Југословенска пропаганда пред Европом за источно питање

383

Упоредо са службеном акцијом српског Пијемонта ишла је акција српских патриота на политичком и књижевном пољу. Слично као у Италији пред уједињење, тако је шездесетих година прошлога века била обузета српска јавност једном мисли о националном ослобођењу и уједињењу. Успеси комбиноване талијанске државне и патриотске акције служили су као пример патриотским круговима у свима српским крајевима. Као што је пред уједињење Мацинијев савез „Млада Италија” ујединио све талијанске патриоте у расцепканим талијанским земљама у један покрет за уједињењем Италије у једну слободну либералну народну државу, тако је требало да савез „Уједињене Омладине Српске”, основан 1866 у Новом Саду, уједини Србе из свих крајева у једно националистичко друштво са задатком да буди патриотску свест и самопоуздање у народу, да народ сам узме у своје руке ствар свог ослобођења.

Владимир Јовановић (28. септембар 1833. – 3. март 1922.), српски економиста, политичар, новинар и почасни члан Српске краљевске академије.
Владимир Јовановић (28. септембар 1833. – 3. март 1922.), српски економиста, политичар, новинар и почасни члан Српске краљевске академије.

Један од оснивача Омладине, Владимир Јовановић био је отпре у вези с Мацинијем и прихватио је његов програм: да се Талијани и Југословени ослободе заједничком сарадњом.

Задаћа Србије била је да помогне да се побуне Југословени и Мађари у хабзбубршкој држави, а требало је да Италија, поред ратовања с Аустријом, војнички помогне Србију против Турске.

Године 1866 радили су Јовановић и Светозар Милетић, вођ народне странке у Војводини, одлучно за то да Србија зарати против Аустрије у савезу с Италијом и Прусијом. Кад кнез Михаило није искористио ту прилику, основали су либерали Омладину, која је радила на том да се сам народ оспособи за акцију ослобођења. Либерали су спајали унутрашњу и спољашњу слободу и тражили су да Србија као Пијемонт предњачи у либералном уређењу, у уставности. Због воћства либерала у Омладини дошло је до њезина сукоба с режимом кнеза Михаила. Најзад је укинута у Угарској због својих националних, а у Србији због демократских тежња (1871).

У српским националним политичким круговима, не само у Србији и Турској, него и у Војводини, као и међу Хрватима, био је јак интерес за источно питање и утврђено је било тачно схватање да судбина нашег народа зависи од његова решења у савременом духу. Срби у турским покрајинама, особито у Босни и Херцеговини, узимали су активног учешћа у револуционарном спремању за његово решавање у српском смислу.

Босански фрањевци педесетих година 19 века, особито Шуњић, Недић и страдалник Јукић развијали су живу новинску пропаганду против турских насиља у Босни.

Новине у свима југословенским земљама и многи југословенски јавни радници ширили су код куће и на страни интерес за тешке прилике Југословена под туђом влашћу и за њихове тежње за ослобођењем. Југословени су успевали особито да објављују чланке у том смислу у раширеним хабзбуршким Општим Новинама (Алгемајне Цајтунг). У том су се одликовали нарочито својим угледом, везама и активношћу Вук Караџић, Др. Михаило Полит-Десанчић и Др. Имбро Ткалац-Игњатијевић. Ткалац је објавио на немачком језику велику студију: Српски народ у свом значају за источно питање и за европску цивилизацију, а издавао је једно време у Бечу и лист на немачком језику Ост унд Вест за обавештавање стране јавности о приликама на словенском Југу. Аустрија га је прогонила због његова националног рада па је морао сасвим емигрирати из хабзбуршких земаља.

Михаило Полит-Десанчић (16. април 1833. – 30. март 1920), српски политичар, новинар и књижевник
Михаило Полит-Десанчић (16. април 1833. – 30. март 1920), српски политичар, новинар и књижевник

Аустрија је прогонила овакве идеологе и политичаре јер је у њиховим идејама видела опасност за своје интересе и за сам свој опстанак. Они су, наиме, већином везали решење нашег националног питања с вековним међународним источним питањем и имали су уверење да политика Аустрије стоји у нераздвојној вези с решавањем тог питања, да је судбина те национално мешовите државе везана за судбину Турске и да је једна као и друга одлучно противна примени националног начела. Особито доследно заступао је те идеје Полит кроз цели свој дуги живот и плодни јавни рад, од чланака о том у „Српском Дневнику” од 1857, од расправе на немачком језику „Источно питање и његово органско решење” 1862 па преко својих многобројних чланака и беседа. Полит није хтео решење југословенског питања ни у каквом компромису с хабзбуршком монархијом па је саветовао и Мађаре, али узалуд, да се не вежу слепо с аустриском политиком него да измире своју народну политику с оправданим тежњама суседних народа по начелу народности.

