипак да не може бити сумње у њихову живу жељу да споразум са Србијом закључе. Становиште је бугарско, које су они заузели, као резултат свију својих ранијих осећаја и веровања, да су се показали и сувише предусретљиви према Србији кад су јој оставили Скопље, Дебар и Кичево. Претенсије Србијине на Криву Паланку и Кратово по њиховом најдубљем уверењу доказ су да Србија неће споразум. Крива Паланка је на самој граници бугарској, на најкраћој прузи која Маћедонију преко Ћустендила спаја с престоницом Бугарске. Сваке недеље маса престоничких становника излази шетним возовима да са Девебајира посматра Криву Паланку, ту прву штацију у бугарској Маћедонији.” Затим и Криву Паланку и Кратово Бугари су навикли да сматрају као своје прве народне цитаделе, преко којих је годинама струјао њихов утицај на Маћедонију. Војни аташе наш у Софији, мајор Калафатовић, још је одсуднији у мишљењу да је искључена свака могућност да Бугари нама уступе не само Криву Паланку и Кратово него и даље ма који део Овчега Поља, јер туда иде најсигурнија веза бугарска са средњом Маћедонијом на десној обали Вардара.

Ја сам ипак створио себи убеђење да ће Бугари учинити Србији још и даљих концесија, нарочито пошто сам се у разговорима са г. Хартвигом осигурао да можемо рачунати, у пркос одлучном пристајању г. Некљудова уз бугарску страну, да ће Русија наше кораке у томе смислу подржати. То се убеђење оснивало пре свега на разлогу, што је с обзиром на аустроугарске балканске планове и Бугарској, исто као и нама, потребан како споразум тако и наслон на Русију. Али с друге стране исто сам тако добро разумео, да ни ми с наше стране нећемо моћи непопустљиво остати на последњем нашем предлогу о граници, иако је та граница била правична у погледу права и интереса обеју страна. Нова наша концесија Бугарима имала је да обухваги Криву Паланку и Кратово, са што је могуће ужим појасом. И то је с наше стране, по моме схватању, имала бити одиста последња реч, коју су Бугари имали да приме или одбију без икаквих измена. Тога ради обратио сам се потпуковнику Ж. Павловићу и мајору Д. Димитријевићу, да ми уцртају на карти варијанту од последњега предлога којим би се бугарској страни оставила Крива Паланка и Кратово, уз што је могуће ужу и скученију територију. Господа су се томе одазвала и трасирала су ми ту варијанту, изјавив да она не може имати за нас онолику стратегијску вредносг колику има граница из ранијега предлога, али да јој се зато ипак не могу оспорити озбиљна својства. У њиховим је очима у погледу одбране Скопља од велике вредности што преко Овчег Поља има остати раније предложена граница. Ако се пак рачуна у погледу запремине територије, која је према последњем нашем предлогу и последњој бугарској понуди остала у спору, овим новим нашим предлогом две су трећине њезине задржане за Србију, а једна трећина се уступа Бугарској.

Пре него што ћу овај пресудни предлог предати Спалајковићу да га изнесе Бугарима, сматрао сам за потребно да се посаветујем са свима онима који су о овим преговорима били обавештавани. Код моје су се куће тога ради, на мој позив, искупили били 14. децембра т.г. Н. Пашић, Љ. Стојановић, Андра Николић, генерал Ст. Степановић, Спалајковић и Ј. Јовановић. И пошто је питање поново у својој целини и у појединостима свестрано проучено, сагласили смо се, да ако не може иначе бити, учинимо још и ове нове уступке онако како сам их ја саставио, давши Бугарима најкатегоричније на знање да је с наше стране тиме доиста последња реч казана.

