Бој на Великом Говедарнику 21. и 22. јула

785

Обавештена да је Велики Говедарник пао у руке Бугара, српска Врховна команда је, због бојазни од дубљег продора бугарских трупа на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, упутила Дринску дивизију I позива (5. и 17. пук са пољским артиљеријским дивизионом) преко Царевог врха и Китке ради одбијања бугарског напада од Сиве кобиле (тт 1545) ка Побијеном камену. После заморног дводневног марша, дивизија је стигла на Побијени камен 21. јула око 13 часова, где је под своју команду примила Осоговски одред, који је држао тај положај. Чим се летимично упознао са ситуацијом, командант дивизије пуковник Стеван Хаџић одлучио је да нападне Велики Говедарник и у вези с тим затражио сагласност команданта 1. армије. Иако је већ био издао изричито наређење Црногорској дивизији и Осоговском одреду да тога дана не нападају Велики Говедарник, командант 1. армије се сагласио са том брзоплетом одлуком команданта Дринске дивизије I позива.

Пошто је добио тражено одобрење, пуковник Хаџић је издао заповест за напад на природно веома јаке и густо поседнуте бугарске положаје на Великом Говедарнику, без икаквих припрема. Напад је требало да почне 21. јула у 17 часова:

– десна колона (два батаљона 4. прекобројног пука, један батаљон 14. пука II позива и два батаљона 17. пука I позива, са четири митраљеза и два брдска топа), под командом пуковника Миливоја Анђелковића, добила је задатак да фронталним нападом заузме лево крило бугарског положаја на Великом Говедарнику;

– лева колона (два батаљона 17. и два батаљона 18. пука I позива, са једним брдским топом и четири митраљеза), којом је командовао пуковник Миладин Масаловић, требало је да нападне истурено десно крило бугарског положаја које је, у ствари, представљало тактички кључ за заузимање Великог Говедарника;

– дивизијску резерву образовао је 5. пук под командом пуковника Алексе Радовановића, коме је наређено да своје трупе прикупи на западној падини Побијеног камена.

Поред слабе организације напада, измешаности трупа (десна колона је била састављена од батаљона из три, а лева из две дивизије), нецелисходног маневра (Говедарник је фронталним нападом било готово немогуће заузети), командант Дринске дивизије пренебрегао је чак и артиљеријску припрему напада, иако је располагао довољним бројем артиљеријских оруђа. Осим тога, сама концепција напада, према којој је требало да се нападне колоне у току дана примакну потпуно неиспитаном бугарском положају и да га по паду мрака освоје на јуриш, није била целисходна. Ако се томе дода чињеница да се на положајима Велики Говедарник – Сушица – Дулички висови нализило пет пукова и 10 ополченских батаљона бугарске 4. армије, онда је јасно да је одлука команданта Дринске дивизије I позива пуковника Хаџића да са својим замореним трупама нападне утврђене бугарске положаје на Великом Говедарнику била лакомислена.

Напад је почео у одређено време, без артиљеријске припреме. Бугари су одмах реаговали снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром са Великог Говедарника и леве обале р. Каменице. Због тога, као и због великих теренских тешкоћа, обе колоне су споро наступале, уз повремено заустављање ради отварања ватре. Услед испресецаности земљишта, десна колона је знатно изостала у односу на леву, па је и у току ноћи наставила наступање. Међутим, једна чета њеног првог борбеног реда, осветљена пожаром од експлозија граната, потпала је под снажну противникову ватру и поколебала се. То се колебање пренело на колонску резерву (два батаљона 17. пука I позива), која је нагло почела да одступа. Уз много напора, официрима је пошло за руком да зауставе одступање тек око 23 часа. У међувремену, команданту колоне је наређено да у току ноћи не напада, већ да се у зору примакне противниковом положају и да га у свануће заузме на јуриш. Измешани батаљони десне колоне зауставили су се у јарузи испред левог крила бугарског положаја на Великом Говедарнику код Анђелове Махале, где су заноћили.

Трупе леве колоне су успеле да се пред вече приближе истуреном десном крилу бугарског положаја и изврше јуриш, али су дочекане добро организованом пушчаном и митраљеском ватром и одбијене. Покушај команданта колоне да једним батаљоном из своје резерве обухвати бугарско десно крило није успео због врлетног, готово непролазног терена и бочне противникове ватре. У таквој ситуацији, командант дивизије није прихватио предлог команданта колоне да се напад продужи и у току ноћи, већ је наредио да се трупе утврде на достигнутој линији, а да сутрадан ујутру обе колоне једновремено продуже напад.

