Француски интереси на Балкану и политика status quo-а

825

Француски интереси били на Балкану су многобројни, сложени и испреплетени. Балканско полуострво је могло да послужи Француској као веома уносно тржиште за извоз у улагање финансијског капитала, као подручје преко кога води најкраћи пут за Турску и као база и стратегијско залеђе за владавину источним Средоземљем. Због тога је у француској економској и политичкој делатности балканско подручје заузимало посебно место. Већ у првој половини XIX века француски капитал заузима позиције у већини балканских земаља. Продор француског капитала на Балкан вршио се преко државних зајмова, изградње железничких пруга и оснивања банака и акционарских друштава. Изградња железничких пруга на Балкану пружила је веома повољне услове за остваривање замашних профита, јер су балканске државице биле принуђене да траже зајмове на великим новчаним тржиштима. Француска трговачка друштва су искористила такву ситуацију да би им поставила услове за добијање зајмова. Тако су, на пример, “Генерална унија” и “Народни контоар за експорт” дали Србији, од 1881. до 1886. године, три узастопна зајма, у номиналном износу од 132 милиона динара, за грађење првих железничких пруга, под условом да им она уступи експлоатацију железница 25 година. Поред голог права својине, сва права која је Србија задржала над својим железницама састојала су се у утврћивању тарифа и одрећивању реда вожње. Париски “Контоар”, са бечком “Лендербанком”, као залогу за зајмове дате Србији 1884, 1885. и 1888. године у укупном номиналном износу од 110.270.000 динара, добио је искључиво право на убирање прихода од такса и пореза за потрошњу пића, дувански монопол (“Дуванска рента од 1885”) и право убирања пореза на обрт (“Обртна рента”). У зајмовима које је Србија закључила 1902, 1906, 1909. и 1913. године, у укупном номиналном износу од 555 милиона динара, француски капитал је имао највише удела и продро у нове области српских финансија. До које су мере ови зајмови имали зеленашки карактер речито говоре ови примери: од укупно 95 милиона динара зајма из 1906. године, Србија је, по исплати свих трошкова, добила свега 81,700.000; од зајма из 1909. године, од укупно 150 милиона, добила је око 95 милиона динара; док је од зајма из 1913. године, закљученог у циљу ликвидације ратних дугова, од укупно 250 милиона, примила свега 212 милиона динара. Ова слика је још поразнија ако се има у виду чињеница да је Србија била обавезна да овај последњи зајам врати за 50 година и да је годишња отплата дуга износила 13,550.000 динара, што значи да је, за примљених 212 милиона, требало вратити 677,500.000 динара. Поред свега тога, као услов за коту, српска влада се морала обавезати да ће преузети један део турског државног дуга и да ће део зајма који буде ишао на наруџбине – у целини утрошити у Француској, без обзира па цену, рокове испоруке и квалитет наруџбина. И други су зајмови повлачили за собом разне концесије. Експлоатација српских рудника, међу којима и богатог рудника бакра у Бору, прешла је у руке француских, белгијских и енглеских друштава. Француске акције Борског рудника, емитоване 1904. године по курсу од 500 франака, после балканских ратова достигле су курс од 850 франака. Године 1910. основана је Француско-српска банка (централа у Паризу, филијала у Београду). Она је изводила крупне финансијске операције: учествовала скоро у свим државним зајмовима; образовала Француско-српско друштво за индустријска предузећа и јавне радове, које је толико разгранало своју активност да се, непуну годину после оснивања, његов капитал повећао од 4 на 10 милиона франака. Само за првих 18 месеци свога постојања ова је банка остварила чисту добит од близу 480.000 франака и на име дивиденде исплаћивала 9,20 фр. нето. Док је у почетку француски капитал продирао у Србију, углавном, у облику зајмовног капитала, после оснивања Француско-српске банке и Француско-српског друштва за индустријска предузећа овај продор се све више остварује у облику финансијског капитала.

Економске концесије биле су уско повезане с политичким. Српска буржоазија и њени владајући кругови били су тесно везани за француски капитал. Сада је француска влада могла да оствари контролу над спољном политиком српске владе, подсећајући је увек, кад год је била незадовољна са неким њеним спољнополитичким потезом, на “велике услуге” које је француски капитал учинио Србији.

Поред Србије, суседна Бугарска и, нарочито, Грчка такоће су биле захваћене делатношћу француског финансијског капитала, који је и у овом делу Балкана створио јаке позиције. Посебна пажња француских зеленаша била је концентрисана на османско царство. Француски финансијери држали су 30% акција компаније Багдадске железнице, а 62,9% целокупне суме турског државног дуга припадало је Француској. У рукама Француза налазила се и већина акција царске Отоманске банке, која је уживала привилегије државне банке, контролисала дувански монопол, емитовала железничке и индустријске акције, вршила надзор над прибирањем државних прихода ради отплате страних зајмова итд. Француски предузимачи су имали концесије за изградњу пристаништа у Хаифи, Јафи, Триполису, Багдаду и другим лукама, затим концесију за изградњу железничких пруга у Јерменији, Анадолији и Сирији, итд. Француске финансијске инвестиције у Турској попеле су се уочи првог светског рата на три милијарде франака. У одређивању своје политике према Турској, француска влада је морала да води рачуна о интересима крупног банковног капитала, као и о маси ситних улагача заинтересованих за турске финансије.

Да би уложени капитал могао доносити високе профите, било је потребио не само одржавање већ и просперитет Турске. Бринући се за живот и платежну моћ свога дужника, француски повереници су се одлучно противили ма какв