Разлози који су у томе руководили и мене да ту последњу концесију предложим и осталу господу да се са њом сагласе, и које сам ја на састанку од 14. децембра исцрпно изложио, у овоме су:

Српско-бугарска заједница је прва погодба, која се ничим не може заменити нити надокнадити, да се и Србији и Бугарској осигура опстанак, као независним државама, и остварење њихових народних идеала, који су rezon d’etr њиховог независног државног живота. Свест о томе код нас у Србији већ је поодавно почела сазревати; док је Бугари тако рећи све до јуче нису имали. Разлог је томе не толико у нашој већој политичкој увиђавности колико у околности што најезда освајачка данас долази на Балканско Полуострво са северо-запада, те смо јој ми први на ударцу. Али данас, после свршене анекције која је Аустроугарској дала карактер балканске државе, кад се притисак и утицај њезин почињу осећати на читавоме Балканскоме Полуострву, и кад она својим држањем према арбанашкоме устанку јасно показује да се својим задобивеним утицајем мисли користити у смислу своје експансије према Архипелагу, свест о опасности аустроугарској постаје директна, па према томе и очигледна и за Бугарску као и за Србију. То је први главни разлог што се данас потреба заједнице осећа у Софији као и у Београду. Све политичке странке и сви угледни државници и политичари у Бугарској под утицајем те потребе изменили су своју оријентацију у смислу тражења ослонца на Русију и стицања пријатељских расположења према Србији. Данашња влада и две русофилске странке из којих је она поникла у томе погледу предњаче већ и по својим ранијим традицијама. Држање које је Русија заузела како у Београду тако и у Софији тако је одсудно повољно за српско-бугарски споразум, да је и бугарска влада морала стећи уверење да заједница са Србијом значи у исто време осигурање рускога пријатељства и задобивање ослонца у Русији. Поред тих двају разлога, које је створио стицај општих политичких прилика стоје данас још и други разлози, који су резултат нашега рада, да у Бугара изазову жељу ући у заједницу са Србијом. То су на првоме месту сјајни резултати постигнути у току последњих трију година у подизању војне снаге Србијине; то су пријатељство и поверење које је Србија успела стећи себи код Русије и код Западних Великих Сила; то је, најзад, успех постигнут у постављању односа Србијиних са Турском на такву основу, да је не само престало свако повлашћење бугарске пропаганде противу српских интереса, него да је обратно настало потискивање бугарских интереса на корист српских. – Све то створило је у Бугарској тако повољну споразумну атмосферу каква никад до данас није постојала. И кад се има на уму како Бугари гледају на Маћедонију и Маћедонско питање, какве су наде у њих изазвали успеси Егзархије у Маћедонији и потврда дана сан-стефанским уговором њиховим најширим маћедонскији аспирацијама; колико су се они у току читавих ових тридесет година, од како је створена нова бугарска држава, уживели у идеју да је Маћедонија искључиво њихово народно наслеђе, онда ће се моћи тек разумети колико је њих морало Прожети уверење да је споразум са Србијом неопходан и за њихову будућност, те да се реше уступити тако Простран део облас- ти јужно од Шар-планине са Скопљем као центром, који је сав улазио у састав сан-стефанске Бугарске. Пропустили се таква прилика за споразум, затегне ли се са наше стране више него ли што то налажу крупни интереси наше државне и народне будућности, ко ће смети јемчити да ће се у опште ускоро поново стећи све данашње погодбе за споразум као и да се у међувремену, док се оне не стекну, неће ништа догодити што може неповратно компромитовати будућност и изнети штете, које се више не дају поправити.

Јер споразум српско-бугарски, стварање српско-бугарске заједнице не само да је ствар неоспорно потребна и Србији и Бугарској, него је у свакоме погледу, ради постигнућа својих главних циљева, и ствар врло хитна. Три су опаспости које прете и српским и бугарским, али у првоме реду, непосредније и интензивније, српским него ли бугарским интересима: отварање арбанашког питања у смислу стваран.а аутономне Албаније; аустроугарско заузимање Санџака новопазарскога и даље продирање на Косово; анархија и покољи Хришћана у Старој Србији и Маћедонији, која се може опет јавити у најопаснијем облику и размерама на Косову и у Метохији. Свака од тих опасности а можда и све оне укупно могу се јавити свакога дана и нико Пије сигуран да ће и ово пролеће мирно Проћи на Балкану. Данас, као што рекох, и Бугарска види те опасности и осећа да оне прете непосредно њеним иитересима. Али за Србију проблем добива одмах страховит, катастрофалан карактер кад се само замисли да се те опасности појаве, а да између Србије и Бугарске не буде споразума, него влада оно исто старо ривалство, које их је годинама отуђивало и одгонило их у разне непријатељске логоре. Србија без споразума с Бугарском стоји немоћна према Аустроугарској, није у стању ни да покуша стати јој на супрот и бранити се од ње. Без споразума са Бугарском, кад такве опасности наступе, Србији не остаје ништа друго до да положи оружје пред Аустроугарском и стави се њој у службу.