У сличном духу се бавио источним питањем и Политов политички друг, вођ војвођанских Срба Светозар Милетић у последње две деценије свог јавног рада. И он је објавио о том цео низ чланака које су доцније његови пријатељи превели и штампали и на немачком језику. Он је предлагао решење по начелу народности: стварањем једне балканске конфедерације између српско-бугарске федеративне заједнице с једне и Грка и Румуна с друге стране. Погледи војвођанских политичара изражени су и у Бечкеречком програму од 1869. У њему је узет став против политике одржавања Турске, против мешања страних сила, а за помагање ослободилачке акције хришћанских народа.

Србијански либерали водили су много рачуна о том да се инострана јавност придобије за српско гледиште у источном питању. Један од њихових првака, Владимир Јовановић радио је после бомбардовања Београда у Лондону договорно с изасланицима кнеза Михаила: кнегињом Јулијом и Филипом Христићем, а исто тако 1870 у Паризу по жељи намесништва. Он је објављивао и политичке расправе на српском 1863, француском 1870 и енглеском језику 1909, којима је желео уверити Европу да би Балкански Савез с Цариградом и Солуном као слободним пристаништима и са царинским савезом одговарао интересима Европе и општем напретку цивилизације, да би европски интереси на Истоку и саобраћај на великим линијама левантске трговине најбоље били обезбеђени неутрализацијом балканских држава и образовањем Балканског Савеза.

Велики хрватски историчар и сарадник Штросмајеров, Фрањо Рачки, заступао је у низу чланака у „Позору” од 1862 мисао да се источно питање не може ни решити ни ућуткати никаквим обновама у турском царству, већ и за то не, јер реформе позајмљене из хришћанских држава не могу ухватити корена у држави с муслиманским начелима, која су сасвим противна хришћанским начелима. Зато је предлагао да европске силе примене начело немешања и нека пусте саме балканске народе да оснују народне државе, а за ту задаћу имају ти народи довољно душевне и материјалне снаге само ако је се прихвате солидарно.

То је био рецепт који је Наполеон III тако успешно употребио за довршење талијанског уједињавања, штитећи тим начелом немешања леђа Пијемонту од аустриског поновног нападаја приликом уједињавања јужне и средње Италије. Тај исти начин употребиће Антанта 1912 да осигура Балканском Савезу успехе ослободилачког рата.

Фрањо Рачки (25. новембар 1828. – 13. фебруар 1894.), хрватски политичар и историчар, академик Југословенске академије знаности и умјетности, дописни члан Српске академије наука и уметности. Слика Влаха Буковца.
Фрањо Рачки (25. новембар 1828. – 13. фебруар 1894.), хрватски политичар и историчар, академик Југословенске академије знаности и умјетности, дописни члан Српске академије наука и уметности. Слика Влаха Буковца.

Рачки је изражавао солидарност Хрвата с борбом Срба пишући да као Хрват не раздваја корист хрватског народа од користи српског народа због уверења „да што је једном корисно, другом не може бити на штету”. И он је очекивао да ће се с решењем источног питања решити југословенско питање, да би решење источног питања по начелу народности донело не само слободу и уједињење балканских Југословена него да би олакшало и ослобођење Југословена испод хабзбуршке власти и њихово уједињење с балканским Југословенима.

Рачки је тачно изразио размимоилажење европских народа и Османлија у основним погледима на грађанске односе што је онемогућавало миран живот хришћана под османлиском влашћу.

Док је тако већина наших политичара и јавних радника очекивала решење југословенског питања по природном праву народности у вези с источним питањем, Еуген Кватерник и Анте Старчевић су, са задоцнелим идејама искривљеног легитимитета и историског права, без обзира на односе снага и тенденције светске политике, тражили то решење у смислу хрватског историског права. Требало је да помоћу историског права Хрвати уједине под хрватским именом све Хрвате и Србе, противно вољи Аустрије, Мађара па и самих Срба. Још 1892 веровао је Старчевић да би се, уз искрену вољу сила, могло источно питање решити помоћу извршења рефорама у Турској. Тек ако би се Турска показала преслаба, требало ју је жртвовати и на њезино место поставити народе који су за живот: Бугаре и Хорвате.