Француски интереси на Балкану и политика status quo-а

1078

Француски интереси били на Балкану су многобројни, сложени и испреплетени. Балканско полуострво је могло да послужи Француској као веома уносно тржиште за извоз у улагање финансијског капитала, као подручје преко кога води најкраћи пут за Турску и као база и стратегијско залеђе за владавину источним Средоземљем. Због тога је у француској економској и политичкој делатности балканско подручје заузимало посебно место. Већ у првој половини XIX века француски капитал заузима позиције у већини балканских земаља. Продор француског капитала на Балкан вршио се преко државних зајмова, изградње железничких пруга и оснивања банака и акционарских друштава. Изградња железничких пруга на Балкану пружила је веома повољне услове за остваривање замашних профита, јер су балканске државице биле принуђене да траже зајмове на великим новчаним тржиштима. Француска трговачка друштва су искористила такву ситуацију да би им поставила услове за добијање зајмова. Тако су, на пример, “Генерална унија” и “Народни контоар за експорт” дали Србији, од 1881. до 1886. године, три узастопна зајма, у номиналном износу од 132 милиона динара, за грађење првих железничких пруга, под условом да им она уступи експлоатацију железница 25 година. Поред голог права својине, сва права која је Србија задржала над својим железницама састојала су се у утврћивању тарифа и одрећивању реда вожње. Париски “Контоар”, са бечком “Лендербанком”, као залогу за зајмове дате Србији 1884, 1885. и 1888. године у укупном номиналном износу од 110.270.000 динара, добио је искључиво право на убирање прихода од такса и пореза за потрошњу пића, дувански монопол (“Дуванска рента од 1885”) и право убирања пореза на обрт (“Обртна рента”). У зајмовима које је Србија закључила 1902, 1906, 1909. и 1913. године, у укупном номиналном износу од 555 милиона динара, француски капитал је имао највише удела и продро у нове области српских финансија. До које су мере ови зајмови имали зеленашки карактер речито говоре ови примери: од укупно 95 милиона динара зајма из 1906. године, Србија је, по исплати свих трошкова, добила свега 81,700.000; од зајма из 1909. године, од укупно 150 милиона, добила је око 95 милиона динара; док је од зајма из 1913. године, закљученог у циљу ликвидације ратних дугова, од укупно 250 милиона, примила свега 212 милиона динара. Ова слика је још поразнија ако се има у виду чињеница да је Србија била обавезна да овај последњи зајам врати за 50 година и да је годишња отплата дуга износила 13,550.000 динара, што значи да је, за примљених 212 милиона, требало вратити 677,500.000 динара. Поред свега тога, као услов за коту, српска влада се морала обавезати да ће преузети један део турског државног дуга и да ће део зајма који буде ишао на наруџбине – у целини утрошити у Француској, без обзира па цену, рокове испоруке и квалитет наруџбина. И други су зајмови повлачили за собом разне концесије. Експлоатација српских рудника, међу којима и богатог рудника бакра у Бору, прешла је у руке француских, белгијских и енглеских друштава. Француске акције Борског рудника, емитоване 1904. године по курсу од 500 франака, после балканских ратова достигле су курс од 850 франака. Године 1910. основана је Француско-српска банка (централа у Паризу, филијала у Београду). Она је изводила крупне финансијске операције: учествовала скоро у свим државним зајмовима; образовала Француско-српско друштво за индустријска предузећа и јавне радове, које је толико разгранало своју активност да се, непуну годину после оснивања, његов капитал повећао од 4 на 10 милиона франака. Само за првих 18 месеци свога постојања ова је банка остварила чисту добит од близу 480.000 франака и на име дивиденде исплаћивала 9,20 фр. нето. Док је у почетку француски капитал продирао у Србију, углавном, у облику зајмовног капитала, после оснивања Француско-српске банке и Француско-српског друштва за индустријска предузећа овај продор се све више остварује у облику финансијског капитала.

Економске концесије биле су уско повезане с политичким. Српска буржоазија и њени владајући кругови били су тесно везани за француски капитал. Сада је француска влада могла да оствари контролу над спољном политиком српске владе, подсећајући је увек, кад год је била незадовољна са неким њеним спољнополитичким потезом, на “велике услуге” које је француски капитал учинио Србији.

