Борба македонског народа за посебан национални и политички развитак

1352

Борба македонског народа за посебан национални и политичи развитак одвијала се, дакле, у условима појачане националистичке пропаганде балканских буржоазија преко ширења просвете и културе на књижевним језицима суседних народа, а затим и у форми оружаних акција комитских, четничких и андартских чета, с једне, и суровог турског националног угњетавања, с друге стране. Продор страног капитала у Турску изазвао је опадање градске привреде и заната, мануфактуре и трговине. Земљорадња и сточарство, чији су производи били главни артикли македонског извоза, такоће су се налазили у опадању. Услед великих тешкоћа у које је запало османско царство, обзиром на то да се једна по једна провинција, од периферије према средишту, бунила и отпадала, намети и даџбине стално су се повећавали. Нарочито је био тежак положај македонских чифчија, које је читлучење довело до таквог сиромаштва из кога су они тражили излаз у масовном одлажењу у “печалбу” широм света. Према оцени Јована Цвијића, њихова куповна моћ била је око седам пута мања од куповне моћи ослобоћених балканских сељака. У Македонији је било неколико врста чифчија: Прва су наполичари, сељаци без земље, који су обраћивали земљу читлук-сахибија. Од добијених производа прво је издвајана десетина за државу, а остало су на једнаке делове делили чифчија и читлук-сахибија. Момци или аргати били су друга категорија чифчија. Они нису имали земље, ни сталног места боравка, већ су у ствари, у овој или оној форми, били робови својих господара. Трећа категорија чифчија били су закупци или кесимџије, који су обраћивали земљу узету од бегова под закуп на једну или више година и за то плаћали одрећену суму независно од приноса. У врло тешком положају налазило се и ситно слободно сељаштво, које је, поред великих пореских и других оптерећења, било изложено свакодневним пљачкама и насиљу. Погоршани привредни положај изазивао је општу материјалну несигурност у Македонији. Поред тога, дезорганизована турска управа није могла да обезбеди хришћанском становииштву ни минималну правну сигурност. Такво стање је олакшавало националистичку пропаганду у Македонији од стране буржоазија суседних балканских Земаља.

Супротстављајући се асимилаторским тежњама буржоазија околних земаља, македонски народ се борио за афирмацију своје националне индивидуалности, увоћење македонског књижевног језика у школску наставу и несметан развитак македонске националне културе. Тежње за ширењем просвете на народном, македонском језику јавиле су се знатно раније, још почетком XIX века, а њени први организатори “били су родољубиви македонски трговци и занатлије који су, користећи се извесним слабостима у организацији црквено-школских општина под управом Цариградске Патријаршије, успели да шире просвету на македонском језику”. Овај процес, који је подстицан специфичним регионалним, етничким и језичким особеностима македонског народа и који је, шездесетих година 19. века, довео до издавања првих школских уџбеника на македонском језику, био је уједно и процес формирања македонске националне свести. Појави првих уџбеника на народном језику претходила је доста развијена писмена активност на македонском језику, на коме су држали предавања у школама најистакнутији македонски културни радници: Џинто, Шапкарев, Д. Миладинов, Р. Жинзифов и други. Борба за језик била је саставни део борбе за изграћивање македонске националне индивидуалности.

