Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Протокол о закључењу уговора о савезу између Грчке и Србије
Потписан 22. априла (5. маја) 1913.
Његова екселенција Господин Ламброс А. Коромилас, Министар иностраних послова Грчке, и његова екселенција Господин Матија Бошковић, српски посланик у Атини, иступајући у име својих влада и у сагласности са инструкцијама које су примили, састали су се данас ради договора и утврдили ово што следи:
1. – Владе Грчке и Србије обавезују се да ће закључити и потписати уговор о пријатељству и одбранбеном савезу у року од двадесет дана после потписивања овог документа.
2. – У том уговору биће условљено да ће две владе једна другој указивати помоћ са циљем да Грчка и Србија добију заједничку границу западно од реке Аксиос (Вардар), и да се повлачење нових граница мора извршити у принципу на основи стварног држања територије.
Општи правац те границе биће следећи:
Полазећи од венца Камене Планине (Камна), који ограничава горњу Шкумбу југозападно од Охридског језера, линија ће обићи то језеро с југа, избиће на западну обалу Преспанског језера код села Куско и, пресецајући језеро, доћи ће до Долни Дупљани на источној обали; одакле, она ће скренути у правцу истока код Рахманли, ићи ће вододелницом реке Еригон (Черна) и Могленице и избиће на реку Аксиос (Вардар) на око три кнлометра јужно од Ђевђелије.
Граничне линије грчко-бугарска и српско-бугарска мораће бити повучене на основи принципа стварног држања територије и равнотеже између трију држава.
Српска гранична линија северно од Ђевђелије ићи ће реком Аксиос (Вардар) до ушћа реке Брегалнице, а затим том реком до једне тачке на старој турско-бугарској граници.
Грчко-бугарска гранична линија проћи ће јужно од Килкича, северно од Нигрите, преко Орљака, и одатле, преко језера Ахинос (Тахинос) и реком Ангитис (Ангиста), спустиће се на море мало источније од луке Елеутераи.
Све ове граничне линије биће одређене детаљније и забележене у тексту горе наведеног уговора о савезу.
3. – Владе Грчке и Србије примају обавезу да иступају споразумно, да се стално потпомажу у преговорима који ће се повести по питању поделе територија које ће напустити Турска, и да се узајамно залажу за горе наведене граничне линије измећу Грчке и Србије, Грчке и Бугарске, Србије и Бугарске.
4. – Ако дође до неслагања са Бугарском по питању горе наведених граница и ако сваки споразум на леп начин буде немогућ, грчка и српска влада задржавају право да уз заједничку сагласност предложе Бугарској да се спор изнесе на посредовања или на арбитражу. У случају да Бугарска одбије да прихвати овај поступак мирољубивог решења и заузме претећи став или покуша да своје намере оствари силом, две владе примају обавезу да, у циљу обезбеђења интегритета својих поседа, укажу једна другој војну помоћ и да не закључују мир друкчије него заједно и споразумно.
5. – У најкраћем року биће закључена војна конвенција у циљу припремања и обезбећења потребних одбранбених средстава за случај да једна од двеју држава, без провокације са своје стране, буде нападнута од неке треће Силе.
6. ……………..
7. – Грчка влада се обавезује да пружи све олакшице и да гарантује у времену од педесет година пуну слободу српске извозне и увозне трговине преко луке Солуна и железничких пруга од Солуна према Скопљу и Битољу.
8. – Овај документ чуваће се као строго поверљив.
Сачињено у два примерка,
у Атини, двадесет другог априла хиљаду девет стотина тринаесте.
Министар иностраних послова Грчке Л. А. Коромилас
Посланик Србије М. Бошковић.
Војна конвенција између Краљевине Грчке и Краљевине Србије
Потписана 1/14. маја 1913. г.
