Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
После неуспеха у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, бугарска 2. армија се, у току 10. и 11. јула повукла на нову одбрамбену линију испред Кресненске клисуре: 6. бдинска дивизија (1. и 2. бригада 6. бдинске дивизије и 3. бригада 3. балканске дивизије) посела је положаје од р. Брегалнице до виса Џаме (тт 1805) код с. Будинараца ради затварања праваца: Пехчево – Рујен – Горња Џумаја и с. Будинарци – Царево Село (долином Брегалнице); 3. балканска дивизија (2. бригада 3. балканске дивизије, 1. бригада 10. дивизије, Сереска бригада и Драмска бригада) затворила је Кресненску клисуру са јужне стране на линији: Росалин – Вранци – Плава, са предњим деловима у рејону ушћа Струмице у Струму; 11. дивизија, која се повлачила долином р. Месте, затварала је правац који преко Неврокопа, Разлога и превоја Предел води ка Горњој Џумаји, као и правац Белица – Јундол – долина р. Марице; њен главни положај налазио се на линији Зрново – Трлис.
Нова одбрамбена линија била је погодна за одбрану, јер су нападна дејства грчке војске, самим орографским склопом земљишта, била каналисана долинама Брегалнице, Струме и Мосте. Будући да су те долине раздвојене моћним планинским баријерама, обухватни и обилазни маневри били су веома отежани. Кресненска клисура у долини Струме затварала је иајважнији операцијски правац и пружала Бугарима топографски јаке и тактички погодне положаје за одбрану. Осим тога, Грци су до 16. јула остали неактивни и на тај начин омогућили Бугарима да ову линију брижљиво фортификацијски уреде.
Бугарска Врховна команда је намеравала да, после изравнавања фронтова 2. и 4. армије, дочека грчку војску на утврђеним положајима испред Кресненске клисуре, нанесе јој што више губитака, а потом пређе у противофанзиву и зада јој поражавајући ударац. Међутим, 2. армија није имала снага ни за пасивну одбрану, а камоли за напад; услед великих губитака у претходним бојевима и масовног оболевања од колере, скоро сви њени пукови били су сведени на 2-3 батаљона, а допунски пук расформиран ради попуне Сереске Драмске бригаде. Због непрестаног повлачења тешко проходним планинским путевима, трупе су биле заморене, а коморе растројене. Нередовна исхрана рђаво се одразила на здравље и борбени морал трупа. Појаве дефетизма и дезертерства узимале су озбиљне размере. Суочен са тим проблемима, генерал Иванов је обавестио Врховну команду да је његова армија једва успела да плитко поседне нову одбрамбену линију, да се осипа и малаксава духом и да је стога неопходно ојачати је свежим снагама. Изгубивши веру у борбену способност својих трупа, он је, још 16. јула, док су грчке дивизије биле далеко од нових положаја његове армије, издао свим јединицама наређење да се припреме за повлачење које је, додуше, доцније опозвао.
После заузимања Рупелске клисуре, грчка Врховна команда је одлучила да – у садејству са српском војском која је од Кочана надирала према Царевом Селу – предузме опште наступање на фронту од Струмице до Неврокопа ради наношења одлучујућег ударца бугарској 2. и 4. армији на простору између Струме и Брегалнице. У духу те идеје, извршено је следеће прегруписавање грчке војске: западна група (3. и 10. дивизија), груписана у ширем рејону Струмице, требало је да наступа правцем: Берово – Пехчево – Царево Село и одржава везу са српском 3. армијом; централна група (1, 2, 4, 5. и 6. дивизија и Коњичка бригада), концентрисана у рејону Петрича и Демир-хисара, добила је задатак да наступа долином р. Струме ка Горњој Џумаји и да са крилним дивизијама садејствује са суседним групама, упућујући део снага планинским гредама које раздвајају Брегалницу од Струме и Струму од Месте; источна група (7. и 8. дивизија), прикупљена у рејону Сереза и Демир-хисара, требало је да, уз садејство једног одреда из 6. дивизије, наступа правцем Драма – Неврокоп – Разлог – превој Предел ради обезбеђења десног бока главних снага на струмичком правцу и обухватног дејства против левог крила бугарске 2. армије.
