Историк преговора за закључење српско-бугарског уговора од 29. фебруара 1912. (други део)

978

Што се аустроугарских политичких планова тиче и Гешов је уверен да им је циљ силазак у Солун преко Косова и Вардарске Долине, али Гешов верује такође да би таква освајачка политика аустроугарске изазвала отпор Европе, или бар да би побудила Европу да фаворизира отпор балканских држава противу ње. Са заузимањем Маћедоније и Солуна не би тек могло ићи тако лако, као са заузимањем Триполиса рекао је Гешов. Ја сам се у свему томе сложио са Гешовом, па сам му изложио да баш зато што је то тако Аустроугарска хоће да се користи арбанашким покретом за остварење свога циља, те је и за своју политику нашла формулу аутономију арбанашку. Оно што Аустроугарска жели сад присвојити себи на Балканскоме Полуострву, обележила је она као област коју треба организовати као засебну аутономну арбанашку државу. Та би се аутономна Арбанија простирала од мора па до Вардара, а центар би јој био у Битољу, што значи да би у њу ушла и Стара Србија и три четвртине Маћедоније, поред правих арбанашких земаља. Ја сам у поверењу рекао да ми је и енглески посланик у Бечу Картврајт, који је добро посвећен у аустроугарске ствари и који с Еренталом има јаких веза, летос говорио, да је убеђен да Аустроугарска живо спрема терен за аутономну Арбанију, која ће бити први облик њеног заузимања балканске земље до Солуна. У осталом држање како саме Аустроугарске тако и Црне Горе, која је била у њеној служби у току последње арнаутске буне, јасно је показало аустроугарске смерове у погледу Арбаније. Аустроугарска, додао сам, с разлогом се нада, да би се Европа далеко лакше склонила примити Аутономну Арбанију у свој њеној пространости, него ли непосредно освајање аустроугарско у далеко ужим границама, иако би у ствари она значила исто шго и непосредно освојење. Нарочито би био тај случај, ако би државе балканске, збуњене и завађене међу собом, биле неспремне да таквом покушају даду јак и сложан отпор, него би још можда поједине од њих пристале помагати га или одобравати, било зато што су удаљеније од аустроугарских првих пожуда, било што би добиле неке сатисфакције у ситним привременим концесијама. Сложан рад тачно одређен у напред утврђеним договором намеће се овде балканским државама, пре свега Србима и Бугарима. Гешов је то прихватио и извинио ми се том приликом што се раније, због унутрашњих послова, није одазвао мојој понуди да о тим стварима разговарамо.

На моје питање да ли му је тачно познато све што је Ризов са нама у Београду говорио и до каквих су резултата и закључака наши разговори дошли, одговорио ми је: да је заједно са Ризовом био код Краља Фердинанда и да им је Ризов исцрпно реферисао о својој мисији. Његовим су рефератом и Краљ и он били задовољни. Сад треба ићи даље, у ствари прецизирати погодбе уговора. Улазећи у разговор о томе ми смо најпре утврдили, да наша заједница има да се наслони на Русију и стави се под њену заштиту. На моје питање одговорио ми је Гешов да се Фердинанд потпуно слаже с тим. Ја сам затим прецизирао, да иако нам се треба старати, да колико је могуће јаче ангажујемо Русију, ипак не смемо ни тражити ни очекивати да ће Русија пристати да се за послове, који су у првом реду наши, тежиште ризика и одговорности свали на њу. Ми можемо бити задовољни ако Русија покаже интересовање за стварање наше заједнице, помогне нам својим саветима и посредовањем да савладамо тешкоће на које наши преговори буду наилазили. Буде ли Русија пристала да прими нотификацију нашега уговора и да врши улогу арбитра коју јој ми мислимо доделити, она ће тим већ постати у неку руку наш морални саучесник. Међутим било би неоправдано и претерано тражити од Русије да се заложи као јемац за извршење нашега споразума. Опасност је да би тражећи одмах сувише од Русије, пре него што би показали шта смо сами кадри учинити у погледу стварања наше солидарности која би се јавила као један најизразитије одрећени део опште словенске солидарности, не побудимо је да се сасвим повуче и остави нас да сами своју бригу водимо. Гешов се у свему сложио с овим мојим мислима.

