Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Основна питање у односима између Балканског савеза и великих сила било је какво ће држање ове силе заузети у случају рата на Балкану и колико ће и како помагати односно ометати, акцију балканских држава.
Због тога су балканске државе настојале да што боље сачувају тајну о стварању савеза. Као што је раније речено, Русија је била потпуно упозната са свим појединостима српско-бугарских преговора око израде Уговора о савезу и Војне конвенције. Али већ од јуна 1912, кад је Бугарској и Србији постало јасно да ће руска влада покушати да онемогући активну политику на Балкану оне су почеле и од ње прикривати даљи рад на проширењу и учвршћивању савеза. То је присилило руске дипломатске претставнике у балканским државама да преко агентурне службе прикупљају поједине податке о току војних припрема и преговора између чланица савеза, а уочи самог рата је руски министар спољних пословаа Сазонов тражио од посланика у Атини да га обавести “о условима под којима се Грчка прикључила балканским државама”. Али и поред тога је руска влада била врло добро обавештена о циљевима и намерама савеза. И пошто је као арбитар, непосредио упључена у документе о српско-бугарском савезу, она се трудила, заједно с владама балканских држава, да се што боље сачува тајност уговора. Све до почетка рата руска влада је настојала да и од својих савезница прикрије своју праву улогу у склапању савеза. Међутим је енглеска влада, за коју су у Петрограду и Паризу предпостављали да је најмање обавештена о савезу, имала о њему већ од почетка доста поуздане информације. Њих је енглески посланик у Софији добијао како од Гешова, тако и од српског посланика Спалајковића, коме је у замену давао поверљива саопштења која је примао из Лондона. Крајем марта Сазонов је решио да званичио обавести париску и лондонску владу о постигнутом српско-бугарском уговору. Он је поручио руским посланицима да владама код којих су акредитовани саопште, као врло поверљиву информацију, да је између Србије и Бугарске закључен савез о узајамној одбрани и заштити заједничких интереса у случају да статус кво на Балкану буде нарушен или нека трећа сила нападне једну од страна уговорница; и да су се обе уговорнице обавезале да неће активно иступати без одобрења Русије.
На другој страни, аустро-немачки блок и Турска све до пролећа 1912. нису приметили крупне промене које су се збиле на Балкану у току зиме 1911/12 године. Поједине информације о српско-бугарским разговорима, које су се у облику нагађивања појављивале у штампи, знали су у Београду и Софији да уверљиво демантују. Сем тога, да би пажњу Порте скренула од споразумевања између Србије и Бугарске, српска влада је, дипломатским каналима показивала своју спремност за што јаче зближење с Турском. И краљ Фердинанд је, почетком јуна, у сусрету са аустро-угарским министром иностраних послова, тежио да га увери у мирољубивост Бугарске и, изгледа, да прикрије савез са Србијом. Али када су се Фердинанд и Гешов састали у Берлину са Вилхелмом и Кидерлен Вехтером, немачки државни секретар изненада се у разговору обратио бугарском краљу речима: „говори се да сте се договорили са Србима”. Са Бугарске стране изостао је одговор. Немачка влада је тада већ знала да је склопљен савез између Србије и Бугарске. Ту информацију она је добила од секретара руског посланства у Лондону, који је био њен агент. Овај је, изгледа, обавестио Берлин о информацији коју је упутио Сазонов крајем марта.
Од пролећа 1912. године почеле су се, с времена време, појављивати вести о Балканском савезу. Турци већ почетком маја имали неке информације о преговорима између Бугарске и Грчке и о српско-бугарском савезу. У то време је и бечка влада добила обавештење од румунског краља (који је о томе био упознат с немачке стране), о постојању српско-бугарског савеза. Све те вести међутим су биле непотпуне. Турски и аустро-угарски посланици у Београду и Софији сматрали су да је између Србије и Бугарске извршена само размена мишљења о балканској ситуацији и нису веровали да су те две земље могле савладати супротности у македонском питању и доћи у уговорне, савезничке односе.