После оснивања егзархата долази, на основу црквеног опредељења, до поларизације македонског становништва на патријаршисте и егзархисте. Спроводећи великодржавне циљеве грчке буржоазије, Цариградска патријаршија је систематски радила на грцизирању како македонског, тако и бугарског становништва. У борби против те опасности, македонски и бугарски покрет за посебну националну индивидуалност нашли су се на заједничком фронту. Бугарска буржоазија је искористила ту околност и настојала да поистовети интересе ова два покрета са посебним циљевима. Таква политика је довела до нове поларизације македонског становништва, али и до јачања покрета који се борио и против патријаршије и против егзархије. Антиегзархијски покрет постаје важна етапа у процесу националног освешћавања македонског народа. Процес културно-просветне еманципације македонског народа окупља све већи број присталица и, осамдесетих година XIX века, прераста у тенденцију за посебан македонски национални и политички развитак. Што је бугарска пропаганда бивала искључивија и безобзирнија, то су тежње македонског народа за самосталним националним развитком бивале све јаче. То се испољавало у антиегзархијским акцијама, у настављању борбе за обнову аутокефалне охридске архиепископије, као првог корака на путу ка остварењу македонске самосталности, и разним другим акцијама. У редовима македонске интелигенције и граћанства све више је јачало уверење да се противуречности измећу грчке, бугарске и српске буржоазије око Македоније могу разрешити једино путем стварања посебне македонске државе, у којој би македонски народ имао све услове за несметан самосталан национални и политички развитак. Ове тежње никле су из супротстављања покушајима гушења националног бућења македонског народа, а познате су под именом “македонски сепаратизам”. Поборници “сепаратизма” су, преко часописа “Лоза”, који је почео да излази 1892. године, осућивали штетну делатност страних експозитура у Македонији и радили на организационом и идејном окупљању свих македонских родољуба у јединствени македонски национални покрет. Грчка и бугарска пропаганда су настојале да свим средствима спрече ширење македонског “сепаратизма”, док је српска пропаганда, будући да се налазила у инфериорном положају, толерисала, до извесне границе, његову афирмацију.

“Македонски сепаратизам” представља једну етапу у националном развитку македонског народа, када је он хтео и покушавао да одвоји властите интересе од себичних интереса буржоазија суседних балканских земаља. На њега се, у свом даљем развоју, надовезао македонски национални покрет. Крајем 1893. године у Солуну је основана унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) са задатком да се избори за политичку аутономију Македоније која би представљала први облик македонске државне самосталности. Пред њен први централни комитет постављени су крупни задаци: “да упозна широке масе са програмом и циљевима организације, да изврши организовање народа и да га припреми за оружану борбу у циљу извојевања националне слободе”. Организација је успела да за релативно кратко време створи широку мрежу присталица по градовима и селима Македоније. На Другом конгресу, одржаном 1896. године у Солуну, донет је нов Устав, а организација је, пошто јој је прикључен и једренски крај, променила назив у Внатрешна македонско-одринска револуционарна организација. У првом члану новог Устава организација је поставила основни програмски принцип: “Уједињење у једну целину свих незадовољних елемената у Македонији и Једрену, без разлике на народност, за извојевање преко револуције пуне политичке аутономије за ове две области”. Да би се постигао тај циљ, у члану другом је истакнуто да ће се “организација борити против шовинистичке пропаганде и националних несугласица које цепају и слабе македонско становништво у његовој борби против заједничког непријатеља”, док се у трећем члану говори о наоружању становништва свим што је потребно за подизање једног општег народног устанка. Пошто је по новом Уставу највиши форум организације био Централни комитет, то су присталице ВМРО назване “централистима”.

После Другог конгреса, од илегалних чланова организације образоване су по целој Македонији окружне, среске и сеоске наоружане чете, чија је активност била “усредсређена на организовање народа, нарочито сељачког становништва, на пропагирање ослободилачких идеја и стварање првих револуционарних кадрова на селу и њихове револуционарне припреме за борбе које долазе.” У томе су се, као главни организатори, нарочито истицали Гоце Делчев и Ђорће Петров. Организација је, поред заштите становништва од турских зулума, качачких и других банди, обухватала и друга подручја друштвеног живота. Она је завела своју администрацију, имала своје судове и извршне органе, прибирала порезу, суделовала у културном и просветном животу становништва, другим речима – она је представљала државу у држави.

У време стварања ВМРО, под руководством Васила Главинова, формирана је 1893. године и прва македонска социјалистичка група, која је преко свог листа “Револуција” – а од 1898. године преко листа “Политическа свобода” – пропагирала и ширила социјалистичке идеје. Македонски социјалисти су истицали “да је ослобођење Македоније ствар самих Македонаца” и борили се за независну македонску републику. У њиховом првом програму, који је 1898 године објављен у листу “Политическа свобода”, о томе се каже: “Руковођени хуманим и прогресивним идејама, македонски револуционари – социјалисти су поставили за циљ: пуно политичко и економско ослобођење народа који насељава Македонију и Једрене”. Македонски социјалисти су, без обзира на извесне идеолошке разлике између њих и ВМРО, имали позитиван однос према револуционарном ослободилачком покрету македонског народа, одржавали са њим непрекидне везе и на својој Првој конференцији, одржаној 1900. године у близини Крушева – донели одлуку да приступе ВМРО. Они су, том приликом, тражили и добили одобрење да имају своје представнике у градским и рејонским комитетима ВМРО и да буду независни у ширењу социјалистичке пропаганде у градским и сеоским организацијама. Због тога ће учешће социјалиста унети у покрет нову револуционарну садржину.