Оваквим распоредом грчка Врховна команда је желела да изманеврише Кресненску клисуру, која је затварала улаз у Џумајску котлину. Међутим, наступајући на три правца раздвојена масивима Малешева и Пирина, грчке трупе су се излагале ризику да буду почесно тучене.
Наступање источне групе почело је 17. јула ујутру, у три нападне колоне: лева колона (три батаљона и једна брдска батерија) правцем Демир-хисар – Каракај; средња (пет батаљона и две брдске батерије) правцем Серез – Зрново, и десна колона (пет батаљоиа и две брдске батерије) у захвату пута Серез – Драма. После краће борбе, све три колоне су савладале отпор бугарских предњих делова и, 18. јула око 16 часова, избиле пред главну одбрамбену линију бугарске 11. дивизије јужно од Неврокопа. Искористивши велико невреме, грчке трупе су се несметано примакле бугарским рововима и обасуле их фронталном и бочном артиљеријском и митраљеском ватром. Бугари нису сачекали јуриш пешадије, већ су, око 19,30 часова, отпочели повлачење на целом фронту, оставивши на напуштеном положају три батерије и велике количине другог ратног материјала. Због кише и магле Грци нису предузели гоњење покретом. Заноћили су на заузетим положајима и сутрадан ујутру ушли у Неврокоп.
После пораза у боју код Неврокопа, бугарска 11. дивизија наставила је повлачење уз Месту. Тек 20. јула њени пукови су успели да се среде и организују одбрану на положајима код с. Кремена. Због непрекидног повлачења и претрпљених губитака, борбени морал трупа је осетно опао. Апатија и дефетизам захватили су не само војнике већ и подофицире и официре. Када су сутрадан, 21. јула, грчке дивизије предузеле напад на нову одбрамбену линију те дивизије, обухватајући њено лево крило, војници су без наређења почели да напуштају положај, плашећи се окружења. У таквој ситуацији, командант дивизије је био принуђен да увече нареди опште повлачење према Белици и Јакоруду. Грчка источна група је брзо овладала Разлошком котлином и створила повољне услове да настави наступање преко превоја Предел и угрози леви бок главних снага бугарске 2. армије на положајима испред Горње Џумаје.
Обавештени о повлачењу 11. дивизије, бугарски гарнизони у Кавали, Портолагосу и Дедеагачу, мада нису били нападнути, повукли су се према старој бугарско-турској граници.
Централна грчка група почела је наступање, 18. јула ујутро, са 4. и 5. дивизијом уз десну, а са 1, 2. и 6. дивизијом уз леву обалу Струме. Крилне дивизије су упућене планинским гребенима који раздвајају Струмицу од Брегалнице, с једне, и Месте, с друге стране, ради обилажења Кресненске клисуре и одржавања тактичке везе са суседним групама. Наступање се, међутим, споро развијало због испресецаности земљишта и жилавог отпора бугарских заштитница. Тек после дводневних борби, левокрилне дивизије су избиле пред главни положај бугарске 3. дивизије и, 20. јула ујутру, напале њено десно крило на фронту Ченгене каласи – Росалин. Штићени ватром својих брдских батерија, Грци су у маршевским колонама подишли положају 1. бригаде бугарске 10. дивизије, која није имала артиљерије. Ценећи да без јаке артиљеријске подршке бригада неће издржати грчки притисак, командант 3. балканске дивизије генерал Сарафов приступио је рокирању снага са левог на деспо крило. Али, баш када је рокирање почело, две грчке дивизије су напале бугарско лево крило, на коме је остала само малобројна Драмска бригада, која је, такође, убрзо остала без артиљеријске подршке. Наиме, хаубичка и пољска артиљерија, која се налазила на левој обали Струме, отворила је ватру на грчку пешадију и приковала је за тле. Али, немајући поверења у борбену вредност сопствене пешадије, која је у претходним борбама напуштала положаје не обазирући се на безбедност артиљерије, батерије су, после неколико испаљених плотуна, почеле да се повлаче иако нису биле угрожене.