Али кад је дошло до побуне у турској војсци, затим до пада младотурака и до врло широког устанка Шиптара у Албанији и на Косову, аустро-угарска влада је, почетком јула, предвиђала да би то могло изазвати озбиљније заплете и постаћи балканске државе да нападну Турску. О томе је она већ имала поузданије извештаје и била је решила да појача своје трупе у Босни, Херцеговини и Далмацији, како би ако устреба, спречила да се без њеног питања и учешћа мења статус кво на Балкану. То је, у суштини била мера да се сачува и одржи Турска. Почетком августа у Бечу се увиђало да се догађаји на Балкану развијају у правцу ликвидације Турске. Тада се у аустро-угарским плановима важно место давало Бугарској. С њоме би се кад насетупи тренутак склопио аранжман о решењу балканског проблема наравно на штету Србије.
То је истина, била само приготовљена комбинација за будућност. Да не би дала потстрека Бугарској да крене у акцију, бечка влада није ни покушала да изиђе пред њу с тим предлогом. Напротив, одмах после тога, пошто је Турска све више показивала немоћ и расуло, она је решила да и остале велике силе ангажује на чување статус квао на Балкану. Због тога је 8. августа, бечко министарство спољних послова упутило инструкцију посланству у Петрограду да ступи у размену мишљења са Сазоновом с циљем да се “с једне стране поново дође у додир са Русијом по једном балканском питању, а с друге да се предухитре сумње у нашу политику са српске и црногорске стране”. Неколико дана касније бечка влада је покренула размену мишљења и са осталим европским великим силама, настојећи да их склони да пријатељским утицајем на Порту учврсте њене нове децентралистичке принципе (давање повластица и самоуправе Шиптарима) и да балканским државама ставе до знања да избегавају све што би угрожавало мир на Балкану… Циљ тог корака био је, између осталог, да се одржи Турска, да се према балканским државама манифестује јединство великих сила у погледу чуваља статус квоа и да Аустро-Угарска преузме водећу улогу у политици на Балкану.
Русија је прихватила ту иницијативу, али јој је, како ће се касније видети дала нови смисао. Она је још од раније упоредо с радом на стварању Балканског савеза, настојала да што више поправи своје односе с Немачком и Аустро-Угарском. Резултат тих настојања било је извесно приближавање између Беча и Петрограда. Крајем априла 1912. године аустро-угарски министар спољних послова изјавио је у Парламенту да се између Хабзбуршке Монархије и Русије ради на успостављању старог пријатељства и поверења. У том смислу говорио је и Сазонов у Думи. Мада те званичне изјаве нису биле одраз стварних тежњи и односа, оне су ипак, у тој ситуацији, до извесне мере биле тачне. Русија је у Балканском савезу добила снажан ослонац за своју политику на Балкану, али је као покровитељица тог савеза била још увек слаба у односу на Немачку и Аустро-Угарску, нарочито кад су из Берлина одлучно потпомагали бечку балканску политику. Зато је успостављањем пријатељских односа с Немачком тежила да Аустро-Угарску лиши немачке помоћи и да јој тако веже руке на Балкану. Као и 1910. године у Потсдаму, у лето 1912, на састанку руског и немачког цара у Балтишпорту, Сазонов је отворено поставио питање “да ли берлинска влада има намеру да искористи свој утицај у Бечу с циљем да се Аустро-Угарска заустави у случају кад би била наклоњена офанзивном покрету на Балкану”. Немачки канцелар Бетман-Холвег одговорио је позитивно нагласивши Сазонову да му у том погледу може потврдити обећања која му је раније дао у Потсдаму. Усто, с немачке стране изражена је нада да ће Русија „зауздавати захтеве малих словенских држава, дајући им савете за мирољубиво држање, нарочито Софији”. Да би показали своју мирољубивост и лојалност, Руси су тад упознали Немце с телеграмом свог посланика у Софији. Некљудов је 4. јула 1912, између осталог, јавио Сазонову да се у владиној коалицији чују гласови који захтевају да се искористи поновна ситуација и да се и Данев придржава тог мишљења; да „и Гешов предвиђа могућност да Бугарска сваког тренутка може ступити у оружани сукоб са Турском, па се због тога и влада спрема за сваку случајност”; да се код војног министарства и код трупа примећује појачана делатност; и да изненадни пут италијанског посланика из Софије у Рим стоји у вези с преговорима о закључењу италијанско-бугарског савеза. Одмах после тога уследила је истовремена немачка и руска интервенција у Софији у корист мира. Сличне кораке требало је да учине и остали претставници великих сила у Софији. Али их је Некљудов замолио да то не чине и ствар је на томе остала.