На против, Србија и Бугарска у заједници у стању су организовати одбрану своју противу опасности које смо поменули с пуним изгледом на уснех, ако само опште евроиске прилике не буду изузетно, ненормално неповољне за њих, за начело блаканске независности и за одржање саме европске равнотеже. Удружене, Србија и Бугарска, у стању су и сломити турску силу и спречити да на Балканскоме Полуострву приликом слома турске царевине не преовлађују струје супротне интересима српске и бугарске народности. Што се пак односа према Аустроугарској тиче, у случају њенога агресивног даљега наступања на Балканско Полуострво, удружена снага Србије и Бугарске могла би дати такав отпор и везати за себе толики део аустроугарске војске да би се у Европи, код Сила чији се интереси противе аустро-угарскоме завојевању Балкана, морала наћи и расположења и поуздања да Аустроугарску омету у извршењу таквога покушаја. А по себи се разуме, да се ни са бугарске стране не би смела покретати никаква акција противу Турске, док се не би добило јемство да се Аустроугарска може спречити да не стане на страну Турске или да се таквом приликом у балканске послове сама за свој рачун не умеша.

Ако би се српско-бугарски преговори сад раскинули, онда би се ово живо интересовање које је Русија показала за њих, овај активан удео њен у њима, који је превазишао све наше наде и сва наша очекивања, створио баш у толико веће незгоде и опасности за нас. За Русију би то било разочарење у погледу нас балканских словенских народа. И како Русија има на Балканскоме Полуострву својих крупних интереса, који се истина најбоље и на за њу најпријатнији начин могу задовољити и заштитити упоредно, солидарно са српским и бугарским интересима, али које она ипак мора ма на какав начин и ма по коју цену спасавати, одвојено од српских и бугарских интереса, ако се Србија и Бугарска буду држале тако да о солидарпости с њима не може бити нити речи, онда би ово разочарење могло побудити Русију да поклони своје уво аустроугарским понудама за Балкански споразум у духу руско-аустроугарске поделе интересних сфера. Стицај политичких прилика је хтео да се у овоме моменту, кад се о српско-бугарском споразуму преговори приводе крају, једновремено и питање о обнављању руско-аустроугарског балканског споразума из Беча поново покреће у облику, који према општем стању балканскоме мора бити на широј основи, одређенији и пресуднији него што је то раније бивало. Успех или неуспех у стварању српско-бугарског споразума биће од великога, да не речем, капиталнога утицаја, и то у обрнутом смислу, на успех или неуспех руско-аустроугарског балканског споразума.

Једина озбиљна примедба закључивању српско-бугарског споразума и жртвама наших националних претензија томе споразуму била би још у овоме: да ли се сме веровати у искреност Краља Фердинанда, нарочито кад се тиче једне политичке комбинације која се коси с плановима аустро-угарске. Разлога за неповерење према Фердинанду има доиста и сувише основаних, како према општем тако и према нашем рођеном искуству. Али ту, пре свега, не треба губити из вида да ако би нас неповерење према Фердинанду одвратило од споразумевања с Бугарском, то онда значи да ми у опште немамо ни да мислимо на српско-бугарски споразум, јер никаква изгледа нема да ће Фердинанда ускоро нестати с бугарског престола. Ко, дакле, хоће споразум и у опште ма какав заједнички рад с Бугарском, мора бити решен да разговара с Фердинандом. А ми српско-бугарски споразум нити хоћемо нити можемо избрисати из наших политичких комбинација, у којима он прву и најпоузданију тачку представља. Поред тога, у овој прилици преговори за споразум између нас и Бугара водили су се са знањем Русије, по њеној жељи и уз њену сталну потпору и сарадњу. Ако Фердинанд буде преварио, превариће не само нас, него у исто време са нама и Русију. И најзад, иако би таква превара непријатна била и за нас, у толико што не би могли извући оне користи које је једино српско-бугарски споразум у стању дати, сва штетност њена обрнула би се против Бугарске, која би свој кредит изгубила, док би Србија поцрпла бар те користи што би се симпатије руске на њој концентрисале, док би на другој страни споразум, иако изневерен, служио као признање Бугарско да Србија има националних права у Маћедонији и да Маћедонско питање није искључиво бугарско питање.

