Берлински конгрес и српско питање

412

Већ пре састанка конгреса у Берлину споразумела се Русија с Енглеском о основним линијама ревизије сан-стефанског уговора. Енглеска је, такођер, склопила тајни споразум с Портом, у коме се обавезала да ће штитити турске поседе у Азији, а за накнаду је добила острво Кипар.

Дипломатска ситуација на Конгресу била је таква да се главна борба имала водити између Енглеске и Аустрије с једне и Русије с друге стране.

Пређашњим споразумима већ је била створена одлука о главним позицијама, а борба се имала водити о примени и о појединостима обавеза.

По будипештанским конвенцијама Русија је била признала Аустро-Угарској право на Босну и Херцеговину, а донекле и на Новопазарски Санџак. У споменутом споразуму с Русијом Енглеска је допуштала да западна граница Бугарске допре до Новог Пазара, али је удаљавала Русију и Бугарску од Мореуза и од Егејског Мора. Србију је остављала судбини која јој дође од аустриске сфере.

Јован Ристић (16. јануар 1831. – 4. септембар 1899), српски државник, дипломата и историчар
Јован Ристић (16. јануар 1831. – 4. септембар 1899), српски државник, дипломата и историчар

Србији је могла помоћи само Аустро-Угарска која није пристала на Велику Бугарску ни онда кад јој је Русија понудила преко Игњатијева да анектира Босну и Херцеговину и да Србију веже царинским савезом у своју сферу.

Аустро-Угарска није хтела да никакав свој добитак доводи у интересну повезаност са дипломатски потиснутом Русијом.

Кнез Милан је послао преко Беча у Берлин министра спољних послова Јована Ристића да приликом конгреса ради за српске интересе. Ристић је у Бечу предао кнежево писмо графу Андрашију. Тим писмом и усменим саопштењима Ристићевим изражавана је пријатељска ориентација Србије према суседној монархији и тражена је дипломатска помоћ да Србија добије гарантирану независност и територијално повећање. Андраши је пристао на независност и повећање Србије у области источно од Новог Пазара и Митровице, али без стране гарантије која би Аустрији била незгодна на њеним границама. У замену граф Андраши је тражио да Србија склопи с Аустро-Угарском трговински уговор, не тражећи ни царински савез ни војну конвенцију, затим обавезу да ће Србија изградити железничку пругу Београд – Ниш с везама на Пирот и Врање. Ристић је у том смислу потписао с графом Андрашијем у Берлину конвенцију од 8 јула (26 јуна) 1878. На основу тог споразума Андраши је помогао Србији у свему што је добила преко граница сан-стефанског мира, особито Пирот, који је Русија тражила за Бугарску и Врање које је Турска за се захтевала.

О питању царинског савеза речено је у конвенцији да ће се проучити па да ће се закључити ако се нађе да је то корисно по стране које уговарају.

На Бисмарков позив састао се конгрес у Берлину и свршио је своје послове за месец дана 13 јуна до 13 јула 1878.

На Берлинском конгресу под Бисмарковим претседништвом биле су заступљене велике силе и Турска. Русија је била противна да румунски пуномоћник учествује на конгресу. Доследно нису могли учествовати ни српски. Румунски и грчки претставник саслушани су само о њиховим специјалним жељама. Енглеска је чак предлагала да се Грчка прими као члан конгреса само да би били што јаче заступљени грчки интереси против словенских. Србијин изасланик Ристић и црногорски делегати Божо Петровић претседник сената, и Станко Радонић, бивши министар спољних послова, могли су радити само изван конгреса код претставника појединих сила. Није довео до успеха Ристићев захтев да га конгрес саслуша о српским жељама него је само предао о том мемоар.

Русија је била бугарофилска, Енглеска гркофилска, Немачка је помагала Аустрију да се шири на Балкану. Аустрија је тежила за Босном и Херцеговином и била је против ширења Србије у њеној интересној сфери као и против образовања једне велике словенске државе на Балкану, јер би ана привлачила немирне Словене Аустро-Угарске.

Француска је због последица несрећног рата од 1870 – 1871 избегавала у овој целој кризи сваки заплет и свако јаче ангажовање, јер није могла иступати с јачим ауторитетом, али је пријатељски помагала Србију где је год могла. Италија се показивала добро расположена према Србији, али се уопште држала прилично повучено и без снажнијег утицаја.

За време конгреса упућивао је други руски претставник гроф Шувалов Ристића да се споразуме с Аустро- Угарском и да ништа не предузима противно њеној вољи. Он и Жомини тешили су Ристића да ће то стање остати привремено и да ће се Русија морати разрачунати с Аустро-Угарском најдаље за 15 година. Та обећања, после учињених руских обавеза према Аустро-Угарској, вредела су исто толико колико ће вредети и при крају тог предвиђеног рока, дванаест година доцније, приликом посете краља Александра Обреновић у Русији (1890), уверавања која је давао цар Александар III Ристићу и Пашићу: да Русија неће никада дозволити анексију Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Тада на Берлинском конгресу Ристић се жалио Шувалову, Жоминију и генералу Бобрикову: Призор је жалостан за нас да видимо Русију у борби с Аустријом против нас.

