Велике силе и тежње Милоша и Михаила

424
Кнез Михаило Обреновић (16. септембар 1823. – 10. јун 1868.)
Кнез Михаило Обреновић (16. септембар 1823. – 10. јун 1868.)

Кнезови Данило и Никола устрајно су тежили да добију признање независности Црне Горе, проширење граница и излазак на море, а кнезови Милош и Михаило да остваре унутрашњу независност Србије од сваког турског утицаја, па најзад Михаило и да припоји Босну и Херцеговину. Да би остварио тај циљ, Михаило је припремао солидарну акцију балканских хришћана и њом је вршио притисак на Порту да му чини уступке.

Кнез Милош је послао у пролеће 1860 једну депутацију у Цариград да тражи да Порта призна право наследства његовој династији, независност унутрашње управе и да уклони Турке из области изван тврђава. Та акција није била дипломатски приправљена код пријатељских сила па није у том облику наишла на њихову подршку те ју је Порта одбила. Због тога су настали затегнути односи између Порте и Милоша и српска јавност је почела апеловати на расположење хришћана у Турској. Тим је унесен елемент који је у спољашњој политици Милошева наследника Михаила заузео важно место.

Кад је после Милошеве смрти, 14/26 септембра 1860, ступио Михаило на престо, послао је члана државног савета Јована Мариновића гарантним дворовима, па је од њих преко њега добио савет да не мења формално устав него да специалним законима конституише земљу.

У том смислу Михаило је на Преображенској скупштини од 1861 донео нове законе о савету и народној скупштини, којима је у пракси укинуо турски устав од 1838, и нови закон о народној војсци. Даље је упутио акцију да уклони турске гарнизоне из градова и да тим доврши унутрашњу независност. Кнез Михаило је тада поставио као сталног агента у Цариграду Јована Ристића да изради код Порте пристанак на српске захтеве.

Аустрија се заузимала за одржање статус-квоа и за директан споразум између Турске и Србије, а Француска и Русија помагале су Михаилове тежње. Министар спољних послова Тувнел је пред претставницима сила у Паризу оправдавао и подупирао српске захтеве. Због повољнијег држања Прусије према Србији Тувнел је чак пруском посланику говорио да је пропаст Турске неизбежна ствар и остављао је на посланика утисак као да се брине да се за тај случај спреми на Балканском Полуострву група самосталних држава. Пред аустриским амбасадором Рихардом Метернихом, Тувнел је још конкретније предвиђао да ће се развити Румунија и Србија као слободне државе. Надао се да ће Србија ујединити Босну, Херцеговину, Црну Гору и Бугарску и да ће тежити да уједини и српско-словенско становништво Аустрије. Тувнел је саветовао Аустрији да се не противи тој тежњи у интересу свог будућег повећања и осигурања поседа на Јадранском Мору. Епир и Тесалија давале су се тим планом Грчкој, а султану је остављана само Румелија с Цариградом (1861).

То је била примена начела народности. Француска и Русија су се ставиле на страну Србије, а Енглеска и Аустрија на страну Турске. Осокољена тим, Порта је на захтеве и припреме Михаилове одговорила кретањем чета. Из тога расположења дошло је до сукоба Срба и Турака у Београду и до бомбардовања Београда од стране турског гарнизона у тврђави (у јуну 1862). То је изазвало опасност рата. Кнез Михаило је тражио од сила заштитница да се уклоне турски гарнизони из градова. Енглеска је предлагала да Аустрија војском поседне Београд па да европски комесари извиде ствар. По неким знацима могло се закључивати да овај енглески предлог и турско бомбардовање нису били без везе с Аустријом.

Да би се избегло тој евентуалности окупације, Француска предложи да се то питање реши на једној конференцији сила. Кад је примљен тај предлог, хтеле су Енглеска и Аустрија дати конференцији смисао да решава против Србије, а Француска и Русија да конференција узме београдске догађаје у оцену.

На конференцији у Канлиџи, летниковцу великог везира Фуад-паше, јула до септембра 1862, радиле су Француска и Русија одлучно да Турска повуче гарнизоне из Србије и да у Србији узме исти положај који има у румунским кнежевинама и у Египту. Енглеска је упорно бранила турско становиште, а Аустрија је ишла тако далеко да је изјавила да би напустила конференцију ако би се Србима предали градови на рекама. Њен претставник је наглашавао да сваки добитак Срба подјарује Србе у Аустрији.