15. децембра г. Спалајковић је добио од мене упутства заједно са картом на којој је граница уцртана. Предлог је наш садржао следећу алтернативу: или да се усвоји апсолутно без икакве измене гранична линија која се у њему одређује, или, ако ту границу Бугари не примају, да се дефинитивно утврди граница на десној страни Вардара, онако како наш предлог одређује, а што се леве стране Вардара тиче, означити да Бугари предлажу вододелницу Пчиње и Криве Реке и од њиховога састанка доњи ток Пчиње до утока у Вардар, а ми вододелницу Криве Реке, Пчиње и Брегалнице, па оставити да руска арбитража бар на том уском терену пресуди о граници, усвајајући било српски било бугарски предлог, било какву средњу линију измећу њих. Спалајковићу сам препоручио да се, пре но што ову нашу последњу реч саопшти Гешову, обрати рускоме посланику у Софији, потанко му изложи све и замоли га да сав ауторитет свој и своје владе заложи да предлог наш, који садржи апсолутно крајњу тачку наших концесија, буде примљен. г. Хартвиг је раније умољен да све ово саопшти својој влади и замоли је да Некљудову изда упутства у смислу у ком га је Спалајковић имао молити за његову интервенцију.

Руска је влада учинила своје. Сутра дан, 16. децембра у ноћ, Спалајковић ми је већ могао телеграфисати да руски посланик налази, “да су моје инструкције целисходне, а погранична линија правична и за Бугаре аксептабл”.

Кад је затим Спалајковић говорио с Гешовом нашао је код њега добро расположење. Први разговор учинио му је већ утисак да би Гешов примио наш предлог, али да не може да се изјасни док не добије пристанак војних кругова и Краља. 21. децембра стиже и позитиван одговор да Бугари примају без измена граничну линију коју смо ми одредили, почев од њихове границе до Вардара. Али, односно границе на десној страни Вардара, сад се одједанпут јавља питање о Струзи. Гешов се позива на то да с њихове стране никад није Струга уступљена Србији, него да се на против с наше стране није тражило никакво прецизовање у погледу тачке на Охридскоме Језеру где ће се гранична линија завршити. Док је Ризов мени, Пашићу и Спалајковићу још на првом разговору у Београду и мени понова у Паризу наглашавао да Струга има остати бугарска. Узалуд су биле категоричне изјаве Спалајковићеве, потврђене мојим новим телеграфским упутствима, да ни о каквој новој нашој концесији не може бити речи, узалуд су биле енергичне изјаве Некљудовљеве, да руски Министар Иностраних Дела препоручује закључити споразум на основу српског предлога, који је правичан и предусретљив, и да он не сме ни јавити у Петроград да се у Софији сад прави питање о Струзи која мора бити српска: Гешов је неодступно остајао на захтеву да Струга припадне Бугарима. Стогодишњица Браће Миладиновића, родом из Струге, која је најдемостративније прослављена у Бугарској целој, добро је дошла као разлог а можда и с планом употребљена [с циљем] да бугарске претензије на Стругу представи као израз најинтимнијих и најсрдачнијих народних бугарских осећаја.