Управо у то време, под утицајем појачане пропаганде из суседних балканских земаља, разлике у раду македонских организација долазе све више до изражаја. Иако су све македонске групе и струје, како унутар тако и ван ВМРО, усвајале аутономију као оправдан захтев за будући државно-правни положај Македоније, њихови циљеви су били различити, а често и опречни. Док је ВМРО гледала на аутономију Македоније као на први корак ка остварењу коначног циља – постизање пуне националне независности македонског народа, а не као на средство за припајање Србији или Бугарској, дотле је врховистичка агентура бугарског двора и владе настојала да преко аутономије изврши припајање Македоније Бугарској. Због свега тога она је сматрала “да национално ослободилачки покрет треба да дејствује само као оруђе дипломатских потреба Бугарске и у својој акцији да се руководи државним интересима Бугарске и њеним непосредним мећународним обавезама”.

Уплитање врховиста у ослободилачку борбу македонског народа нарочито се повећало у предвечерје илинденског устанка. Они су настојали да се инфилтрирају у ВМРО, да преузму њено руководство и да је претворе у послушно оруће бугарске државне политике.

После хапшења већег броја чланова ЦК ВМРО, врховисти су, 1901. године, успели да за председника доведу свога човека, Ивана Гавранова, који је јануара 1903. године, на конгресу у Солуну, упркос отпору делегата сереског и скопског округа, успео да наметне одлуку о дизању неприпремљеног оружаног устанка против турске власти. Делчеву и његовим друговима остала је још могућност да на конгресима округа осујете спровоћење те одлуке. Мећутим, почетком маја, на путу за Пиринску Македонију, Гоце Делчев је, после вишечасовне борбе с Турцима, погинуо код села Баница, у сереском срезу. Тиме је главна препрека дизању преурањеног устанка била уклоњена. На конгресу битољског револуционарног округа, у Смилеву 2 – 7. маја, био је изабран Главни устанички штаб (Горски востанички генерални штаб), од три члана, који је имао задатак да изврши све припреме и руководи устанком. Сличне припреме вршене су и у другим окрузима.

По одлуци Главног штаба, устанак је почео на Илинден, 2. августа, 1903. године, у битољском округу, паљењем беговских кула и ханова, кидањем железничких, друмских и телефонских саобраћајних веза. Већ у самом почетку устанак је захватио охридски, кичевски, демирхисарски, преспански, крушевски, костурски и лерински крај. Половином августа устанак је почео и у једренском округу, а крајем септембра дошло је до оштрих оружаних борби и у Пиринској Македонији. У току устанка било је ослобоћено на стотине села и три варошице: Крушево, Невеска и Клисура. У Крушеву је било образовано народно представништво од шест чланова, са социјалистом Неколом Каревим на челу, као орган највише власти ослобоћеног Крушева, познато под називом Крушевска Република.

Чим су били обавештени о устанку, Турци су одмах интервенисали свим расположивим снагама. Устаници су се храбро борили: у 203 оружана сукоба са турском војском, полицијом и башибозуком погинуло је 885 устаника (док су турски губици били знатно већи – око 5.300 мртвих и рањених), али нису могли да зауставе бројно и технички надмоћније турске снаге, које су свирепо угушиле устанак. О безбројним зверствима турског аскера и башибозука довољно јасно говоре ови подаци: спаљено је и опустошено преко 150 села, 38.000 људи остало је без крова над главом, а око 10.000 је емигрирало у суседне земље, највећим делом у Бугарску. Од 15.000 становника Крушева остало је свега 3.000.

