Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
У духу директиве Врховне команде од 30. јуна начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је, истога дана увече, Шумадијској дивизији I и Моравској дивизији II позива да нападну бугарске снаге на Дренку и Кали и протерају их преко Злетовске реке, а потом продуже енергично надирање преко Рајчанског рида ка Кочанима; Моравској дивизији II позива да, у садејству са десним крилом Дунавске дивизије I позива, преотме Банков чукар; Коњичка дивизија и 11. пук Шумадијске дивизије I позива (без једног батаљона) да садејствује с левим крилом 3. армије.
Према заповести команданта Шумадијске дивизије I позива пуковника Божидара Терзића издатој 1. јула у 2,40 часова, напад на Дренак требало је извршити у две колоне: десном (10. пук и три пољске батерије), преко Дренка и Костомара ка Бучишту, и левом (19. пук, без једног батаљона), са три пољске и једном хаубичком батеријом, правцем Плешинци – Озрен – Неокази; дивизијска резерва (три батаљона 12. пука и две пољске батерије) требало је да се креће за десном колоном; напад је имао почети у 4 часа изјутра.
На тактички веома повољном бугарском дреначком положају налазила се лева колона 7. рилске дивизије (26. пук са две брзометне батерије). Иако је добио наређење да на Дренку остави само један батаљон, а са свим осталим снагама похита у помоћ средњој колони, командант пука пуковник Зафиров је упутио ка Пестришину само два батаљона, а главне снаге и сву артиљерију задржао на Дренку и ужурбано се припремао за одбрану, јер је на време уочио припреме јединица Шумадијске дивизије за напад.
У току ноћи, нападне колоне Шумадијске дивизије I позива примакле су се, са две стране, дреначком положају толико близу да командант леве колоне потпуковник Илија Радивојевић није имао времена да рокира своје трупе на правац Плешинци – Неокази, као што је то било предвиђено дивизијском заповешћу (бугарска артиљерија је почела да туче његов први борбени ред), већ је у зору предузео напад на десно крило бугарског положаја код Дренка. Батаљони прве линије су кренули у смакнутом поретку ка северној падини Костомара и, после кратке ватрене припреме, извршили јуриш. Али, дочекани вишекатном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром Бугара и дохваћени леђном ватром сопствених хаубица са Црног врха, били су принуђени да залегну на блиском одстојању од бугарских ровова, трпећи велике губитке.
Због несолидне припреме напада, десна колона је напала југозападни део дреначког положаја управо у тренутку када је напад леве колоне заустављен. Тиме је Бугарима омогућено да сасреде своју ватру најпре на леву, а затим на десну колону. Деснокрилни 10. пук, којим је командовао пуковник Душан Димитријевић, прешао је, под снажном бочном ватром бугарске артиљерије, ако 800 метара и са првим борбеним редом почео да се пење уз северне и западне падине Костомара. Његов 4. батаљон је изненадио бугарску одбрану и избио на сам гребен. Међутим, бугарска пешадија се брзо прибрала од изненађења и блиском фронталном ватром зауставила његов јуриш. У том тренутку, српска хаубичка батерија је тукла са великог одстојања гребен Костомара. Њена ватра је захватила густи стрељачки строј сопственог 4. батаљона, који се био сасвим приближио бугарским рововима, и нанела му велике губитке. Бугари су то искористили и енергичним противнападом збацили 4. батаљон са гребена Костомара. Остале снаге десне колоне, принуђене да приме блиску борбу под неповољним условима, наступале су опрезније, пењући се стопу по стопу уз стрме падине Костомара.