Булвер је признавао у поверљивим разговорима да се овде и не врши посао турски него аустриски. После своје катастрофе у Италији, Аустрија је постала свесна опасности која јој прети од националног буђења и снажења Југословена. Будући да су националне тежње Срба биле фактор с којим је и даље Русија рачунала у својим аспирацијама на Блиском Истоку, то су због тога оне наилазиле на одлучан отпор Енглеске и на удружену енглеско-аустриску акцију против њих.

За Србе је било од великог значаја што су њихове тежње биле координиране с активним аспирацијама на Балкану једне велике силе као што је била Русија, али је трагика тог односа била та што је та сила својим тежњама ударала на несавладљив дипломатски и војни отпор јачег блока сила. Француска се, до слома 1871, залагала за Србе, али њен интерес на Балкану није био на првом нити најважнијем месту и био је подређен њеним другим важнијим интересима, па француска помоћ и талијанске симпатије нису могле превагнути отпор Енглеске и Аустрије и незаинтересованост Прусије. Та ситуација обележава цео период од Париског до Берлинског конгреса. У таквој ситуацији Порта је остала непопустљива и канличка конференција се завршила с незнатним концесијама за Србе.

Извршујући други претходни посао из свог великог плана: организацију и наоружање војске, кнез Михаило је, приликом набавке оружја из Русије преко Румуније, морао да савлада дипломатски отпор Порте и њених пријатеља и савладао га је с руском и француском помоћу.

Победа Прусије против Аутрије у бици за Кониграц, 3. јула 1866. Слика Кристијана Села.
Победа Прусије против Аутрије у бици за Кониграц, 3. јула 1866. Слика Кристијана Села.

Кад је 1866 избио рат Аустрије са Прусијом и Италијом, Бизмарк је узео у свој рачун и подизање револуције, ако би се продужио отпор Аустрије и ако би Француска навалила на Прусију. Мађарски револуционар Тир и Бизмарков изасланик Пфул приправљали су у Београду земљиште да Србија омогући акцију Мађара и аустриских Југословена против Аустрије.

Кнез Михаило и Гарашанин нису се хтели излагати аустриској освети без сигурних гарантија. Међутим, пре завршетка преговора рат је завршен. Прилике ни код јужних Словена ни код Мађара нису биле зреле за такву акцију. Код Мађара је, шта више, превладала Деакова политика споразума с Аустријом. Она је довела до нагодбе 1867 којом су Мађари везали своју судбину с Аустријом и с њеном политиком на Истоку. После тога Прусија се држала пасивно према српским тежњама, а и млада краљевина Италија није могла водити неку активнију политику на Балкану. Овај период српско-пруских односа осветлили су у новије време поближе два немачка историчара: Вендел и Рајсвиц.

Пошто је Париски конгрес одузео Русији право посебне протекције хришћана, а у неослобођеним јужно-европским земљама све више јачао национални осећај, оснажен и спољашњом политиком Наполеона III по начелу народности, то је и Русија узела да се у својој спољној политици у областима Јужних Словена служи националним осећајем и словенским симпатијама. Аустрија се показала као велика сметња њеним амбицијама на Балкану. За време кримског рата појавила се код неких руских генерала мисао да пут у Цариград води или с Бечом или преко Беча. После пораза Аустрије у рату с Прусијом 1866 чиниле су Аустрија и Турска на француског посланика у Бечу, доцнијег министра спољних послова, војводу од Грамона утисак двеју трошних зграда, прислоњених једна уз другу, од којих се не може једна потрести а да и друга не осети потрес.

Русија је сад схватила ситуацију тако да се против аустриско-турске солидарности послужи словенском солидарношћу, па је панславистичком пропагандом обухватила не само словенске земље у Турској него и у Аустрији. Етнографски конгрес и изложба у Москви 1867 дали су згодну прилику за посету угледних словенских вођа из Аустро-Угарске и са Балкана и за словенофилску пропаганду. Тим је српско питање како у односу према Турској тако и према Аустрији популаризовано у Русији.

Кнез Михаило је у својој спољној политици узео у рачун како појачану панславистичку акцију Русије тако и тежњу поражене Аустрије за миром на Балкану. Уз то још хтео се користити јачим утицајем Мађара после увођења дуализма од 1867 и њиховим отпором против аустро-угарске експанзије на Балкану којом би се појачавао југословенски елемент у хабзбуршкој монархији.

У духу савременог националног начела, по угледу на Италију и Немачку, у складу с руском словенском политиком, поставио је и кнез Михаило програм за решење балканског дела источног питања по начелу народности.