Поред Србије, суседна Бугарска и, нарочито, Грчка такоће су биле захваћене делатношћу француског финансијског капитала, који је и у овом делу Балкана створио јаке позиције. Посебна пажња француских зеленаша била је концентрисана на османско царство. Француски финансијери држали су 30% акција компаније Багдадске железнице, а 62,9% целокупне суме турског државног дуга припадало је Француској. У рукама Француза налазила се и већина акција царске Отоманске банке, која је уживала привилегије државне банке, контролисала дувански монопол, емитовала железничке и индустријске акције, вршила надзор над прибирањем државних прихода ради отплате страних зајмова итд. Француски предузимачи су имали концесије за изградњу пристаништа у Хаифи, Јафи, Триполису, Багдаду и другим лукама, затим концесију за изградњу железничких пруга у Јерменији, Анадолији и Сирији, итд. Француске финансијске инвестиције у Турској попеле су се уочи првог светског рата на три милијарде франака. У одређивању своје политике према Турској, француска влада је морала да води рачуна о интересима крупног банковног капитала, као и о маси ситних улагача заинтересованих за турске финансије.

Да би уложени капитал могао доносити високе профите, било је потребио не само одржавање већ и просперитет Турске. Бринући се за живот и платежну моћ свога дужника, француски повереници су се одлучно противили ма каквој промени status quo-а на Балкану. Париз је са симпатијама гледао на стварање српско-бугарског савеза који би био уперен против Аустро-Угарске, али не и против Турске. Француска влада је изричито ставила до знања бугарском председнику владе Гешову “да је циљ Тројног споразума на истоку: интегритет Турске и одржавање status quo-а на Балкану”. Када је, приликом посете Петрограду, августа 1912. године, председних француске владе Рајмон Поенкаре добио потпунија обавештења о српско-бугарском споразуму, енергично је протестовао запазивши да је споразум уперен не само против Аустро-Угарске већ и против Турске. “Приметио сам Сазонову” – писао је он – “да овај уговор нимало не одговара дефиницији која ми је о томе била дата; и да је то, ако ћемо право, уговор о рату”. Француску је плашила могућност да се Балкански савез претвори у оружје руског царизма и окрене против француских економских и политичких интереса на Балкану. Њу је посебно забрињавала одредба српско-бугарског уговора о руској арбитражи, јер јој је изгледало да је тиме обезбеђен патронат Русије над Балканским савезом, који она у свако доба може искористити за дефинитивно решење питања мореуза у своју корист. Због тога је Поенкаре упорно инсистирао на дефанзивном карактеру Балканског савеза. Осетивши да се припремају за рат против Турске, Париз је на балканске државе вршио безобзиран притисак да своје спорове са Турском регулишу мирпим путем. Париски “Фигаро” је претећим тоном писао да “Европа треба првом ко се макне да обеси зобницу мало више”. У исто време Бугарска је била званично обавештена да француске банке нису више у могућности да јој одобре планирани зајам од 180 милиона франака.

У циљу очувања status quo-а на Балкану, француска влада је била иницијатор предлога “да велике силе посредују измећу Високе Порте и њених противника – да се избегне оружани сукоб и да се у томе циљу сазове мећународна конференција која би решавала питања спровоћења реформи у Европској Турској”. Мећутим, пошто су напори великих сила да спрече рат – а у томе се посебно истицала Русија – остали безуспешни, и пошто су српска и бугарска војска у рату против Турске показале високе ратничке квалитете, француска дипломатија је пружала пуну помоћ и подршку настојању Русије да очува, учврсти и појача антиаустријску оштрицу Балканског савеза, оцењујући да би Балкански савез могао да представља снагу са којом Антанта може одлучујуће утицати на коначан исход предстојећег ратног сукоба са силама Тројног савеза, и да би, према томе, разбијањем Балканског савеза преласком Бугарске на страну Централних сила – општи однос снага у Европи био поремећен на штету Антанте. “У случају сукоба мећу савезницима” – писао је у свом извештају француски посланик у Софији маја 1913. године – “положај тројне антанте на Балкану добио би такав ударац, да ми изгледа да се сва средства која су у стању да то спрече морају употребити што је могуће пре”. У жељи да војне снаге Балканског савеза искористи у предстојећем оружаном обрачуну са Тројним савезом, и сачува своје економске позиције на Балкану, француска дипломатија је радила на јачању и учвршћењу тога савеза, иако је била веома незадовољна акцијом балканских земаља против Турске, озбиљио се плашећи да се, уместо ишчезле Турске, не успостави пуна политичка, а затим и економска превласт Русије на Балкану. Када су се, у почетку лондонских мировних преговора, у Балканском савезу појавила прва размимоилажења, председник француске владе Поенкаре је писао свом амбасадору у Лондону Камбону да на амбасадорској конференцији настоји да се одржи балканска коалиција и да у свакој прилици савезницима саветује помирљивост; уколико би, пак, мећу њима дошло до размимоилажења, не треба се стављати на страну једних против других, већ резервисати слободу акције, како би Француска, у споразуму са савезничким и пријатељским силама, у датом тренутку, могла играти улогу арбитра. У томе правцу деловали су и француски посланици у балканским престоницама.