Његово Величанство Краљ Грка и Његово Величанство Краљ Србије, у жељи да Уговор о савезу закључен између Краљевине Грчке и Краљевине Србије допуне војном конвенцијом, наименовали су у том циљу за своје Пуномоћнике:
Његово Величанство Краљ Грка, инжињеријског капетана Жана Метаксаса из Главног генералштаба војске,
Његово Величанство Краљ Србије, генералштабног пуковника Петра Пешића и пешадијског пуковника Душана Туфегџића, који су, пошто су мећусобно саопштили добивена пуномоћија и нашли да су она уредна, уговорили ове одредбе:
ЧЛАН 1.
У случају рата између Грчке и Бугарске, или између Србије и Бугарске, или у случају изненадног напада бугарске војске на грчку војску или на српску војску, две државе Грчка и Србија обећавају једна другој узајамну војну помоћ, Грчка свим својим копненим и поморским војним снагама, а Србија својим копненим војним снагама.
ЧЛАН 2.
У почетку непријатељстава, било кад да она отпочну, Грчка је обавезна да има војску од деведесет хиљада бораца концентрисану на просторији између планине Пангаион, Солуна и Гуменџе, а Србија војску од сто педесет хиљада бораца концентрисану на просторији Ђевђелија, Велес, Куманово, Пирот. Осим-тога, Грчка је обавезна да у исто време држи своју флоту у Јегејском мору, спремну да ступи у дејство.
ЧЛАН 3.
Обе државе дужне су да пребаце у операцијску зону остатак својих војних снага, чим ове буду расположиве.
ЧЛАН 4.
Смањивање снага наведених у члану 2, било демобилизацијом, било одашиљањем трупа на другу страну, није дозвољено без претходног писменог споразума Генералштабова оружаних снага двеју савезничких држава.
ЧЛАН 5.
Војне операције против Бугарске засниваће се на заједничком операцијском плану. Тај операцијски план сачиниће Генералштабови двеју држава или њихови делегати. Он се може касније мењати услед измене војне ситуације, по заједничком писменом споразуму двају Генералшгабова.
ЧЛАН 6.
После почетка непријатељстава, ма какав био ток војних операција и ма кроз које пределе пролазиле за време војних операција трупе једне или друге савезничке државе, и ма који градови, села и предели били заузети од стране ових трупа за војне потребе, окупирање територије која се налази иза граничне линије између Грчке и Србије с једне стране и Бугарске с друге стране, која је линија предвиђена Уговором о савезу између Грчке и Србије, коме је ова Конвенција допуна, регулисано је како следи: Грчка војска има право да окупира територију која се налази јужно и југоисточно од линије Градец – гребен Планине Беласице – врх 1800 северозападно од Каракеја – кота 2194 (Перелик); српска војска територију која се налази северно и северозападно од наведене линије.
Ако за време извођења војних операција једна од савезничких војсака заузме неки део територије, градове или села, који се налазе у зони коју треба да окупира друга војска, она је дужна да их напусти чим то буде затражила војска која по претходном ставу има право да их окупира.
ЧЛАН 7.
Пошто је коначни циљ војних операција савезничких војсака грчке и српске да се униште војне снаге Бугарске, то ако једна од двеју војсака не би могла да постигне тај циљ на свом војишту, она ће бити дужна да прими помоћ друге на том истом војишту. Међутим, војска која постигне тај циљ на свом војишту, обавезна је да притече у помоћ другој независно од тога да ли је та помоћ тражена или не, како би заједничким дејством обеју савезничких војсака Бугарска била принућена да прихвати услове које ће јој посгавити две савезничке државе и да закључи мир.
ЧЛАН 8.
Ни једна од двеју савезничких војсака не може закључити примирје дуже од 24 сата или прећутно обуставити непријатељства.
Примирје дуже од 24 сата може се закључити само по заједничком писменом споразуму двеју савезничких држава; тим споразумом морају се у исто време одредити и услови примирја.
ЧЛАН 9.
Ова Конвенција је пуноважна дотле докле буде остао на снази Уговор о савезу између Грчке и Србије, који она допуњава.
Члан 2. ове Конвенције може се мењати по заједничком писменом споразуму Генералштабова двеју држава, пошто буде прошла садашња криза и нареди се демобилизација.
ЧЛАН 10.
