Francuski interesi na Balkanu i politika status quo-a

776

Francuski interesi bili na Balkanu su mnogobrojni, složeni i isprepleteni. Balkansko poluostrvo je moglo da posluži Francuskoj kao veoma unosno tržište za izvoz u ulaganje finansijskog kapitala, kao područje preko koga vodi najkraći put za Tursku i kao baza i strategijsko zaleđe za vladavinu istočnim Sredozemljem. Zbog toga je u francuskoj ekonomskoj i političkoj delatnosti balkansko područje zauzimalo posebno mesto. Već u prvoj polovini XIX veka francuski kapital zauzima pozicije u većini balkanskih zemalja. Prodor francuskog kapitala na Balkan vršio se preko državnih zajmova, izgradnje železničkih pruga i osnivanja banaka i akcionarskih društava. Izgradnja železničkih pruga na Balkanu pružila je veoma povoljne uslove za ostvarivanje zamašnih profita, jer su balkanske državice bile prinuđene da traže zajmove na velikim novčanim tržištima. Francuska trgovačka društva su iskoristila takvu situaciju da bi im postavila uslove za dobijanje zajmova. Tako su, na primer, “Generalna unija” i “Narodni kontoar za eksport” dali Srbiji, od 1881. do 1886. godine, tri uzastopna zajma, u nominalnom iznosu od 132 miliona dinara, za građenje prvih železničkih pruga, pod uslovom da im ona ustupi eksploataciju železnica 25 godina. Pored golog prava svojine, sva prava koja je Srbija zadržala nad svojim železnicama sastojala su se u utvrćivanju tarifa i odrećivanju reda vožnje. Pariski “Kontoar”, sa bečkom “Lenderbankom”, kao zalogu za zajmove date Srbiji 1884, 1885. i 1888. godine u ukupnom nominalnom iznosu od 110.270.000 dinara, dobio je isključivo pravo na ubiranje prihoda od taksa i poreza za potrošnju pića, duvanski monopol (“Duvanska renta od 1885”) i pravo ubiranja poreza na obrt (“Obrtna renta”). U zajmovima koje je Srbija zaključila 1902, 1906, 1909. i 1913. godine, u ukupnom nominalnom iznosu od 555 miliona dinara, francuski kapital je imao najviše udela i prodro u nove oblasti srpskih finansija. Do koje su mere ovi zajmovi imali zelenaški karakter rečito govore ovi primeri: od ukupno 95 miliona dinara zajma iz 1906. godine, Srbija je, po isplati svih troškova, dobila svega 81,700.000; od zajma iz 1909. godine, od ukupno 150 miliona, dobila je oko 95 miliona dinara; dok je od zajma iz 1913. godine, zaključenog u cilju likvidacije ratnih dugova, od ukupno 250 miliona, primila svega 212 miliona dinara. Ova slika je još poraznija ako se ima u vidu činjenica da je Srbija bila obavezna da ovaj poslednji zajam vrati za 50 godina i da je godišnja otplata duga iznosila 13,550.000 dinara, što znači da je, za primljenih 212 miliona, trebalo vratiti 677,500.000 dinara. Pored svega toga, kao uslov za kotu, srpska vlada se morala obavezati da će preuzeti jedan deo turskog državnog duga i da će deo zajma koji bude išao na narudžbine – u celini utrošiti u Francuskoj, bez obzira pa cenu, rokove isporuke i kvalitet narudžbina. I drugi su zajmovi povlačili za sobom razne koncesije. Eksploatacija srpskih rudnika, među kojima i bogatog rudnika bakra u Boru, prešla je u ruke francuskih, belgijskih i engleskih društava. Francuske akcije Borskog rudnika, emitovane 1904. godine po kursu od 500 franaka, posle balkanskih ratova dostigle su kurs od 850 franaka. Godine 1910. osnovana je Francusko-srpska banka (centrala u Parizu, filijala u Beogradu). Ona je izvodila krupne finansijske operacije: učestvovala skoro u svim državnim zajmovima; obrazovala Francusko-srpsko društvo za industrijska preduzeća i javne radove, koje je toliko razgranalo svoju aktivnost da se, nepunu godinu posle osnivanja, njegov kapital povećao od 4 na 10 miliona franaka. Samo za prvih 18 meseci svoga postojanja ova je banka ostvarila čistu dobit od blizu 480.000 franaka i na ime dividende isplaćivala 9,20 fr. neto. Dok je u početku francuski kapital prodirao u Srbiju, uglavnom, u obliku zajmovnog kapitala, posle osnivanja Francusko-srpske banke i Francusko-srpskog društva za industrijska preduzeća ovaj prodor se sve više ostvaruje u obliku finansijskog kapitala.

Ekonomske koncesije bile su usko povezane s političkim. Srpska buržoazija i njeni vladajući krugovi bili su tesno vezani za francuski kapital. Sada je francuska vlada mogla da ostvari kontrolu nad spoljnom politikom srpske vlade, podsećajući je uvek, kad god je bila nezadovoljna sa nekim njenim spoljnopolitičkim potezom, na “velike usluge” koje je francuski kapital učinio Srbiji.