Други напад на положај код с. Дренка извршен је после снажне артиљеријске припреме, која је у неколико махова присиљавала бугарску пешадију да напушта предње ровове. Када је она, обасута стотинама фугасних граната и шрапнела, око 6 часова, почела у групама да напушта предњу ивицу положаја, 1. и 2. батаљон 10. пука извршили су други јуриш, који је после свега 10-20 корака задржан снажном ватром. Развила се жестока блиска борба, у којој су и једна и друга страна трпеле велике губитке. Док је 2. батаљон обуставио даље наступање, 1. батаљон је наставио своје обухватно дејство и левим крилом се сасвим приближио стрељачким заклонима бугарских трупа и одбацио их на лево крило дреначког положаја. Тамо су ове трупе дочекане снажном ватром 2. и 3. батаљона, који су у том тренутку избили под саму ивицу камењара.
У исто време, 19. пук је припремао други јуриш на десни одсек дреначког положаја. Овога пута, потпуковник Радивојевић је проширио зону свог обухватног маневра улево, на групу ћувика источно од Костомара, рокирањем на тај правац свог 1. батаљона, који је одлучно кренуо напред. Иако дочекан јаком пешадијском ватром с фронта и косом артиљеријском ватром са Озрена, батаљон је успео да се уклини у бугарски положај. Али, управо у том тренутку неколико граната сопствене хаубичке батерије пало је у стрељачки строј његове 4. чете. Због тога се цео батаљон повукао на полазни положај. Остала два батаљона су задржана на полазном положају за напад. У том другом јуришу погинуо је командант 19. пука потпуковник Илија Радивојевић. Тиме је лева колона била обезглављена, јер о његовој смрти није био обавештен најстарији командант батаљона. Због тога је дејство трупа леве колоне све до пада дреначког положаја било неусклађено.
Бугарске трупе на Дренку су се, доиста, јуначки браниле, али је њихов положај постао безизлазан. У 9 часова пуковник Зафиров је известио команданта 1. бригаде да је положај његових трупа на Дренку безнадежан и затражио да два батаљона из средње колоне, са једном брзометном батеријом, изврше енергичан напад у десни бок и позадину српских трупа које нападају Дренак. Међутим, средња колона је и сама тражила појачање, јер су управо у то време њене главне снаге код с. Пестрашина запале у врло тешку кризу. Командант дивизије је због тога био принуђен да јој упути у помоћ своју последњу резерву и да од команданта 4. армије затражи појачање. “Положај десног крила 1. бригаде од врха Рујана до Дренка је врло критичан” – упозоравао је он генерала Ковачева. “На њега нападају огромне пешадијске и артиљеријске снаге. Покретних резерви немам. Прва бригада је предузела противнапад и претрпела велике губитке. Потпомогните ме, молим, ако је могуће.”
Десеткована одбрана Дренка препуштена је, дакле, сама себи. И поред очајничког покушаја, она више није имала снаге да издржи и трећи јуриш Шумадинаца, који је убрзо уследио. Подухваћене снажном ватром српских батерија, бугарске трупе су напустиле целу северну половину Костомара и повукле се на његов највећи врх – коту 707. Међутим, када је први борбени ред 10. пука, гонећи поколебаног противника, почео да избија на теме узаног и каменитог дреначкот положаја, дочекан је пакленом пешадијском и артиљеријском ватром. У том тренутку, српске батерије, које су ефикасно подржавале напад 10. пука, обуставиле су ватру због непосредне близине српских и бугарских трупа. Бугари су то искористили и покушали да противнападом поврате изгубљени положај, али их је деснокрилни батаљон 10. пука зауставио блиском ватром и ножем. Тада је командант Шумадијске дивизије I позива увео у борбу дивизијску резерву (2. и 3. батаљон 12. пука), која је прошла кроз борбени поредак 1. батаљона 19 пука и, око 9.30 часова, незадрживо кренуле ка Дреначком вису (к. 667). Други батаљон 19. пука, који је такође прешао у напад као левокрилно обезбеђење, иако тучен косом ватром бугарске артиљерије са Озрена, натерао је у панично бекство непријатељеве делове који су држали коту 905 и отворио снажну бочну ватру на снаге које су браниле Дреначки вис. Нашавши се под унакрсном ватром, Бугари се нису усудили да сачекају јуриш 2. и 3. батаљона 12 пука, већ су у нереду одступили ка с. Бучишту, гоњени ватром српске хаубичке батерије. Једна бугарска брзометна батерија, која је покушавала да штити повлачење своје пешадије, ућуткана је ватром митраљеске чете 12. пука; послуга са запрегом се разбегла и напустила топове.