Нашав и на нашој страни одсудну непопустљивост, Бугари су да би сломили наш отпор покушали околишним путем обрнути на своју страну руску владу, која се у први мах изјаснила за наше становиште. Они су позвали руског војног аташеа, пуковника Романовског, да потражи како би се могао изравнати овај спор између Срба и Бугара представив му да је Бугарској немогуће одрећи се Струге, пошто би се тиме дубоко повредили народни осећаји бугарски. Пуковник Романовски, желећи да помогне закључењу споразума, изнео је како је најбоље могао граничну линију којом би са што мањим жртвама за Србе могле задовољити претенсије Бугарске на Стругу. Та његова гранична линија оставља границу из нашега предлога – код Брежана, па иде Брежанском реком, па Сутеском реком до њенога утока у Дрим, а после Дримом, делећи Стругу на два дела, од којих мањи остаје Србима а већи Бугарима [и силази] на Охридско Језеро. То мишљење приватнога карактера, које је, изазван с бугарске стране, дао пуковник Романовски, Бугари су прихватили као свој предлог, који ми Спалајковић саопштава писмом својим од 31. децембра.

С наше стране и тај бугарски предлог категорички је одбачен. Остајући при нашој граничној линији, ја сам давао својим упутствима Спалајковићу разлоге који су утврђивали да су у томе спору интереси које ми имамо далеко крупнији него бугарски интереси, као и да је наша гранична линија са техничког и стратегијског гледишта боља и правичнија од оне коју Бугарска предлаже, пошто се прва непрекидно од Вардара па све до излазне тачке на Охридском Језеру држи вододелнице, док Бугари без икаквих разлога напуштају вододелницу почев од Брежана, па повлаче границу потоцима и речицама, који немају ни једне погодбе да раздвајају две државе једну од друге. Ми, дакле, тражећи нашу граничну линију бранимо у односу према Бугарима стратегијску једнакост а у односу према Арбанасима залеђе словенско које нам даје могућности да чувамо слободу комуникације с јадранским приморјем. Бугари, на против, хоће да наметну границу која би њима дала без икакве њихове потребе стратегијско преимућство према нама, а са тим уједно нас лишила једне од битних погодаба за наш самостални државни живот. С обзиром на упорност бугарску у чувању становишта заузетога њиховим последњим предлогом, ја сам, да се не би ради таквога релативно ништавног питања компромитовао споразум, предлагао неколико модалитета, којима се ишло за тим да се питање о граници почев од Брежана па до Охридског Језера остави сад нерешено, па да га доцније, кад буде стигло време да се фактички српско-бугарско разграничење изврши, реши руска арбитража. За наше гледиште ја сам опет успео задобити г. Хартвига а овај руску владу, тако да се ова решила изјавити изрично и у Београду и у Софији “да предлог Романовскога није предлог руске владе и да се руска влада ни накнадно не може солидарисати са тим предлогом.”

Али при свем оваквом и нашем и руском држању, иако су сва друга питања која су се имала расправити уговором била дефинитивно решена тако да сам ја већ спремио и нову дефинитивну редакцију пројекта уговора саобразно примедбама у току преговора, бугарска влада је ипак упорно чувала своје становиште. 3. фебруара Спалајковић ми телеграфише: “Овог часа Гешов ми је дао дефинитиван одговор. Молио телеграфисати вам одмах. Влада бугарска не пристаје на наш предлог и тражи да се онај део пограничне линије дефинитивно утврди усвајањем последњег бугарског предлога”.

На ту депешу ја сам одмах по пријему својом депешом од 4. фебруара одговорио Спалајковићу: “Примио сам вашу депешу. Дубоко жалим што бугарска влада, држећи се неодступно свога предлога, не прима трансакцију којом јој ми излазимо на сусрет и према којој се спорно питање, посве незначајно у сравњењу с питањима о којима је споразум постигнут, оставља за доцније решавање, кад ће ако постигнемо циљ коме тежимо за такав споразум бити још далеко повољнија расположења на обема странама. Мени би апсолутно немогућно било створити данас расположења код наших меродавних фактора да се бугарски предлог прими, и кад би од тога правио питање кабинетско, зато што је утисак да сам ја већ отишао сувише далеко у попуштањима, нарочито у питању Криве Паланке. Али поред тога и моје је лично уверење да смо ми учинили више него што се може од нас с разлогом тражити, кад смо, иако су у питању границе од Брежана до Охридског Језера ангажовани далеко крупнији наши интереси него бугарски, пристали да се решење његово резервише за будућност у свој својој целини. Инсистирање бугарско да се оно сад дефинитивно реши по бугарском рецепту изгледало би или као каприц, или, што је горе, као нека врста уцене. Замолите Гешова и остале да не праве даље питање од тога и не доводе и нас и себе у тај луд положај да један посао оваквог значаја за нашу заједничку будућност компромитујемо ради претензија које су спореднога значаја и чије је остварење и за нас и за њих проблематично. Пролеће се приближује а ко зна шта ће оно донети Балканскоме Полуострву. Аустроугарска тражи живо везе с Русијом, а с колико ће већим осећајем сигурности и Србија и Бугарска моћи гледати на сва њена таква настојања кад буде потписан уговор, који ће, према начину како је и погодбама под којима је воћен, утврдити не само српско-бугарски, него управо руско-српско-бугарски савез”.

