Сукоби великих сила на Истоку

Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Сукоби великих сила на Истоку и обновљења српске акције

После Берлинског конгреса наставила је Немачка да се осигурава против француског реванша и да активно учествује у последњем поседању незаузетих делова земље, у оснивању колонија и у осигуравању интересних сфера. Свој положај у свету ојачала је најпре двојним савезом с Аустријом (1879) и проширењем његовим у тројни савез са Италијом (1882). Италија је ступила на страну Немачке због укрштања њених интереса с француским на Средоземном мору, особито због француске окупације Туниса (1881). Бизмарк је појачавао тај јаз, помажући те француске аспирације као и енглеске аспирације на Египат, које су удаљиле Француску од Енглеске. Отргнућем Кипра 1878. и окупацијом Египта 1882. Енглеска је све више напуштала турскофилску политику и мењала своје становиште у источном питању. Као заштитница Јермена устала је оштро против турских крвопролића.

Суецки канал 1869.
Суецки канал 1869.

Везу с Индијом, Суецки канал (отворен 1869), успела је добити под свој утицај, па је тешко трпела у његову подручју ичију, па и турску власт.

Мало по мало груписале су се остале Велике силе у засебан табор према Тројном савезу. Обе групе имале су како у другим великим питањима, тако и у Источном питању опречне интересе и циљеве.

Према Тројном савезу образован је Двојни савез између Русије и Француске 1894.

Чврстина Тројног савеза ослабила је споразумом Италије и Француске о спорним питањима 1896. и пристанком Француске на италијанске аспирације у Триполију (1904).

Енглеска је у доба колонијалне експанзије последње две деценије прошлог века дошла у опасност да остане усамљена, а да се у колонијалној политици удруже против ње Француска, Русија и Немачка. Она је одлучила да изађе из своје „сјајне осамљености”. Солбери је најпре покушао да склопи с Русима општи споразум (1898) о Кини, Турској и Персији. Он је хтео Русији дати велике уступке према Турској, али гроф Муравјев осујетио је споразум и појачао је противенглеску политику. Ни покушај споразума с Немачком није успео. После тога је краљ Едвард Седми потражио и нашао споразум с Француској, одбацујући дотадашњи енглески страх од Француске на мору и у колонијама и увиђајући да Енглеској већа опасност прети од Немачке. По „срдачном споразуму” од 1904. о Средоземном мору дезинтересовала се Француска за Египат, а Енглеска за Мароко. Тако се Енглеска приближила Двојном савезу. После тога ушла је с њом у споразум о Предњој Азији (1907) Русија, која се после пораза на Далеком истоку и после унутрашње револуције обратила Блиском истоку и бризи за унутрашње реформе. Тако се Двојни савез проширио у Тројни споразум, који је све више долазио у супротност са аустроугарским и немачким чланом Тројног савеза, а у све пријатељскију везу с Италијом. Енглеска је све јаче учвршћивала Антанту, што се више Немачка наоружавала на мору и што је јасније истицала своје аспирације у Средоземном мору и у колонијама. Због немачких претензија у Мароку дошло је до велике противности између Француске и Немачке и до многих криза, док је Француска успела да осигура за себе Мароко (1904-1911). Француску је помагала Енглеска, а Немачкој се показала Аустроугарска као „бриљантни секундант”, док је италијанска савезница „поиграла екстратуру”.

Немачка је постигла јак утицај у Турској и постала је опасна за Енглеску, Француску и Русију, како на мору тако и на Истоку. Она и Аустроугарска предвиделе су турско подручје за средњоевропско продирање, за германски Drang nach Osten.

Већ 1888. предњачили су немачки капиталисти добивши од Порте концесију за анадолску железницу. Наскоро се почело мислити на продужење те пруге до Багдада (Багдадска железница). Порта је желела из стратегијских разлога везу најистакнутије провинције с престоницом. Али, та железница у рукама Немаца значила је велику опасност за најважније енглеско колонијално царство: Индију. Осим тога, тим је долазило у питање експлоатисање врло важних петролејских извора у Ираку (јужној Месопотамији), а за такве важне изворе енегије све се више развијало такмичење Великих сила на целој земљиној кугли. Немци успеше да добију концесију за Багдадску железницу, али Енглези најпосле отупише оштрицу целом предузећу тиме што су помогли отцепљење подручја уз Персијски залив, где је требало да изађе багдадска железница, и проширили свој протекторат над њим и добили (у фебруару 1914) од Порте концесију за изградњу крајњег крака железнице од Басре до Персијског залива.