Гешов је покренуо разговор о томе какав ће положај наше заједнице бити према Аустроугарској и према Румунији нарочито? Што се Аустроугарске тиче сложили смо се да од ње треба крити наш споразум све док не будемо нашли да је корисно у опште га предавати јавности. Према њој, дакле, искључено је свако поверљиво саопштење о споразуму. Исто тако сложили смо се, да се извршењу споразума у колико се одпоси на акцију противу Турске ради ослобођења Старе Србије и Маћедоније не сме приступити, све док не буде таква европска констелација, да велике Силе наклоне балканским државама, с Русијом на челу, буду могле и хтеле спречити интервенцију Аустроугарске у балканске ствари и осигурати да балканске државе и народи сами реше свој процес с Турском. Циљ и смисао нашега наслона на Русију и јесте управо у томе, да, везујући наше интересе с интересима њеним и њене групе Сила, осигурамо, да оне, у моменту кад ми будемо отворили нашу судбоносну акцију противу Турске, приволе Аустроугарску и њену групу да остану неутралне и не ометају нас у послу. А из тога потиче опет, разуме се, дужност за нас да своју акцију не отварамо док се Русија буде томе противила и док она не изјави да је готова вршити ону своју улогу, која је неопходна ногодба успеха наше акције.

С Румунијом ствар стоји у толико друкчије него ли с Аустроугарском што је и она, ако не по општем географском положају а оно по својим интересима, нарочито од кад је добила Добруџу, балканска држава, и што је она ради заштите тих својих интереса већ ступила у неке везе с Турском, одатле, ако би се од Аустроугарске и њених савезника с правом могло тражити немешање у разрачунавања балканских држава с Турском, Аустроугарска би с истим таквим правом могла тражити за Румунију исту такву и толику слободу кретања и самоопределење у одбрани својих интереса, какву и колику Русија захтева за Србију и Бугарску. Румунија је пак, примећује Гешов, не само у блиским односима с Тројним Савезом, него она је и са Турском у савезу или бар таквоме пријатељству, да отворено прокламује, како је решена бранити турски интегритет и балкански статус кво против балканских држава уопште, противу Бугарске по на особ. Румунија је, рекао ми је Гешов у поверењу, дала то у последње време Бугарској разумети, да не би остала миран посматрач ако би Бугарска покушала какву агресију противу Турске. Гешов чак мисли, у што ја опет сумњам, да измећу Румуније и Турске има право савезничког уговора [постоји савезнички уговор], који је у главном наперен противу Бугарске. Гешов зна да ја имам везе у Румунији. И да сам имао прилике и у последње време општити с меродавним румунским личностима, па ме молио да му кажем шта ја знам и како судим о румунским намерама у погледу Балкана и о одзиву који би српско-бугарска заједница нашла у Румунији. Ја сам му на то изложио ово: Румунији данашњи балкански status quo [одговара], јер с једне стране у њему она налази јемства за своје интересе на доњем Дунаву и у Добруџи а с друге стране она, противно Србији и Бугарској, нема на Балкану ништа да потражује. Њени сународници, Куцовласи у средњој и јужној Маћедонији, за њу су само један претекст да има вуа о шапитр [voix au chapitre] у маћедонским стварима или управо да има један видан разлог, сличан разлозима осталих балканских држава, да стане упоредо с балканским државама при решавању маћедонскога питања. Прави и стварни интерес Румуније у маћедонскоме питању нема међутим апсолутно никакве везе с куцовлашким питањем. Ако се статус кво не буде могао одржати на Балкану, онда њени интереси њу упућују да у првоме реду тражи не каква јемства за Куцовлахе, него одржавање равнотеже на Балкану, а по на особ и пре свега да Бугарска (због Добруџе) не ојача сувише и не добије неку врсту супремације балканске. И Румунија ће зато, све док има наде да се балкански статус кво може очувати, бити расположена, имала или не савезнички уговор с Турском, да се с њом веже ради њене одбране против агресије балканских држава. Али зато опет било би посве неоправдано мислити, да Румунија верује у будућност Турске и да је готова с њом се солидарисати, или да би Румунија имала интереса фаворизирати аустроугарске освајачке планове на Балканскоме Полуострву. Ја сам, рекао сам даље, имао прилику да о свему томе разговарам како с већином меродавних румунских државника свију партија тако и са самим Краљем Каролом. Ти разговори су ми оставили утисак да ни Румунија не рачуна с тим да се Турска може реформисати и прилагодити погодбама модерне државе, као и то да и она сматра, да би извршење аустроугарских освајачких планова на Балкану донело собом у скорој будућности пропаст независности и Бугарске па и Румуније. Једном речју Румунија је за статус кво док је статус кво могућ; буде ли он доведен у питање, Румунији је пријатнији програм балканских држава “Балкан балканским народима”, него ли аустроугарски освајачки поход на Солун. Ми можемо, колико сам ја разумео, отклонити опасност румуском непријатељству. Зато треба: да се Србија и Бугарска јаве као удружене с једним заједничким програмом и да својој заједници даду што мање агресиван а што више дефанзиван карактер. На тај начин Румунија би с једне стране добила јемство да ће при решавању маћедонскога и општега балканскога питања равнотежа балканска бити очувана, док би с друге стране добила утисак да та заједница није створена да изазива догаћаје у циљу рушења статус квоа, него да брани интересе српске и бугарске као и опште балканске, које слом статус квоа, изазван силом прилика, доводи у питање. У таквоме случају Румунија, према својим властитим интересима, не би имала разлога истаћи се као противник српско-бугарски, јер би неуспех њихов повукао собом интервенцију Аустро-угарске, па за њом и других великих сила на Балкану. За себе тада Румунија, колико сам такође могао разбрати, баш и ако би се балканско питање решило коначно и у свој својој опсежности, не би тражила ништа више од просте исправке границе Добруџе, искључиво у чисто стратегиском интересу. – Гешов је пратио живим интересом ова моја објашњења и показао се очигледно и задовољан и убеђен њима. – На питање његово рекао сам му да сам с Краљем и министрима румунским последњи пут разговарао о Божићу 1910. године.