Ова Конвенција ступа на снагу од дана када буде добила ратификацију Њихових Величанетава Краља Грчке и Краља Србије или ратификацију влада двеју савезничких држава.
У потврду овога пуномоћници су потписали ову Кон- венцију.
Сачињено у два примерка у Солуну првог маја 1913. године.
За Грчку Ж. П. Метаксас, Капетан
За Србију Пуковник Петар Пешић, Пуковник Душан Туфегџић
Уговор о савезу између Краљевине Грчке и Краљевине Србије
Потписан 19. маја (1. јуна 1913. год.)
Његово Величанство Краљ Грка и Његово Величанство Краљ Србије, сматрајући да је њихова дужност да се старају о безбедности њихових народа и о спокојству њихових Краљевина;
Сматрајући осим тога, у њиховој чврстој жељи да очувају трајан мир на Балканском Полуострву, да је најефикаснији начин да се то постигне тај да се они уједине присним одбранбеним савезом.
Одлучили су да закључе савез мира, пријатељства и узајамне заштите, обећавајући један другоме да свом чисто одбранбеном споразуму неће никада придавати агресивне тежње, и у том циљу наименовали су своје пуномоћнике, и то:
Његово Величанство Краљ Грка, г. Жана Александропулоса, свог посланика у Београду, носиоца Краљевског ордена Спаситеља, Краљевског ордена Таковског,
Његово Величанство Краљ Србије, г. Матију Бошковића, свог посланика у Атини, носиоца ордена Светог Саве, Краљевског ордена Спаситеља,
Који су, пошто су узајамно прегледали њихова пуномоћија и нашли да су она у свему прописна, закључили данас ово што следи:
ЧЛАН 1.
Две Високе Уговорне стране изричито уговарају узајамно гарантовање њихових поседа и обавезују се, у случају да, супротно ономе што се може очекивати, једна од двеју Краљевина, без икаквог изазивања с њене стране, буде нападнута, да ће једна другој притећи у помоћ целокупним својим оружаним снагама и да после неће закључивати мир друкчије него заједнички и споразумно.
ЧЛАН 2.
Приликом поделе територија Европске Турске, које ће по завршетку садашњег рата бити уступљене Балканским државама уговором о миру са Отоманским Царством, две Високе Уговорне стране обавезују се да неће улазити ни у какво посебно споразумевање са Бугарском, да ће се стално потпомагати и да ће увек иступати споразумно подржавајући узајамно своје територијалне захтеве и ниже наведене граничне линије.
ЧЛАН 3.
Две Високе Уговорне стране, сматрајући да је животни интерес њихових Краљевина да никаква друга држава не буде измећу њихових поседа западно од реке Аксиос (Вардар), изјављују да ће једна другој указивати подршку како би Грчка и Србија добиле заједничку границу. Та граница, заснована на принципу стварно заузетог простора, полазећи од највишег врха на венцу Камне, који ограничава слив горње Шкумбе, обилазиће језеро Ахрис (Охридско језеро), избиће на западну обалу Преспанског језера, до села Куско, па на источну обалу код Долни Дупљани, проћи ће близу Рахманли, водиће вододелницом измећу реке Еригон (Черна) и Могленице и избиће на реку Аксиос (Вардар) на око три километра јужно од Ђевђелије, линијом која је детаљно одређена у Прилогу I овог Уговора.
ЧЛАН 4.
Две Високе Уговорне стране сагласиле су се да граничне линије грчко-бугарска и српско-бугарска буду одређене на принципу стварно заузетог простора и равнотеже измећу трију држава, овако како следи:
Српска источна граница од Ђевђелије водиће током реке Аксиос (Вардара) до ушћа Бојимија-дере, затим уз ту реку, и, прелазећи преко кота 120, 350, 754, 895, 571 и реке Криве Лакавице, Брегалнице и Злетовске, упутиће се према једној тачки старе турско-бугарске границе на Осоговској Планини, кота 2225, све по линији која је детаљно одрећена у Прилогу II овог Уговора.
