Борба македонског народа за посебан национални и политички развитак

1028

Борба македонског народа за посебан национални и политичи развитак одвијала се, дакле, у условима појачане националистичке пропаганде балканских буржоазија преко ширења просвете и културе на књижевним језицима суседних народа, а затим и у форми оружаних акција комитских, четничких и андартских чета, с једне, и суровог турског националног угњетавања, с друге стране. Продор страног капитала у Турску изазвао је опадање градске привреде и заната, мануфактуре и трговине. Земљорадња и сточарство, чији су производи били главни артикли македонског извоза, такоће су се налазили у опадању. Услед великих тешкоћа у које је запало османско царство, обзиром на то да се једна по једна провинција, од периферије према средишту, бунила и отпадала, намети и даџбине стално су се повећавали. Нарочито је био тежак положај македонских чифчија, које је читлучење довело до таквог сиромаштва из кога су они тражили излаз у масовном одлажењу у “печалбу” широм света. Према оцени Јована Цвијића, њихова куповна моћ била је око седам пута мања од куповне моћи ослобоћених балканских сељака. У Македонији је било неколико врста чифчија: Прва су наполичари, сељаци без земље, који су обраћивали земљу читлук-сахибија. Од добијених производа прво је издвајана десетина за државу, а остало су на једнаке делове делили чифчија и читлук-сахибија. Момци или аргати били су друга категорија чифчија. Они нису имали земље, ни сталног места боравка, већ су у ствари, у овој или оној форми, били робови својих господара. Трећа категорија чифчија били су закупци или кесимџије, који су обраћивали земљу узету од бегова под закуп на једну или више година и за то плаћали одрећену суму независно од приноса. У врло тешком положају налазило се и ситно слободно сељаштво, које је, поред великих пореских и других оптерећења, било изложено свакодневним пљачкама и насиљу. Погоршани привредни положај изазивао је општу материјалну несигурност у Македонији. Поред тога, дезорганизована турска управа није могла да обезбеди хришћанском становииштву ни минималну правну сигурност. Такво стање је олакшавало националистичку пропаганду у Македонији од стране буржоазија суседних балканских Земаља.

Супротстављајући се асимилаторским тежњама буржоазија околних земаља, македонски народ се борио за афирмацију своје националне индивидуалности, увоћење македонског књижевног језика у школску наставу и несметан развитак македонске националне културе. Тежње за ширењем просвете на народном, македонском језику јавиле су се знатно раније, још почетком XIX века, а њени први организатори “били су родољубиви македонски трговци и занатлије који су, користећи се извесним слабостима у организацији црквено-школских општина под управом Цариградске Патријаршије, успели да шире просвету на македонском језику”. Овај процес, који је подстицан специфичним регионалним, етничким и језичким особеностима македонског народа и који је, шездесетих година 19. века, довео до издавања првих школских уџбеника на македонском језику, био је уједно и процес формирања македонске националне свести. Појави првих уџбеника на народном језику претходила је доста развијена писмена активност на македонском језику, на коме су држали предавања у школама најистакнутији македонски културни радници: Џинто, Шапкарев, Д. Миладинов, Р. Жинзифов и други. Борба за језик била је саставни део борбе за изграћивање македонске националне индивидуалности.

После оснивања егзархата долази, на основу црквеног опредељења, до поларизације македонског становништва на патријаршисте и егзархисте. Спроводећи великодржавне циљеве грчке буржоазије, Цариградска патријаршија је систематски радила на грцизирању како македонског, тако и бугарског становништва. У борби против те опасности, македонски и бугарски покрет за посебну националну индивидуалност нашли су се на заједничком фронту. Бугарска буржоазија је искористила ту околност и настојала да поистовети интересе ова два покрета са посебним циљевима. Таква политика је довела до нове поларизације македонског становништва, али и до јачања покрета који се борио и против патријаршије и против егзархије. Антиегзархијски покрет постаје важна етапа у процесу националног освешћавања македонског народа. Процес културно-просветне еманципације македонског народа окупља све већи број присталица и, осамдесетих година XIX века, прераста у тенденцију за посебан македонски национални и политички развитак. Што је бугарска пропаганда бивала искључивија и безобзирнија, то су тежње македонског народа за самосталним националним развитком бивале све јаче. То се испољавало у антиегзархијским акцијама, у настављању борбе за обнову аутокефалне охридске архиепископије, као првог корака на путу ка остварењу македонске самосталности, и разним другим акцијама. У редовима македонске интелигенције и граћанства све више је јачало уверење да се противуречности измећу грчке, бугарске и српске буржоазије око Македоније могу разрешити једино путем стварања посебне македонске државе, у којој би македонски народ имао све услове за несметан самосталан национални и политички развитак. Ове тежње никле су из супротстављања покушајима гушења националног бућења македонског народа, а познате су под именом “македонски сепаратизам”. Поборници “сепаратизма” су, преко часописа “Лоза”, који је почео да излази 1892. године, осућивали штетну делатност страних експозитура у Македонији и радили на организационом и идејном окупљању свих македонских родољуба у јединствени македонски национални покрет. Грчка и бугарска пропаганда су настојале да