Одступање снага са десног одсека повукло је за собом и јединице које су браниле леви одсек дреначког положаја. Гонећи разбијеног противника, предњи делови 1. и 3. батаљона 10. пука избили су, око 10.30 часова, на коту 707 – највиши врх Костомара. У паничном бекству, бугарска пешадија је оставила незаштићену још једну брзометну батерију, која се са свог ватреног положаја, испод коте 707, сјурила у оближњу јаругу, где је напустила своје топове и каре. Па ипак, чим су се српске трупе нагомилале на уском гребену Костомара, обасуте су снажном ватром 2. дивизиона бугарског 9. артиљеријског пука, који је са једном хаубичком батеријом пристигао у рејон Бучишта и Ерваника у тренутку када је одбрана Дренка почела да напушта своје положаје. Та батерија је била врло агилна и ефикасно штитила повлачење пешадије са дреначког положаја све док се један вод српске 5. батерије није енергично пробио кроз њену ватру и са неколико граната уништио или растерао њену послугу. Тиме је сломљен и последњи отпор Бугара на дреначком положају. Њихове десетковане јединице у нереду су одступиле преко Злетовске реке, гоњене ватром српске артиљерије. Одржале су се једино на вису Озрен, који су нападале слабе српске снаге.
У борбама за Дренак Бугари су претрпели велике губитке; на бојишту су остали 3 пољска и 7 брдских топова. Обавештавајући о томе генерала Ковачева, командант 7. рилске дивизије је истицао:
“Дренак је у рукама непријатеља. Два батаљона 26. пука, који су држали овај положај, били су принуђени да се повуку под притиском јачих снага. Пуковник Митев, који је одбио непријатељски напад на десно крило Руана, повлачи се сада под снажним притиском непријатељских снага. Не могу да им притекнем у помоћ. Губици пукова су изванредно велики. Молим да ме ојачате бар једном бригадом …”
И српски губици су били тешки. У борбама за Дренак Шумадијска дивизија I позива имала је 209 погинулих и 1018 рањених војника, подофицира и официра. Ратни дописник париског “Журнала” Анри Барби, који је непосредно после боја посетио Дренак, забележио је да је овај положај био покривен бугарским и српским лешевима.
И поред веома снажног отпора бугарских трупа на дреначком положају, српски губици су могли бити знатно мањи да је напад Шумадијске дивизије I позива био боље припремљен, како у погледу избора праваца напада и организације његове ватрене припреме и подршке, тако и у погледу остваривања непосредног садејства са суседним јединицама. Требало је, наиме, да Шумадијска дивизија напада на знатно ширем фронту, захватајући и правац Плешинци – Неокази који преко виса Озрен изводи у десни бок и позадину бугарског дреначког положаја, као и да дејство левог крила саобрази са нападом Моравске дивизије II позива на Калу. Тиме би се избегло нагомилавање снага на уском и каменитом гребену Костомара и смањила опасност од косе ватре бугарске артиљерије. Осим тога, с обзиром на карактеристике земљишта, бројни однос снага и велику надмоћност Срба у артиљерији, напад није требало почињати ноћу већ дању, после снажне артиљеријске припреме и неутралисања оних бугарских батерија које су косом ватром тукле густе стрељачке стројеве српске пешадије. Бољим распоредом батерија, узани гребен Костомара могао се ставити под унакрсну артиљеријску ватру и заузети са далеко мање жртава. Али, и поред свих тих пропуста, Шумадијска дивизија I позива постигла је тога дана не само тактички већ и стратегијски успех, јер је (са деловима Коњичке и Моравске дивизије I позива) до ногу потукла бугарску 7. дивизију и тиме сломила нападну моћ бугарске 4. армије.