Привредно ширење било је нераздвојно скопчано с политичким утицајем и политичким интересима. Тешње привредне везе између Немачке и Турске водиле су неминовно и до политичког зближења.

У истом смислу као немачка акција према Перзијском заливу деловала је тежња Аустро-Угарске у правцу према Солуну, из којега се може запретити Суецком каналу, жили куцавици британске империје. Аустро-Угарска се носила мишљу већ од почетка 20. века (1900, 1902), да железницом веже источну Босну кроз новопазарски санџак са Митровицом и тако преко косовске железнице с вардарском долином и Солуном. Тим је хтела још јаче учврстити своју власт у окупираном подручју, помакнути свој утицај према Солуну и Албанији, трајно спречити сваку везу Србије са старосрбијанским и црногорским крајевима и с морем и стегнути обруч око Србије да буде стављена на милост и немилост Аустро-Угарске. Ту је концесију Аустро-Угарска добила почетком 1908.год. али су следећи догађаји спречили да је искористи.

Међутим, Југословени су преболели тешку двадесетогодишњу кризу унутрашње, народне, државне и међуплеменске ситничаве борбе. Као јабука раздора између Срба и Хрвата употребљена је Босна и Херцеговина, а између Срба и Бугара Македонија. И у унутрашњим и спољашњим односима Аустрија се користила начелом: подели (завади) па владај. Поред свега тога што је подигао Србију на краљевину, краљ Милан Обреновић смањио јој је углед својом аустрофилском политиком и опреком с народним жељама у унутрашњој политици. Русија је окренула своју наклоност потпуно Црној Гори.

Краљ Александар I Обреновић (14. август 1876. – 11. јун 1903) са краљицом Драгом.
Краљ Александар I Обреновић (14. август 1876. – 11. јун 1903) са краљицом Драгом.

Увођењем парламентарног режима по новом уставу и абдикација краља Милана (1889) нису прекинуле унутрашњу кризу. Ова је завршена тек убиством Милановог сина краља Александра, последњег Обреновића 1903. Војно реорганизовање Србије и њен велики политички привредни и национални замах после доласка на престо краља Петра Карађорђевића (1903) довели су до оживљавања националног програма Србије, али и до противакције Аустрије. Аустрија је настојала да привредним притиском омете Србију у њеном спремању за пијемонтску улогу у Српству и Југословенству. Аустрија устаде против покушаја трговинског и царинског зближавања Србије и Бугарске која се измирила с Русијом и приближила јој се. Аустрија учини на Србију привредни притисак, забрани увоз најважнијег артикла Србије: свиња и отвори царински рат („свињски рат”) 1906-1908. године. Србија поче тражити друге путеве за извоз својих производа мимо Аустро-Угарске и успе да нађе нове пијаце за своју стоку, свиње и месо и да их превози поглавито Дунавом. Али, она поче радити на том да се ослободи од аустроугарске привредне зависности и да добије и слободну железничку везу с морем, која би је у исто време везала са Старом Србијом и Црном Гором и стављала би брану аустријском продирању.

Те тежње Србије уклопљене су у шири програм, који је ишао за тим да гвозденим путем веже Румунију, а њезиним посредством и Русију, преко Србије и Турске с јадранским морем. Тако је постављена идеја дунавско-јадранске трансверзалне железнице од Радујевца преко Ниша, Косова Поља и Призрена до Медове или преко Пећи и Подгорице до Бара. Тај је пројекат добио 1906. године стварнији облик. Око ова два пројекта: аустријског у Санџаку и српског од Дунава на Јадран груписала су се на Балкану два фронта сила, која су се већ оцртавала у целом Источном питању и у великој светској политици. За дунавско-јадранску железницу образовала се енглеско-француска-талијанска финансијска група. Италија је радила и на специјалном пројекту за везу Валоне или Драча с Битољем.

У железничким пројектима на Балкану оцртавао се већ сукоб тежња двеју чланица Тројног савеза Аустрије и Италије на Балкану, посебно у Арбанији. Ни Италија ни Аустрија нису могле допустити једна другој превласт на арбанашкој обали због бриге за слободу Јадранског мора и за сигурност својих јадранских обала. Тако су и општи светски и посебни источни интереси груписали двојни савез: Русију и Француску у заједницу с Енглеском и у тешњи додир с Италијом против германског продирања на Исток. Италија није могла мирно гледати ни на аспирације свог немачког савезника у Средоземном мору: у Мароку, и на појачан интерес за Триполис.

