Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Када су 30. јуна 1913. бугарске трупе, по наређењу краља Фердинанда, без формалне објаве рата извршиле оружани напад на Србију и Грчку, председник владе Стојан Данев упутио је циркуларну депешу бугарским посланицима у Петрограду, Паризу и Лондону у којој се, између осталог, каже: “Калинков (бугарски посланик у Букурешту – прим. С.С.) телеграфише да Русија и Француска саветују Румунији да хитно мобилише пре објаве рата… Изјавите да Бугарска не дрхти ни од каквих претњи. Напомените да је у овом случају Румунија неподесна као оруђе застрашивања, јер у ствари она подстиче Србију да не прихвати уговорену арбитражу, с једне стране, док је у исто време спремна да преговара са нама испод жита, с друге стране. Па добро, ставите јасно до знања, када је реч о судбини Македоније, да је Бугарска спремна на све жртве.”
Очекујући брз и повољан исход рата, бугарски владајући кругови су у почетку настојали да сву одговорност за распаљивање новог ратног пожара на Балкану свале на Србију и Грчку. На протестне ноте српске и грчке владе због бугарског оружаног напада, у којима се тражило хитно обустављање ратних операција, влада Стојана Данева је одговорила да је тај захтев неумесан пошто бугарске трупе нису изазвале напад, већ су, напротив, биле изложене једновременом и ничим неизазваном нападу српских и грчких трупа. У исто време, Данев је, преко руског посланика у Софији Некљудова, молио руску владу да у Београду и Атини учини све што је у њеној моћи да се обуставе озбиљни сукоби до којих је дошло између бугарских снага, с једне, и српских и грчких, с друге стране. По његовом налогу, бугарско посланство у Паризу обавестило је француску владу да су Грци и Срби, без икаквог разлога, напали на бугарске предстражне положаје код Лефтере и Злетова.
Поред свих настојања бугарске дипломатије да на друге свали одговорност за рат, истина се није могла сакрити. Бугарски напад на Србију и Грчку брзо је разобличен. Руска влада је званично изјавила “да на Бугарску пада сва одговорност за рат”. Тек после тога и пошто је ноћу између 30. јуна и 1. јула постало очигледно да напад на Србију и Грчку није постигао свој циљ, председник бугарске владе Данев је 1. јула у 9 часова саопштио генералу Савову да је имао сусрет са руским и српским опуномоћеним послаником, који су му предали ноту српске владе поводом сукоба бугарских и српских снага у Македонији, и наредио му да обустави операције, пошто ће, наводно, и Срби то учинити. Генерал Савов је, међутим, затражио писмено наређење у томе смислу. Данев је због тога отишао у свој кабинет, одакле је упутио Савову тражено наређење а потом и циркуларну депешу посланицима на страни у којој се истиче: “Ми нисмо ни желели нити изазвали инциденте, и одговорност за њих не пада на нас, већ на српску владу. У жељи да постунимо лојално, издали смо наређење за прекид операција још пре пријема протеста српске владе, па и сада обнављамо то наређење, али је преко потребно да и српска влада, са своје стране, поступи на исти начин и нареди обустављање операција. У противном скидамо са себе сваку одговорност.” Истога дана, на фронту српске 1. и 3. армије појавили су се бугарски парламентари са захтевом да се обуставе започета војна дејства. Међутим, Срби и Грци нису желели да прекину рат који је започела бугарска војска. Напротив, пошто су издржали бугарски напад, прешли су у противофанзиву да би пре него се умешају велике силе на бојном пољу рашчистили своје рачуне са Бугарском. Ради тога је Пашић 1. јула телеграфисао начелнику штаба Врховне команде Радомиру Путнику: “Грци сматрају да је рат отпочео и да је наступио casus feoderis. И ми смо то исто јавили њима и затражили да се њихова Врховна команда стави са вама у везу.” Чим је обавештен да су Бугари затражили обустављање непријатељства, Пашић је 2. јула упутио нови телеграм војводи Путнику у коме се каже: “Ја страхујем од хитне интервенције великих сила. Бугари су изјавили да је напад извршен без знања владе и да је она наредила обустављање непријатељских дејстава и повлачење јединица. Убрзајте одлучну офанзиву.” Сутрадан (3. јула), Пашић је рекао румунском посланику да српска војска неће обуставити војне операције док не победи противника. “Пошто-пото морамо велесиле држати далеко од себе” – рекао је грчки краљ Константин – “то је последњи тренутак; ако га пропустимо, пропали смо.” Ни