Тиме се привремено стишала узбуна коју је причинила депеша руског посланика у Софији. Али се Некљудов није био пребацио у оцени прилика у Бугарској и у оцени намера бугарске владе. И српски посланик у Софији Спалајковић, извештавајући о том случају Београд, писао је да бугарска влада не приступа војним припремама великих размера, али да она већ сада предузима и остварује све оне претходне мере које не падају у очи а без којих се велике и озбиљне припреме, кад им дође време, не могу извести. Међутим сувише ревносно извештавње руске владе од стране Некљудова могло је отежати положај савезница. Зато је Спалајковић, изгледа на своју руку, покушао да од тога одврати руског посланика. Он му је у једном разговору рекао “да улога руских претставника на Балкану треба да буде не у оптуживању и сумњичењу Србије и Бугарске него, напротив, у непрестаном указивању на њихову тешку ситуацију и на неизбежну потребу да се једног дана из те ситуације изиђе. Ни Србија ни Бугарска нису криве за оно што се дешава у Турској нити за то што ће природним током тих догађаја бити неминовно увучене у акцију. То разумети и тако претставити Петрограду значи бити пријатељ балканских Славена. Г. Хартвиг тако ради, и зато он ужива репутацију српског и бугарског пријатеља…”
Али руска дипломатија није гледала на Балкански савез очима свог посланика у Београду. Стварајући заједницу балканских држава она је у првом реду желела да у њој добије средство своје политике на Балкану, и то ради великог обрачуна који се примицао и за који се она војнички и политички припремала. И како су те припреме биле још у току, Русији није било у интересу да се изазивају заплети на Балкану, који би се лако могли претворити у европски сукоб.
Међутим су балканске државе гледале на свој савез кроз призму својих интереса; штавише, оне су га сматрале средством које ће онемогућити велике силе да реше балканску кризу на штету балканских народа. И поред несумљиво великог утицаја и ауторитета Русије у погледу примиривања, балканске савезнице, нарочито Бугарска и Србија, сматрале су да је криза у Турској већ толико сазрела да омогућава њихово активно мешање. Чим је то осетила, Русија је преко Француске и Енглеске, а и неспосредним утицајем на Порту, почела радити на томе да се што пре закључи мир између Турске и Италије, настојећи да стиша ситуацију на Балкану и да обузда и заустави балканске државе. У исто време, из Петрограда је непрекидно вршен дипломатски притисак на све балканске савезнице. Поводом поменуте Некљудовљове депеше, Сазонов је 8. јула упозорио бугарску владу да постоји могућност да Италија и Турска закључе мир и да се у том случају Бугарска може наћи сама против Турске. А 23. јула, после напада италијанске флоте на Дарданеле, из Петрограда је поново упућена порука у Софију и Београд да руска влада неће одобрити никакво активно иступање балканских савезница против Турске. Исто тако, руска влада није хтела прихватити бугарски предлог да се покрене питање реформи у Македонији.