Илинденски устанак је по свом облику имао националноослободилачки, а по садржају антифеудални општенародно-демократски карактер. Он се јавља као врхунац, “преломни чин и путоказ у национално-револуционарној борби македонског народа”‘. Илинденски устаници су се борили не само за национално, већ, самим тим, и за економско ослобођење македонских сељака од феудалне зависности турским агама и беговима, што је устанку дало карактер буржоаско-демократске револуције са социјалистичким примесама. Од самог почетка, Илинден се, кроз своје најважније документе, испољио и као општенародни интернационалистички устанак. То се снажно испољило у Крушевском манифесту којим је позвана и сама турска народност да се, заједно са албанском и свим другим народностима које живе на тлу Македоније, придружи ослободилачкој борби против заједничких тлачитеља, као и у строгим наређењима која су издата свим устаничким јединицама да не дирају мирно турско становништво и њихова имања. И у томе погледу, илинденски устанак представља светлу страницу у историји ослободилачке борбе македонског и свих југословенских народа.

Илинденски устанак је имао велики утицај на даље подизање и јачање националне свести македонског народа. Још у време припрема за оружани устанак, међу македонским интелектуалцима и политичким активистима, започела је дискусија о посебном месту које македонски народ треба да заузме међу осталим јужнословенским народима. Једни су сматрали да за македонску посебност треба прво да се извојује политичко решење – аутономија Македоније, а да ће самосталан политички живот, сам по себи, одредити будуће кораке његовог развитка; док су други стајали на становишту “да македонски народ у револуцију за своје ослобођење треба да уђе са јасно формираном македонском националном свешћу”, уколико жели да се та револуција на крају заврши успостављањем македонске националне државе. Најистакнутији представник ове друге групе био је Крсте Мисирков, који се – у предавањима македонским студентима окупљеним око Друштва Св. Климент у Петрограду – енергично залагао за пуну афирмацију македонске нације, за употребу македонског књижевног језика у школској настави и службеном саобраћају, за засебну македонску цркву, за македонску националну посебност, за аутономију Македоније која би представљала први корак на путу ка пуној националној независности македонског народа. У свом делу “За македонцките работи”, Мисирков је истицао: да су главни противници развитка македонске националне индивидуалности грчка, српска и бугарска буржоазија, јер свака од њих жели да Македонију укључи у своје националне границе; да су врховисти илинденскпм устанком хтели да реше македонско питање само у бугарском интересу; и подвлачио да све дотле док једни Македонци називају себе Бугарима, други Србима, трећи Грцима и траже покровитељство од разних балканских земаља – не може се ни мислити о општем оружаном устанку. Он је упозоравао да, после илинденског устанка, суседне балканске државе почињу погађање о подели Македоније, пошто су се увериле да је у конкретним историјским условима искључена могућност њеног припајања само једној од њих; и да, у таквим условима, македонски народ треба да се бори за самосталан културни и политички развитак у границама османског царства, користећи се при томе реформама које предлажу велике силе.

Илинденски устанак је био један од непосредних повода за састанак императора Русије и Аустро-Угарске, Николе II и Фрање Јосипа, у Мирцштегу, октобра 1903. године, на коме је, уз сагласност осталих великих сила, донет тзв. Мирцштегски програм за Македонију. Овај програм је предвићао реорганизацију и модернизацију турске жандармерије, полиције, административних и судских установа, уз учешће страних официра: у косовском вилајету аустријских, у битољском италијанских, у солунском санџаку руских, у драмском енглеских и у сереском француских. Спровоћење реформи контролисала би два цивилна агента придодата турском инспектору у Солуну.

Мирцштегски програм је имао за циљ очување status quo-а на Балкану, тј. јачање и учвршћење турске власти у Македонији. Због тога, овај програм није прихваћен од македонског народа, који се дигао на устанак да би срушио турски апсолутистички режим. И поред дубоке кризе у коју је, услед идејно-политичког расцепа у руководству, запала ВМРО, после илинденског устанка, на општем конгресу ВМРО, који је одржан октобра 1905. године у Рилском манастиру, левица је осудила мирцштегске реформе и изјавила да “…организација и даље сматра свенародну оружану борбу против турске власти као крајње средство за обарање турског поретка”. Рилски конгрес је осудио и “оружану пропаганду” бугарске, српске и грчке буржоазије у Македонији, као и све покушаје цепања јединства Македоније. То је била значајна победа левог, националног, над десним, врховистичким крилом ВМРО, што је, разуме се, још више продубило јаз који је измећу њих већ постојао.