У међувремену, ситуација на крајњем десном крилу бугарске 3. дивизије нагло се погоршала. Грчка 4. дивизија је успела да у првом налету заузме вис Росалин и набаци 1. бригаду 10. дивизије на Џами тепе, а потом, у садејству са деловима западне групе, да и њу и 3. бригаду 6. бдинске дивизије принуди на повлачење ка Горњој Џумаји. Пошто је и 1. бригада 6. бдинске дивизије предузела повлачење вододелницом Струме и Брегалнице, запретила је опасност од продора грчких трупа у позадину бугарске групе која је затварала отвор Струме. Да би избегао ту опасност, командант 3. балканске дивизије наредио је опште повлачење на линију Руен – Ораново – Огњар.
Трупе грчке западне групе (3. и 10. дивизије), које су дејствовале општим правцем с. Хамзали – Берово – Пехчево, потисле су, 18. јула, заштитничке делове бугарске 6. дивизије и до пада мрака заузеле Берово. Сутрадан (19. јула) изјутра, главне снаге ове групе напале су 2. бригаду 6. бдинске дивизије на положајима између Брегалнице и Пехчева (шири рејон с. Будинараца), која је успела да, добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром, заустави грчки први борбени ред испред својих ровова. На молбу њеног команданта, трупе 1. бригаде, које нису биле јаче нападнуте, извршиле су снажан противнапад и одбациле прве ешелоне 3. и 4. пука евзона на полазне положаје. Међутим, ангажовањем других ешелона, Грци су не само зауставили бугарски противнапад већ су успели да се уклине у непоседнути међупростор на десном крилу 2. бригаде и да је уздужном картечном ватром принуде на повлачење ка Панчареву. Гонећи растројене бугарске трупе, они су 21. јула заузели врло значајан положај Бајаз-тепе и тиме угрозили леви бок и позадину бугарске 4. армије, која је водила оштре борбе са српском 3. армијом на линији Калиманци – Голак. Истина, левокрилна грчка група још није била успоставила тесну тактичку везу са српском 3. армијом, али се сасвим изравнала са њом. То је, нема сумње, било врло значајно, поготово ако се има у виду чињеница да су бугарска 2. и 4. армија биле тесно повезане у тактичком и командном погледу.
Претрпевши неуспех на крајњем десном крилу, трупе бугарске 2. армије биле су принуђене да предузму повлачење на целом фронту. Наступајући за њима, Грци су овладали Кресненском клисуром и, до 24. јула, избили на линију Бајаз-тепе – Занога – Руен – Церово – к. 1378 (југоисточно од Горње Џумаје), где су их зауставиле главне снаге бугарске 2. армије, којима су у међувремену стигла прва појачања (21. јула стигле су 1. бригада 3. и 2. бригада 2. дивизије 4. армије, а 24. јула и снаге из Подунавља и Тракије). Она која су приспела у Горњу Џумају одмах су уведена у борбу ради преотимања Руена и положаја код с. Видрена, али у томе нису успела јер су Грци били дубоко надмоћнији.
Пошто је у то време бугарска Врховна команда вршила ужурбане припреме за прелазак у противофанзиву ради наношења поражавајућег ударца главним снагама грчке војске у долини Струме, 2. армија је, 27. јула, стављена под команду команданта тзв. “уједињених армија”, бившег помоћника главнокомандујућег генерала Михаила Савова. До тога времена, трупе 2. армије нарасле су на 110 батаљона, 10 коњичких ескадрона и 40 батерија. Према овим снагама стајала је грчка војска од осам дивизија (84 батаљона, 12 коњичких ескадрона и 37 батерија), развијених између тешко проходних планинских масива, на фронту од само 40 километара. Све грчке дивизије су базирале на једној јединој комуникацији у долини Струме, која је на више места била оштећена. Једном речи, њихов положај није био повољан.