Али док је тако руска знанична политика настојала да балканске савезнице, у првом реду Бугарску и Србију, одврати од активног иступања, врло утицајни руски кругови су радили супротно. Кад је у јуну био у Петрограду, Пашић је од тих кругова добио потстрек и одобрење за активну политику. У јулу је посетио Софију и Београд бивши претседник руске Думе Гучков, с циљем да потстакне и подржи српске и бугарске владајуће кругове у њиховој ратној политици. Гучов је приметио да је ратна психоза у Београду већа него у Софији. То је, изгледа, потстакло руско министарство спољних послова да се крајем јула двапут обрати српској влади мирољубивим саветима. Нови министар индостраних дела Ј. Јовановић изјавио је руском отправнику послова “да се Србија неће прва латити оружја и да би једино отварање ратних операција од стране Аустро-Угарске или од стране неке од балканских држава присилило њу на активно иступање. Пошто се у лето 1912. године сасвим јасно назирала опасност ратног сукоба на Балкану, француски претседник владе и министарспољних послова Поенкаре посетио је половином августа Петроград. У разговору са Сазоновом он није кријо забринутост због стварања Балканског савеза. Иако је у том споразуму видео фактор који јача војну снагу балканских држава, он је у њему гледао и озбиљну опасност за ситуацију на Балкану. Зато је изјавио Сазонову “да француско јавно мнење не би дозволило влади да предузме војне операције због чисто балканских питања у случају да Немачка остане по страни и по својој иницијативи не изазове промену casus foedorisa. У супротном случају, тј. ако би се Немачка умешала у балкански сукоб, Поонкаре је обећао да би Француска извршила своје савезничке обаезе према Русији. Сазонов је рекао свом сабеседнику да ће и руска влада извршити своје обавезе према Француској у свим оним случајевима који су предви.ђени уговором о савезу, али да и она не би могла оправдати пред руским јавним мњењем активно учешће у војним операцијама изазваним због било каквих ваневропских колонијалких питања све док животни интереси Француске у Европи остају неугрожени. На крају Сазанов и Поенкаре су се сложили да пажљиво прате догађаје на Балкану и о томе стално врше измену мисли, а да у случају каквих компликација „успоставе заједнички начин поступака” ради спречавања, дипломатским путем, даљег заоштравања ситуације.
А баш у то време дошло је до заоштравања ситуације на Балкану. Пристанак Порте да испуни захтеве албанских устаника и, нарочито, Берхтолдов предлог великим силама да подрже децентралистичке намере турске владе, изазвали су велико узбуђење у свим балканским земљама. И погранични спор између Црне Горе и Турске постојао је све оштрији. Борбе против Турака већ су почеле у Беранском округу. После обраћања великим силама, које нису одговориле на њен апел, црногорска влада је отворено иступила с претњом да ће напасти турске посаде на граници. У Бугарској је нарочито велико узбуђење изазвао покољ у Кочанима. Скоро у свим местима организовани су протестни митинзи на којима су захтеване одлучно мере против Турске. Половином августа Гешов је сасвим отворено саопштио Некљудову да је Бугарска решила да ступи у рат. Због такве ситуације, балканске земља су почеле активније иступати и пред великим силама. Половином августа бугарска и грчка влада упутиле су молбу руској влади да се заузме код Порте да ова учини хришћанском становништву исте уступтке као и Албанцима. Тај захтев није примљен у Петрограду без пажње. Али нешто касније када су Србија и Бугарска прихватиле грчки предлог да у случају рата између Црне Горе и Турске ступе у рат на страни Црне Горе, руска влада је поново одлучно интервенисала у балканским престоницама у корист чувања мира. Тада је руском отправнику послова у Београду одговорено да и Србија и Бугарска теже миру, али „да ће догађаји у Турској на крају присилити балканске државе да промене своје држање.”