Када је избила младотурска револуција, и када су младотурци прогласили слободу, једнакост и братство свих народности које живе у Турској, лево крило ВМРО (Народна федеративна партија, поједине грађанске политичке групе, социјалисти и Организација македонских учитеља), са Јаном Санданским на челу, прелази на нове методе и форме политичке борбе и прихвата сарадњу с младотурским режимом у решавању аграрног питања у Македонији, давању обласне самоуправе и увоћењу народног језика у школску наставу. Овим новим формама политичке борбе лево крило ВМРО је хтело да спречи поделу македонске националне територије и отвори нове перспективе за решавање македонског питања у оквиру једне шире заједнице јужнословенских и уопште балканских народа.

Насупрот томе, десно врховистичко крило ВМРО образовало је Партију конституционих клубова и појачало субверзивно-терористичку активност комитских чета у Македонији, с циљем да се оправда спољна интервенција. Овој активности ишла је наруку младотурска панисламистичка политика турцизирања хришћанских народности у Турској, која се испољила убрзо после избијања револуције. Да би изменили однос националних снага у Македонији у своју корист, младотурци су створили план о насељавању 200.000 муслимана у Македонију. Према овом плану “нови досељеници и муслимани-староседеоци требало је да створе непрекидне муслиманске зоне, мећу којима би рејони са компактнијим македонским становништвом остали као усамљене и разбацане оазе.” Исти циљ је имала и акција одузимања оружја од македонског становништва, која је, према одредбама новоствореног Закона о четама, спровођена у лето 1910. године, јер се њоме желело, не само да се разоружа, већ и обезглави македонско становништво, затварањем или протеривањем из земље свих виђенијих људи, руководилаца и учесника национално-револуционарног покрета. Том приликом турска војска је подвргла око 5000 Македонаца малтретирању, хапшењу и масакрирању. Осим тога, још 4.060 особа пребегло је у Бугарску или побегло у планине да тамо потражи склониште од турске власти. Јован Цвијић је с разлогом истицао да су, у то време, Стара Србија, Македонија, Епир и Тесалија биле земље највеће анархије и насиља не само на Балканском полуострву већ, можда, и у свету уопште.

Такво стање у Македонији погодовало је суседним балканским државама да обнове и појачају акцију комитских, четничких и андартских чета. Отпочели су 1910. године напади на железничке пруге, станице, банке, јавне установе, џамије и на муслиманско становништво. Карактеристично је да је у тим акцијама дошло до сарадње између комитских и андартских чета. Ове нове оружане акције у Македонији изазвале су противакције турске војске и полиције и масовно страдање македонског становништва. Тако, на пример, због једног напада на џамију у Штипу, Турци су убили 20 и ранили 309 недужних грађана тога града. Турске власти су формирале тзв. “летеће одреде” који су ишли од села до села и, под изговором да траже оружје, отимали све што би им дошло до руке и спаљивали читава села. Због свега тога македонски народ је одбацивао четничку акцију и тражио путеве за легално изражавање свог политичког живота, иако су младотурци за то остављали мало могућности.

Младотурска револуција и промене у тактици политичке борбе левог крила ВМРО (тражење решења македонског питања у оквиру Турске) које је она изазвала, као и догађаји који су уследили иза ње, посебно хегемонистичке тежње великих сила према Балкану, подстакли су владајуће кругове суседних балканских земаља да отпочну и убрзају преговоре о савезу против Турске и подели Македоније. “Дубоко уверен” – писао је бугарски председник владе Гешов – “да македонско питање треба да буде одузето из руку Македонског револуционарног комитета, као што је Кавур питање италијанског уједињења одузео из руку италијанских револуционара, ја сам ушао у преговоре са Србима”.