Витези слободе

271

Назив књиге: Витези слободе

Аутор: Милан Шантић

Издавач: Државне штампарије Краљевине Југославије

Година издавања: 1938.

 

(из Увода)

Била је дужност да се сачувају од заборава имена и тешке жртве и страдања оних наших јунака, који су у прошлим ратовима дали све за слободу своје отаџбине и свога огњишта.

Писац у овој књизи није бирао доживљаје тих јунака ни по каквом нарочитом мерилу, јер је сваки њихов подвиг подједнако велик, подједнако занимљив. Он је ишао од села до села, проналазио те бивше ратнике и бележио њихове доживљаје из најтежих окршаја, бележио их онако како су то они причали. Желео је само да ова прва књига буде посвећена баш оном малом човеку, сељаку, који је највише страдао, који сада скоро заборављен живи у свом далеком селу, на тешком послу, који о своме јунаштву прича без разметања, не тражећи никакву награду ни захвалност. Из ратова је он изишао са тешким ранама које и сада тиште и често налазио своје огњиште опустошено, имање, његово највеће добро, разграђено, а породицу утрвену. И стегнуо је он своје окрвављено срце и без роптања се дао на нов посао, на нове подвиге, на обнову свога дома, уверен да су све те жртве биле потребне његовој земљи, њеној и његовој слободи.

И тај наш јунак, у рату неустрашив, данас је највећи чувар мира и са мржњом говори о рату као немани која сатире напаћено човечанство. Али, ако би се неко усудио да поново закорачи на његово родно тле, опет би се у његовом срцу распламтела стара ватра браниоца отаџбине, правде и слободе.

Најзад, ова књига није рађена по ратним релацијама, а писцу није ни на ум падало да улази у област стратегије и у оцену ратне вештине. То је дужност војних стручњака.

Сваки поједини случај у овој књизи, то је по један мали роман, забележен онако како је он уистини преживљен. Зато бисмо се огрешили ако бисмо чинили ма какве замерке причањима ових људи. Јер сваки је од њих на свој начин доживео и преживео извесни догађај. Било је случајева где су људи на истом положају, у истом ратном окршају, у истој ситуацији, преживели исте опасности, али су их видели и осетили потпуно различито. То је, уосталом, и сасвим природно.

У делу “Витези слободе” забележен је само известан број интересантних ратних подвига из највећих борби, јер је било немогуће само у једној књизи описати сва страдања свију оних који су добили највеће ратно одликовање – Карађорђеву звезду.

 

ПОРУКА ВОЈВОДЕ Г. ПЕТРА БОЈОВИЋА

Четврт века већ је протекло од дана када је српска војска започела изграђивати своју ратну епопеју. Вековни сан остварен је општим прегнућем српског народа уз самопожртвовање свију учесника у овом великом народном делу. Генерације, које су кроз мучне али пуне славе часове рата створиле народно уједињење, полако се губе, изумиру. Наступају нова покољења, која ће моћи једино, по причању преживелих сведока и учесника, створити слику херојства целокупног српског народа, али слику бледу и непотпуну, јер је још два и више пута толико хероја изидало својим костима, расејаним по безбројним бојним пољима, величанствен али неми храм славе и витештва.

Тек када се велики рат посматра са ове временске даљине може се правилно оценити колико је велики наш војник. Нашто замисли најгенијалнијих сгратегијских планова и тактичких потеза, ако су извршиоци – старешине и војници – малодушни и непожртвовани.

Колико пак примера има где је пожртвованост појединаца подигла морал читавих јединица и осигурала успех скоро већ компромитоване борбе. Светли примери српске историје за ослобођење од Турака: бесмртног Танаска Рајића, Стевана Синђелића и безброј других хероја, служили су вазда за углед српскоме војнику, те је он у минулим ратовима изводио чуда од јунаштва, превазилазећи у томе и легендарне јунаке светске историје. Та херојства су толико још упадљивија, јер је ратно оружје постало далеко усавршеније и убиственије.

Тешко је било у такмичењу за време ратова, између војника, подофицира и официра ко ће бити бољи, храбрији и пожртвованији, изабрати најбоље, најхрабрије и најпожртвованије. Краљ и команданти, трудећи се да одликују најистакнутије међу њима, одали су истовремено и највеће признање и самим јединицама, а и целој српској армији Карађорђевом звездом са мачевима.

Подвизи ових најхрабријих међу храбрима остали су до сада за јавност већином мало познати. Време, које нечујно али трајно и неповартно одмиче, однело би собом у вечни заборав те сјајне подвиге, који треба да напајају дух омладине и да служе за поуку нараштајима. Зато нам је ова драгоцена књига дошла у прави час.

Господин Милан Шантић није жалио труда да прикупи, среди и спасе од заборава један део између знаних херојских подвига од којих су многи легендарни. Овај велики труд је за сваку похвалу и он ће уродити очекиваним плодом, јер ће млади нараштаји из ове књиге црпсти примере како треба служити Краља и Отаџбину.

Моја рука написала је многа наређења. Нека допише још и овај савет: Ви, младе старешине, кадгод говорите својим војницима о моралу и војничким врлинама, прочитајте им увек по неку главу из овога сјајног дела. Јаче него ишта увериће војника како треба волети своју земљу и како се треба жртвовати за Краља и Отаџбину.

Октобра 1938 год.

Војвода Петар Бојовић

Београд

 

Jедан народ може да буде поносан кад одаје почаст својим јунацима. Зато треба срдачно честитати београдским новинарима који су посветили ову лепу књигу витезима Карађорђеве звезде.

„Витези слободе”, наслов сјајно изабран да означи, у себи самом, наук који треба извући из овог животворног дела. Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.

Алн дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога Краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.

Младим нараштајима треба показати ту простоту, ја бих чак рекао ту природност у хероизму. У тим људима, њима тако блиским, који су њихови очеви или пријатељи, које гледају у својој кући или их сусрећу на сеоским саборима и на које их само једна избледела врпца у дане великих свечаности потсећа да су били јунаци, млади људи данашњице треба да виде не само узоре него и слику онога зашто су, – нема сумње, – способни и они сами.

Рат је од тих мирних и повучених људи изненада створио јунаке и вође, али и они који долазе треба да се навикну да му гледају у лице. Рат је свиреп и ужасан, то је сигурно, али није ли он понекад потребан? “Он је мање тегобан од ропства”, написао је један филозоф, који је био такође војник. Ниједан Србин године 1914 није мислио другојаче. И из те једнодушне воље рођена је Југославија, крштена у крви јунака.

Рат, данас, поставио би исто питање: слобода или смрт. Они који ће имати да носе оружје у једном новом сукобу разумеће, у предању о сјајним подвизима својих старијих, захвалност и част које дугују овим јунацима; они ће у томе црпсти и вољу да им буду равни и сигурност да ће победити.

Октобра 1938 год.

Маршал Франше д’Епере

Париз