“Drang nach Osten” и Балкан

1235

После уједињења, 1871. године Немачка се развила веома брзим темпом. О томе говоре и ови подаци: од 1874. до 1908. године производња угља у Немачкој је порасла од 32 на 132 милиона тона, тј, четири пута, а у Енглеској од 120 на 254 милиона тона, дакле само два пута. Немачка је 1892. године производила 4,9 милиона тона ливеног гвожћа, према 6,8 милиона тона произведених у Енглеској, а већ 1912. године 17,6 милиона, што је представљало џиновску надмоћ над Енглеском која је производила свега 9 милиона тона. Темпо производње челика у Немачкој уочи првог светског рата био је већи и од америчког темпа. Од 1884. до 1908. године енглески извоз је порастао за 22%, а немачки за 89%, тј. четири пута више. Уочи првог светског рата Немачка је коначно заузела друго место у светској индустријској производњи.

Немачка је, међутим, ушла у борбу за колоније, тржишта и изворе сировина у време када је била завршена подела туђих прекоморских земаља, за којима су тежили немачки империјалисти. Прерасподела колонија у корист Немачке могла се извршити једино оружаним сукобом, па су тим путем одлучно пошли немачки индустријски магнати, земљорадници и милитаристи. “Стварање велике Немачке не може проћи без крви и олова, као што није прошло ни њено уједињење” – писао је Рорбах. Пангермани су пропагирали безобзирну империјалистичку експанзију. На удару се налазило и Балканско полуострво, чије је народе, по њиховој замисли, требало претворити у робље немачког империјализма. У духу такве политике немачки Рајхстаг је 1898. године донео Закон о повећању ратне морнарице у циљу “обезбећивања поморских интереса Немачке”. Од тога времена немачки империјалисти су систематски саботирали све напоре за постизање мећународног споразума о општем смањењу наоружања и мирољубивом решавању мећународних спорова. Управо у време када се о тим питањима расправљало на Првој мећународној конференцији у Хагу 1899. године, немачки цар Виљем II је у свом говору у Визбадену изјавио “да је најбоља гаранција за мир добро наоштрен мач”.

Радећи на практичном остварењу планова пангерманског удружења о стварању велике колонијалне империје, немачки империјализам је усмеравао своју експанзију према Истоку под паролом “продор на Исток “Drang nach Osten”. Један од циљева те немачке политике је био: да Турску економски и политички потчини; обезбеди експлоатацију њених богатих природних извора сировина; потисне из ње енглеске и француске конкуренте и, под фирмом очувања status quo-a на Балкану, спречи продирање Русије у Малу Азију и на мореузе; да преко Турске угрози Суецки канал, најпогоднију везу Енглеске са Индијом и Океанијом, а затим и енглеске колоније у централној и источној Африци.

Крајем XIX и почетком XX века немачки капитал је почео брзо да потискује енглеске и француске конкуренте у Турској. Од 1887. до 1910. године удео немачке у турском увозу порастао је од 6 на 21%. У истом периоду енглески увоз је опао од 61 на 35%, а француски од 18 на 11%. Као што се види, турски увоз из Немачке у почетку није достизао ни трећи део увоза из Француске, а на крају је био 100% већи од француског. Улагања немачког капитала у турска предузећа попела су се на 45,4’%. Акције немачких банака у државном дугу Турске порасле су у периоду од 1881. до 1912. године од 4,7 на 20%, тако да је по вредности тих акција Немачка дошла са шестог на друго место, одмах после Француске. Немачка војна предузећа, нарочито заводи трустова “Круп” и “Маузер”, били су главни снабдевачи турске армије. У исто време, једна немачка војна мисија, предвођена генералом фон дер Голцом, радила је на реорганизацији турске војске. Трговину у Турској финансирали су “Дојче Палестинбанк”, “Левант-Контор”, а нарочито “Дојче Оријентбанк”. Немачки трустови контролисали су велики број трговачких и привредних предузећа у Турској и имали велике концесије за управљање значајним пристаништима, располагали железничким пругама и истраживачким радовима. Једно немачко друштво поставило је телеграфску линију Берлин-Букурешт-Цариград. “Стотинама сисаљки немачки капитал се прикачио за тле Турске. Читава једна милијарда марака вукла је интересе са Блиског истока”.

Немачка експанзија у Турској нарочито се појачала после добијања концесије за изградњу железничке пруге Коња-Багдад-Басра, која је имала изузетан привредни и војностратегијски значај. Њена изградња је предузета ради “извоза бакра из Тауруса, нафте из Киркука, дувана, вуне, памука, житарица и воћа из Месопотамије и Курдистана, као и ради освајања једног од најбогатијих тржишта света за немачку робу. Изградња Багдадске железнице омогућавала је немачком финансијском капиталу да стави Турску под свој утицај и да је постепепо претвара у мост за зав