бугарски краљ Фердинанд није желео прекид операција. Њега нису обесхрабрили ни први неповољни извештаји са бојишта ни песимизам Врховне команде (Генерал Фичев истиче да су догађаји од 30. јуна и 1. јула толико заплашили генерала Савова и начелника оперативног одељења пуковника Нерезова да је овај други био потпуно скрушен). Напротив, он је и даље био чврсто уверен да ће бугарска војска ипак победити и да ће, у случају потребе, добити обећану помоћ Аустро-Угарске. Због тога је, чим је сазнао да је влада наредила обустављање војних операција, упутио генералу Савову шефа свог тајног кабинета Добровича, са поруком да се операције наставе и опозове наређење о њиховом обустављању. Фердинанд није прихватио ни оставку владе која му је поднета истога дана, већ је одржао саветовање са представницима свих политичких партија, на коме је одлучено да кабинет Данева продужи са дотадашњим курсем спољне политике и предузме све потребне мере да се рат обустави, спречи мешање Румуније и будно пази на држање Турске.
Положај Бугарске нагло се погоршавао. Њена војска је трпела тешке неуспехе у бици на Брегалници и бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана. У исто време, претеће држање Румуније и Турске прерасло је у отворене припреме за рат. Због своје ратоборне политике, Бугарска је изгубила симпатије у већем делу Европе. Скоро све велике силе изјасниле су се за политику немешања. Још пре почетка рата, тј, за време посете председника Републике Француске Поенкареа Лондону, од 24. до 27. јуна, енглеска и француска влада су се споразумеле о локализацији, а када су почеле војне операције, поднеле су предлог да се велике силе уздрже од сваког посредовања на Балкану и да поштују и подржавају одлуке које у вези с тим донесе амбасадорска конференција. Немачки министар иностраних послова саопштио је, 2. јула, енглеском посланику Гошену “да он свуда препоручује немешање од стране великих сила”, што је наишло на одобравање енглеске и француске владе. Русија је стала на становиште да Европа треба да интервенише “само у случају ако једна страна покуша да другу потпуно уништи”. Само је Аустро-Угарска показала спремност да, у случају потребе, пружи Бугарској обећану оружану помоћ. Још пре почетка другог балканског рата, тј. 21. јуна 1913. године, шеф аустро-угарског генералштаба Конрад фон Хецендорф и министар спољних послова гроф Леополд Берхтолд направили су акциони план који је предвиђао оружану интервенцију Аустро-Угарске против Србије уколико Бугарска буде слабија, без обзира на држање Русије. Три дана доцније, Берхтолд је о томе обавестио бугарску владу, истичући при томе да, у евентуалном рату са Србијом и Грчком, Бугарска може рачунати не само на симпатије него и на активну помоћ Аустро-Угарске уколико учини Румунији такве територијалне концесије које ће омогућити споразум са њом. Већ после првих бугарских неуспеха на Брегалници, Берхтолд је, 4. јула, обавестио немачку и италијанску владу “да Монархија, у случају одлучног пораза Бугарске, може бити присиљена да се умеша”. Према његовим речима: “Мала Србија потучена од противника била би, природно, најпријатније решење за њега; он би несумњиво ово више волео него окупацију Србије од стране Аустрије; али, ако не дође до прве алтернативе, Монархија ће бити принуђена на акцију.”
Немачка влада овога пута није подржала свог аустроугарског савезника, јер је управо у то време спроводила изузетне мере за јачање своје армије, које су имале да покажу пуни ефекат тек крајем 1913. године. Узимала је у обзир и околност да би се у датој ситуацији све балканске земље, осим Бугарске, нашле на страни Антанте. Због тога се трудила да умирујуће делује на Беч и спречи његову активну интервенцију која би – по мишљењу немачке дипломатије “изазвала европски рат и најозбиљније угрозила животне интересе Немачке”. Зато је немачки државни секретар за иностране послове фон Јагов упозорио Берхтолда да “чак и када би Србија постигла неке успехе, не постоји никакав разлог за један непромишљени корак од стране Аустро-Угарске, пошто је развој догађаја на Балкану за њу преко очекивања повољан: балкански савез је разбијен, руски утицај је претрпео тежак удар, а балканске државе које се сада међусобно раздиру биће ратом тако ослабљене да ће им требати врло много времена за поновно ојачање”. Виљем II је својом руком додао да би, у датом моменту, “интервенција била велика погрешка”.