Руској влади је било довољно јасно – и о томе је примила доста обавештења нарочито из Софије и Цетиња – да ће балканске државе променити своје држање, али се још није мирила с таквим развојем ситуације. Да би Балканским савезницима одузела оправдање за активно иступање, она је крајем августа саветовала Порти да привилегије дате Албанцима прошири и на хришћанско становништво. Кад јој је био саопштен бечки предлог о заједничком иступању великих сила ради одржања мира на Балкану, она га није одбила већ је, уз извесне резерве, изразила спремност да енергично наступи у балканским престоницама. Међутим, у суштини, руска влада је била против аустро-угарске иницијативе; она, наравно, није могла прихватати бечку жељу да се олакша завођење посебног режима у Албанији. Енглеска влада је прихватила Берхтолдов предлог утолико што је изразила спремност да подржи све мере за очување реда и мира на Балкану. Притом она није била за притисак на Порту и предлагала је да чланице Антанте заузму заједничко становиште према аустро-угарском предлогу. Поенкаре је Берхтолдов предлог примио с неповерењем. Из Париза је одговорено Бечу да Француска нема намеру да се меша у турске ствари, нити да узима у заштиту Албанце. Од великих сила једино је Немачка прихватила аустро-угарску иницијативу. И у Турској је бечка иницијатива примљена с резервом и негодовањем. Порти се нарочито није свиђао израз “децентрализација”, јер она, својим уступцима, није намеравала да допусти било какву самоуправу поробљених народа, нити да битно и трајно побољша њихов положај. Али кад је видела да је аустро-угарска иницијатив усмерена у првом реду на одржање Турске и статус квоа на Балкану она ју је прихватила. Да би стишала узаврело узбуђење руска влада је прихватајући аустро-угарску иницијативу истакла захтев да се и другим народностима у европској Турској даду исте концесије као и Шиптарима. За то становиште она је придобила прво Француску а затим Енглеску и њих три су, почетком септембра, предложиле Порти да прихвати и службено објави тај захтев.
Тим кораком, који је показивао једногласност сила Атанте, Русија је преотела од Аустро-Угарске иницијативу у решавању балканске кризе. Али руско министарство спољних послова тада још није знало какве мере би требало да предузме у циљу спречавања сукоба на Балкану, или, ако он избије шта да уради ради локализације конфликата. Бесумње, и код других сила било је неизвесности. Један сукоб на балканском тлу, где су многи интереси били изукрштани, није било лако ограничити.
Рат на Балкану могао се спречити, односно ограничити, само заједничким иступањем великих сила. Зато су бечки владајући кругови прихватили руски предлог о спровођењу реформи у европским провинцијама Турске. На ту одлуку много је утицало држање Немачке. Она се сад није хтела, као у анексионој кризи, ангажовати у заплетима на Балкану и одлучно подржати аустро-угарске тежње. На састанку са аустро-угарским министром спољннх послова Берхтолдом у Бухлау, 7. и 8. септембра немачки канцелар Бетман-Холвег био је сасвим уздржљив и неодређен. По што је тада било прилично јасно да ће балканске државе отворити рат против Турске, аустро-угарска влада је на седници 14. септембра размотрила став који треба да заузме у таквом случају. Предвиђане су две могућности: употреба претњи, нарочито према Србији, онемогућити акцију балканских држава против Турске; или дипоматским средствима спречавати избијање сукоба, а ако, и поред тога, до њега дође, онда локализовати рат. Како би агросиван притисак могао изазвати заплете великих размера, за које њена војска још није била спремна, аустро-угарска влада је решила да употреби дипломатска средства. У том ставу њу је, 20. септембра учврстила порука из Берлина да се рат на Балкану локализује. Мада је с приговором примио то становиште, Берхтолд је већ сутрадан прихватио руски предлог да се Порти постави захтев за спровођење реформи; немачкој влади је поручио: само ако би тај покушај реформама пропао, у шта је веровао, он ће ступити у размену мисли с руском владом о локалазицији рата при чему ће Аустро-Угарска задржати право да постави и своје захтеве.
