Бој на Великом Говедарнику 21. и 22. јула

1187

Обавештена да је Велики Говедарник пао у руке Бугара, српска Врховна команда је, због бојазни од дубљег продора бугарских трупа на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, упутила Дринску дивизију I позива (5. и 17. пук са пољским артиљеријским дивизионом) преко Царевог врха и Китке ради одбијања бугарског напада од Сиве кобиле (тт 1545) ка Побијеном камену. После заморног дводневног марша, дивизија је стигла на Побијени камен 21. јула око 13 часова, где је под своју команду примила Осоговски одред, који је држао тај положај. Чим се летимично упознао са ситуацијом, командант дивизије пуковник Стеван Хаџић одлучио је да нападне Велики Говедарник и у вези с тим затражио сагласност команданта 1. армије. Иако је већ био издао изричито наређење Црногорској дивизији и Осоговском одреду да тога дана не нападају Велики Говедарник, командант 1. армије се сагласио са том брзоплетом одлуком команданта Дринске дивизије I позива.

Пошто је добио тражено одобрење, пуковник Хаџић је издао заповест за напад на природно веома јаке и густо поседнуте бугарске положаје на Великом Говедарнику, без икаквих припрема. Напад је требало да почне 21. јула у 17 часова:

– десна колона (два батаљона 4. прекобројног пука, један батаљон 14. пука II позива и два батаљона 17. пука I позива, са четири митраљеза и два брдска топа), под командом пуковника Миливоја Анђелковића, добила је задатак да фронталним нападом заузме лево крило бугарског положаја на Великом Говедарнику;

– лева колона (два батаљона 17. и два батаљона 18. пука I позива, са једним брдским топом и четири митраљеза), којом је командовао пуковник Миладин Масаловић, требало је да нападне истурено десно крило бугарског положаја које је, у ствари, представљало тактички кључ за заузимање Великог Говедарника;

– дивизијску резерву образовао је 5. пук под командом пуковника Алексе Радовановића, коме је наређено да своје трупе прикупи на западној падини Побијеног камена.

Поред слабе организације напада, измешаности трупа (десна колона је била састављена од батаљона из три, а лева из две дивизије), нецелисходног маневра (Говедарник је фронталним нападом било готово немогуће заузети), командант Дринске дивизије пренебрегао је чак и артиљеријску припрему напада, иако је располагао довољним бројем артиљеријских оруђа. Осим тога, сама концепција напада, према којој је требало да се нападне колоне у току дана примакну потпуно неиспитаном бугарском положају и да га по паду мрака освоје на јуриш, није била целисходна. Ако се томе дода чињеница да се на положајима Велики Говедарник – Сушица – Дулички висови нализило пет пукова и 10 ополченских батаљона бугарске 4. армије, онда је јасно да је одлука команданта Дринске дивизије I позива пуковника Хаџића да са својим замореним трупама нападне утврђене бугарске положаје на Великом Говедарнику била лакомислена.

Напад је почео у одређено време, без артиљеријске припреме. Бугари су одмах реаговали снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром са Великог Говедарника и леве обале р. Каменице. Због тога, као и због великих теренских тешкоћа, обе колоне су споро наступале, уз повремено заустављање ради отварања ватре. Услед испресецаности земљишта, десна колона је знатно изостала у односу на леву, па је и у току ноћи наставила наступање. Међутим, једна чета њеног првог борбеног реда, осветљена пожаром од експлозија граната, потпала је под снажну противникову ватру и поколебала се. То се колебање пренело на колонску резерву (два батаљона 17. пука I позива), која је нагло почела да одступа. Уз много напора, официрима је пошло за руком да зауставе одступање тек око 23 часа. У међувремену, команданту колоне је наређено да у току ноћи не напада, већ да се у зору примакне противниковом положају и да га у свануће заузме на јуриш. Измешани батаљони десне колоне зауставили су се у јарузи испред левог крила бугарског положаја на Великом Говедарнику код Анђелове Махале, где су заноћили.

Трупе леве колоне су успеле да се пред вече приближе истуреном десном крилу бугарског положаја и изврше јуриш, али су дочекане добро организованом пушчаном и митраљеском ватром и одбијене. Покушај команданта колоне да једним батаљоном из своје резерве обухвати бугарско десно крило није успео због врлетног, готово непролазног терена и бочне противникове ватре. У таквој ситуацији, командант дивизије није прихватио предлог команданта колоне да се напад продужи и у току ноћи, већ је наредио да се трупе утврде на достигнутој линији, а да сутрадан ујутру обе колоне једновремено продуже напад.

У току ноћи трупе су се припремале да продуже напад: резерве су примакнуте првом борбеном реду, муниција је попуњена и непосредна веза између колона успостављена. Обе колоне су ојачане са по једним батаљоном 5. пука из дивизијске резерве, а десна колона још и црногорском 3. бригадом (три батаљона и два брдска топа), коју је сердар Вукотић тога дана ставио на располагање команданту Дринске дивизије I позива.

Напад на Велики Говедарник настављен је 2. јула у раним јутарњим часовима. Само је црногорска 3. бригада, чији је задатак био да продужи десно крило првог борбеног реда и обухватно дејствује на југоисточни део Говедарника, прешла у напад тек у 9,15 часова. Мада је српска артиљерија снажно подржавала напад пешадије, ватра бугарских снага није слабила, јер су српске батерије концентрисале ватру на сам гребен Великог Говедарника, док ровови испод гребена готово нису ни тучени. Ипак, десна колона је, упркос великим губицима, полако али стално напредовала. Најзад, када је, око 15,30 часова, после снажног дејства српске артиљерије по ровове испод гребена, ватра бугарске пешадије почела да слаби, батаљони десне колоне су извршили јуриш и избили на гребен Говедарника. А када је артиљерија пренела ватру да би прокрчила пут заустављеној левој нападној колони, притајени Бугари су искочили из својих ровова и засули пакленом бочном ватром српске стрељачке стројеве. Искористивши тренутну забуну првог борбеног реда, два ополченска батаљо