Осим грађења железница, Немачка је оружала Турску војску топовима из Крупове фабрике и дала јој војне инструкторе. Угрожавање Индије, немачки утицај и буђење панисламског покрета одбили су посве Енглеску од Турске.

Гроф Александар Петровић Извољски (18. март 1856. – 16. август 1919), руски дипломата, главни архитекта англо-руског савеза почетком 20. века.
Гроф Александар Петровић Извољски (18. март 1856. – 16. август 1919), руски дипломата, главни архитекта англо-руског савеза почетком 20. века.

После споразума с енглеском о Предњој Азији 1907. почео је руски министар иностраних дела Извољски да сондира терен за решење питања мореуза у руском смислу. У Русији је почело да хвата корене војничко схватање од пре пола века, нешто допуњено, наиме, да пут у Цариград води преко Берлина и Беча и да је остварљив само на основи савремене девизе у смислу националног начела: Балкан балканским народима. На тој основи могућа је била сарадња све три силе Тројног споразума на Балкану. На састанку у Ревалу Николе Другог с Едвардом Седмим, на чију је политику заокружавања Немачка била толико подозрива, у јуну и са француским председником Фалиером у јулу 1908. године, поставила је Антанта на дневни ред македонско питање.

На састанку с Извољским у Бухловицу 16. септембра 1908. наговестио је барон Ерентал аустријску намеру да дефинитивно реши босанско питање анексијом. Ако би Русија пристала на тај аустријски план, био је Ерентал приправан да расправља о питању отварања мореуза за руске ратне бродове. Извољски је већ 2. јула 1908. у једном мемоару изложио Еренталу да сматра да су питања о анексији Босне и Херцеговине, о Цариграду и мореузима питања од општег европског интереса, али да је он спреман, по потреби, да ступи у дискусију о њима. Пред бухловички састанак саопштио је Извољски српском министру иностраних дела Миловановићу да ће анексија бити извршена. У Бухловицу је Извољски, изгледа, пристао на анексију Босне и Херцеговине под условом да га Ерентал на време обавести. То је Ерентал обећао, те је Извољски пошао мирно у друге престонице великих сила да добије пристанак да могу руски ратни бродови слободно пролазити кроз мореузе. На том га је путу изненадила вест да ће анексија бити проглашена за два дана. Свом талијанском савезнику, министру иностраних дела Титонију, Ерентал је, по Титонијеву тврђењу, посве прећутао своју намеру на њихову састанку у Салцбургу на месец дана пред анексију.

Развој прилика у Турској пожурио је одлуку Еренталову да цару Фрањи Јосипу сервира анексију Босне и Херцеговине за шездесетогодишњицу његова владања.

Увођење уставности у турској и анексиона криза

Деспотска владавина султана Абдул-Хамида II, упропашћавала је земљу и политички и привредно и стварала огромно незадовољство не само међу потиштеним хришћанима него и међу просвећеним Турцима. Систем централизације био је проведен до крајњих конзеквенција. “Без царске ираде једва је у овој огромној царевини могао и камен пасти на земљу”, писао је немачки цариградски амбасадор свом министру почетком септембра 1908. Земља је била покривена мрежом шпијунаже. Финансије су биле упропашћене, а управа врло назадна. Двор је расипао немилице. Младотурска револуција затекла је у сарају самих кувара осам стотина па им је затим број сведен на педесет.

Младотурци, прогањани од 1897, наставили су акцију за либерално уређење државе и ослобођење од европског туторства. Војничком револуцијом (у јулу 1908) изнудише Младотурци (“Комитет за јединство и напредак”) установљење Мидхат-пашина устава и тим укинуше султанов деспотизам. Нови режим истакну девизу: Отоманско Царство Отоманима.

Проглашењем уставног стања хтели су младотурски националисти да онемогуће мешање Европе у унутрашње послове Турске, било то у актуелно македонско или које друго питање. Они су прогласили равноправност свих вера и народа у Турској.

Међутим се у Босни и Херцеговини развио јак покрет да се добије што шира политичка слодоба, а и у Хрватској се размахао национални покрет.