Грчка граница према Бугарској оставиће Грчкој, на левој обали Аксиоса (Вардара), просторије које су поселе Грчке и српске трупе наспрам Ђевђелије и Давидова до планине Белес (Беласице) и Дојранског језера, а затим, пролазећи јужно од Килкича, она ће пресећи реку Стримон (Струму) северно од моста код Орљака и упутиће се језером Ахинос (Тахинос) и реком Ангитис (Ангиста) ка мору мало источније од залива Елеутераи, све по линији која је детаљно одређена у Прилогу III овог Уговора.
ЧЛАН 5.
Ако дође до неслагања са Бугарском по питању горе наведених граница, и ако свака нагодба на леп начин буде немогућна, две Високе Уговорне стране задржавају право да по заједничком споразуму предложе Бугарској да се спор поднесе на посредовање или на арбитражу Силама Тројне Антанте или шефовима других држава.
У случају да Бугарска одбије да прихвати овај начин мирољубивог решења и заузме претећи став према једној од двеју Краљевина, или покуша да оствари своје тежње силом, две Високе Уговорне стране свечано се обавезују да једна другој укажу помоћ са целокупним својим оружаним снагама и да после не закључују мир друкчије него заједнички и споразумно.
ЧЛАН 6.
У циљу припремања и обезбећења војних одбранбених средстава, биће закључена војна конвенција у најкраћем могућном року после потписивања овог Уговора.
ЧЛАН 7.
Његово Величанство Краљ Грка обавезује се да ће његова влада дати све потребне олакшице и гарантовати за период од педесет година пуну слободу српске извозне и увозне трговине преко солунске луке и железничких пруга од Солуна према Скопљу и Битољу. Та слобода биће што је могућно шира, под јединим условом да буде у сагласности са потпуним и неокрњеним упражњавањем грчког суверенитета.
У року од годину дана од данас биће између Високих Уговорних страна закључена посебна конвенција ради регулисања појединости примене овог члана.
ЧЛАН 8.
Две Високе Уговорне стране сагласне су да се, чим се коначно реше сва питања која проистичу из садашњег рата, Генералштабови двеју армија договоре ради упоредног повећавања оружаних снага сваке државе.
ЧЛАН 9.
Две Високе Уговорне стране сагласне су такође да, чим се коначно реше сва питања која проистичу из садашњег рата, споразумно приступе проучавању пројекта царинске конвенције са циљем да се тесно повежу трговачки и економски односи двеју земаља.
ЧЛАН 10.
Овај Уговор ступиће на снагу одмах после потписивања. Он се неће моћи отказати пре истека десет година. Жеља једне од двеју Високих Уговорних страна да се обустави његово дејство мораће да се саопшти другој шест месеци унапред, а ако то не буде учињено, споразум ће обавезивати две државе све до истека једне године почевши од дана отказивања.
ЧЛАН 11.
Овај Уговор чуваће се као строго поверљив. Он ће моћи да се саопшти некој другој Сили, било у целини или делимично, само уз пристанак обеју Високих Уговорних страна.
Он ће бити ратификован што пре то буде могућно.
Документи ратификације измењаће се у Атини.
У потврду овога пуномоћници су потписали овај Уговор и на њега ставили своје печате.
Сачињено у два примерка у Солуну деветнаестог маја хиљаду девет стотина тринаесте.
Жан Александропулос
М. Бошковић
Војна конвенција између Краљевине Грчке и Краљевине Србије
Потписана 19. маја (1. јуна) 1913. год.
Његово Величанство Краљ Грка и Његово Величанство Краљ Србије, у жељи да Уговор о савезу закључен између Краљевине Грчке и Краљевине Србије допуне војном конвенцијом, наименовали су у том циљу за своје пуномоћнике:
Његово Величанство Краљ Грка, инжињерског капетана Ксенофона Стратигоса из Генералштаба војске,
Његово Величанство Краљ Србије, генералштабног пуковника Петра Пешића и пешадијског пуковника Душана Туфегџића, који су, пошто су међусобно саопштили добивена пуномоћија и нашли да су она уредна, уговорили ове одредбе:
ЧЛАН 1.