Италијанска влада се још одлучније изјаснила против мешања Аустро-Угарске у сукоб међу балканским државама, под изговором “да је Италија сада мање него икада раније спремна за европски рат”, јер је знатан део њене војске ангажован у Либији. Она је сматрала да би изолована акција Аустро-Угарске била “опасна пустоловина” од које би читав Тројни савез сносио озбиљне последице. Без подршке својих савезника Аустро-Угарска се није смела одлучити на оружану интервенцију. Иако су Немачка и Италија одвраћале Аустро-Угарску од активног мешања у оружани сукоб на Балкану, у њиховом држању су постојале велике разлике: док је Италија отворено изјавила да, у евентуалном рату у коме би Аустрија била нападач, не би вршила своју савезничку дужност, Немачка је изјавила “да не би могла оставити Аустрију саму и да би јој, ипак, прискочила у помоћ”.
Аустроугарска влада, и поред упорног настојања, није успела да спречи румунску мобилизацију, објављену 3. јула. Ни у том питању бечка влада није добила подршку Немачке, јер она није желела да одвраћа Румунију од војне интервенције и да је на тај начин гура на страну Тројног споразума. Из Берлина је, 4. јула, стигла порука да Аустро-Угарска покуша да измири Румунију и Бугарску, пазећи при томе да у Румунији не појача огорчење против себе, које тамо већ постоји. На питање бугарског посланика у Букурешту против кога је уперена војна мобилизација и који су њени циљеви, румунски председник владе Мајореску је одговорио “да се он нада да тај корак може допринети обустављању рата и да ће се, у противном, том мером обезбедити заштита румунских интереса”. Тек тада је бугарској влади, која је све до тада чврсто веровала да ће Румунија остати “сателит Трајног савеза” и послушати савете Аустро-Угарске, било јасно да је суочена са новом, врло озбиљном опасношћу. О томе је речито говорило саопштење румунске владе да је краљ наредио мобилизацију војске, пошто се Бугарска већ налази у ратном стању са Србијом и Грчком, и обустављање рада мешовите румунско-бугарске комисије за одређивање границе код Силистрије.
Пошто је остао без обећане аустроугарске помоћи, бугарски краљ Фердинанд је 3. јула уклонио генерала Савова са положаја свог помоћника, да би створио уверење да је Савов самовољно наредио напад на српску и грчку војску. На његово место поставио је бившег команданта 3. армије генерала Ратка Димитријева, који је био русофил, да би, поред осталог, обмануо руску владу, којој се сутрадан обратио с молбом да Бугарску заштити од интервенције Румуније. У депеши коју је 4. јула упутио у Петроград Данев истиче да држање Румуније има судбоносни значај за Бугарску, да Румунија, уз помоћ Аустро-Угарске, тражи да јој Бугарска, као откуп за њену неутралност, уступи граничну линију Тутракан – Балчик. С обзиром на то да Бугарска није објавила рат – наставља Данев – да и сада изражава спремност да мирним путем, на основу уговора, регулише сва спорна питања, она се нада да “императорска влада, у сталној и непоколебљивој наклоности коју је указивала Бугарској, неће ни сада оставити руском крвљу натопљену земљу без своје снажне потпоре и да ће спречити надирање румунске војске у Бугарску.” Сазонов је одговорио да су се балканске државе срозале на братоубилачки рат, упркос саветима и упозорењима од стране Русије, и да због тога руска влада не жели да интервенише и задржава Румунију, јер би тиме ојачала Бугарску и омогућила јој да настави рат против Србије и Грчке. Сада треба тражити нову базу за примирје и ликвидацију спорова – нагласио је он – и саветовао бугарској влади да понуди прихватљиве услове својим противницима и да се затим потруди да постигне споразум са румунском владом.