Карикатура француског Ле Петит Журнала из 1908 поводом анексионе кризе и сарадње Аустро-Угарске и Бугарске.
Карикатура француског Ле Петит Журнала из 1908 поводом анексионе кризе и сарадње Аустро-Угарске и Бугарске.

Аустроугарски министар иностраних дела (од октобра 1906) барон Ерентал створио је био план за одлучнији корак Аустрије на Балкану. Он је одлучио да анектира Босну и Херцеговину и “да потпуно разруши српско револуционарно гнездо”, како је назвао Србију, тако да је подели с Бугарском. Италију је мислио умирити напуштањем Новопазарског Санџака, а Русију пристанком да расправља о отварању мореуза за руске ратне бродове.

Проглашење анексије Босне и Херцеговине изведено је у исто време са проглашењем Бугарске независном краљевином прокламацијом од 5. октобра и то Бугарска објавила је ту прокламацију исти дан, а Аустро-Угарска један дан доцније у штампи, а 7. октобра у службеним “Бечким новинама” . Тада је и Крит прогласио уједињење с Грчком (6. октобра). Тај истовремени акт Аустро-Угарске и Бугарске откривао је њихову међусобну везу и указивао Русији на опасност све даљег ширења аустро-угарског утицаја на Балкану.

Анексија Босне и Херцеговине изазвала је тешку кризу. У Србији и Црној Гори завладало је велико узбуђење. Енергичним протестом и од стране Босанаца и Србијанаца и дипломатском акцијом српске владе, уз помоћ Русије, постављено је пред Европу српско питање.

Порта такођер протестова против анексије и против бугарске независности. Младотурски комитет нареди да се бојкотује роба из Аустро-Угарске и Бугарске. Ипак се Порта склони (26. фебр. 1909) да призна анексију Босне и Херцеговине, а да прими под именом одштете за државна добра у тим земљама суму од два и по милиона турских лира.

Тројни споразум (Русија, Енглеска и Француска) предлагао је да се ова повреда Берлинског уговора расправи на једној конференцији сила. Аустрија, подржавана Немачком, није на то пристајала, осим ако би се пре конференције постигао потпун споразум о свима питањима о којима би се расправиљало, и ако би се анексија признала као свршен чин (fait accompli). Окончавши спор с Турском намеравала је Аустро-Угарска да ратом учини Србију безопасном за дуго времена. Најпре је помишљао барон Ерентал да подели Србију између Аустро-Угарске, Румуњске и Бугарске, али се бојао отпора Европе. После је остао код намере да је војнички сломи, да јој наметне велику ратну одштету (500 милиона), коју би отплаћивала за дуги низ година, а дотле би Аустро-Угарска држала Београд као залогу. Престолонаследника Фрању Фердинанда и ратну странку подржавао је немачки цар Виљем. Они су хтели изазвати превентивни рат. Интернационална и војна ситуација чинила им се врло повољна. Они су се бојали да се други пут неће пружити таква прилика.

Русија није била војнички спремна за рат. То су увидели како њезини меродавни фактори тако и савезници, а и централне силе. Антанта није смела допустити да дође до рата, који су желеле централне силе. Немачка је поставила 21. марта 1909. у Петрограду питање као “последњи искрен покушај” и тражила је јасан и одлучан одговор, да ли Русија пристаје без резерве да се укине чл. 25. Берлинског уговора. Антанта је схватила ово питање као ултиматум. Русија је попустила, а Енглеска је посредовала код Аустрије да се нађе згодна формула за изјаву Србије и да се избегне напад Аустрије на Србију, пошто су аустријске војне мере узеле опасне размере. Против енглеске блаже формуле протурала је Аустрија своју оштрију.

Изјавом од 31. марта признала је Србија да свршен чин (fait accompli) у Босни и Херцеговини не тангира њезина права и да се обавезује да ће престати с протестима, да ће демобилисати војску и добровољце, спречити образовање нових нередовних чета и живети у добром суседском односу с Монархијом (31. марта.1909).

Тако Србија није добила ни тражени минимум као компензацију: територијални или железнички спој с морем, коридор до мора источном страном Босне и Херцеговине. Али, морални престиж Србије јако се дигао и у очима Југословена и у страном свету. Она се афирмирала као југословенски Пијемонт и поставила је пред Европу југословенско питање и против Аустрије, као што га је 1876-1878. ставила против Турске. Велики научни и национални радник Јован Цвијић формулисао је српски национални програм у расправи “Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем” (1908) речима: “Српски се проблем мора решити силом. Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српског народа и прву, иоле повољну, прилику употребити да расправљају српско питање с Аустро-Угарском”.