Против такве политике бечке владе отворено су устали аустро-угарски војни кругови. У мемоару који је 28. септембра упутио цару, начелник генералштаба је истакао да Монархију непосредно погађа свако територијално увећање њених југословенских суседа, и зато њен “политички циљ може бити само: безусловно спречавање ширења снаге тих држава… и преузимање у посед области Косова за случај сломаТурске да би се трајно раздвојиле балканске државе Србија и Црна Гора,… да би нам се отворио пут ка Албанији, која безусловно спада у сферу наше области”. Он је предлагао да се трупе у Босни и Херцеговини повећају на ратно стање и да се, кад Србија отпочне акцију, примени варијанта “Б” ратног плана (рат на Балкану у случају када су Русија и Италија неутралне); и тражио од владе да разјасни политичке циљеве.
Иако су и бечки политички кругови са истом мржњом као и војни гледали на јачање југословенских држава, њихово гледиште је превагнуло. Аустро-угарска влада је сматрала да јој Русија и Италија не би дозволиле агресивну политику на Балкану; да би таква политика пре времена демаксирала њене циљеве и тежње и изазвала руско-италијански савез; да ће иницијативу у погледу локализовања рата (која је потекла од Русије, с циљем да се осигура неутралност Хабзбуршке Монархије ако се сукоб не могне избећи) прихватити не само у Паризу, Лондону и Риму него и у Берлину, Због свега тога она је решила да пусти нека се догађаји развијају, али да појача трупе у Босни и Херцеговини и кад за то дође време за пристанак на промену балканског статус квоа тражи задовољење својих интереса. Она се надала да ће тако и без рата успети да се балканска криза реши у њену корист У бечким плановима се предвиђало да ће расплет на Балкану донети поред осталог једну аутономну Албанију, која би дошла пол контролу Хабзбуршке Монархије, а можда и сукоб међу балканским државама што би највише одговарало аустро-угарским интересима.
Тако је, највише због става Немачке, Аустро-Угарска тешка срца одустала од директне интервенције у корист Турске. “… Немачка је – закључује се у мемоару бечког министарства спољних послова од 7. октобра 1912. године – у тренутку кад је дошао историски моменат, за који се Монархија деценијама дипломатски и војнички спремала, учинила покушај да једном европском акцијом ограничи нашу слободу рада и да нам одузме користи од сукоба на Балканском Полуострву, на које смо по природи упућени”.
Међутим у Берлину се на Балканску кризу гледало кроз призму немачко-енглеских супротности. Још од 1910. године Немачка је настојала да се приближи Русији и да је одвоји од њених западних савезника. Пошто се у лето 1912. ситуација на Балкану све више развијала у правцу рата, она је, бојећи са да у компликације не буду увучене Русија и Аустро-Угарска и да тако пе пропадну сви њени планови у вези с Русијом, иступила, преко својих полуслужбених листова, са идејом о локализацији сукоба, а касније, како смо већ видели, утицала и на своју савезницу да тај став прихвати. Тиме је немачка влада прихватила управо онај став према балканској кризи који је Русија почела обазриво истицати кад је видела да њен утицај неће моћи одвратити балканске државе од акције против Турске. Праве разлоге немачке мирољубивости изнео је, почетком октобра 1912, цар Вилхелм. Бележећи у једном документу мисао да балканске државе треба пустити да се обрачунају с Турском, он је исгакао да „Источно питање треба решавати крвљу и челиком! И то у моменту који је за нас повољан. Такав је случај сад.”