Пошто је, у исто време, бугарски посланик у Букурешту обавестио своју владу да постоје само две могућности да се избегне рат са Румунијом: (1) хитна обустава војних операција против Србије и Грчке, или (2) споразум са Румунијом на бази нових територијалних уступака (минимум до линије Тутракан – Балчик), Данев је телеграфисао у Петроград да је бугарска влада спремна да одмах обустави операције, и ради тога апелује на руску владу да учини потребне кораке у Атини и Београду. Међутим, како бугарска влада није поднела никакав конкретан предлог за “ликвидацију новонасталог стања”, Сезонов је 5. јула упозорио бугарског посланика Бобчева на нову опасност, саопштивши му изјаву Великог везира да ће турске снаге, уколико се Бугари за неколико дана не евакуишу иза линије Енос – Мидија, само потиснути бугарске трупе, не само до те линије већ и даље. Истога дана, примајући овлашћење од бугарске владе да у њено име предузме кораке ради успостављања примирја и мира, Сезонов је изричито истакао да не верује да се Румунија може задржати без територијалне компензације. Но, и поред тога, он је одмах упозорио румунску владу да, с обзиром на овлашћења која је добио од бугарске владе за успостављање мира, отпада сваки разлог за предузимање војних дејстава против Бугарске.
Остале велике силе, изузев Аустро-Угарске, заузеле су пасиван став у вези с питањем румунске оружане интервенције. Енглески посланик у Петрограду Бјукенен задовољио се напоменом да би Румунија требало да ограничи своју акцију до линије на коју претендује. Пошто није желела да се замера ни једној ни другој страни, француска влада је заузела неутралан став, коме се одмах придружио италијански министар иностраних послова Сан Ђулијано изјавом да Италија поздравља политику немешања коју је препоручила Француска. Аустроугарска влада је упорно настојала да помогне Бугарској, па се обратила Берлину с молбом да интервенише у Букурешту ради спречавња Румуније да се активно умеша у рат на Балкану. Немачка влада је, међутим, сматрала да је у тој веома замршеној ситуацији најмудрије остати у “највећој резерви” и не упуштати се у обавезне преговоре ни са једном од тих држава. Њен посланик у Лондону је, 8. јула, прихватио предлог Едварда Греја о локализацији рата и неинтервенцији.
Таквим држањем великих сила Румунија је добила одрешене руке, па се ужурбано припремала за рат. Још 5. јула српски посланик у Букурешту обавестио је Николу Пашића да ће, 6. или 7. јула, у Београд допутовати помоћник шефа румунског генералштаба пуковник Христеску, да би се споразумео са српском Врховном командом о координацији операција румунске и српске војске, и да он “моли да се избегава велика и одсудна битка док румунска војска не буде спремна за акцију”, тј. за 10-12 дана. Српска и грчка влада пожуривале су румунску акцију. Управо онога дана када је објављена румунска мобилизација, Пашић је телеграфисао начелнику штаба Врховне команде Радомиру Путнику да ће Румуни извршити мобилизацију, а онда почети преговоре са Бугарском ради добијања што веће територије у Добруџи, па ако не добију оно што желе – вероватно ће се умешати у рат. “Као што видите” – истакао је он – “све ће зависити од тога шта њима Бугарска може дати у Добруџи и да ли ће се Румунија тиме задовољити”. И заиста, румунска влада је почела са ценкањем и уцењивањем Бугарске, која се нашла у незавидном положају. Она је, 9. јула, изразила жељу да јој се допусти учешће при коначном решавању питања разграничења међу бившим савезницима и да њен захтев, у погледу нове стратегијске границе с Бугарском, буде прихваћен и задовољан као оправдан. Сутрадан (10. јула) Мајореску је прецизирао своје захтеве, тражећи тереторију у Добруџи све до линије Тутракан – Балчик и активно учешће у решавању новонастале балканске кризе. Два дана доцније, тј. 12. јула, он је повећао те захтеве и тражио “померање границе неколико километара западно од Тутракана, укључујући и Добрич”. При томе је нагласио да Румунија ни у ком случају неће одустати од тих захтева.
