Три силе притисле Србијицу

234

Назив књиге: Три силе притисле Србијицу

Аутор: Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић

Издавач: Народна књига Београд

Година издавања: 1988.

На први поглед, ова књига била би само још једно у низу сведочанстава о великом ратовању и великој изгибији (како се овде вели) српске војске и народа 1912-1918. године, посебно о “Албанској Голготи”. Уистину, пак, пред нама је сасвим необичан и управо јединствен подухват, о којем се одмах може казати нешто што се ретко, а још ређе с пуним оправдањем, даје рећи: у питању је подвиг и догађај.

Ретко се ко сећао да забележи разговоре са тим нашим “солунским” ратницима. Па и у том случају, ранији аутори, Милан Шантић пре рата и Антоније Ђурић у најновије време, ишли су за представљањем великих јунака и угледних личности, чија су казивања неизбежно добијала ореол изузетности и хероике. Обичан војник, сељак, привукао је пажњу тек у недавним, углавном магнетофонским, записима Драгоша Симовића, Лале Јевтовић, Владете Р. Кошутића и других, понајвише у часопису “Расковнику”, али и другде – од некадашњег “Света” до “Књижевне речи”, што је све било врло добро, али и остало сасвим недовољно.

Овде, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић поставили су себи један, рекло би се, доста скроман задатак, који ће се пак показати од неслућених врлина и предности. Они нису тражили ни бирали већ су напросто узели и поразговарали (мора се додати: врло искусно и вешто, зналачки!) са свима преживелим ратницима свога краја, Доње Јасенице, што ће изнети њих 28 на броју, чије су исповести овде верно скинуте с магнетофонске траке. Избор је, дакле била учинила судбина, и они су се томе само усрдно (али и мудро!) приклонили. Тако су у њиховој књизи на окупу сви преживели старци: цео један крај и цело једно стање, и још много, много више!

Поступивши тако чисто и честито, они су то истовремено учинили и веома стручно и научно, дајући нам, први пут, у маломе слику нечег врло великог.

На тај начин, особеност ове књиге није само у необичности оног што се износи, у доживљају страховитог ратног вихора, пропасти и ускрснућа, него још више, у крајњој обичности њених казивача: све су то, сем два-три изузетка (који готово ничим не одударају од других), прости “редови” и сељаци (највећи чин, и то стечени, јесте наредник), без признања и одликовања (само један је био добио Карађођеву звезду па је, плах, изгубио), А ипак то је чудо, и то двоструко: скоро сви они су прави борци и јунаци, и скоро сви истински, рођени приповедачи! Дајући нам само збир и просек, приређивачи ове књиге откривају и потврђују задивљујућу чињеницу: да је тај збир и просек у сваком случају био врло висок!

Из увода за књигу (Драгиша Витошевић)