Pored Srbije, susedna Bugarska i, naročito, Grčka takoće su bile zahvaćene delatnošću francuskog finansijskog kapitala, koji je i u ovom delu Balkana stvorio jake pozicije. Posebna pažnja francuskih zelenaša bila je koncentrisana na osmansko carstvo. Francuski finansijeri držali su 30% akcija kompanije Bagdadske železnice, a 62,9% celokupne sume turskog državnog duga pripadalo je Francuskoj. U rukama Francuza nalazila se i većina akcija carske Otomanske banke, koja je uživala privilegije državne banke, kontrolisala duvanski monopol, emitovala železničke i industrijske akcije, vršila nadzor nad pribiranjem državnih prihoda radi otplate stranih zajmova itd. Francuski preduzimači su imali koncesije za izgradnju pristaništa u Haifi, Jafi, Tripolisu, Bagdadu i drugim lukama, zatim koncesiju za izgradnju železničkih pruga u Jermeniji, Anadoliji i Siriji, itd. Francuske finansijske investicije u Turskoj popele su se uoči prvog svetskog rata na tri milijarde franaka. U određivanju svoje politike prema Turskoj, francuska vlada je morala da vodi računa o interesima krupnog bankovnog kapitala, kao i o masi sitnih ulagača zainteresovanih za turske finansije.

Da bi uloženi kapital mogao donositi visoke profite, bilo je potrebio ne samo održavanje već i prosperitet Turske. Brinući se za život i platežnu moć svoga dužnika, francuski poverenici su se odlučno protivili ma kakvoj promeni status quo-a na Balkanu. Pariz je sa simpatijama gledao na stvaranje srpsko-bugarskog saveza koji bi bio uperen protiv Austro-Ugarske, ali ne i protiv Turske. Francuska vlada je izričito stavila do znanja bugarskom predsedniku vlade Gešovu “da je cilj Trojnog sporazuma na istoku: integritet Turske i održavanje status quo-a na Balkanu”. Kada je, prilikom posete Petrogradu, avgusta 1912. godine, predsednih francuske vlade Rajmon Poenkare dobio potpunija obaveštenja o srpsko-bugarskom sporazumu, energično je protestovao zapazivši da je sporazum uperen ne samo protiv Austro-Ugarske već i protiv Turske. “Primetio sam Sazonovu” – pisao je on – “da ovaj ugovor nimalo ne odgovara definiciji koja mi je o tome bila data; i da je to, ako ćemo pravo, ugovor o ratu”. Francusku je plašila mogućnost da se Balkanski savez pretvori u oružje ruskog carizma i okrene protiv francuskih ekonomskih i političkih interesa na Balkanu. Nju je posebno zabrinjavala odredba srpsko-bugarskog ugovora o ruskoj arbitraži, jer joj je izgledalo da je time obezbeđen patronat Rusije nad Balkanskim savezom, koji ona u svako doba može iskoristiti za definitivno rešenje pitanja moreuza u svoju korist. Zbog toga je Poenkare uporno insistirao na defanzivnom karakteru Balkanskog saveza. Osetivši da se pripremaju za rat protiv Turske, Pariz je na balkanske države vršio bezobziran pritisak da svoje sporove sa Turskom regulišu mirpim putem. Pariski “Figaro” je pretećim tonom pisao da “Evropa treba prvom ko se makne da obesi zobnicu malo više”. U isto vreme Bugarska je bila zvanično obaveštena da francuske banke nisu više u mogućnosti da joj odobre planirani zajam od 180 miliona franaka.

U cilju očuvanja status quo-a na Balkanu, francuska vlada je bila inicijator predloga “da velike sile posreduju izmeću Visoke Porte i njenih protivnika – da se izbegne oružani sukob i da se u tome cilju sazove mećunarodna konferencija koja bi rešavala pitanja sprovoćenja reformi u Evropskoj Turskoj”. Mećutim, pošto su napori velikih sila da spreče rat – a u tome se posebno isticala Rusija – ostali bezuspešni, i pošto su srpska i bugarska vojska u ratu protiv Turske pokazale visoke ratničke kvalitete, francuska diplomatija je pružala punu pomoć i podršku nastojanju Rusije da očuva, učvrsti i pojača antiaustrijsku oštricu Balkanskog saveza, ocenjujući da bi Balkanski savez mogao da predstavlja snagu sa kojom Antanta može odlučujuće uticati na konačan ishod predstojećeg ratnog sukoba sa silama Trojnog saveza, i da bi, prema tome, razbijanjem Balkanskog saveza prelaskom Bugarske na stranu Centralnih sila – opšti odnos snaga u Evropi bio poremećen na štetu Antante. “U slučaju sukoba meću saveznicima” – pisao je u svom izveštaju francuski poslanik u Sofiji maja 1913. godine – “položaj trojne antante na Balkanu dobio bi takav udarac, da mi izgleda da se sva sredstva koja su u stanju da to spreče moraju upotrebiti što je moguće pre”. U želji da vojne snage Balkanskog saveza iskoristi u predstojećem oružanom obračunu sa Trojnim savezom, i sačuva svoje ekonomske pozicije na Balkanu, francuska diplomatija je radila na jačanju i učvršćenju toga saveza, iako je bila veoma nezadovoljna akcijom balkanskih zemalja protiv Turske, ozbiljio se plašeći da se, umesto iščezle Turske, ne uspostavi puna politička, a zatim i ekonomska prevlast Rusije na Balkanu. Kada su se, u početku londonskih mirovnih pregovora, u Balkanskom savezu pojavila prva razmimoilaženja, predsednik francuske vlade Poenkare je pisao svom ambasadoru u Londonu Kambonu da na ambasadorskoj konferenciji nastoji da se održi balkanska koalicija i da u svakoj prilici saveznicima savetuje pomirljivost; ukoliko bi, pak, meću njima došlo do razmimoilaženja, ne treba se stavljati na stranu jednih protiv drugih, već rezervisati slobodu akcije, kako bi Francuska, u sporazumu sa savezničkim i prijateljskim silama, u datom trenutku, mogla igrati ulogu arbitra. U tome pravcu delovali su i francuski poslanici u balkanskim prestonicama.