Суочена са сталним повећањем румунских захтева бугарска влада је телеграфисала у Петроград да је болно дирнута изјавом Сазонова да се Румунија не може задржати без територијалних уступака, јер не би требало да се став Русије подудара са ставом Аустро-Угарске, која упорно тражи територијалну компензацију у корист Румуније. Тек када јој је, 10. јула, румунски посланик у Софији саопштио да је румунским снагама издато наређење да продру у Бугарску, бугарска влада је препустила Русији да у њено име учини све, па чак и територијалне уступке, само да би се обуставио продор румунских снага на бугарску територију. Ни овај корак бугарске владе, који је учињен с великим закашњењем, није могао да измени ситуацију. Румунски владајући кругови су били чврсто решени да искористе крајње тежак положај Бугарске ради задовољења својих територијалних претензија. Упркос упозорењу аустроугарске владе, румунска војска је 13. јула прешла границу и упала у Добруџу. Два дана доцније, јаке румунске снаге су прешле Дунав код Орјахова и упутиле се брзим маршем према Врацима, такође без икаквог отпора, јер је бугарска влада 10. јула донела одлуку да се не даје никакав отпор румунским снагама приликом њиховог упада у Бугарску. Доносећи овакву одлуку, бугарска влада је била чврсто уверена да ће се румунска акција ограничити на окупацију оне територије у Добруџи на коју је румунска влада претендовала пре почетка рата; затим, да ће на своју страну привући симпатије великих сила и уверити их да са Румунијом нема никаквих спорних питања, и да је, према томе, Румунија без икаквог основа и повода напала Бугарску.
У исто време кад и Румунија, у међусавезнички рат се умешала и Турска. Узалудне су биле изјаве бугарске владе да ће бугарске снаге саме евакуисати територију до линије Енос – Мидија и апели упућени великим силама да колективним демаршом принуде Турску да изврши демобилизацију. Порта није хтела да пропусти прилику која јој се изненада пружила да поврати део одузете јој територије. Она је најпре изјавила да нема ништа против Бугарске, али је при томе додала да постоји опасност да војска започне акцију против воље турске владе. Затим је затражила да се у кратком року бугарске снаге повуку на другу страну линије Енос – Мидија. (Тражена евакуација била је само изговор за улазак у рат да би повратила део одузете јој територије). И најзад, непосредно после уласка Румуније у рат, тј. 13. јула, турске трупе су прешле линију Енос – Мидија и отпочеле брзо наступање према Једрену, вршећи масовно масакрирање бугарског становништва. Будући опкољена са свих страна надмоћнијим противничким снагама, одсечена и напуштена скоро од свих европских држава, Бугарска се нашла на ивици потпуног војног и политичког слома.
У тој изузетно критичној ситуацији, бугарска влада се обратила великим силама за посредовање. По налогу краља Фердинанда, бугарски посланик у Паризу замолио је француску владу да издејствује посредовање великих сила за обустављање ратних дејстава и одређивања општих услова за мир. У исто време, Данев је упутио у Петровград следећи телеграм: “Прихватамо прекид операција с тим да трупе остану на њиховим садашњим позицијама; примамо конференцију у Петрограду и општу демобилизацију. Ако се ово не сматра целисходним, остављамо петроградској влади да арбитражом разреши сва питања, подразумевајући ту и територијална и под условима какве влада нађе за сходно. Молимо за хитну интервенцију да се спречи започето румунско и турско надирање.”
Молбе бугарске владе нису наишле на разумевање великих сила. Једино је Аустро-Угарска, да би спречила пораз Бугарске, предложила да велике силе, преко својих представника у Атини, Београду и Софији, хитно саветују обустављање непријатељстава и неодложно ступање у преговоре о основама за закључење мира, као и да захтевају од турске владе “да се уздржи од померања својих трупа преко линије Енос – Мидија”. Она је том приликом истакла да не би требало одмах покретати територијална питања, јер би то кочило акцију усмерену на обустављање рата. Енглеска влада се сагласила са предлогом о интервенцији сила у циљу обустављања непријатељстава, али је инсистирала да у ову акцију буду укључена и територијална питања. И шеф немачке дипломатије Јагов је подвлачио да без уређења територијалних односа не би наступило смирење. Француска влада је, међутим, сматрала да Бугарска треба да се одрекне извесних подручја и обустави војне операције, па тек онда да затражи интервенцију Европе. Сазонов је обавестио аустроугарску владу да нема потребе за колективним демаршом великих сила, јер се у Нишу одржава састанак између Пашића и Венизелоса на који ће доћи – реално је претпоставити – и један бугарски делегат ради започињања директних преговора о миру. Он је, поред тога, изјавио сагласност са предлогом “да се закључци балканских држава о подели подручја подвргну ревизији великих сила” и посебно подвукао да је више пута упозорио Порту да линија Енос – Мидија “не сме бити угрожена ни под каквим условима”.