6. фебруара Спалајковић ми је телеграфисао: “Јутрос сам имао разговор с Гешовом коме сам саопштио садржај вашег телеграма и учинио сам последњи апел. Он изгледа попустљив али зазире од колега који су противни нашој формули”. 13. фебруара, међутим, г. Хартвиг ми је саопштио да има вест из Петрограда да ће Бугарска примити наш последњи предлог према коме ће границу од Брежана до Охридског Језера накнадио утврдити руска арбитража, као и да је руска влада већ примила на се улогу арбитра. Ја сам о томе одмах известио Спалајковића. Али, 22. фебруара Спалајковић ми телеграфише да су Бугари претпоставили примити нашу пограничну линију у целини. Консеквентни свем своме дотадањем држању Бугари су у овој прилици претпоставили примити шта ми тражимо него оставити питање отворено, да га накнадно руска арбитража решава. Тако је најзад постигнут потпун споразум о свим тачкама измећу нас и Бугара и уговор о савезу и пријатељству након петомесечних преговора, често пута затезаних до прекида, Потписан је 29. фебруара 1912. године. Преображавајући српско-бугарско ривалство, које је често узимало карактер крвнога непријатељства, у српско-бугарску заједницу и стављајући ту заједницу под моћну заштиту Русије и њених савезница из тројнога Споразума, уговор је од 29. фабруара ударио основ новој ери не само за Србију и за Бугарску него и за читаво Балканско Полуострво, који мора следовати интересу што га дају два најјача чиниоца балканска у стварању опште балканске будућности. Две словенске балканске Краљевине, представнице Српства и Бугарства, заједнички су заузеле фронт на супрот инвазији која прети из средње Европе, спремне да заложе сву своју снагу у одбрану својих животних интереса и европских интереса који се везују за одржање балканске независности. У оваквој још недовољно повољној европској општој ситуацији као што је ова данашња, српско-бугарска заједница, ако обе савезнице буду вршиле и према себи самима и једна према другој све своје дужности, биће ипак кадра да Балканско Полуострво избрише из списка земаља које поткусуравају освајачке рачуне Великих Сила. А у тренутку када се општа ситуација европска [буде] поправила и кад Русија буде поново добила онај положај и утицај који јој њена снага и њезини неисцрпни извори додељују, тако да Балканско Полуострво буде заклоњено од једностраних интервенција аустроугарских, удружена Србија и Бугарска биће једине у стању прибирати око себе све балканске снаге, које ће саме, не тражећи никакве туђинске помоћи него задовољавајући се само немешањем у корист Турске, срушити Отоманску Империју и на њеним рушевинама обновити своје независне државе и своје народне културе. У колико нови режим турски документује свакога дана све то јасније своју потпуну неподобност да се регенерише, и у колико услед тога земље балканске у којима живе Срби и Бугари све то дубље тону у анархију, у толико је неодољивија и хитнија потреба била да се српско-бугарски савез утврди, те да би што пре било готово све да се Српство и Бугарство у својим историјским центрима спасавају од истребљења.

Зато ће 29. фебруара 1912. године бити велики дан и за Србију и за Бугарску и за сам Балкански Полуострв.

Београд 31. март 1912.

Др. М. Б. Миловановић с. р.

(преписао: г. Ј. Јовановић, начелник Мин. Ин. Дела).

(Државни архив С. Р. Србије, хартије М. Миловановића)