Михаилов план је ишао за стварањем слободних народних држава, евентуално њихове конфедерације, по начелу народног самоодређења, акцијом самих балканских народа без мешања страних сила. Као минимум предвиђао је да из те целе акције добије бар Босну и Херцеговину.

Наполеон III, у смислу свог балканског програма по начелу народности, настојао је сугерирати Аустрији мисао да помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако привуче на своју страну и одвоји од Русије.

Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову васалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку и изјављујући да би у таквом случају волела више да те земље уступи Аустрији.

Симболична предаја кључева београдског, смедеревског, шабачког и кладовског града, 6. априла 1867.
Симболична предаја кључева београдског, смедеревског, шабачког и кладовског града, 6. априла 1867.

Кнез Михаило је одлучио да свој балкански престиж, признање Аустрије за његово лојално држање у аустро-пруском рату 1866, дипломатску помоћ Француске и Русије и неприлике Турске због устанка на Криту, употреби да реши последњи претходни посао унутрашње спреме Србије за велико национално дело: евакуацију градова. Пошто је за Порту то било више питање достојанства и угледа него стварне користи, кнез Михаило је директно преко свог дипломатског заступника (капућехаје) у Цариграду Јована Ристића (од 1861) обећао да ће за ту жртву дати довољну компензацију тим што ће доћи лично у Цариград да се као васал поклони сизерену и из његових руку прими градове.

Француски министар спољних послова Мутје склонио је Аустрију да пристане на уступање градова Србији и хтео је приказати као да је иницијатива дошла с аустриске стране. Француска је хтела да у исто време задовољи Русију, а да се не замери ни Порти. Порту је уверавала да ће за ту жртву добити компензације у том што ће утврдити добре односе са Србијом.

Помажући српске аспирације, Француска се приближавала руском становишту које је било још радикалније и агресивније. Сем тога, министри Наполеона III настојали су да у свима захтевима, корисним за хришћанске народе у Турској, истуре напред Аустрију и ангажују је, па да је изведу из њеног непријатељског држања према хришћанима или да је натерају да га отворено покаже.

Енглеска је, реално схватајући интересе Турске, саветовала Порти да учини концесије и била је мишљења да дунавске кнежевине и Србија треба да буду више савезници него поданици Турске и да им се аутономија прошири што више.

Борбе око Аркади манастира на Криту, 1866.
Борбе око Аркади манастира на Криту, 1866.

Порта тако мораде попустити тим пре што је озбиљни устанак на Криту (1866—1869) могао у вези с акцијом Србије да изазове покрет ширег обима, а уступање градова могло је смирити привремено амбиције Србије. Сем тога, поклонство у Цариграду пресумптивног вођа општег устанка хришћана умањило би револуционарна очекивања и поуздања. Кнез Михаило дође у Цариград и доби од султана ферман о предаји градова (априла 1867). Тако је уклоњена та унутрашња запрека за спољну акцију Србије.

Међутим, међународна ситуација између 1866 и 1870 није била повољна за ослободилачку акцију на Балкану. Аустрија, Француска и Италија преговарале су о савезу против Прусије па су желеле да Балкан мирује.

Енглеска је била одлучан заштитник Турске против руских аспирација. Тако је Русија била осамљена на Истоку па је желела најпре да уклони одредбе париског уговора које су јој забрањивале оружање на Црном Мору. Ни спрема балканских држава за рат није била довршена. За Србију су то потврђивали извештаји руских војних стручњака и француског пуковника Мондена. Граф Стакелберг је саветовао да се одгоди акција до каквог европског заплета (18 децембра 1867). У таквим приликама, мисија принца Жерома Наполеона, која се у Србији очекивала с великим надама, није могла имати другу задаћу сем умиривање на Балкану, у смислу тадашње опште француске политике. Завршетак критског устанка без успеха потврђује такођер да међународна ситуација за балканску акцију није била повољна. Тако ју је и кнез Михаило одгодио.

Кнез Михаило је покушао да уклони аустриску запреку за непосредни ужи циљ своје балканске политике: за добијање Босне и Херцеговине. С друге стране, угарски министар претседник Андраши хтео је Србију отргнути од Русије, везати је за хабзбуршку монархију и завадити Србе и Хрвате. То је он намеравао постићи тим што би пристао да Србија добије Босну до Врбаса, а да западни део од те реке заузме Аустро-Угарска. У том смислу радио је аустро-угарски генерални конзул Бењамин Калај који је постављен у Београду кратко време пред Михаилову погибију.

Догађаји после Михаилове смрти показали су колико је било искрености у овим понудама с мађарске стране.