Док су се између великих сила водили ови преговори, бугарска војска је трпела пораз за поразом, не само према Србији већ и према Грчкој. После првих пораза у бици на Брегалници и бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, да би олакшао критичну ситуацију на фронту 4. и 2. армије, генерал Димитријев је 4. јула наредио 1. и 3. армији, које су биле концентрисане на старој српско-бугарској граници, да пређу у напад према Власини, Пироту, Књажевцу и Зајечару. Иако је 1. армија успела да заузме Књажевац и један део тимочке долине, тежак положај у коме се нашла бугарска војска није побољшан, јер су сви покушаји 3. армије да заузме Пирот и да преко Власине продре према Врању претрпели неуспех. Све до тог напада српска влада није прекинула формалне дипломатске односе са Бугарском, иако су јој грчки владајући кругови саветовали да искористи ситуацију, створену изненадним бугарским нападом на српску војску у Македонији, за поништење српско-бугарског уговора и свих прилога и обавеза с њим у вези. Тек када је од Врховне команде примио исцрпне извештаје о поменутим бугарским нападима на старој српско-бугарској граници, Пашић је, 6. јула, уручио бугарској влади вербалну ноту о прекиду дипломатских односа, и заштиту српских интереса поданика у Бугарској пренео на руско посланство у Софији.
Прелазак румунске војске преко Дунава и покрет турских трупа према Једрену довели су Бугарску у безизлазан положај. Влада је чинила грчевите напоре да избегне катастрофу. Четрнаестог јула Данев је послао у Петроград очајнички телеграм:
“На жеравици смо. Почев од 26. прошлог месеца предали смо своју судбину у руке Русије. Предвиђали смо да нам предстоје тешке жртве и у мислима се помирили са својом судбином. Услови који су нам предложени далеко превазилазе и најзлослутнија предвиђања. При свему томе, у невољи погнули смо главу. Пристајући на те неподношљиве жртве, били смо дубоко уверени да ћемо бити поштеђени бар од стране Румуније и Турске. На велику жалост, већ пет дана скрушено гледамо како Румуни надиру у нашу земљу, и пошто су заузели Силистрију, Каварну, Балчик, сада већ заузимају Тутракан, Добрич, и надиру даље према Шумену, Провадији и Варни. Исти призори се понављају и са турске границе, упркос нашој готовости да евакуишемо окупирану област, и то до линије коју су сами Турци означили као привремену границу. Турци без устручавања надиру у ту област. Код Хераклије дејствују ватром. Њихова коњица пробија се кроз нашу пешадију и спрема се очигледно да изврши упад у нашу територију и изазове нове невоље. У недоумици, ми се питамо да ли је Бугарска заслужила да се с њом тако свирепо поступа? Зар се глас Русије тако слабо чује у Цариграду и Букурешту. Ако нас је, пак, Русија препустила на милост и немилост судбине, нека нам то каже благовремено да бисмо напрегли последњи атом снаге да сачувамо своје, или да умремо, али часно.”
