Преглед операција на грчко-бугарском фронту за време брегалничке битке

Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко

За операције против Грчке бугарска Врховна команда концентрисала је само 2. армију (3. и 11. дивизија, Сереска самоостална бригада, 1. бригада 10. дивизије, Драмска самостална бригада, Портолагоски и Дедеагачки гарнизон), јачине 67 пешадијских батаљона, 16 коњичких ескадрона и 40 батерија разног калибра. Те су снаге биле развучене на фронту широком преко 300 километара, због тога и нису имале изгледа на успех у офанзивним операцијама. Додуше, према пројекту ратног и почетног операцијског плана бугарске Врховне команде, у почетку рата требало је да 2. армија дејствује само крилима: левим да овлада целом беломорском обалом и левом обалом р. Струме при њеном ушћу, а десним да задузме Ђевђелију, тамо се добро утврди и сачека долазак појачања из 4. армије (четири бригаде са одговарајућом артиљеријом), а затим нападне на Солун. Међутим, ни предвиђена појачања не би битније изменила однос снага на грчко-бугарском фронту, будући да је пред бугарском 2. армијом стајало девет грчких дивизија и једна коњичка бригада, које су у свом саставу имале 80 пешадијских батаљона, 42 батерије топова, осам дивизиона и осам ескадрона коњице, укупно 148.000 људи, 230 топова и 132 митраљеза. Пет дивизија налазило се на централном делу фронта, тј. на положајима испреед Солуна, две на крилима (7. дивизија на фронту између Егејског мора и Бешичког језера и 10. дивизија на десној ообали Вардара код Гуманџе), а две дивизије и коњичка бригада у стратегијској резерви Врховне команде код Солуна. Десни бок грчке војске био је заштићен Белим морем, леви р. Вардар, а центар је на ширини од преко 50 километара био ослоњен на Бешичко и Лагадинско језеро. Врховни командант грчке војске био је краљ Константин, а начелник штаба Врховне команде генерал Виктор Дусманис.

Бугарска Врховна команда, очигледно, није узела у обзир наведене елементе ситуације када је, 28. јуна, наредила команданту 2. армије генералу Николи Иванову да “најенергичније нападне грчку војску код Лефтере и Чајазе и да се добро утврди у тим пристаништима”. У духу ове директиве, генерал Иванов је наредио својим трупама да у току ноћи 29/30. јуна нападну грчку војску на целом фронту од Дојранског језера до Орфанског залива, потисну противникове снаге из Правичног подручја до линије р. Струма – Тахинско језеро и обезбеде Кавалски залив са западне стране. У наређењу је наглашено да се противниковим снагама не сме дати могућност да се повуку на десну обалу Струме.

Поступајући по овом наређењу, деснокрилна група бугарске 2. армије (3. бригада 3. балканске дивизије) прешла је у напад, у три колоне. Десна колона је очистила од српских предстража с. Фурку, Богданце и Стојаково, док је централна (главна) колона, после жестоке борбе са два српска батаљона III позива, заузела око 18 часова мост на Вардару код с. Богородице, а затим и варош Ђевђелију и утврдила се на обалама Вардара. Лева колона је потисла предње делове грчке 10. дивизије са положаја код с. Ореовице и заузела јужни део тога села, али је убрзо обасута жестоком ватром грчке артиљерије и принуђена на повлачење према с. Мачукову. На централном делу армијског фронта, 2. бригада 3. балканске дивизије и 1. бригада 10. дивизије избиле су до пада мрака на линију Кукуш – Негован, не наилазећи на озбиљнији отпор грчких трупа. У исто време, Сереска бригада је, после краће борбе, одбацила делове грчке 7. дивизије са линије Берово – Сува Бања и отпочела да се утврђује на тој линији. На левом армијском крилу, где је било тежиште напада, трупе бугарске 11. дивизије и Сереске бригаде још у току ноћи 29/30. јуна очистиле су од грчких трупа рејон Правишта и избиле на леву обалу р. Струме према Чајази. Приликом повлачења Грци су спалили мост код Еникеја, док су мост код Чајазе, преко кога је бежало месно становништво, бранили артиљеријском ватром.

Резултати које је постигла бугарска 2. армија током 30. јуна били су, дакле, веома скромни. Њен напад је био тако кратког замаха да ниједна група није успела да дође у додир са главним снагама грчке војске. На другој страни, Грци су тога дана напали 3. батаљон бугарског 14. пука, који је, на основу грчко-бугарског споразума о демаркационој линији, био стациониран у Солуну и, после огорчене ноћне борбе, заробили 19 официра, 1200 војника и 80 комита. Осим тога, том приликом погинула су 54 бугарска војника и 6 комита, док је 17 војника рањено. Па ипак, генерал Иванов је у свом извештају, упућеном Врховној команди 30. јуна увече, истицао да “противник даје слаб отпор, а затим се повлачи брзо и неуредно”, и тражио да се убрза груписање и појачавање трупа јужно од Кукуша. Врховна команда је још у 15 часова, на основу првих оскудних извештаја са бојишта, издала директиву за дејства 2. и 4. армије наредног дана. Другој армији је наређено да, после заузимања Чајазе и ушћа Струме, приступи груписању снага на линији Кукуш – Негован, јер ће, уколико се операције 4. армије буду повољно развијале, добити наређење за напад на Солун и да ће у ту сврху бити ојачана са две до три бригаде.

Међутим, обавештен да Грци концентришу јаке снаге према левом армијском крилу и да је 6. бдинска дивизија добила задатак да дејствује према Штипу, командант 2. армије није приступио наређеном прегруписавању снага, сем што је Сереској бригади, око подне, наредио да отпочне транспортовање железницом за Кукуш. Остале јединице су током 1. јула утврђивале своје положаје, не упуштајући се у офанзивна дејства. У 16 часова Врховна команда је телеграфисала генералу Иванову да “с обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обустави сва офанзивна дејства и пређе у одбрану”. У духу тога наређења, 2. армија је приступила груписању снага за одбрану на правцима: Дојран – Струмица (3. бригада 3. дивизије), Кукуш – Бутково (2. бригада 3. дивизије), Солун – Серез (1. бригада 10. дивизије) и Нигрита – Орљак (Драмска самостална бригада). У исто време, 11. дивизија је добила задатак да обезбеди ушће Струме и беломорску обалу. Будући да су снаге 2. армије биле развучене на фронту широком преко 100 километара, између наведених група остали су велики непоседнути међупростори, што је отежавало обезбеђење крила и бокова.