У случају рата између једне од двеју савезничких држава и неке треће Силе, који је отпочет под условима предвиђеним у Уговору о савезу између Грчке и Србије, или у случају изненадног напада јачих снага – најмање двеју дивизија – бугарске војске против грчке војске или српске војске, две државе грчка и српска обећавају једна другој узајамну војну помоћ, Грчка свим својим копненим и поморским војним снагама, а Србија свим својим копненим снагама.
ЧЛАН 2.
У почетку непријатељстава, било кад да она отпочну. Грчка је обавезна да има војску од деведесет хиљада бораца концентрисану на просторији између планине Пангаион, Солуна и Гуменџе, а Србија војску од сто педесет хиљада бораца концентрисану на просторији Ђевђелија, Велес, Куманово, Пирот. Осим тога, Грчка је обавезна да у исто време држи своју флоту у Јегејском мору, спремну да ступи у дејство.
ЧЛАН 3.
Обе државе дужне су да пребаце у операцијску зону остатак својих војних снага, чим ове буду расположиве.
ЧЛАН 4.
Смањивање снага наведених у члану 2, било демобилизацијом, било одашиљањем трупа на другу страну, није дозвољено без претходног писменог споразума Генералштабова оружаних снага двеју савезничких држава.
Међутим, ако би Грчкој, у случају који предвиђа члан 1, било неопходно да се у исто време брани од напада неке друге Силе осим Бугарске, она ће бити обавезна да притекне у помоћ Србији, нападнутој од Бугарске, са онолико трупа колико се у даном тренутку буде одредило заједничким споразумом између двају Генералштабова, према војној ситуацији и узимајући у обзир сигурност територије Краљевине Грчке.
Исто тако, ако би Србији било неопходно да се брани од напада неке друге Силе осим Бугарске, она ће бити обавезна да притекне у помоћ Грчкој, нападнутој од Бугарске, са онолико трупа колико се у даном тренутку буде одредило заједничким споразумом између двају Генералштабова, према војној ситуацији и узимајући у обзир сигурност територије Краљевине Србије.
ЧЛАН 5.
У случају да једна од Уговорних Страна објави рат Бугарској или некој другој Сили без претходног споразума и пристанка друге Уговорне Стране, ова последња биће ослобођена од обавеза прописаних члановима 1. и 2. ове конвенције. Но ипак, она ће бити дужна да према својој савезници одржава благонаклону неутралност у току целог трајања рата и биће обавезна да одмах мобилише, Грчка најмање четрдесет хиљада бораца а Србија најмање педесег хиљада бораца, на својој територији, да би заштитила своју неутралност а тиме и слободу кретања савезничкој војсци.
ЧЛАН 6.
Војне операције против Бугарске засниваће се на заједничком операцијском плану. Тај операцијски план сачиниће Генералштабови двеју држава или њихови делегати. Он се може касније мењати услед измене војне ситуације, по заједничком писменом споразуму двају Генералштабова.
ЧЛАН 7.
После почетка непријатељстава, ма какав био ток војних операција и ма кроз које пределе пролазиле за време војних операција групе једне или друге савезничке државе, и ма који градови, села и предели били заузети од стране ових трупа за војне потребе, окупирање територије која се налази иза граничне линије измећу Грчке и Србије с једне стране и Бугарске с друге стране, која је линија предвићена Уговором о савезу измећу Грчке и Србије, коме је ова Конвенција допуна, регулисано је како следи:
Грчка има право да дефинитивно окупира и анектира територију која се налази јужно и источно од линије која, полазећи са Вардара одмах северно од села Сехова, пролази између села Богородица и Мачуково, иде гребеном измећу села Селимли и Даутли, води ка котама 535, 227, пресеца језеро идући на коту 208, затим на коте 397, 1494, гребеном Беласице, на врх 1800 м северозападно од Каракеја, до коте 2194 (Перелик).
Србија има право да дефинитивно окупира и анектира територију која се налази северно и северозападно од наведене линије.