Исто тако и силе Антанте поступно су дошле до идеје како да се рат локализује. Почетком септембра било је сасвим сигурно да се сукоб на Балкану више не може избећи. На руске претње, упућене Бугарогој, да тај рат Епропа неће дозволити, Гешов је одговорио питањем: на који ће га начин онда она спречити? Некљудов је на то дао потпуно неуверљив одговор. Пошто се ситуација све више заоштравала, Поенкаре је 12. септембра истакао идеју да се случају рата организује посредовање, али да оно на сме ни у ком случају бити једнострано. Том приликом је поново напоменуо да ће у случају општег сукоба Француска извршити своје обавезе према Русији. Међутим 17. септембра Сазонов се још увек носио мишљу да је могуће сукоб спречити. У том циљу он је своју акцију покренуо на широком плану: пред велике силе је изишо с предлогом да заједнички учине демарш код Порте у корист реформи; од турске владе је затражио да прихвати и објави ту меру: извршио је снажан притисак на бугарску владу да се уздржи од сваког активног иступања; покушао је уплашити балканске савезнице и затражио од српске, грчке и црногорске владе да откажу заједничко иступање и војну кооперацију с Бугарском. Сав тај притисак на балканске државе како ће се касније видети, остао је без резултата.Али ни предлог за демарш код Порте није наишао на задовољавајући пријем. Немачка влада сматрала је да није потребно вршити никакав демарш у Цариграду, пошто је Порта истакла своју спремност да спроведе рефоме, већ је предлагала предвиде мере за локализацију рата. Ни енглеска влада није била расположена за предузимање корака у Цариграду. У тој ситуацији Поенкаре је иступио са предлогом да између Русије, Француске и Енглеске отпочне размена мишљења у вези са заједничким радом оба блока сила на локализацији рата на Балакну. По њему силе Атанте треба да се обрате немачкој и аустро-угарској влади с предлогом од четири следеће тачке: прво, све велике силе ће иступити једновремено у најкраћем року, пред владу у Софији, Београду, Атини и Цетињу са саветом да не предузимају ништа што би могло пореметити мир или повредити статус кво на Балкану; друго, ако ови савети не буду усвојени велике силе ће приступити локализацији рата ради његовог окончања, изјављујући државама које буду повредиле мир да оне не могу рачунати, у случају победе на територијалне компензације; треће ако би се током догађаја указала потреба да се примене мере као што су војна и поморска демонстрација, у том случају велике силе ће предузети те мере само по претходном међусобном договору; четврто, истовремено с демаршом код балканских држава велике силе ће подузети кораке и код Порте са циљем да она без одлагања спроведе административне реформе које оправдано захтевају хришћанске народности Балканског полуострва. Енглески министар спољних послова Греј одмах је прихватио прву и другу тачку француског предлога, трећу је одбацио, а што се тиче четврте тачке сматрао је да је она спроведена иступањем Русије,Француске, Енглеске и Аустро-Угарске у Цариграду. Енглеска се бојала да својим поступцима у Цариграду не изазове незадовољство индиских муслимана на које се она ослањала у својој колонијалној политици. Сем тога, после пада младотурака она није хтела да врши притисак на турску владу која је нагињала њеном утицају. Немачка влада је поново изнела свој негативан став према интервенцији код Порте и опет истакла предлог да се простудирају мере за локализацију рата. Због доста упорног става енглеске владе чији је тада био гост, Сазонов је, да би што пре дошло до сагласности великих сила, био спреман да се избаци трећа тачка Поенкареовог предлога. Међутим, пошто је већ била у току мобилизација у свим земљама балканског савеза, и више није било времена за дипломатско тактизирање, он је затражио од Поенкареа да три савезничке земље једновремено иступе у Берлину и Бечу предлогом за локализацију рата.
Ускоро су се оба блока великих европских сила нашла на истој позицији у погледу локализације рата на Балкану. Тај сукоб оне нису могле спречити без непосредног ангажовања, а тога се свака од њих бојала. Тако су на крају опречни интереси спречили велике силе, у првом реду Аустро-Угарску и Русију, да се упочетку активно умешају у решење балканске кризе. Тај стицај околности ишао је у прилог балканскикм савезницама и омогућио им да оне саме реше свој спор с Турском.