У току ноћи трупе су се припремале да продуже напад: резерве су примакнуте првом борбеном реду, муниција је попуњена и непосредна веза између колона успостављена. Обе колоне су ојачане са по једним батаљоном 5. пука из дивизијске резерве, а десна колона још и црногорском 3. бригадом (три батаљона и два брдска топа), коју је сердар Вукотић тога дана ставио на располагање команданту Дринске дивизије I позива.

Напад на Велики Говедарник настављен је 2. јула у раним јутарњим часовима. Само је црногорска 3. бригада, чији је задатак био да продужи десно крило првог борбеног реда и обухватно дејствује на југоисточни део Говедарника, прешла у напад тек у 9,15 часова. Мада је српска артиљерија снажно подржавала напад пешадије, ватра бугарских снага није слабила, јер су српске батерије концентрисале ватру на сам гребен Великог Говедарника, док ровови испод гребена готово нису ни тучени. Ипак, десна колона је, упркос великим губицима, полако али стално напредовала. Најзад, када је, око 15,30 часова, после снажног дејства српске артиљерије по ровове испод гребена, ватра бугарске пешадије почела да слаби, батаљони десне колоне су извршили јуриш и избили на гребен Говедарника. А када је артиљерија пренела ватру да би прокрчила пут заустављеној левој нападној колони, притајени Бугари су искочили из својих ровова и засули пакленом бочном ватром српске стрељачке стројеве. Искористивши тренутну забуну првог борбеног реда, два ополченска батаљона, подржана уздужном ватром једне батерије, предузели су енергичан противнапад у десни бок српских снага и принудили их на повлачење. Официри су чинили грчевите напоре да зауставе одступање, али узалуд.

Том приликом је погинуо командант 4. прекобројног пука потпуковник Радомир Аранђеловић, што је изазвало још већу пометњу. Растројене трупе десне колоне у нереду су појуриле ка Побијеном камену, трпећи велике губитке од противникове фронталне и бочне ватре. Противнапад бугарских ополченских батаљона зауставиле су трупе 5. пука на коси између Говедарника и Побијеног камена. Међутим, трупе десне колоне наставиле су одступање све док нису стигле на положаје са којих су претходног дана кренуле у напад.

Лева колона је у самом почетку напада била изложена изузетно снажној фронталној и бочној ватри са истуреног десног крила бугарског положаја на Великом Говедарнику. Штавише, неки њени делови су тучени у леђа. Због тога је убрзо дошло до колебања и застоја. Да би стабилизовао ситуацију на поколебаном левом крилу, командант колоне је увео у борбу један батаљон 5. пука I позива из своје резерве. Међутим, управо у време када је тај батаљон стигао на лево крило, почело је колебање у Центру. Повлачење је спречено и ред успостављен тек после увођења у борбу једне чете 17. пука I позива из колонске резерве. После тога, први борбени ред је поново кренуо иаиред, али је противникова ватра била тако јака да је сваки војник који би се подигао био погођен. Око 10 часова наступање леве колоне потпуно је заустављено. Сви покушаји команданта колоне да своје деморалисане и десетковане јединице покрене напред били су узалудни; ипак је успео да их задржи на достигнутој линији до пада мрака, када је од команданта дивизије добио следеће наређење: “До мрака останите где сте. Под заклоном мрака повуците се на положај који је држан пре почетка напада. Десно одржавајте везу са колоном пуковника Анђелковића која се данас, после неуспешног напада, прикупила на десном одсеку положаја који је држан пре него што је напад почео.” Тиме је бој на Говедарнику дефинитивно изгубљен. Срби су овај положај три пута освајали на јуриш, али су га Бугари сваки пут повратили.

Неуспели напади Дринске дивизије I позива на Велики Говедарник 21. и 22. јула плаћени су великим људским жртвама. У жестоким дводневним окршајима са знатно надмоћнијим бугарским снагама, изгубила је 2.199 људи. Осим тога, црногорска 3. бригада, која је 22. јула дејствовала на њеном десном Крилу, изгубила је 179 људи. Ако се има у виду чињеница да се општа ситуација развијала веома повољно за српску војску, онда су жртве којима је плаћен непромишљени и брзоплети напад на Велики Говедарник биле, доиста, излишне.