Бугарску одштету Турској: за источно-румелијску пругу источних железница, за источно-румелијски данак и за Бугарској отпадајући део турског државног дуга омогући Русија зајмом Бугарској од 82 милиона франака и толиким отписом од ратне одштете, коју јој је Турска дуговала од год. 1878, да се достигне целокупна сума од 125 милиона франака.

Генерални гувернер Крита – грчки принц Ђорђе чинио је неколико безуспешних покушаја код сила да их задобије за анексију Крита Грчкој и најпосле се захвалио на тој части (1906). Кад су Крићани 6. октобра 1908. прогласили уједињење с Грчком, изјавиле су силе заштитнице да то зависи од њихова пристанка и од њихових обавеза према Порти. Оне су оставиле статус-кво, али су повукле своје чете с острва у јулу 1909. оставивши само по један ратни брод за заштиту муслимана и одбрану суверених права султанових. По одласку страних чета Крићани су манифестовали у више прилика своју одлуку да се споје с Грчком, па су 1911. изабрали и посланике за грчки парламенат. Силе су сваки пут спречиле да се проведе уједињење, које би довело до рата између Турске и Грчке. Младотурци су одговорили бојкотом грчке трговине (1911) и обуставили су га тек пошто је Веницелос одбио да прими критске посланике у парламенат. Тек пред почетак балканског рата проведе Грчка влада уједињење Крита с Грчком (у октобру 1912).

Султан Абдул Хамид II (22. септембар 1842. – 10. фебруар 1918)
Султан Абдул Хамид II (22. септембар 1842. – 10. фебруар 1918)

После увођења уставног младотурског режима почеле су велике силе размишљати о том да повере реформну акцију новој влади. И комитска је акција почела попуштати. Комитски вођи су се приближили Младотурцима. Многи хришћански посланици у новом отоманском парламенту (од 17. децембра 1908) пристадоше уз Младотурке. “Комитет за јединство и напредак” имао је свој ослонац у официрском кору и интелигенцији и помоћу њих је вршио одлучан утицај на владу. Султан Абдул-Хамид уступио је само пред њиховом силом и примио уставно уређење. Он се одмах придружио њиховим противницима, кад су подигли протуреволуцију у Цариграду (у априлу 1909) с паролом за одбрану шеријатског закона. Младотурци пођоше са солунским кором на Цариград. Њима се придружише и комитске војводе с четама и једренски кор. Младотурци поседоше Цариград. Султан Абдул Хамид II би свргнут, Мехмед V проглашен за султана (27. априла 1909-1918) и уведен строг војни режим.

Младотурци су хтели провести централизам и отоманизацију државе, натурити турски језик и један национални осећај свима народима државе и модернизирати Турску особито у војном погледу. Том политиком изазвали су против себе дотадашњи владајући елеменат старотурака и улема, који су устали у одбрану шеријата, затим нетурске муслимане: културније Арапе и чак и Арбанасе (који су створили своју народну азбуку) и све хришћанске народе. Ови су се разочарали кад су видели да су младотурци шовинисте, а не слободоумне демократе.

Реформе су и сада као и пре удариле и на финансијске запреке. Сепаратистичке тежње Крита показале су колико је потребна флота да се одрже у покорности приморске земље. Младотурци потражише зајам у Европи и нађоше га у Немачкој и Аустрији (1909). Тако се Турска још јаче везала и политички и финансијски за централне европске силе и у великом груписању европских сила, природно, стала у фронт против националног начела.

Акција Италије на истоку
Италијанска батерија поред Триполија, 1911.
Италијанска батерија поред Триполија, 1911.

У груписању европских сила било је Италији природно место на страни Антанте, премда је она још била у Тројном савезу. Она је рано почела бацати око на другу обалу (altra sponda) Јадранског мора и у тим тежњама долазити у сукоб с интересима своје аустријске савезнице. При првом обнављању савезног уговора од 20. маја 1882. унесен је 20. фебруара 1887. чл. VII о евентуалним, променама на Балкану и задржан је и при доцнијим обнављањима савеза (6. маја 1891, 28. јуна 1902. и 5. децембра 1912).