Констатујући понова, после свију поменутих објашњења, да је по обостраном уверењу подједнако и за Србију и за Бугарску спас једино у споразуму и солидарности, као и да, према развоју догађаја балканских и европских, треба журити са закључењем савезничкога уговора, прешли смо на претресање основа из садржине тога уговора. Пошто смо се уверили да у томе погледу постоји начелна сагласност међу нама, ја сам, на позив Гешова, формулисао редом тачке које имају ући у уговор, о чему сам већ раније био спремио једну забелешку. Гешов је све те тачке прибележио. Оне су гласиле овако:

“Уговор има бити савезнички уговор за одбрану и за напад. Њега ће потписати владари и министри иностраних дела. Потписаће се три примерка, по један за сваку уговорну страну, а трећи за Русију која ће се умолити да га прими к знању, одобри га, усвоји улогу арбитра за њу предвиђену и обећа у свему бити наклоњена остварењу његових циљева.

“Уговор садржи: безуслован одбранбени савез и узајамну гарантију територијалног интегритета и државне независности; савез противу сваке државе која би предузела освајања на Балканскоме Полуострву, ако једна или друга страна буде у том нашла повод рата; савез офанзиван противу Турске по претходноме споразуму, ради ослобоћења Старе Србије и Маћедоније, без потребе претходнога споразума, ако једна или друга страна буде ступила у рат ради заштите од покоља својих сународника у Турској, кад је тај покољ већ отпочео и кад га Турска није могла или хтела ни на њен ултиматум обуставити. У свакоме од тих случајева обе стране улазе у рат пуном снагом и воде га у смислу и духу војне конвенције, која се прилаже уговору; територијалне тековине које буде рат донео заједничке су, али Србија признаје одмах Бугарској пуно право на једренски вилајет као и Бугарска Србији на косовски вилајет северно од Шаре и на скадарски вилајет; што се тиче косовскога вилајета јужно од Шаре и битољскога и солунскога вилајета обе се стране, ако не буде могуће споразумети се непосредно о разграничавању, саглашавају да умоле руског Цара да Он као врховни судија, чијој се пресуди они унапред безусловно покоравају, одреди шта има припасти Србији а шта Бугарској; другим државама, понаособ Црној Гори и Грчкој, уговор се може саопштити само по Претходном споразуму обеју уговорница (Исто важи и за њихово примање у савез); сваки спор поводом извршења уговора или војне конвенције подноси се на пресуду Русији, ако се уговорнице не би могле непосредно споразумети; уговор и војна конвенција вреде до 31. децембра 1916. године”.

Гешов је све то забележио. Тражио је ближих обавештења само односно разних казус федерис [casus foederis] која уговор обухвата. Пошто сам му их ја дао, изјавио ми је да му овако на први поглед изгледа, да је све што треба предвиђено и то на начин како одговара и по његовим назорима интересима обеју страна. О свему ће још размислити, разговарати с оним својим друговима који имају бити посвећени у ствари, и Краљу реферисати чим се буде вратио у Софију. Биће срећан, додао је, ако велико дело српско-бугарског споразума, које ће ставити и српску и бугарску будућност на нову, ширу и солиднију основу, буде за његова министровања извршено. Како Гешов није питања о разграничавању додиривао, и ја сам сматрао да је боље у овој прилици не покретати га, већ оставити дискусију о њему за доцније, кад се и ми и Бугари будемо дубље у ствар ангажовали а и кад Русија буде детаљније упозната и непосредније заинтересована.