Грчка уступа Србији на окупирање један земљишни појас ширине десет километара, који се налази иа левој обали реке Месте, затим северно од Ксентија и источно од Буру-Геле. Србија се са своје стране обавезује да Грчкој остави слободан пролаз преко тог појаса, изјављује да признаје утицај Грчке на целој територији која се налази источно од тог појаса и признаје да ту нема никаквих захтева.
Ако у току извођења војних операција једна од двеју војсака заузме неки део територије, градове или села, који се налазе у зони коју треба да окуиира друга војска, она је дужна да их напусти чим то буде затражила војска која по претходном ставу има право да их окупира.
ЧЛАН 8.
Пошто је коначни циљ војних операција савезничких војсака грчке и српске да се униште војне снаге Бугарске, то ако једна од двеју војсака не би могла да постигне тај циљ на свом војишту, она ће бити дужна да прими помоћ друге на том истом војишту. Међутим, војска која постигне тај циљ на свом војишту, обавезна је да притече у помоћ другој независно од тога да ли је та помоћ тражена или не, како би заједничким дејством обеју савезничких војсака Бугарска била принуђена да прихвати услове које ће јој поставити две савезничке државе и да закључи мир.
ЧЛАН 9.
Ни једна од двеју савезничких војсака не може закључити примирје дуже од 24 сата или прећутно обуставити непријатељства.
Примирје дуже од 24 сата може се закључити само по заједничком писменом споразуму двеју савезничких држава; тим споразумом морају се у исто време одредити и услови примирја.
ЧЛАН 10.
Савезничке војске уживаће узајамно, једна на територији друге Уговорне стране, сва права и повластице – изузев права реквизиције – које дају важећи закони и прописи домаћим трупама у погледу општег издржавања, снабдевања, санитетске службе, преноса рањених и болесних, сахране мртвих, транспортовања сваког материјала и снабдевачких потреба намењених трупама. У овом циљу све грађанске и војне власти обеју Уговорених страна дужне су да пруже помоћ и услуге које траже савезничке трупе.
Плаћање за куповине обављене за потребе војске једне од двеју савезничких држава која се налази на територији друге, треба редовно да се врши готовим новцем, према пијачним ценама. Плаћање се може изузетно вршити боновима које су савезничкој војсци, по њеном захтеву, ставиле на располагање надлежне власти другог савезника.
Вредност грчког и српског новца, металног или папирног, утврдиђе се заједничким споразумом савезничких влада. Закључено је да на теригорији освојеној од непријатеља и поседнутој савезничким војскама, обе Уговорне стране уживају, у погледу издржавања и снабдевања њихових трупа, повластице које им даје ратно право.
Свака савезничка војска ужива ове повластице само на територији која спада у њену зону окупирања како је она назначена у чл. 6. ове Конвенције. Трошкове транспортовања трупа, свег потребног материјала уопште, ратног плена итд. железницом или бродовима, сносиће она од двеју Уговорних држава на чијој ће се територији ова транспортовања обавити.
ЧЛАН 11.
Ратни плен припада оној савезничкој војсци која га је задобила.
У случају кад је плен добивен у заједничкој борби савезничких трупа на једном истом бојишту, он ће се поделити сразмерно броју бораца из двеју војсака који су у борби учествовали.
ЧЛАН 12.
Ова Конвенција је пуноважна дотле докле буде остао на снази Уговор о савезу измећу Грчке и Србије, који она допуњава.
Члан 2. ове Конвенције може се мењати по заједничком писменом споразуму Генералштабова двеју држава, пошто буде прошла садашња криза и нареди се демобилизација.
ЧЛАН 13.
Ова Конвенција ступа на снагу од дана када буде добила ратификацију Њихових Величанстава Краља Грка и Краља Србије или ратификацију влада двеју савезничких држава.
У потврду овога пуномоћници су потписали ову Конвенцију.
Сачињено у два примерка у Солуну деветнаестог маја 1913.
За Грчку К. Стратигос
За Србију Пуковник Петар Пешић, Пуковник Душан Туфегџић