Тим чланом обавезивале су се обе савезнице да ће спречити сваку територијалну промену на Истоку која би могла шкодити једној од њих. Али, ако би одржање статус-кво на Балкану и на отоманским обалама и острвима у Јадранском и Егејском мору постала немогуће и ако би Аустро-Угарска и Италија биле приморане да га промене привременом или трајном окупацијом, до те окупације могло је доћи само по претходном споразуму између обе силе, основаном на начелу обостране накнаде за сваку корист коју би једна од њих постигла поврх тадашњег стања и задовољујући оправдане интересе и жеље обеју страна.

Тим је Италија осигурала равноправност својих претензија с аустријским, поглавито погледом на Албанију.

Италија је, исто тако, осигурала у уговору немачку помоћ за своје тежње у Киренаици, Триполису и Тунису. Али, она је увидела да против других великих сила неће моћи остварити своје жеље па је после тајног споразума с Француском од 1904. о Триполису, гледала да се споразуме и с Русијом.

Италијанске трупе у борби, Триполи, 1911.
Италијанске трупе у борби, Триполи, 1911.

Од другог члана Антанте: од Русије добила је Италија на састанку цара Николе II и краља Виктора Емануела III у Ракониђију и министара Ђолитија, Титонија и Извољског (у октобру 1909) признање својих претензија на Триполис, а обавезала се помагати руско настојање око отварања Дарданела. Обе силе обавезале су се одржавати интегритет Турске, а при евентуалним променама на Балкану применити начело народности. За случај да Аустрија предложи Русији или Италији споразум о Истоку, обавезале су се преговарати само онда ако обе буду учествовале.

На другој страни тражили су од новембра 1909. год. младотурци савез с Аустро-Угарском, који би се евентуално требао проширити и на Румуњску. Немачка је прикривено радила на томе да дође до војне конвенције између Турске и Аустро-Угарске, да би се проширио круг централних сила. Русија, још неспремна за рат, настојала је да оствари савез балканских држава, укључивши у то и Турску, да тако спречи њезин прилазак Тројном савезу и да уједини цели Исток под својирн покровитељством. Русија је чак предлагала Аустрији да њих две међусобно уговоре да одржавају и консолидирају у Турској нови поредак, тј. устав, образлажући то тим што је нови турски режим прогласио једнакост свих народа. И против балканског савеза и против ове гарантије биле су и Аустрија и Порта, јер је обоје водило руском покровитељству над Турском преко утицаја на источне хришћане. Аустрија није хтела ни савез с Турском, јер је тим савезом Порта хтела, углавном, да сачува Македонију и Албанију од страног мешања па и од аустријског, а с друге стране бојала се Аустрија бескорисног сукоба с Русијом због таквог савеза. Ни Румунија није видела за се никаква интереса да се веже уз Турску. Гласови о војној конвенцији Турске са централним силама и са Румунијом нису се обистинили, али су изазвали узбудење код талијанског члана Тројног савежа, који је већ стајао пред својим подузећем против турског Триполиса.

Турска и италијанска делегација у Швајцарској на потписивању мира 18. октобра 1912.
Турска и италијанска делегација у Швајцарској на потписивању мира 18. октобра 1912.

Осигурана и од стране Антанте, Италија је отпочела агресивну политику и отворила рат с Турском за освојење Триполиса 1911-1912. На Албанију није могла Италија напасти због Аустрије, а на Дарданеле због отпора свих сила. Она поседну Додеканез (Радос и друга острва). Савлађавање отпора домаћег становништва у Триполису ишло је Италији врло тешко и било је дуго. Тек кад је Турска била притешњена балканским хришћанским државама, склопила је с Италијом мир у Лозани (Ушију) 18. октобра 1912. Турска даде Триполису пуну аутономију, а Италија се обавеза давати Турској годишњу одштету за изгубљене приходе те земље. Острва Додеканеза остадоше противно жељи становништва и признатим аспирацијама Грчке у поседу Италије.

 

Неуспех младотурских реформи и балкански ратови
Опљачкани и спаљени јерменски град у Адани 1909.
Опљачкани и спаљени јерменски град у Адани 1909.

Због увођења уставног стања опозвале су велике силе своје реформне органе из Македоније (1909) и тим дигле европско туторство. Али и Европи и хришћанима било је на скоро јасно да су младотурци на првом месту отоманске националисте па онда тек реформатори. Нереди и покољи појављивали су се и даље на разним странама. У време промене на престолу 1909. приредили су муслимани покољ Јермена на истоку Мале Азије и тим изазвали Енглеску, која се после Берлинског конгреса истицала као њихова заштитница. Очевици су тврдили да је том приликом побијено око 33.000 хришћана.