На конгресу је сужена територија Бугарске и подељена је на два дела: на трибутарну кнежевину Бугарску и на аутономну провинцију Источну Румелију. На Криту је требало да Порта изврши органички правилник, а Грчкој да исправи границе у Тесалији и Епиру.

Границе постигнуте договором на Бечком конгресу 13. јула 1878.
Границе постигнуте договором на Бечком конгресу 13. јула 1878.

За Босну и Херцеговину је, по енглеском предлогу, закључено да их окупира и њима управља Аустро-Угарска, да се не би „поново појавила превласт словенске расе која је мало склона да буде праведна према другима”, а у Новопазарском Санџаку да држи гарнизоне.

Црној Гори је призната независност. Бар с обалом припојен је Црној Гори, а Шпич Далмацији. Улцињ је остављен Турској. Црногорска обала је неутрализована и Аустро-Угарској је остављено вршење поморске и санитарне полиције. Црна Гора је даље добила Плав, Гусиње, Колашин, Никшић и Подгорицу. Кнежевини Србији призната је независност и територија јој је проширена с пиротским, нишким, врањским и топличким округом.

Румунији је призната независност и дата јој је Добруџа, а Русији је враћен део Бесарабије између Прута и Килије, који јој је био отргнут париским миром 1856. Забрањено је подизање тврђава и пловидба ратних бродова на Дунаву од Ђердапа до ушћа. Отстрањење запрека пловидби код Ђердапа поверено је Аустро-Угарској с правом да диже таксе за покриће трошкова око тога. Задржана је Европска Дунавска Комисија.

У завршном говору истакнуо је Бисмарк да је конгрес стекао великих заслуга за Европу и да ће историја одати правду у сваком случају његовим намерама и делу, а пуномоћници ће бити свесни да су дали и осигурали Европи велику благодат тако тешко угроженог мира. При повратку одушевљено дочекан у Лондону, лорд Биконсфилд је рекао чувене речи: Доносимо мир с чашћу.

Берлински конгрес је у крајњој линији регистровао резултате руско-енглеског двобоја на Блиском Истоку, двобоја који се није завршио потпуном победом или поразом једне стране. Русија је поново кажњена за несавремену повреду националног начела. Највиши међународни значај Берлинског конгреса лежи у том што је Европа, поново и дефинитивно, сузбила Русију да не решава вековно источно питање као неко специјално своје питање, без обзира на интересе других сила. С тим у вези ускраћена је Македонија Бугарској као руском експоненту. Дефинитивно је ударена основица за засебно државно развијање Бугарске, а руском политиком дат је повод за њено супарништво са Србијом. Русији је и овај, последњи пут, доказано да не може по својој вољи империјалистички делити Балкан. Тим је индиректно потиснута Русија на решавање балканских питања по националном начелу, а то је било у корист Срба.

Берлински конгрес повредио је такођер национално начело, поверивши Аустро-Угарској окупацију Босне и Херцеговине. Сем тога, одржао је један анахронизам у Европи тим што је спасао Турску од расула вративши јој континуитет територије и што је помогао да се на Балкану поново почне ширити други анахронизам: хабзбуршка власт и преко ње империјалистички германски Drang nach Osten. Та два анахронизма морала су кад-тад угрозити мир Европе, којим су се тако поносили Бисмарк и Биконсфилд. Мисао о аустриском продирању према Солуну за протутежу руском заузимању Цариграда изрекао је један аустриски дипломата већ 1850, у једном меморандуму, а проширио ју је један аустриски министар једним говором.

Финални састанак Бечког конгреса (13. јун -13. јул 1878). Уље на платну Антона вон Вернера из 1881.
Финални састанак Бечког конгреса (13. јун -13. јул 1878). Уље на платну Антона вон Вернера из 1881.

Због тога што је донео ова решења противна духу времена и што је спречио савремене српске жеље за националним ослобођењем и уједињењем, Берлински конгрес је оставио квасац за будуће ратове, премда је за дуже време донео мир међу европским великим силама. У свом истовременом делу Брунсвик је приметио да је берлински уговор „производ трансакције између страха Енглеза од напретка Словена и страха свих других од рата који је претио”.

Али, национално начело је оснажено тим што је призната независност Србије, Црне Горе и Румуније. Србији је остало да се у два правца бори за победу националног начела против две велике државе. Тај положај јој је одредио улогу вођа у ослободилачкој акцији јужних Словена и у решавању балканског дела источног питања и хабзбуршког питања по начелу народности. Берлински конгрес ускратио јој је Босну и Херцеговину, али јој је спасао Македонију и Стару Србију и оставио могућност Србији да постане југословенски Пиемонт. Берлински уговор осигурао јој је ратне тековине које јој је одузимао сан-стефански уговор. Мала српска лађа откачила се силом прилика од тешког и неспретног руског брода и сналазила се доста вешто на узбурканом мору европске дипломатије.

Како је Русија морала повући поуке и довести у склад своју балканску политику с политиком западних сила, тако је и Енглеска с временом морала увидети да јој је овај Бикосфилдов „частан мир”, у духу Палмерстонове и Канингове политике, донео место руског германско продирање према Истоку. Тако су те обе силе осетиле потребу да се удруже против немачког империјализма како на Истоку тако и иначе у свету.