О свему што сам разговарао с Гешовом и на што смо се нас двојица сагласили известио сам одмах г. Хартвига, који је, споразумно са мном, све то најпре телеграфски а затим писмено саопштио руској влади. Одговор који је Хартвиг на своје саопштење добио из Петрограда био је не може бити повољнији и дао је израза живој жељи Цара и Владе да преговори који се стварају измећу нас и Бугарске буду крунисани успехом. У томе одговору ја сам гледао јемство да ће се Русија примити при склапању српско-бугарског споразума оне улоге која јој је с наше стране била намењивана. Шта више у мени се од тога тренутка родила нада да ће Русија ући у ту ствар и ангажовати се за њу далеко јаче и позитивније него што сам до тада смео очекивати, управо онако и у оној мери како то општи интереси балканскога Словенства захтевају. И моје је непрекидно старање било да сваку прилику у правцу и смислу дубљега ангажовања Русије искористим, па чак по потреби да зато прилике и стварам. Г. Хартвиг ми је у томе потпуно ишао на руку. Једно стога што је и сам добро схватио важност и домашај српско-бугарскога споразума, те му био искрен и одушевљен поборник, а друго што је његовој јако развијеној сујети, коју сам ја ревносно подстицао, годило да што већи део заслуге у таквом једном послу себи осигура, он је с највећом готовошћу прихватио сваку нашу иницијативу и преносио у Петроград са својом пуном потпором сваку нашу жељу, да се улога Русије у стварању српско-бугарскога споразума што јаче истакне. Успех је на томе пољу био толики да је српско-бугарски споразум, који је после петомесечних преговора, најзад, потписан 29. фебруара 1912. године, добио уистини карактер не само српско-бугарског него и руско-српско-бугарског савеза.

Као што је између г. Гешова и мене било уговорено, даљи преговори имали су се водити посредовањем нашег посланика у Софији г. Спалајковића; бугарскога посланика у Београду г. Тошева г. Гешов није хтео посвећивати у овај посао.

Иако смо сагласни били у томе да треба колико је могуће више журити да се споразум постигне, ипак зато преговори нису могли бити настављени пре друге половине октобра. Узрок је томе највише, што се Краљ Фердинанд задржао дуже него што се мислило у иностранству.

Чим је с бугарске стране изјављена готовост да се преговори продуже, ја сам г. Спалајковића довео у Београд и дао му 18. октобра писмена и усмена упутства с којима се он одмах сутрадан вратио у Софију.

Г. Спалајковић је добио потпуно редигован пројекат уговора измећу Србије и Бугарске. Уз то су биле назначене оне тачке које се могу мењати или изостављати, ако би се за то изјавила жеља с бугарске стране.

Већина одредаба тога првога пројекта ушла је непромењена или с незнатним стилистичким варијантама у уговор од 29. фебруара, тако да се може рећи да је он био основна редакција самога уговора. У погледу форме разлика је, међутим, између њега и уговора у томе, што је, по споразуму доцније утврђеном, уговор подељен на два дела: уговор о савезу и пријатељству и тајни додатак том уговору. Иако читав уговор има бити у почетку тајан, предвиђена је одмах била евентуалност, да се може показати потреба да се извесне одредбе његове, ради свога превентивнога дејства, могу предати јавности. Зато се дошло до уверења да ће боље бити већ у напред оделити оно што може бити намењено јавности од онога што има по свој прилици а у добро схваћеноме интересу обеју уговорница остати тајна све док не наступи моменат извршења и реализовања тих одредаба. У тај тајни додатак ушле су одредбе које говоре о офанзивном казус федерису противу Турске као и оне, с тим у вези, које се односе на поделу територијалних тековина које рат противу Турске буде донео савезницима, што другим речима значи о разграничењу српске и бугарске сфере у Маћедонији.

Сва будућа, готово петомесечна дискусија, имала је да се води око двају питања која су ушла у Тајни Додатак; док су одредбе које су ушле у сам уговор, па међу њима и она што се односи на казус федерис против држава које би покушале заузети балканске делове Турске царевине, примљене с бугарске стране без једне речи, у оној редакцији у којој смо их ми предложили.

Чл. III нашега предлога од 17. октобра (који је постао чл. I Тајног Додатка) гласио је овако:

“У случају да се једна страна уговорница, налазећи да стање у Турској то захтева и да су опште европске прилике томе повољне, обрати другој уговорници предлогом да се отпочне акција за ослобођење Срба и Бугара испод турскога јарма, позвана ће се страна одмах одазвати таквоме позиву, ступив неодложно у размену мисли и преговоре.