Устанци у Либанону, Јемену (1908-1911) и Албанији показивали су да се Турска на свима крајевима љуља. Један енглески политичар окарактерисао је однос Европе према Турској у то време овако: Сада није проблем, како ће се одржати Турска него како ће се умањити потрес од њезина пада и шта ће се поставити на њезино место.

Младотурци су својим турцизирањем и централизацијом ударили особито на јак отпор Арбанаса, међу којима је под утицајем школованих људи оживео национални дух. Кад је уведен устав, одредила је једна албанска народна скупштина да се уведе латиница као писмо за албанаски језик и да се оснивају народне школе. Талијанске и аустријске школе биле су већ унеколико рашириле познавање тога писма. Младотурци покушаше да натуре арапску азбуку. Тој истој тежњи за проводењем јединства хтели су младотурци да укину посебан положај Албаније и у финансијском и војном погледу. Они покушаше да одузму Арбанасима оружје. Међу вођама албанаског отпора младотурском режиму истицао се особито Иса Бољетинац. Када су Младотурци увели и нови порез, избила је буна у северној Албанији. Шефкет Торгут-паша подузе војну експедицију против Арбанаса, потуче и подвргну их и одузе им велике масе оружја (1910). Али, после две године избила је побуна и у војсци и међу Арбанасима. Ови су заузели Приштину и Скопље (лети 1912) и натерали су султана да распусти младотурски парламент. Министар рата Махмут Шефкет-паша замењен је највећим младотурским противником Назим-пашом (у јулу 1912).

Младотурци на улицама Истанбула након априлске револуције 1909.
Младотурци на улицама Истанбула након априлске револуције 1909.

Младотурци су изгубили брзо симпатије и македонских Словена. Комитска се акција обновила. Бугари су узели тактику да што више изазивају, да Турци сами праве нереде и покоље и да се и у Македонији дискредитују пред Европом као и у Јерменској. Бугари су убацили 1911. бомбу у џамију у Штипу, а Турци су на то приредили покољ тамошњих хришћана и тим изазвали јаке протесте у Европи. Сличан атентат бомбом учинили су Бугари у Кочанима 1912. са сличним одговором од стране Турака. Најзад су Турци прозрели намере Бугара и на експлозију бомбе на пијаци у Дојрану нису одговорили покољем.

После лошег искуства на Берлинском конгресу почело је у Русији све више јачати уверење да се питање мореуза, које је било за Русију битни део Источног питања, може решити повољно за Русију само помагањем националног начела на Балкану и споразумом са Западним поморским силама. Споразумевање с Аустријом 1897. и 1903. показало је Русији да Аустрија нити може нити хоће ишта помоћи у тој њезиној вековној тежњи, него да се, напротив, поново појављује као њезин опасан конкурент и на балканском копну.

После анексионе кризе, у којој је Русија и с њом Антанта претрпела дипломатски пораз, настојали су панслависти да створе споразум меду балканским хришћанским државама за поделу Турске по начелу народности. У том је предњачио Хартвиг, од октобра 1909. руски посланик у Београду. Русија је успела да зближи Србију и Бугарску. На основу тога могло је да дође до целог низа савезних уговора и војних конвенција, које је од фебруара 1912. склопила Бугарска са Србијом, Грчком и Црном Гором.

Рат с Италијом у Триполису (1911-1912) и унутрашњи немири у Турској давали су балканским државама потицај да навале на Турску.

При појави ратне опасности упутиле су велике силе балканским државама 8. октобра ноту у којој су осуђивале сваки корак који би довео до непријатељства и обећавале да ће се заузети да се проведу реформе које су обећане у Берлинском уговору. Даље се истицало да силе у случају рата неће допустити промену статус-кво.

Балканске државе нису веровале у искреност и слогу великих сила, тражиле су широке аутономије за своје сународнике у Турској и контролу рефорама (13. октобра). Црна Гора већ није учествовала у том кораку, јер је објавила рат Турској 8. октобра. Наскоро објавише рат и Бугарска, Грчка и Србија (17. и 18 окт.) наводећи као разлог што Порта није одговорила на њихов предлог о реформама што је конфисковала пошиљке оружја и муниције за Србију и грчке бродове и др.