Међутим, сви покушаји бугарске владе да избегне пораз остали су без резултата. Српска, грчка и румунска војска су се припремале да координираном офанзивом заузму бугарску престоницу. У таквој ситуацији Фердинанд је одлучио да се ослободи русофилског кабинета, са Стојаном Даневом на челу, и да се потпуно ослони на Аустро-Угарску. Данев је по други пут поднео оставку свога кабинета на седници крунског савета која је одржана 15. јула увече, уз присуство представника свих политичких партија. Пошто је преовладало мишљење да основни курс бугарске спољне политике не би требало мењати, одлучено је да се образује коалициони кабинет под представништвом Александра Малинова, шефа Демократске партије, чији би главни задатак био обустава рата и спречавање продора румунских и турских снага у Бугарску. Нови кабинет је пројектован као широка коалиција, у којој не би учествовале три либералне германофилске фракције. Међутим, већ сутрадан, 16. јула, представник “широких социјалиста” Саказов обавестио је Малинова да из партијских разлога неће моћи да учествује у новој влади, док је представник Земљорадничког савета унапред одбио да уђе у нову владу. И поред тога, Малинов је наставио започете преговоре с представницима политичких партија, али је баш у време када је с Фердинандом водио разговор о новој влади, од представника Радикалне странке Влајкова добио писмо, у коме се истиче: “Хитам да Вас известим да ми неће бити могуће да учествујем у коалиционој влади.” У таквој ситуацији, Фердинанд је “мирне савести” могао да каже: “Господине Малинов, са Вама и Вашим сарадницима не могу да одем ни до собних врата”, и да 7. јула повери власт либералним германофилским фракцијама (либерална, народнолиберална и младолиберална), које су у Народном собрању имале само десет посланика, а на чијем челу су се налазили Радославов, Генадијев и Тончев. Они су сматрали да једини способан пут за Бугарску јесте политика тесног пријатељства са Аустро-Угарском и да ту политику треба спроводити без одлагања, јер сваки минут може да буде судбоносан. Због тога је нови кабинет настојао да Бугарску хитно повеже савезничким уговором са Аустро-Угарском, која је јавно испољавала своје симпатије према таквом курсу бугарске спољне политике.
Већ сутрадан по образовању нове бугарске владе, Верхтолд је поручио Србији и Грчкој да обуставе непријатељства, стављајући им изричито до знања да потпун пораз Бугарске не би одговарао жељама Аустро-Угарске, а у исто време саветовао бугарску владу да постигне сепаратни споразум са Румунијом, истичући да је атмосфера у Букурешту за то повољна.
Први кораци нове бугарске владе били су покушаји да са Румунијом склопи сепаратни мир и молба Аустро-Угарској да нападне Србију са севера. Фердинанд је затим позвао све посланике великих сила у Софији, изложио им ужасна страдања бугарског народа у местима у која је ушла турска војска и тражио интервенцију великих сила за повлачење турских трупа на линију Енос – Мидија.
Улазак турске војске у Једрене и масовне репресалије над бугарским становништвом изазвали су велико узбуђење у целој Европи, нарочито у Русији, где је јавно мнење захтевало од владе да се задржи турско напредовање. И званична руска дипломатија, којој се поново указала могућност да Бугарску врати у лагер Тројног споразума, улагала је велике напоре да спречи продирање турске војске у Бугарску. Она је прво затражила да велике силе учине колективан демарш у Цариграду и подсете Турску на услове Лондонског мировног уговора, којим је за турску границу одређена линија Енос – Мидија, а када се то показало неефикасно, предложила је колективну поморску демонстрацију против Турске. Пошто се Немачка одлучно супротставила том предлогу, руска влада је тражила посебну акцију Антанте, истичући при томе да ће се, у противном, Русија сматрати обавезном да, у крајњем случају, прибегне изолованој акцији. Аустроугарска влада је на то реаговала изјавом да се слаже са изолованом интервенцијом Русије против Турске, и да би и она желела да, под сличним условима, предузме оштрије мере притиска против Србије и Грчке ради спасавања Бугарске од потпуног слома.
Владе Француске и Енглеске нису хтеле да се замерају Турској, па су под разним изговорима одбијале руске предлоге за колективно иступање против ње. Француска се плашила да Русија својим иступањем не изазове Немачку и поквари дотадашњу европску сарадњу, па је чак одбила да изврши финансијски притисак на Турску. Турски владајући кругови су врло добро знали да би свака оружана интервенција Русије против Турске повукла за собом интервенцију Аустро-Угарске против Србије, па се због тога нису обазирали на једногласну одлуку Лондонске конференције од 21. јула “да улазак Турака у Једрене не може ни у чему изменити одлуку којом је она одредила као границу Турске линије Енос – Мидија”. На овој седници Едвард Греј је предложио да велике силе посредују за хитно закључење мира на Балкану, додајући при томе да би, по жељи Аустро-Угарске и Русије, евентуалне непосредне споразуме између савезника требало подвргнути преиспитивању и одобрењу великих сила. Истога дана аустроугарска влада је обавестила представнике великих сила “да задржава право ревизије савезничких закључака”.