„Ако се споразум за акцију постигне, акција ће се отпочети онако како се споразумом буде утврдило, а у колико би у самом споразуму остало празнина, [савезници ће поступати] инспиришући се осећањем пријатељства и заједнице интереса. У противном случају полагаће се на мишљење Русије, које ће бити, ако се и у колико Русија изјасни, обавезно за обе уговорнице. Не буде ли Русија хтела дати свога мишљења и ако се споразум ни после овога не буде могао постићи, онда ако би страна која је за акцију сама на своју руку акцију противу Турске отпочела, друга страна биће дужна држати се пријатељске неутралности према својој савезници, предузети одмах мобилизацију у размерама предвиђеним војном конвенцијом и притећи свом снагом својој савезници у помоћ, чим би нека трећа држава стала на страну Турске.

„У случају да се једна страна одлучи ући у рат с Турском, да би стала на пут анархији и општем покољу који би овладали у њеним пограничним крајевима, где су ангажовани њени животпи државни или народни интереси и кад је јасно да Турска сама није у могућности такво стање пресећи – друга је страна дужна, на образложен позив своје савезнице, једновремено с њом објавити рат Турској”.

На моје велико изненаћење читав овај чл. III изазвао је неповерење бугарско у наше намере и наишао на њихову одсудну опозицију. Они су просто на просто тражили да се он избрише и да се не ствара никакав офанзивни казус федерис, него да се српско-бугарском савезу задржи чисто дефанзивни карактер. Том бугарском становишту придружио се био и г. Некљудов, руски посланик у Софији, који је такође покушао да за то придобије руску владу, те да се и она у томе смислу изјасни. Ја сам представљао да би на тај начин, ако би се савезу дао искључиво дефанзиван карактер, променио из основа карактер српско-бугарског споразума и његов значај и домашај свео испод онога што прилике балканске и европске императивно налажу. Балканско полуострво је у јеку тешке кризе, која се не може завршити друкчије но стварањем новога стања. “Ми хоћемо и сматрамо, писао сам ја 23. октобра г. Спалајковићу, као неопходан и хитан српско-бугарски савез, зато што смо уверени да је Турска на прагу својега распада и што ће распадањем ставити на дневни ред и питање егзистенције наше, бугарске, независних балканских држава у опште… Главни и прави циљ је њихов да у тренутку када слом у Турској почне, а за онога ко има очи да види то ће скоро наступити, споје Србију и Бугарску ради одбране српских и бугарских интереса, српске и бугарске будућности. Једновремено [треба] предвидети [мере] како за одбрану од сила које имају завојевачких прохтева у погледу балканских земаља, тако и своју иницијативу, ако се за њу подесан моменат јави, ради ослобођења од Турске земаља које састављају њихова народна насеља. Не буде ли ово последње учињено, не само што се ризикује да се прилике пропусте, него би се фатално одржало неповерење узајамно међу двема савезницама, које би зазирале једна од друге, како у погледу намера тако и у погледу евентуалних веза с трећим државама. Најзад, како се по бугарском и по нашем мишљењу морају овим уговором разграничити сфере двају уговорница, то би нелогично било предвидети циљ коме савез тежи, а не хтети узети у оцену нити што одређивати у погледу средстава којима се тај циљ мора остваривати. Сви ти разлози су одмах убедили г. Хартвига у неопходност чл. III. Г. Хартвиг са своје стране успео је придобити за то своју владу, која је дала упутства Некљудову да напусти своје и стане на наше становиште[“]. Бугарска се влада није дуго још после тога устезала да напусти своју опозицију чл. III. Она је само условљавала да се чл. III заједно с чл. IV издвоје у Тајни Додатак, као и да се новом редакцијом ублажи његов смисао тако да ни једна страна не може противу своје воље доћи у принудни положај да води офанзиван рат. И у једном и у другом погледу ја сам одмах изашао на сусрет. Нова редакција чл. III, који је постао чл. I Тајнога Додатка, била је спремљена и послана г. Спалајковићу писмом од 23. октобра. Она је ничим неизмењена ушла у уговор од 29. фебруара.

Све је сад било готово сем једнога питања о разграничавању српско-бугарскоме у Маћедонији. Али то једно питање које је из прошлости увек било главна, а готово једина препона српско-бугарском споразуму, и овога је пута у неколико махова претило да изазове прекид преговора и да српско-бугарски споразум одложи ко зна за колико време, у коме би, лако могуће, питање српске и бугарске будућности дошло на дефинитивно решење.